Upoznajmo Elen Vajt

Proučavanje glavnih tema Elen Vajt

Prošli smo dugi put s Elen Vajt putujući kroz ovu knjigu. Najpre smo proučili njen dug životni vek. Zatim smo se upoznali sa radom Zaostavštine Elen Vajt posle njene smrti i načinili pregled njenih različitih spisa.

Sada smo spremni za poslednju fazu našeg upoznavanja sa Elen Vajt. U ovome poglavlju upoznaćemo se sa redom glavnih tema koje se protežu kroz njene spise. One predstavljaju ideje koje nam pomažu da shvatimo njenu teologiju i test za pojedince i Crkvu. Oni takođe spajaju različite grane njenog razmišljanja i stvaraju jedinstveni koncept koji osigurava interpretativni okvir ne samo za pojedine dokumente nego i za cela područja njenih spisa (kao što su zdravlje, vaspitanje i porodični život).

Sedam sledećih tema nisu jedine koje smo mogli da odaberemo, ali one su izgleda među najosnovnijima i svakako su bile istaknute u njenim delima. Ovih sedam tema doprinose integrativnom i interpretivnom pogledu na spise Elen Vajt koji će nam pomoći da ih čitamo sa boljim razumevanjem.

Božja ljubav

Možda je centralna i najopširnija tema u spisima Elen Vajt tema o Božjoj ljubavi. Zašto počinjemo tom temom? Odgovor je: zato što ona uvek iznova i najistaknutije piše na tu temu u svojim najvažnijim knjigama. Nekoliko primera na tu temu pomoći će nam da shvatimo posebno mesto te teme u njenoj misli.

Jedna od najsnažnijih ilustracija da je Božja ljubav najvažnija tema u spisima Elen Vajt je da se rečenica “Bog je ljubav” nalazi kao prve tri reči u prvoj knjizi iz serije Velika borba (Patrijarsi i proroci) i poslednje tri reči u poslednjoj knjizi iz te iste serije (Velika borba).

Zašto je to tako? Zato, što ćemo kasnije videti, Božja ljubav je središnja tačka u velikom sukobu između dobra i zla, kako je to istakla Elen. Zato ona veliku Božju ljubav ističe u svakoj prilici. “Bog je ljubav” je rečenica koja naglašava kontekst njenog izlaganja o toj čudesnoj istoriji velike borbe između dobra i zla.

Naredna značajna ilustracija koja potvrđuje da je ljubav najznačajnija tema u spisima Elen Vajt. Ta značajna tema zauzima mesto u prvom poglavlju knjige Put Hristu i čini je najvažnijim delom sadržaja. Reči kojima započinje knjiga glase: “Priroda i otkrivenje svedoče nam o Božjoj ljubavi.” (Put Hristu, str.9, 1997)

Elen Vajt ide dalje i ističe da nam svet prirode govori “o Stvoriteljevoj ljubavi” pa čak i u svetu greha vest o Božjoj ljubavi blista kroz njega. Konačno, “na čkalju se može naći cveće, a trnje je prekriveno ružama”. ‘Bog je ljubav,’ zapisano je na svakom pupoljku koji se rascvetava, na svakoj vlati proklijale trave.” (Put Hristu, str.9.10)

Ona ističe da stvari u prirodi u svetu greha “iako nesavršeni predstavljaju Božju ljubav”. Ona naglašava da najsnažnija i najčistija ilustracija Božje ljubavi prema nama je činjenica, da je Bog poslao Isusa da nas spase od naših greha. (Put Hristu, str. 10-13)

Poslednje poglavlje završava se sledećim rečima koje ističu misao iz Biblije. “Takva ljubav je neuporediva. Deca nebeskog Cara! Dragocenog li obećanja! Teme za najdublje razmišljanje! Nenadmašne li ljubavi Božje prema svetu koji Ga nije ljubio! Ova misao ima moć da ukroti dušu i navede um na pokornost Božjoj volji. Što više proučavamo božanski karakter u svetlosti krsta, to jasnije otkrivamo milost, nežnost i oproštenje, povezane sa nepristrasnošću i pravednošću; to nam jasni postaju nebrojeni dokazi neograničene ljubavi i nežnog milosrđa, koji nadmašuju uzvišenu ljubav majke prema zalutalom čedu!” (Put Hristu, str. 14, 1997)

Treća upečatljiva ilustracija o Božjoj ljubavi kao centralnoj temi u delima Elen Vajt nalazi se na početnim stranicama knjige – Čežnja vekova. Isus je, ukazuje ona u prvom odlomku te knjige, “došao da otkrije svetlost Božje ljubavi”.( DA 19) Na narednoj stranici ona piše da je Isusov život pokazao “da je zakon te ljubavi pun samoodricanja, zakon života za Zemlju i Nebo; da ljubav koja ‘ne traži svoje’ ima svoj izvor u Božjem srcu”.( DA 20) Njen je zaključak na poslednjoj stranici te knjige da je kroz Krista “ljubav pobedila”.( DA 835)

Ljubav Božja je uzdignuta i proteže se kroz sve spise Elen Vajt. Ona se uvek bavi tom temom na početku i na kraju u svojim najvažnijim knjigama, i osigurava početne i završne reči u svojoj seriji Velika borba, na više od 3500 stranica. To je tema koja obuhvata i čini kontekst za sve njene spise.

Velika borba (sukob)

Druga integrativna tema koja se pojavljuje kroz njeno delo je velika borba, ili sukob, između Hrista i sotone. Ovaj duhovni motiv gradi na temi o Božjoj ljubavi.

Elen Vajt iznova naglašava da je glavna tačka velikog sukoba sotonski cilj da pogrešno predstavi Božji karakter ljubavi. Tako u prvom poglavlju knjige Put Hristu čitamo da je sotona radio na tome da se ljudi boje Boga kao Onoga koji je “okrutan i neumoljiv. Sotona je naveo ljude da zamišljaju Boga kao biće čija je osnovna osobina kruta pravda – kao okrutnog sudiju , neumoljivog i strogog poverioca. On je predstavljao Stvoritelja kao biće koje sumnjičavim okom posmatra ljude ne bi li im pronašao njihove zablude i pogreške i pohodio ih svojim sudovima.” ( SC 11)

Prema Elen Vajt, srž te borbe leži u tome što je sotona pokušao da pogresno predstavi Božji karakter nastojeći da omalovaži Njegov Zakon. Tako čitamo na prvim stranicama Čežnje vekova da “Sotona predstavlja Božji zakon ljubavi kao zakon sebičnosti” ( DA 24). Ona iznova piše u Velikoj borbi: “Od samog početka velike borbe na Nebu, sotonina stalna namera je bila da sruši Božji zakon.” ( GC 582)

Naravno, u razmišljanju Elen Vajt Božji karakter i principijelno podrazumevanje Božjeg zakona nisu dva nego jedan element. Božji karakter je sama ljubav i kao princip u srcu Njegovog zakona. Tako je sotona namjeravao da kroz veliki sukob omalovaži Božju ljubav u njenih nekoliko manifestacija.

To znači da je pokušaj pogrešnog prikazivanja Boga značio da On mora uzvratiti. Na prvim stranicama knjige Patrijarsi i proroci Elen Vajt prikazuje kako je shvatila Božji odnos prema sotoni, kada piše da je “istorija velike brobe između dobra i zla, od vremena kada je započela na Nebu do konačnog izbijanja pobune i potpunog iskorenjivanja greha, takođe prikaz Božje nepromenljive ljubavi”. ( PP 33)

Božji prikaz Njegove ljubavi u sukobu koji se nastavlja sa Sotonom oformio je fokus, kao što smo ranije zapazili, u seriji od pet svezaka pod naslovom Velika borba. Nakon tih svezaka, to daje teološki okvir koji daje smjernice i kontekst ostalim njezinim spisima.

Prvi prikaz Božje ljubavi je slanje Isusa. Elen Vajt dokazuje da je Bog pokazao svoju ljubav u kontekstu sotonine odgovornosti, razvivši plan spasenja prema kome će Isus umreti za ljudski rod. Međutim, Isus nije došao samo zato da spase čovečanstvo, već da prikaže Božju ljubav nasuprot sotonskim optužbama. Govoreći o tome, Elen Vajt kaže “da bi uklonio ovu tamnu senku, otkrivajući svetu beskrajnu Božju ljubav, Isus je došao da živi među ljudima”. ( SC 11) Tako odgovarajući na sotoninu izjavu Isus je došao da pokaže da je Zakon zapravo značio ljubav i da ga je trebalo održati (DA 24).

Svojim životom i smrću, izjavljuje Elen Vajt, Isus je odneo pobedu za Božanstvo. “Hristovim otkupljenja delom,” pisala je, “opravdana je Božja vladavina. Svemogući je obznanjen kao Bog ljubavi. Sotonske optužbe su opovrgnute, a njegov karakter razotkriven.” ( DA 26)

Zaključni odlomak Velike borbe lepo povezuje teme o ljubavi i svemirskom sukobu. Čitamo: “Velika borba je završena. Greha i grešnika više nema. Ceo svemir je čist. Potpuni sklad i radost vladaju u celom neizmernom svemiru. Od Onoga koji je sve stvorio teče život, svetlost i radost kroz sve svetove beskrajnog prostranstva. Od najmanjeg atoma do najvećeg sveta, sve stvari i živa i neživa priroda u svojoj nepomućenoj lepoti i savršenoj radosti govore da je Bog ljubav.” ( Velika borba , str.583)

Koncept o Božjoj ljubavi i Velikoj borbi vodi do treće teme koja prožima spise Elen Vajt i povezuje sve teme. Treća tema usmerena je Isusu, Njegovom krstu i spasenju Njegovom milošću.

Isus, Njegov krst i spasenje kroz Njega

Elen Vajt je nije prikazivala Isusa kako samo vodi bitku protiv sotone u kontekstu svemirskog sukoba nego Ga stalno prikazuje na izuzetno ličan način. Od vremena njenog obraćenja uzdizala je Isusa kao jedinu nadu za svaku dušu. U tom smislu u svom životu zaključila je da “samo verom povezan s Isusom grešnik se može nadati i postati Božje verno dete”. Sva čežnja njenog srca, ističe ona, bila je: “Pomozi mi, Isuse; spasi me ili ću propasti.” ( LS 23)

Elen Vajt nikada nije zaboravila svoju borbu za spasenje, kada je vjerovala da mora da bude dobra pre nego što je Bog bude prihvatio. Našavši Isusa i spasenje verom u Njegove zasluge, to postaje središnja tema u njenim spisima i u službi propovedanja i to neprekidno od njenog prvog viđenja, u kome je videla sigurnost za milerite, samo ako budu “držali svoj pogled usmeren na Isusa”. ( EW 14, sve do smrti 1915.)

Duboko osećanje ljudske bespomoćnosti zaokupilo je njenu teologiju spasenja u Isusu. Istakla je da se “posledica jedenja roda sa drveta poznavanja dobra i zla vidi u iskustvu svakog čoveka. U ljudskoj prirodi postoji sklonost prema zlu, sila kojoj čovek sam ne može da se odupre. Da bi se odupro toj sili, da bi dosegao onaj visoki cilj koji u dubini svoje duše smatra jedino dostojnim, samo jedna sila može da mu pruži pomoć. Ta sila je Hristos.” ( Ed 29)

Pored svoga svoga verovanja u ljudsku bezvrednost, pogled Elen Vajt na Isusa značio je neograničenu nadu za izgubljeni svet. “U svakom ljudskom biću, ma kako bilo grešno, gledao je Božjeg Sina, onoga koji bi ponovo mogao da uživa prednost srodstva s Božanstvom… Gledajući ljude u patnjama i poniženju, Hristos je nalazio razlog za nadu i tamo gde je naizgled bilo samo očajanje i propast. Gde god je postojala svest o vlastitoj bedi, On je video priliku da duhovno okrepi. Iskušavane, razočarane duše, koje su se osećale izgubljenima, na ivici propasti, nije susretao rečima optužbe, već blagoslova.” ( Ed 79)

Za Elen Vajt, Isus nije bio samo dobar prijatelj u nevolji; On je Spasitelj koji je umro na krstu za svaku dušu. U omiljenom odlomku iz Čežnje vekova čitamo: “Sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se sa nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela da bismo mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov.” ( DA 25)

Nikada se nije umorila ponavljajući da je Isus umro zbog naših grehova, da je na krstu platio kaznu za naše grehe. “Hristos je razapet zbog naših grehova, Hristos je ustao iz mrtvih, Hristos se vazneo na Nebo; to je nauka o spasenju koju moramo naučiti i poučiti.” (8 T 287)

Vera u Hristovo spasenje (ili opravdanje verom) je učenje koje prožima spise Elen Vajt. Pojedinci verom usvajaju blagoslove spasenja zadobijene na krstu. Ona je uzdigla “veru u Hristovu sposobnost da nas spase obilno, potpuno u celosti”. (1888. Materials 217) Ta vera seže do Hristove službe za Njegovu decu u nebeskom Svetištu.

Za Elen Vajt, Hristova smrt na Golgoti nije samo učinila spasenje mogućim svakoj duši nego je takođe pokazala u velikom sukobu Božji karakter. “Hristova smrt”, ističe ona, “dokazala je da je Božja uprava i vladavina bez mrlje. Sotonine optužbe u vezi s karakteristikama sukoba o pravdi i milosti postale su zauvek svršena stvar. Svaki glas na Nebu i izvan njega jednoga dana svedočće za pravdu, milost i uzdići osobine Božjeg karaktera.” ( MS 128, 1897.)

U umu Elen Vajt, Isusov život, Njegova smrt na krstu, Njegova služba u prinošenju zasluga svoje smrti u nebeskom Svetištu, i prihvatanje verom Hristovog dela od onih koji veruju, stoji kao velika tematska grupa u središtu njenog shvatanja hrišćanstva. Za nju ništa nije bilo važnije od tog bliskog odnosa i te sveobuhvatne ideje. “Uzdignite Isusa”, pisala je propovednicima, “uzdignite Ga u propovedima, u pesmi, u molitvi… Neka nauka o spasenju bude misao vodilja u svakoj propovedi, tema svake pesme… Uzdignite reč života, predstavljajući Isusa kao nadu pokajniku i utočište svakom verniku.” ( GW 160)

Opet je pisala: “Hristova žrtva pomirnica za greh velika je istina oko koje se roje sve druge istine. Da bi se pravilno razumela i cenila svaka istina u Reči Božjoj od 1. Mojsijeve do Otkrivenja, treba proučavati u svetlosti koja zrači s krsta na Golgoti. Pred vas stavljam veliki, ogroman spomenik milosti i obnove, spasenja i otkupljenja – Sina Božjeg uzdignutog na krstu. Ovo treba da postane temelj svakog izlaganja naših propovednika.” ( GW 315)

Srž Biblije

Elen Vajt je istakla Hrista kao živu Reč Božju, iako je istovremeno bila preokupirana Božjom pisanom Rečju. U svojoj prvoj knjizi (1851) napisala je: “Preporučujem vam, dragi čitaoče, Reč Božju kao pravilo vere i života.” ( EW 78) Pred Generalnom konferencijom, 58 godina kasnije, s Biblijom u ruci izjavila je: “Braćo i sestre, preporučujem vam ovu knjigu.” Bile su to njene poslednje reči upućene na zasedanju Generalne konferencije naše Crkve.

Elen Vajt je uzdizala Bibliju tokom svog života. Za nju je to bila otkrivena volja Božja, koja osigurava znanje i koja vodi spasonosnom odnosu sa Isusom. “U svojoj reči”, objavila je, “Bog nam je dao znanje potrebno za spasenje. Mi treba da primimo Sveto pismo kao pouzdano i nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je merilo karaktera, pravilo vere i života.” ( GC )

Ona je posebno naglasila najvažniju temu Biblije u vezi sa teološkim sukobima. Na primer, na zasedanju Generalne konferencije 1888. u Mineapolisu, na kome su neki hteli da upotrebe druge autoritete za doktrinu i tumačenje Biblije, ona je opet ukazala svojim kolegama, crkvenim vođama na Bibliju. “Mi želimo biblijski dokaz za svaku tačku koju dodamo”, kazala im je u aprilu 1887. (1888. Materials 36) U julu 1888. pisala je: “Biblija je jedino pravilo vere i doktrine.” ( RH , 17. jul, 1888)

Pažljivo istražujte Pisma da biste shvatili šta je istina,” posavetovala je vodeće adventističke propovednike mesec dana kasnije. “Istina ne može ništa izgubiti ako se potanko istražuje. Dopustimo Reči Božjoj da govori sama za sebe, neka bude sama svoj tumač.”

“Naš narod”, nastavlja ona, “lično mora da shvati biblijsku istinu mnogo temeljitije, jer će svakako biti pozvani pred sabore; kritikovaće ih strogi i kritički nastrojeni umovi. To je jedan od razloga za priklanjanje istini, a drugi razlog je jer smo temeljiti istraživači Biblije, da bismo znali šta je istina… Mnogi, mnogi će biti izgubljeni, jer nisu na kolenima istraživali svoju Bibliju, s ozbiljnom molitvom upućenom Bogu, da bi primanje Božje Reči donelo svetlost njihovom shvatanju…

Reč Božja je veliki otkrivač pogrešaka; verujemo da se sve kroz nju mora staviti na proveru. Biblija mora da postane naše merilo za svaku doktrinu i praksu… Ne smemo prihvatiti nijedno mišljenje bez upoređivanja sa pismom. To je božanski autoritet koji je najviši kada je u pitanju vera. To je reč živoga Boga koja prosuđuje sve nejasnoće.” (1888. Materijals 38-40.44.45)

Ona je izjavila i ovo: “Reč Božja je dovoljna da osvetli najtamniji um i može je shvatiti svako ko ima želju da je shvati.” Ona je preporučila svoje spise kao pomagalo koje će dovesti ljude “natrag Reči koju su zanemarili da slede”. (5 T 663)

Poslednja tačka je izuzetno važna. Elen Vajt je uvek naglašavala da je njena uloga da ljudima ukaže na Bibliju. “Duh nije dat”, pisala je, “niti će ikada biti dat, da zameni Bibliju. Sveto pismo izričito kaže da je Božja reč merilo kojim se mora ispitati svaka nauka i svako iskustvo.” ( GC 9) Tako, nastavlja ona, njena proročka služba mora takođe biti proverena Biblijom. Ona svoje spise nije smatrala zamenom za Bibliju nego “manjim svetlom koje ljude i žene vodi većem svetlu”. ( CM 125)

Za Elen Vajt, lično proučavanje Biblije je od najveće važnosti za svakog hrišćanina. Taj način proučavanja biće posebno značajan u poslednje dane zemaljske istorije. Na kraju vremena, tvrdi ona, “sotona primenjuje svako lukavstvo da spreči ljude da steknu znanja iz Biblije, jer njeno jasno učenje otkriva njegove prevareznanja”. ( GC 593) Tako proučavanje Biblije postaje deo borbe poslednjeg vremena. I “samo oni”, tvrdi ona, “koji su svoje duše ojačali istinama Biblije moći će da podnesu poslednju veliku borbu.” ( GC 593.594)

Ova misao dovodi nas do pete opširne i značajne teme u spisima Elen Vajt – do Drugog Hristovog dolaska.

Drugi dolazak

Za Elen Vajt Drugi dolazak bio je središnja tema po važnosti, od vremena njenog obraćenja u mileritskom iskustvu četrdesetih godina prošloga veka. Stvarnost blizine adventa preovladavala je u njenom životu i oblikovala njenu spisateljsku karijeru. U skladu sa tim povezala je ostalih šest tema o kojima smo raspravljali. Tako je Drugi dolazak najznačajnija tačka istine u Bibliji, to je vrhunac spasenja u Hristu, to je znak početka kraja velikog sukoba između dobra i zla, to je glavni izraz Božje ljubavi, to je smisao trostruke anđeoske vesti, i to nam omogućava da živimo hrišćanskim životom. Drugi dolazak je uticao na svaku misao Elen Vajt.

Ona je smatrala da Drugi dolazak mora biti u središtu aktivnosti adventističkih hrišćana. “Sve naše propovedi,” kazala je, “treba jasno da pokažu da mi čekamo, radimo i molimo se za dolazak Božjeg Sina. Njegov dolazak je naša nada. Ova nada treba da prožme sve naše reči i dela, sva naša druženja i odnose.” ( Ev 220)

Za Elen Vajt Hristov dolazak nije bio samo buduća realnost, on doprinosi stvaranju osećanja blizine koja zahteva hitnost u propovedanju te vesti celome svetu, tim više kako se vreme skraćuje. ”Oglasite uzbunu po celome svetu”, pisala je. “Recite ljudima da je dan Gospodnji blizu i da veoma žuri. Nikoga nemojte ostaviti bez opomene… Nemamo vremena za gubljenje… Gospodnji dolazak nam je bliži nego kad smo poverovali. Velika borba približava se svome kraju. Svaki izveštaj o nesrećama na moru ili kopnu, svedoči o činjenici da se ‘kraj svemu približi’. O tome govore ratovi i glasovi o ratovima… Gospod dolazi. Već čujemo korake Boga koji se približava… Pripravimo mu put obavljanjem svog dela posla u pripremanju ljudi za taj slavan dan.” ( Ev 218. 219) Bila je to istina o adventu i blizina tog događaja, koji je postavljen kao cilj adventističkog misijskog delovanja.

Elen Vajt je blisko usmerila svoje razmatranje na Drugi dolazak i njegovu misijsku ulogu a kao jasna posledica toga i na apokaliptične Knjige Danilo i Otkrivenje. Te knjige i slika o kraju vremena našle su posebno mesto u njenom učenju i spisima. “Potrebno je da mnogo dublje istražujemo Božju Reč”, pisala je 1896: “Danilovoj knjizi i Otkrivenju treba posvetiti pažnju kao nikada ranije u istoriji našeg dela.” ( Ev 577) Iznova nas je požurivala: “Potrebno je da Otkrivenje proučavamo dublje i marljivije i ozbiljnije iznosimo njegove istine. To su istine koje se tiču svih ljudi koji žive u ovim poslednjim danima.” ( Ev 197)

Spisi Elen Vajt o Drugom dolasku pokazuju da je sledila uputstva koja je upućivala drugima – da proučavaju knjigu proroka Danila i Otkrivenja. Njeni spisi svuda se dotiču ili bave ovim dvema apokaliptičnim knjigama.

Elen Vajt je napisala neke od svojih najnadahnutijih spisa u vezi sa mnogim događajima povezanim sa Drugim dolaskom. Prikazujući sam Drugi dolazak ovako piše: “Božji narod čuje jasan, melodičan glas kako govori ‘podignite glavu’, i kad podignu pogled prema nebu, vidi dugu obećanja. Crni, preteći oblaci koji su prekrivali nebeski svod sada se razdvajaju i kao Sefan slobodno gledaju u Nebo i vide Božju slavu i Sina čovečijega gde sedi na svom prestolu…

Zli s užasom i čuđenjem gledaju prizor, dok pravedni u svečanoj radosti posmatraju znak svog izbavljenja. Izgleda da se sve u prirodi poremetilo… Usred razljućenog neba svetli prostor neopisive slave, odakle dolazi Božji glas kao glas mnogih voda govoreći: ‘Svršeno je!’ (Otkrivenje 16,17)

Taj glas potresa nebesa i Zemlju. Nastaje silan potres… Kao da se nebeski svod otvara i zatvara. Kao da za trenutak kroz njega bljesne slava s Božjeg prestola… Najponosniji gradovi sravnjeni su sa zemljom… Zidine zatvora se ruše, a Božji narod koji je u njima bio zatvoren zbog svoje vere sada je slobodan.” ( VB 547. 548)

Način na koji Elen Vajt opisuje vaskrsenje pravednih isto je tako ohrabrujuć. “Usred posrtanja Zemlje, bljeskova munja i tutnjave gromova, glas Božjeg Sina poziva svete koji spavaju… Širom cele Zemlje mrtvi će čuti ovaj glas i oni koji ga čuju oživeće…

Živi pravedni se preobražavaju ‘u trenuću oka’. Božjim glasom su proslavljeni; sad su besmrtni i sa vaskrslim svetima odneseni su u susret Gospodu… Sveti anđeli donose malu decu u naručje majkama. Prijatelji dugo rastavljeni smrću, opet su sjedinjeni da se nikad više ne rastanu i s pesmama radosti zajedno ulaze do Božjeg grada.” ( VB 645.646)

Od svih opisa iskustava koje je dala Elen Vajt u vezi sa Drugim dolaskom, izgleda da su oni o životu na novoj zemlji najdirljiviji. “Tamo će”, pisala je, “besmrtni umovi s nepresušnim uživanjem proučavati čudesa stvaralačke moći, tajne spasonosne ljubavi… Svaka sposobnost će se razviti, svaka mogućnost povećati… Tamo se mogu ostvariti najveći poduhvati, dostignuti najuzvišenije težnje, ispuniti najveće želje, i još uvek će se pojavljivati nove visine koje treba savladati, nova čuda za divljenje, nove istine za razumevanje, novi predmeti da pokrenu sile uma, duše i tela.” ( VB 582)

Kao što možemo videti iz ranijih odlomaka nisu samo spomenuti događaji u vezi s Drugim dolaskom, oblikovali glavne teme u spisima Elen Vajt, već je i njeno doživljavanje stvarnosti tih događaja nadahnjivalo njenu dušu. Taj tematski skup utro je smernice njenim spisima i usmerio njen život.

Bliska tema Elen Vajt, u vezi s razumevanjem Drugog dolaska je sledeća, šesta tema, koja nam pomaže da povežemo njen život i spise. Ta tema je Vest tri anđela iz Otkrivenja 14,6-12. i vest koju ima Hrišćanska adventistička crkva.

Vest trećeg anđela i adventističko poslanje

Tekst Otkrivenja 14,6-12. sa svojim opisom vesti tri anđela kako je to videla Elen Vajt, nalazi se u samom središtu prepoznatljivosti adventističkih hrišćana. Ona je od samog početka svoje službe pa do smrti, blizu 71 godinu kasnije, smatrala da je Bog dao adventistima posebnu ulogu u propovedanju vesti trećeg anđela.

Otkrijte doživljaj poslanja u njenim rečima: “U posebnom smislu adventistički hrišćani upućeni su ovome svetu kao stražari i nosioci svetlosti. Njima je poverena poslednja opomena ovom svetu koji propada… Njima je bilo povereno delo koje je imalo najveću važnost da objave prvu, drugu i treću anđeosku vest. Ne postoji nijedan drugi značajniji posao. Oni ne smu da dopuste da bilo šta drugo zaokupi njihovu pažnju.

Nama su date najsvečanije istine koje su ikada bile poverene smrtnicima da ih objavimo svetu. Objavljivanje ovih istina treba da bude naš posao. Svet treba upozoriti, a Božji narod treba da verno živi u skladu s istinom.” (9 T 19)

Kao i ostale adventističke vođe, Elen Vajt je videla tri anđeoske vesti kao “savršeni lanac istine” ( EW 256), koji se proteže od 1840-tih pa do kraja vremena. Prva vest (jer dođe čas suda Njegova) zaključili su, bila je pokrenuta propovedanjem Viliama Milera između tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, dok se druga (pad Vavilona) počela propovedati 1843. godine, kada su vernici koji su verovali u Drugi dolazak, bivali isključivani iz svojih crkava jer su verovali u biblijsku doktrinu, u Drugi dolazak pre hiljadugodišnjice.

Te dve vesti bile su važne, ali su pripremile put za propovedanje treće anđeoske vesti. U trećoj vesti adventizam je uočio svoju misiju i jedinstveni identitet. Elen Vajt a i ostali svetkovatelji Subote, smatrali su da: “Kada je Hristos ušao u Svetinju nad svetinjama u nebeskom Svetištu (oktobra 1844) da obavi završno delo pomirenja, On je time svojim slugama poverio poslednju vest milosti koju treba objaviti ovome svetu. To je opomena trećeg anđela iz Otkrivenja 14. poglavlja. Odmah zatim, sledeći to objašnjenje, prorok je video Sina čovečijeg kako dolazi u slavi da žanje žetvu zemaljsku.” ( SR 379)

Elen Vajt smatra da je “ona (vest trećeg anđela) poslednja vest svetu” koji će uskoro biti uništen. “Nema više (vesti) koje će uslediti, nema više poziva milosti koji će biti upućeni; ova vest će obaviti svoj posao. Kakvo poverenje!” (5 T 206.207)

Elen smatra da će propovedanje treće anđeoske vesti (uz prve dve) biti prošireno širom sveta. Ovo potvrđuje uverenje utemeljeno na tekstu iz Otkrivenja 14,6-12, da je Hrišćanska adventistička crkva neposredno dobila zadatak da objavi evanđeosku vest u svim krajevima sveta.

Elen Vajt je objavila da treća anđeoska vest nije trebalo samo da ima opšti značaj, već mora biti objavljena da ispita ljudska bića. “Treća anđeoska vest mora da izvrši svoj posao odvajanja ljudi koji će zauzeti svoj stav utemeljen na večnoj istini.” Ova vest je “pitanje života i smrti”. (6 T 61). Ponovo je pisala: “Gospodu je bilo po volji da vest trećeg anđela poveri svome narodu kao sudbonosnu vest svetu. Jovan posmatra poseban narod, odvojen od sveta, koji neće da se pokloni zveri i “ikoni njezinoj”, nego nosi na sibi Božji pečat i svetkuje njegov dan od odmora – sedmi dan, koji treba da svetkuju svi, kao uspomenu na živoga Boga, Stvoritelja Neba i Zemlje. O ovom narodu apostol piše: “Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14,12; Ev 233)

Tako u središtu adventističkog shvatanja treće anđeoske vesti otkrivamo trajnost Božjeg zakona i obnovu biblijske Subote. Prvi adventisti zapazili su te elemente u trećoj vesti. Razumeli su aspekt velike borbe iz Otkrivenja 13. i 14. glave što je otkrilo one koji su nosili žig zveri protiv onih koji drže sve Božje zapovesti.

Ali, ono što su mnogi prevideli u trećoj anđeoskoj vesti bilo je značenje “vere Isusove”. To je glavna misao koju je Elen Vajt uputila učesnicima zasedanja Generalne konferencije 1888. godine u Mineapolisu. Vera Isusova (što sa grčkog može biti prevedeno kao vera u Isusa), naglasila je, znači “Isus je postao nosilac greha da bi mogao da postane Spasitelj koji oprašta grehe… Došao je na naš svet i uzeo naše grehe da bismo mogli primiti Njegovu pravednost. Vera u Hristovu sposobnost da nas spase široko, sasvim i potpuno je vera Isusova.” (1888. Materials 217) Tako je drugom prilikom mogla da kaže da je “opravdanje verom… treća anđeoska vest u stvarnosti (istina)”. (1 SM 372)

Iz perspektive Elen Vajt, treća anđeoska vest spaja Zakon i Jevanđelje. Dokle god su adventisti prenaglašavali Zakon i Subotu na štetu Jevanđelju i milosti nisu u celosti propovedali treću anđeosku vest. To je bila slabost zajednice do 1888. godine. Ali počevši od 1888. i potpunijim razumevanjem treće anđeoske vesti od strane adventista, Elen Vajt je mogla da izjavi da su adventisti imali potpunu vest i da je “glasna vika trećeg anđela počela saznanjem o opravdanju u Hristu, u Spasitelju koji oprašta grehe”. (1 SM 363)

Važnost treće anđeoske vesti i njenog imperativa za sveopštom misijom nalazi se u samom središtu misli Elen Vajt kao jedna od najvažnijih tema. Kao i druge glavne teme, i ona je povezana sa ostalih šest.

Pre nego što odemo dalje od teme vesti trećeg anđela, naglasićemo da Elen Vajt u svojim spisima nije naglašavala samo Zakon, Subotu, opravdanje verom, veliku borbu i ostale važne tačke neposredno povezane sa trećom vešću, već je mnogo pisala o vaspitanju, zdravlju, izdavačkom delu i evanđeoskoj službi.

Adventističko vaspitavanje upućivalo je ljude kako da šire treću anđeosku vest. Zdravstvena vest (desna ruka trećeg anđela; vidi: 1 T 486) bila je tu da pomogne ljudima da budu zdraviji, da bi još uspešnije mogli da propovedaju adventističku vest i da druge vode istini svedočenjem adventističkih zdravstvenih ustanova. Izdavačka delatnost i propovednički programi postojali su samo zato da se širi poslednja vest svetu, pre poslednje žetve prema tekstu iz Otkrivenja 14,14-20.

Treća anđeoska vijest takođe je povezana s poslednjom temom Elen Vajt koju ćemo proučiti u kratkom pregledu o svakodnevnom hršćanskom životu i razvoju karaktera.

Praktično hršćanstvo i razvoj hršćanskog karaktera

Hrišćanstvo, kako ga je videla Elen Vajt, mora da utiče na svakodnevni život. Istinsko hrišćanstvo menja ljude iznutra prema . Ono menja njihovo srce, a ta unutrašnja promena ako je istinska prenosi se na porodične odnose, školu, posao i upotrebu slobodnog vremena. Veliki obim materijala, koji je Elen Vajt napisala o rekreaciji, braku, zdravlju, o upotrebi slobodnog vremena, sposobnosti i sličnim temama, govori o praktičnoj vrednosti hrišćanstva.

Verovanje u iskustvo obraćenja koje menja srce, podrazumeva njene mnoge savete o praktičnom hrišćanstvu. To verovanje je dovelo do shvatanja da spoljne akcije proizlaze iz unutrašnjih motiva. Tako kad je neko obraćen, to je samo prirodni tok hrišćanskog života u sili Božjeg Duha.

Elen Vajt prikazuje suštinu praktičnog hrišćanstva – biti sličan Isusu umesto prepuštanja života po naželima sotoninog carstva. Podvlačeći Isusov put nasuprot sotoninom putu, istakla je zapravo dva načela koja su suštinski u suprotnosti jedno s drugim. “Greh”, dokazuje ona, “potekao je iz sebičnosti.” S druge strane, samopožrtvovna ljubav je “veliko načelo koje je zakon života u svemiru”. “Anđeli slave nalaze svoju radost u davanju… Slava našeg Boga je u davanju.” ( DA 20.21) Isus je prikazao zakon samopožrtvovne ljubavi u svakodnevnom životu. On nije došao samo zato da bi umro za nas, nego “da pruži primer u poslušnosti”. Hristos je “otkrio karakter suprotan sotoninom”. ( DA 24.25)

Iz perspektive Elen Vajt, ljudi će živeti ili u skladu sa principom sotonskog carstva (sebičnost), ili u skladu sa načelima Božjeg carstva (samopožrtvovna ljubav). Ne postoji druga mogućnost. To ne mogu ni ljudski principi držani samo u njihovim srcima i umovima. Principi motivišu svakodnevni život. Tako ona piše da “ljubav ne može više postojati, ako se ne otkriva u spoljašnjim delima niti se vatra može držati bez goriva”. (1 T 695) Ono što smo u svom unutrašnjem biću to ćemo pokazivati u praktičnim iskustvima iz svakodnevnog života.

Promena u životu koji je nazidan na sotonskim principima u onaj utemeljen na Hristovim principima nastaje kada osoba preda svoj život Isusu. “Kad je čovek obraćen Bogu”, čitamo, “tada nastaje novi moralni ukus, prima se nova pokretačka snaga i on voli ono što i Bog voli”. (1 SM 336) Ta nova pokretačka snaga vodiće osobe u želji da “budu tako svete u našoj sferi kao što je Bog svet u svojoj. Da bismo pokazali svoje sposobnosti treba da se odlučimo za istinu, ljubav i savršenstvo božanskog karaktera.” (1 SM 337)

Ukratko, hrišćani osnaženi Božjom milošću teže da u svakodnevnom životu budu kao Isus. Oni oponašaju Njegov karakter. Ali, Elen pažljivo dodaje, “mi ne možemo biti kao uzor” kao Hristos po karakteru, već misli “da Ga možemo oponašati i biti Mu slični”. (RH, 5. februar 1895) Bog nam daje svoju milost koja prašta kad mi “pogrešimo… u svome naporu da oponašamo božanski uzor”. (1 SM 337)

I kao što je ljubav glavna osobina Boga i suštinski razlog u velikom sukobu, ona je takođe u središtu značenja razvoja hristolikog karaktera koji se ogleda u praktičnim odnosima u svakodnevnom životu. Elen Vajt ukazuje, “gdje god je jedinstvo s Hristom tamo je ljubav. Koji god rod mi donosimo, ako nedostaje ljubav, ništa nismo postigli. Ljubav prema Bogu i našim bližnjima je suština naše religije. Niko ne može da voli Hrista, a ne voleti Njegovu decu. Kada smo ujedinjeni s Hristom tada imamo Hristov um. Čistota i ljubav blistaju iz takvog karaktera, krotost i istina nadgledaju život”. Ona nastavlja dalje i kaže da se čak i “izraz lica menja. Hristos boraveći u duši daje preobražavajuću silu i spoljašnji izgled svjedoči o miru i radosti koje u njoj vladaju”. (1 SM 337)

Biti dete Božje, Elen Vajt iznova naglašava, u mnogim kontekstima, znači promenu na svakom području svakodnevnog života. To znači odbacivanje grubog ponašanja i destruktivnog načina ophođenja. Međutim, hrišćanski život obuhvata mnogo više od toga. Zapravo, odbaciti aktivnosti, gledišta i ponašanje ne znači ništa samo po sebi. Pravi hrišćanin napušta stavove i aktivnosti koje nisu hršćanske, što je svakako važno, ali to je samo uvod u prihvatanje Hristovih, aktivnih, pozitivnih karakteristika. To je nadgradnja, a ne samo čišćenje i daje odgovor na pitanje šta znači živeti kao Isus.

Kakav je bio Isus? Elen Vajt to lepo opisuje u uvodnim rečima knjige Služba isceljivanja, kad piše da je “naš Gospod Isus Hristos došao na ovaj svet da neumorno služi ljudskim potrebama”. ( MH 17) Došao je da služi drugima, da im pomaže i daje reči istine. U tome je On naš primer.

Ona nas iznova upozorava da u svome služenju budemo kao Isus. Hrišćanski rad ljubavi za druge, naglašava ona, je naša ‘lična odgovornost’ u kojoj nas niko “ne može zameniti”. ( MH 147) Mnogo hrišćana, dodaje ona, propuštaju da se uključe u objavljivanje Božje ljubavi.

Nije slučajno što knjiga Vaspitanje počinje i završava se savetima o službi drugima. Život posvećen službi umesto sebičnosti, prešao je iz sotonskog u Hristovo carstvo. Kao rezultat toga, Elen Vajt može da piše o onima koji konačno ulaze u nebesko carstvo koji nisu samo našli “svoju najveću radost” u službi dok su na Zemlji, nego je ta “najveća radost” stvorila u njima novu spremnost da služe drugima i da budu slični Isusu. ( Ed 309)

Elem čak povezuje svoju raspravu o hršćanskoj savršenosti sa Božjim karakterom u svakodnevnom životu. U knjizi Hristove očigledne pouke, ona primećuje da “Hristos sa neopisivom čežnjom čeka da se otkrije u svojoj Crkvi. Kada Hristov karakter bude savršeno prikazan u Njegovm narodu, tada će On doći da ih proglasi svojima.” ( COL 69)

Mnogi su čitali ovaj odlomak, a nisu pažljivo čitali sam kontekst. Kao rezultat takvog pristupa, oni su u njega umetnuli značenje koje se ne može naći u samom tekstu. Dve stranice ranije objašnjavaju njenu nameru. Ona jasno kaže da Hristos čezne da se pokaže u srcima ljudi i da će oni koji su Ga prihvatili ostaviti sebični stil žviota primeren sotoninom carstvu. Umesto toga oni će služiti drugima, govoriti im o Božjoj dobroti i činiti ono što je dobro. Oni će postajati sve sličniji Hristu, jer su primili “Duh Hristov – Duh nesebične ljubavi i rada za druge”. Kao rezultat toga, kaže ona svojim čitaocima, “vaša ljubav neka bude savršena. Sve više ćete odsjajivati sličnost Hristu u svemu što je čisto, uzvišeno i ljubazno”. ( COL 67.68) Dakle, pokazivati Hristov karakter savršenim znači dopustiti Mu da u našem svakodnevnom životu pokaže svoju ljubav.

S tom mišlju završili smo krug razgovora o glavnim temama u spisima Elen Vajt. Započeli smo razgovorom o Božjoj ljubavi i o izazovu te ljubavi u velikom sukobu. Sada ćemo završiti s mišlju da su “posljednji zraci milostivog svetla, poslednja vest milosti date ovome svetu, a to je otkrivenje Njegovog karaktera ljubavi. Deca Božja treba da pokažu Njegovu slavu. U svom životu i karakteru oni otkrivaju šta je Božja milost učinila za njih.” ( COL 415.416) Oni će biti dokaz da je Bog stvarno ljubav i da Njegova spasonosna milost menja i karakter i dela.

Velika borba, Božja ljubav i ostale velike teme u spisima Elen Vajt nisu suština za apstraktne diskusije. Daleko od toga. One se tiču našeg svakodnevnog života. Svako od nas svakog dana mora da izabere da živi u stvarnom svetu, prihvatajući ili Božja ili sotonina načela. Bog nam je dao spise Elen Vajt da bi nas vodili u tom svakodnevnom izboru. Njihova svrha je da nam pomognu da donesemo odluke koje će se svojom delotvornošću pokazati i u večnosti.

Hvala Bogu na svim Njegovim blagoslovima!

Upoznajmo Elen Vajt

Uvod u spise Elen Vajt

Godine 1907. Elen Vajt je naglasila da će njeni spisi “neprekidno govoriti i njihovo delo osećaće se sve dok bude vremena…i kad ne budem više živa, te reči koje sam primila od Gospoda još uvek će biti žive i govoriti našem narodu”. (1 SM 55)

Posle gotovo 100 godina to mišljenje je potvrđeno kao potpuno ispravno. Zapravo, osim objavljenog materijala iz pera Elen Vajt neprekidno raste. Stvaranje centara širom sveta za istraživanje spisa Elen Vajt, njeni rukopisi, još više se proučavaju i usvajaju.

Naglo širenje spisa Elen Vajt verovatno može da iznenadi početnika. Ovo poglavlje opisaće osnovne kategorije njenih spisa, tako da zainteresovani za njih mogu imati uvid u njihovu raznolikost. Takvo razumevanje ima više prednosti. Prvo, to će pomoći da pojedinci da shvate kako se razni delovi njenog opusa odnose na celinu. Drugo, to će poslužiti kao opšti vodič za traženje određene vrste materijala. I treće, to će pomoći istraživačima – početnicima da sa određenim prioritetom počnu da čitaju spise Elen Vajt.

Najvažniji deo u spisima Elen Vajt nalazi se između njenih objavljenih dela i onih koja u većini još nisu bila objavljena u vreme njene smrti, a to su njena pisma i rukopisi. Provešćemo određeno vreme s njenim objavljenim delima koja najprimerenije odražavaju njene osnovne ideje. Poslednji deo ovog poglavlja baviće se njenim pismima i rukopisima.

Knjige i kompilacije

Najvažnija objavljena dela Elen Vajt su njene knjige. U vreme smrti imala je više od 20 objavljenih knjiga. Od tog vremena broj se više nego učetvorostručio sa svim posthumno objavljenim knjigama ili u vidu kompilacija iz njenih rukopisa, pisama i objavljenih spisa.

Primedba o razlici između knjiga i naslovljenih kompilacija

U ovom slučaju važno je zapaziti razliku između objavljenih knjiga Elen Vajt za vreme njenog života i posthumnih kompilacija koje je izdala Zadužbina Vajt u skladu s njenom oporukom. Postoji utisak da obe kategorije spadaju u knjige, ali postoje i razlike koje treba prepoznati.

Glavne kompilacije sadrže veliki broj kratkih odlomaka o određenom predmetu, a uzeti su iz već postojećih, objavljenih dela kao i pisama Elen Vajt, neobjavljenih rukopisa, dnevnika i objavljenih članaka i knjiga. Kompilator (saradnici Zadužbine Vajt za “službene” kompilacije) pripremaju kratke odlomke po logičnom redu i grupama. Tako su ti odlomci u zadatoj temi – kompilaciji obavezno uzeti iz svog literarnog i istorijskog konteksta. U tome može da se krije potencijalna opasnost, jer kontekst obično pomaže čitaocu da potpunije shvati piščevu nameru i celovito značenje. Zato se u se čini sve da se smanji moguća šteta i osigura pristup kontekstu, izvornom tekstu za svaki odlomak, koji je bio citiran u svim službenim kompilacijama objavljenim posle smrti sestre Vajt.

Tematske kompilacije imaju vrednost, jer nastoje da na jednom mestu prikažu sve najvažnije savete o određenom predmetu. Međutim, i pored najboljih nastojanja kompilatora posthumno kompiliranje je osetljiv posao u pogledu uravnoteženosti, kako je to mogla lično da uredi Elen Vajt – da prikupi materijale ili oblikuje odlomke, napisane da se mogu oduprti ekstremnim prilikama i tako sprečiti pogrešnu interpretaciju. Kompilatori – sastavljači ograničeni su u svom poslu postojećim citatima i ne mogu da stvaraju novi materijal, koji bi odgovorio na pitanja o predmetu o kome Elen Vajt nikada nije pisala.

Nasuprot tome, Elen Vajt je bila neposredno uključena u izdavanje svojih knjiga koje su bile objavljene tokom njenog života i nastojala je da predmete u njima obradi na uravnotežen način, dajući im zaokruženu celinu, poštujući pri tome osnovna načela. Odabrani materijal u njima prikazan je u literarnom (i često istorijskom) kontekstu.

Uz sve to, mnoge između knjiga koje je napisala lično Elen Vajt, bile su uveliko sastavljenje od njenih ranijih spisa, i prikazuju bolji i uravnoteženiji pristup predmetu, nego posthumno objavljene kompilacije iz njenog opusa. To je zbog toga što je imala neposredni, lični, konačni nadzor nad tim procesom i bila u mogućnosti da napiše dodatni materijal ako je bilo potrebno. Tako su čitaoci mogli da čitaju dobro osmišljenu knjigu o nekom predmetu pre nego što dođu do kompilirane teme o istom predmetu. Na primer, nekoga zanima zdrav način življenja, koji je lepo obrađen u knjizi Služba isceljenja, pre proučavanja knjige Saveti o životu i ishrani. Čitalac takođe treba da ima na umu, kada upotrebljava odlomke iz tematskih kompilacija, da je savet bio upućen određenim ličnostima ili grupama, koje su imale određene probleme. Svaki čitalac nema sve ove probleme i on ili ona možda će biti suočeni sa potpuno istom teškoćom kao prvi primalac saveta. Zato je najbolje slediti opšte principe koji podrazumevaju savet o datom predmetu umesto “srljati” s ovim ili onim odlomkom. Osim “službenih” kompilacija koje je objavila Zadužbina Vajt, postoje brojne tematske kompilacije, koje su sa posebnom namerom objavili pojedinci ili grupe, koji su osećali teret da moraju naglasiti jednu ili drugu pojedinost i koji su verovali da će u tome biti uspešniji od sestre Vajt, koja je osećala istu odgovornost ili dala isto objašnjenje. Ne samo da su takve kompilacije sastavljene bez nadzora izazvale reakciju Zadužbine E. G. Vajt kako bi zaštitili besprekorno orginalno značenje koje je ona dala, nego su često pristrasno i netačno njima podupirali svoje poglede.

Nepotrebno je reći, da dok sve tematske kompilacije treba čitati imajući na umu njihovu svrhu i ograničenja, člake objavljene, od strane grupa, treba čitati vrlo oprezno. Tokom svoje službe Elen Vajt je morala da se suprotstavlja “onima koji će”, kako je napisala, “iz Svedočanstava odabrati najsnažnije odlomke i tada bez opisa uz tekst ili davanja primedbe o okolnostima pod kojima su upozorenja nastala u svakom slučaju učiniti nasilje nad tekstom. Tako oni u umovima ljudi stvaraju nezdrave utiske. Uvijek ima onih koji su spremni da prihvate bilo šta od delova koje mogu upotrebiti da zavedu ljude i navedu ih u iskušenje da se odvoje i koji… rade na tome da elemente svojih osobina ugrade u reforme”. Takvi ljudi, primetila je “pre kod ljudi stvaraju gnušanje nego obraćenje duša”. (3 SM 285.286)

Sredina između knjiga i tematskih kompilacija Elen Vajt iz njenog materijala su dela slična sveskama (9 tomova) Svedočanstava za crkvu i tri sveske Odabranih svedočanstava. Ova dela sadrže “dugo poglavlje” izbora (uvodnog pregleda građe) i tako više pomažu boljem shvatanju konteksta nego što je to slučaj sa tematskim kompilacijama. Zapravo, svega nekoliko dela Elen Vajt odgovaraju ovoj srednjoj kategoriji. Takve sveske su Temelji hrišćanskog vaspitanja ( Fundamentals of Christian Education ), Posvećen život ( The Sanctified Life ), i Vera i dela ( Faith and Works ), spominjemo samo neke. Poglavlja u ovim delima u većini slučajeva načinjena su od celih članaka ili propovedi umesto od crtica i delova saveta uzetih s raznih strana.

Velika borba (The Conflict of the Ages Series)

Možda najvažnije knjige Elen Vajt čini niz knjiga pod zejadničkim nazivom “Velika borba”. Pet naslova prikazuje borbu između Boga i sotone, dobra i zla, od pobune na Nebu pre stvaranja Adama i Eve pa sve do kraja hiljadugodišnjice.

Tih pet svezaka daje teološki okvir za sve što je Elen Vajt imala da kaže. Razumevanje tih velikih tema je osnov za razumevanje ostalih njenih spisa. Zbog toga, svako je zainteresovan za misao Elen Vajt, treba najpre da pročita tih pet knjiga. Prva knjiga u tom nizu je Patrijarsi i proroci (1890). Ona opisuje borbu između Boga i sotone od pobune na Nebu pa sve do vladavine cara Davida. Knjiga Proroci i carevi (1917) počinje sa prikazom Solomunove vladavine i doseže do kraja Starog zaveta.

Mnogi smatraju Čežnju vekova (1898) treću knjigu, za najbolje delo Elen Vajt. Knjiga obuhvata Isusov život. Priprema Čežnje vekova bila je delo ljubavi, za koje je utrošena gotovo decenija. Elen Vajt je napisala: “Bogu bi bilo drago da vidi knjigu Čežnja vjekova u svakom domu.” ( CM 126) Pažljivo čitanje, uz molitvu, predstavlja duhovno iskustvo koje u čitaocu potiče želju da postane kao Isus iz Jevanđelja.

Dela apostola (1911) opisuju borbu između dobra i zla od knjige Dela apostolska pa do Jovanovog otkrivenja. Posljednja knjiga u nizu je Velika broba (1888; 1911) i opisuje borbu posle biblijskog razdoblja. Knjiga počinje razorenjem Jerusalima, 70. godine posle Hrista, zatim opisuje razdoblje crkvene istorije, završnicu s događajima prorečenim u Pismu, koji su povezani sa Drugim Hristovim dolaskom. Posljednja poglavlja Velike borbe opisuju milerizam (kao pokret) i adventizam sedmog dana koji se pojavljuju u proročkoj istoriji.

Knjiga Velika borba je takmac knjizi Čežnji vekova kao najvažnije delo Elen Vajt. Elen Vajt je kazala da je ovu knjigu cenila “ više od zlata i srebra”. ( CM 128) Takođe je napisala “jedva čekam da vidim široko u opticaju tu knjigu više nego bilo koju drugu, koju sam napisala; jer je u Velikoj borbi poslednja vest opomene svetu data na tako poseban način kao ni u kojoj drugoj mojoj knjizi”. ( CM 127)

Elen Vajt je pripremila seriju Velika borba, imajući na umu adventističke i neadventističke čitaoce. Želela je da se te knjige široko prodaju, da bi njena vest mogla da bude predstavljena javnosti. Upotrebljene u proučavanju, zajedno sa Biblijom, ove knjige mnoge su dovele bliže Bogu i boljem shvatanju Njegove reči. Od ove serije nema boljih knjiga za upoznavanje Elen Vajt i njenog dela.

Serija sadrži više od 3500 stranica. Ovaj opširni pristup gospođe Vajt borbi između Boga i sotone u početku nije tematski bio tako planiran. Ona je najpre obradila temu velike borbe u seriji od četiri male knjige, objavljene između 1858. i 1864. godine pod naslovom Duhovni darovi. Te sveske bile su vrlo široko rasprostranjene i objavljene kao serija Duh proroštva u četiri toma, između 1870. i 1884. godine.

Ali razvoj prilika 1880. poveo je Elen Vajt da počne da preuređuje sveske Duha proroštva u seriju Velika borba. Sredinom 1880. razvijen je novi pristup širenju adventističkih knjiga. To je podrazumevalo razvoj kolporterskog sistema prodaje adventističkih knjiga od vrata do vrata. Da bi zadovoljila tu potrebu Elen Vajt je proširila opis teme Velike borbe i preuredila upotrebu termina i tako ispunila potrebe šire čitalačke publike.

Sva tri seta knjiga u delovima Velike borbe još uvek se štampaju. Svi oni objašnjavaju temu koju je Elen Vajt objavila, a koja joj je prvi put bila otkrivena u viđenju oko 1848. i ponovljena kroz prošireno viđenje u mestu Lovets Grov ( Lovett’s Grove ), u državi Ohajo u proleće 1858. godine. Osim viđenja Elen Vajt je proučavala i Bibliju i crkvenu istoriju s ciljem da osvetli tok istorije sukoba između dobra i zla.

Pisanje stvarne priče o velikoj borbi obuhvatilo je dugo razdoblje službe Elen Vajt. To potvrđuju i njena privatna pisma, članci, propovedi i neobjavljeni rukopisi. Upotrijebivši ranije napisan materijal Elen Vajt i njeni literarni pomoćnici osigurali su polazište za više od onog što je ona prvobitno nameravala da naglasi u seriji Velika borba. Obim materijala koji je rastao u njenoj arhivi takođe je mnogo doprineo da se još dublje i potpunije organizuje svako od ova tri područja u pisanju istorije sukoba.

Poslednja sveska, zapazimo, posebno opisuje istoriju velike borbe u knjizi Istorija otkupljenja (1947). Ona utire pristup Elen Vajt temi o velikoj borbi. Sav materijal u knjizi Istorija otkupljenja ranije je objavljen u knjigama Rani spisi, Duh proroštva ili u časopisu Znaci vremena. Ova knjiga je značajna po tome što precizno iznosi vrednost ranih misli Elen Vajt u vezi sa tematikom koja je od opšteg značaja za druge jezike.

Svedočanstva

Drugi uticajni set knjiga koji je proistekao iz pera Elen Vajt jeste devet svezaka Svedočanstava za crkvu. Ovaj niz knjiga obuhvata blizu 5000 stranica i ima sasvim drugu namenu u odnosu na seriju Velika borba. Dok serija Velika borba opisuje borbu koja se između dobra i zla odvija tokom istorije, Svedočanstva sadrže pisma, članke, propovedi, zapise viđenja i uptstva koja se odnose na prilike iz svakodnevnog života. I dok je serija Velika borba namenjena i onima koji su u Crkvi, a i onima koji su izvan nje, Svedočanstva su namenjena isključivo verništvu Hrišćanske adventističke crkve.

Pisanje Svedočanstava započelo je 1855. godine kada se među vodećim adventistima pojavilo pitanje kako objavljivati viđenja Elen Vajt. Izglasali su, posle određene rasprave da ih među vernicima treba objaviti i rasprostraniti u obliku traktata.

Tako je nastao prvi objavljeni dokument od 16 stranica – Svedočanstva za crkvu. Ovaj način objavljivanja viđenja i saveta Elen Vajt bio je tako uspešan da se drugi traktat od 16 stranica Svedočanstava pojavio 1856. U 1865. godini, ona je pripremila 10 takvih traktata. Osim što su sadržali savete upućene Crkvi kao celini, imali su i posebne savete namenjene pojedincima, jer je Elen Vajt zaključila da će uputstva jednoj osobi pomoći drugima u sličnim okolnostima.

Vremenom, ranije izdati traktati su ponestali. Međutim, kako je postojala potražnja za njima Elen Vajt ih je sabrala i ponovno objavila, ali sada povezane i u još trajnijem vidu 1864, 1871. i 1879. godine. Konačno 1883. Crkva je odlučila da trajno uobliči sveske. Tako su Svedočanstva za crkvu, sveske od 1-4, izašle iz štampe 1885. godine. Ponovno objavljivanje (sa nekim uredničkim zahvatima) sa potpunim sadržajem Svjedočanstava 1-30, a to je obuhvatalo 2619 stranica, dalo je Crkvi potpunu kolekciju Svedočanstava sve do 1881. godine i još 100 stranica autobiografskog sadržaja od Elen Vajt od početka 1. sveske.

Te četiri sveske podsećaju na standarde iz onog vremena. Njihovo označavanje stranica takođe podseća na isto vreme, kao i stranice sadržaja za svaku svesku. Još uvek su zadržani originalni brojevi Svedočanstava i za svako datum prvog štampanja.

Delo Elen Vajt seže daleko iza 1885. godine. Tako se 5. svezaka Svedočanstava za crkvu pojavljuje 1889. godine. Ona je obuhvatila Svedočanstva 31-33. Tada 1900. objavila je blizu 500 stranica Svedočanstva 34 kao 6. svesku. Međutim, od tog vremena tok događaja u adventizmu uveliko se promenio. Krhki pokret – početnik iz 1850. godine ušao je u ranu zrelost, i pored više vernika, osnovao je i brojne ustanove. Osim toga, veliki doprinos objavljenih saveta Elen Vajt različit po sadržaju, već je imao svoju primenu.

Ove promenjene okolnosti doprinele su velikim promenama u pristupu sveskama od 6-9. Na primer, Elen Vajt je zaključila da nema potrebe da ponavlja neki savet koji je već dat u prethodnim sveskama. Brzo širenje njenih spisa tokom tih godina zahtevalo je mnogo više truda oko izbora odgovarajućeg materijala. Sveske su sada bile još pažljivije uređene i opremljene, tako da je sadržaj svake sveske donosio više tema nego hronološki prikaz. Objavljivanjem 9. sveske, 1909. godine, završen je niz Svedočanstava za crkvu.

Devet svezaka Svedočanstava imaju neprocenjivu vrednost za Crkvu. Dok je većina ljudi bila sklona da ih upotrebi kao priručnik, veći blagoslovi čekali su one koji su ih čitali hronološki – kao celinu. Takvi čitaoci, osim što imaju priličan uvid u vreme u savete u delu Elen Vajt takođe su mogli da osete ukus adventističke istorije i njen razvoj tokom prvih šest decenija. Takvi čitaoci mogu otkriti njihovu vrednost u crkvenoj istoriji u šest svezaka od Artura Vajta koji je napisao biografiju o Elen Vajt u priručniku za reference i kontekstualizaciju, dok čitaju Svedočanstva. Naredni korisni izvor informacija o istorijskim temama je Enciklopedija adventista sedmoga dana u dve sveske.

Adventisti po celome svetu želeli su da imaju Svedočanstva na svom maternjem jeziku, ali cena prevođenja i štampanja celokupnog materijala čini ih nepristupačnim. Zato je učinjeno nekoliko pokušaja da se načini sažetak iz devet svezaka, a da se ne izgubi osnovna celovitost sadržaja. Najuspešniji sažetak načinjen je u tri sveske pod naslovom Testimony Treasures (1949).

Sličan sažetak načinjen je pod naslovom Saveti za crkvu (1991). Za razliku od Testimony Treasures , ova sveska ne obuhvata sažetak Svedočanstava. Zapravo, Saveti za crkvu imaju cilj da u jednoj knjizi sažmu glavne poruke koje se uspešno mogu prevesti na jezike naroda među kojima imamo malo vernika čija su novčana sredstva ograničena. Ta sveska predstavlja osnovnu misao Elen Vajt.

Naredni smer razvoja Svedočanstava bila je knjiga Odabrana svedočanstva u tri sveske izdate1958. i 1980. godine. U njima Zadužbina Vajt donosi neke od najvažnijih saveta Elen Vajt, koji su ranije bili nedostupni većini vernika Crkve.

Kao Svedočanstva, za razliku od formata tematskih kompilacija, sveske Odabrana svedočanstva predstavljaju glavninu izbora sa većim delom svog doslovnog nepovređenog konteksta, tako da čitalac ima dvojaku korist: uvid u najveći deo ili svaki dokument umesto kolekciju kratkih odlomaka iz različitih izvora . Sveske Odabrana svedočanstva izdate su da budu jedno od najkorisnijih i najvrednijih dela Elen Vajt, koja su objavljena posle njene smrti.

Knjige o Hristu i spasenju

Treća grupa knjiga Elen Vajt predstavlja kao poseban predmet Hristovo učenje i spasenje kroz Njega. Njeno najvažnije delo na ovom području je knjiga Čežnja vekova, koju smo ukratko prikazali kada smo spominjali seriju Velika borba. Materijal u Čežnji vekova prikazuje širi kontekst za druga dela, baveći se Isusovim životom i učenjem.

Dva izvora, dve knjige – Misli s gore blagoslova (1896) i Hristove očigledne pouke (1900) koristila je Elen Vajt prilikom proučavanja i pisanja Čežnje vekova. Prva opisuje Isusovo učenje u Propovedi na Gori, dok druga prikazuje Njegove parabole.

Četiri klasična dela na ovom području u knjigama Elen Vajt su: Put Hristu (1892). Ova mala knjiga, prvi put je štampana u neadventističkoj štampariji Fleming H. Revell . To je jedna od najboljih knjiga Elen Vajt na temu o spasenju u Hristu. Nju svakako treba pročitati. Sa knjigama Misli s Gore blagoslova i Hristove očigledne pouke, Svedočanstva i knjigama iz serije Velika borba, Put Hristu zauzima središnje mesto u zbirci spisa Elen Vajt.

Sledeće dve knjige Elen Vajt bave se temom spasenja: Posvećen život i Vera i dela. Ove dve knjige čine skup članaka i propovedi na odgovarajuću temu. Tako, umesto tematskog izbora kompilacije, one predstavljaju taj predmet svojim kontekstom.

Poslednje delo u ovom segmentu spisa Elen Vajt je kompilacija pod naslovom Događaji poslednjih dana. Iako pojedinci ovu knjigu ne bi uključili u kategoriju pod naslovom “Hristos i spasenje”, ona ipak pripada ovoj kategoriji knjiga, jer opisuje i Drugi Kristov dolazak i konačno oslobođenje od greha. Velika borba, naravno, daje širi kontekst za potpunije razumevanje knjige Događaji poslednjih dana.

Autobiografska dela

Najkompletnije autobiografsko delo E. Vajt je Životni prikazi Elen Vajt (1915) ( Life sketches of Ellen White ). Ono obuhvata razdoblje njenog života od detinjstva do smrti. Druga polovina te knjige može biti predstavljena pre (opisana) kao biografija nego autobiografija. Dok su prva poglavlja (41 na broju) bila napisana u prvom licu, dotle su K. K. Krajsler uz pomoć V. Vajta i D.E. Robinsona, svi iz redova njenih bliskih saradnika, priredili poslednjih 20 poglavlja. Ta poglavlja odnose se uglavnom na njene spise.

Ostali važni autobiografski prikazi pojavljuju se u prvoj sveski Svedočanstava, tj. u drugoj svesci Duhovnih darova, i u knjizi Hrišćansko iskustvo i učenje Elen Vajt (1922).

Knjiga Rani spisi (1882) je još jedna knjiga Elen Vajt, koja obuhvata značajni obim autobiografskog materijala, iako neposredno ne spada u autobiografsku vrstu. Ta knjiga donosi sadržiny njenog prvog viđenja i mnogo informacija o njenom ranom iskustvu i misli. Rani spisi doprinose potpunijem shvatanju teologije adventizma – svetkovatelja Subote nakon 1844. godine.

Knjige saveta

Sada prelazimo na dela Elen Vajt koja se bave opštim i specifičnim temama. Ove knjige sadrže glavninu tematskih kompilacija u spisima Elen Vajt. Knjige saveta delimo u pet osnovnih kategorija: (1) služba, (2) vaspitanje, (3) porodični život, (4) zdravlje i (5) izdavaštvo. Ovih pet kategorija, obuhvata četiri glavne grane adventističkog rada u porodici. U tim knjigama nalaze se mnogi saveti upućeni crkvenim ustanovama kao i saveti o načinu življenja i o svakodnevnom hrišćanskom životu.

Čitatalac će zapaziti dve vrste knjiga podeljenih u nekoliko savetodavnih kategorija: (1) teme širokog misaonog spektra i (2) specifične tematske kompilacije. Kada se istražuje ovo područje misli Elen Vajt tada je najbolje proučiti osnovno delo na tom području (gde je to moguće) pre tematski užih kompilacija.

1. Knjige o službi propovedanja. Vodeće knjige na ovom području su Evanđeoski radnici (1915) i Svedočanstva za propovednike (1923). Ova dva dela najbolje ističu vrednost, saveta Elen Vajt propovednicima i drugim crkvenim radnicima.

Ostale knjige Elen Vajt o službi propovedanja i o hrišćanskoj službi su: Evangelizam, Upute za uspešnu hrišćansku službu, Saveti delatnicima u subotnoj školi, Saveti o pristavskoj službi i Pastoralna služba.

2. Knjige o vaspitanju. Najznačajnija i najpotpunija knjiga u ovoj kategoriji je knjiga pod naslovom Vaspitanje (1903). Ova knjiga spada u njene najbolje savetodavne knjige. Dobro uravnotežen pristup vaspitanju, imajući u vidu veliku borbu između dobra i zla, obuhvata široki pristup vaspitanju, koji se ne odnosi samo na razdoblje školovanja nego na celi život.

Sledeće tri knjige u ovoj kategoriji (Saveti roditeljima, učiteljima i učenicima (1913), Temelji hrišćanskog vaspitanja (1923) i Saveti o vaspitanju (1968) kolekcija je materijala Elen Vajt koji je ona pre svoje smrti pripremila za objavljivanje. Knjiga Temelji je skup hronološkim redom ranije objavljenog niza članaka, Saveti o vaspitanju sadrži potpuni izbor iz Svedočanstava o vaspitanju i Saveti roditeljima, učiteljima i učenicima u celosti je tematski uređen i sadrži veliki deo materijala iz ranije neobjavljene građe.

3. Knjige o porodičnom životu. Za razliku od prve dve kategorije, na ovom području nema vodeće knjige. Sve knjige uključene u područje porodičnog života tematske su kompilacije kratkih odlomaka. Elen Vajt nikada nije napisala glavnu knjigu za područje porodičnog života, ali je napisala obilje saveta za taj deo života.

Tri glavne knjige na tom području su: Adventistički dom – kod nas pod naslovom Temelji srećnog doma (1952), Dečji vodič (1954) i Poruka mladim hrišćanima (1930.). One su predstavnici osnovne misli Elen Vajt na temu o porodičnom životu. Tim knjigama nedavno su pridodate i knjige Saveti o polnom ponašanju, preljubi i razvodu (1989) i Penzionerske godine (1990.).

Bliska porodičnom životu je i knjiga Um, karakter i ličnost (1977). Ovo delo, u kome Elen Vajt daje celovit pogled na život čoveka takođe daje presek sa područja vaspitanja i zdravlja tj. bavi se predmetom u kategoriji pod 2 i 4.

4. Knjige o zdravlju. Vodeća knjiga na tom području je knjga Služba iseljivanja (1905). Bavi se sličnim pristupom kao i Vaspitanje na svom području. Služba isceljivanja je jedina knjiga Elen Vajt koja se konkretno bavi temom o zdravlju. Dodatna vrednost knjige Služba isceljivanja je u tome što se bavi Isusovom službom isceljivanja.

Tematske kompilacije sa područja zdravog načina življenja obuhvataju ove knjige: Saveti o životu i ishrani (1938), Umerenost (1949) i Saveti o zdravlju (1923). Poslednja od ovih knjiga sadrži više opštih pristupa toj tematici, dok su prve dve više specifične jer se bave pristupom ishrani i zloupotrebi hrane. Knjiga Saveti o zdravlju takođe se razlikuje od ostala dva dela po tome što sadrži delove koji se bave radom zdravstvenih radnika. Ove teme sa materijalom koji se odnosi na adventističke ustanove takođe su predmet i u knjizi Zdravstvena služba (1932.)

5. Knjige o izdavaštvu. Poslednje područje knjiga – savetodavnih knjiga koje sadrže određene savete, odnosi se na adventističko izdavaštvo. Kao i u literaturi sa područja porodidčnog života ni ovo područje Elen Vajt nema specifične knjige na tu temu. Sve knjige na tu temu su kompilacije.

Najbolja kompilacija na temu o izdavaštvu je knjiga Izdavačka služba (1983). Takođe postoje knjige koje se odnose na tu temu, pod naslovom Saveti piscima i urednicima (1946) i Kolporterska služba (1953).

Knjige o posvećenju

Svake godine Crkva objavi knjigu od 365 čitanja za dnevno posvećenje. Prva knjiga Elen Vajt sa tom namerom izdata je 1946. godine pod naslovom Uticajna religija. Kompilatori su je pripremili koristeći objavljena dela, ali kasnije knjige sadrže objavljene i odabrane materijale iz pisama i rukopisa.

Počevši sa knjigom Moj život danas 1952. adventisti su odtada iz pera Elen Vajt svake treće godine imali knjigu za dnevno posvećenje. Tako postoji preko dvanaest knjiga Elen Vajt za dnevno posvećenje. Većina od njih je već ugledala svetlost dana.

Članci u časopisima

Tokom svoje dugogodišnje službe Elen Vajt je objavila više od 5000 članaka u adventističkim časopisima. Najveći broj tih članaka objavljen je u časopisima Pregled i Glasnik i Znaci vremena. Tokom poslednje četvrtine njenog života, ti časopisi svake sedmice imali su članak iz njenog pera.

Elen Vajt je takođe objavljivala i u časopisima kao što su Instruktor mladih, Zdravstveni reformateor, Bilten Generalne konferencije i u još nekolikko drugih. Mnogo godina ovi članci mogli su se naći samo u nekoliko ustanova koje su imale komplete tih časopisa. Međutim, to se promenilo.

Godine 1962. Zaostavština Elene Vajt je štampala u faksimil formi sve članke objavljene u časopisima Sadašnja istina, i Pregled i Glasnik u šest velikih svezaka. Od tog vremena Zadužbina Vajt učinila je dostupnim njene članke u Znacima vremena (četiri toma) i u Instruktoru za mlade. Ubrzo njeni članci iz časopisa koje je objavila u manjem izdanju takođe su se pojavili u seriji pod naslovom Kolekcija izvorne periodike Elen Vajt (Zbornik članaka Elen Vajt).

Pisma i rukopisi

Obim literarne produkcije Elen Vajt je zapanjujuća. Osim objavljenih dela postoji još oko 8000 pisama i rukopisa (većinom propovedi, svedočanstava različitim grupama i pojedincima i dnevničkih materijala). Konačni broj kucanih stranica u ovoj kategoriji iznosi oko 60 000. Nešto od ovog materijala objavljeno je u brojnim kompilacijama koje su se pojavile tokom godina.

Zasada, velika količina ovog materijala dostupna je samo u Centrima za istraživanje života i dela Elen G. Vajt. Međutim, to ograničenje neće još dugo potrajati. Zaostavština Vajt preduzela je korake da dosad neobjavljene materijale učini dostupnim objavljujući sve one delove, koji su već bili dostupni javnosti za različite potrebe od vremena smrti Elen Vajt. Prvi tom Objava rukopisa izašao je iz štampe 1981. godine. Od tog vremena objavljen je 21 tom. Elen G. Vajt 1888. godine Materijali (u četiri toma 1987) i Propovedi i govori, serija (započeta 1990), predstavlja napor da se sledeća dva područja pisama i rukopisa Elen Vajt približe javnosti.

Stavljanje celine pisama i rukopisa na CD-ROM je još značajnije od ovih publikacija, jer svi koji raspolažu odgovarajućom kompjuterskom opremom iste mogu da iskoriste u svojoj kući. Kada taj posao bude završen, materijali Elen Vajt biće još šire dostupni jasvnosti.

Indeksi materijala Ellen White

Godine 1962. i 1963. izašla su iz štampe u tri toma Comprehensive Index to the Writings of Ellen G. White (Opsežni popis spisa Elen G. Vajt). Ovo delo izvuklo je iz svih deset najvažnijih knjiga Elen Vajt tri smernice: (1) biblijski indeks, (2) tematski indeks, i (3) indeks citata. Prve dve kategorije su opsežne, dok treća obuhvata primere najšire upotrebljavanih odlomaka Elen Vajt. Četvrti tom Opsežnog popisa, pojavio se 1992. godine. To je popis knjiga koji je objavljen od 1958. godine.

Kao što se moglo očekivati, popisivanje knjiga Elen Vajt bio je mnogo potpuniji nego članci objavljeni u časopisima. Međutim, najvažniji iskorak učinjen je 1977. godine s knjigom Predmetni indeks članaka Elen G. Vajt objavljenih u časopisima. Ta knjiga “obuhvata” članke objavljene u Pregledu i Glasniku i manje više članke objavljene u drugim časopisima.

Za one kojima je potrebna dodatna pomoć, Zaostavština Vajt je pripremila još i druge korisne indekse o životu i spisima Elen Vajt “pokrivaju” široku arhivsku građu koja se odnosi na njeno delo. Ovi indeksi, mogu se koristiti samo u Centrima za istraživanje dela i spisa Elen Vajt i njegovim isturenim odeljenjima.

Za one koji imaju kompjutersku opremu, važeći indeksi naglo su zastareli. Sa svim njenim objavljenim materijalom koji je već stavljen na CD-ROM, reč “istraživanje” cele građe ostvaruje se samo pritiskom na dugme.

Kao i sve drugo na ovome svetu, kompjuter je preobrazio način na koji će ljudi proučavati o Elen Vajt. Pozitivna strana nove tehnologije je lak pristup. Ona omogućava da sve više ljudi ne čita više spise Elen Vajt u dosadašnjem opštem konceptu, nego će postati još delotvorniji u prikupljanju odlomaka u samom njihovom kontekstu. Složene teme i uvidi do kojih se ne može lako doći pomoću kompjutera sve su više zanemarivi. Tako era kompjutera u vezi sa spisima Elen Vajt suočava čitaoca sa velikim blagoslovima, ali i mogućim opasnostima. Najbolji način upotrebe kompjutera i indeksa podrazumeva i čitanje njenih spisa, a ne samo upotrebu kao zamenu za čitanje.

Upoznajmo Elen Vajt

Proročko vodstvo od 1915.

Elen Vajt je umrla 1915. godine. Međutim, njeni spisi nastavili su da vode Hrišćansku adventističku crkvu i služe vernicima. Danas imamo 24 knjige Elen Vajt, koje su nam na raspolaganju, ali koristimo i blagodeti iz ostalih materijala koji su priređeni za dobrobit Crkve u zaostavštini Elen Vajt od 1915. godine.

Zadužbina Elen Vajt

Zadužbina Elen Vajt je ustanova koju je organizovala Vajt svojom voljom i testamentom. Ona je bila duhovno jaka osoba, koja je svakodnevno živela za skori Gospodnji povratak, ali bila je i veoma praktična u zemaljskim poslovima i svesna potrebe za odgovornim upravljanjem dobrima sve do kraja zemaljske istorije. Bilo je to njeno osećanje odgovornosti prema vesti koju joj je Gospod poverio i želja da svoje delo osigura nakon smrti.

Drugog februara 1912. potpisala je testament kao izraz svoje konačne volje. Taj dokument odredio je da pet poverljivih adventističkih vođa, koje je imenovala u svojoj oporuci, treba da doživotno upravljaju njenim spisima kao izvršitelji. Posle smrti nekoga od izvršitelja preostali imaju dužnost da imenuju novog člana poverenstva.

Dužnost koju su preuzeli bila je vrlo odgovorna. U vreme smrti Elen Vajt njena literarna produkcija sastojala se od preko sto hiljada stranica, uključujući i 24 knjige koje su stigle do čitalaca, 2 knjige u rukopisu spremne za štampu, više od 5 000 članaka za časopise, više od 200 štampanih traktata i pamfleta, oko 6000 stranica dokumentacije (oko 40 000 stranica u rukopisu), koje obuhvataju dopisivanje i druge rukopise i otprilike 2 000 rukom pisanih stranica, delova dnevnika i drugih dokumenata koji su bili otkucani na oko 20 000 stranica.

Elen Vajt je shvatila da sama u svojim poznim godinama neće moći da nadzire kompiliranje i uređivanje onih delova svojih rukopisa koji će biti blagoslov za Crkvu. Zato je u svojoj oporuci odredila da izvršitelji nisu samo dužni da nadgledaju kontinuirano izdavanje njenih postojećih dela nego su, takođe, odgovorni da organizuju štampanje prevoda na razne jezike i štampaju “kompilacije iz mojih rukopisa”.

Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, Vajt je preduzela sve da svoje snage usmeri na ohrabrivanje službenika za štampanje knjiga. Njena oporuka urodila je plodom i taj proces je nastavljen i posle njene smrti.

Elen Vajt je izrazila svoju želju da delove neobjavljenih rukopisa budu dostupni da bi mogli da služe opštoj dobrobiti Crkve i verništva.Ta želja bila je logično zaokruženje njene publikacije Svedočanstva, koju je započela da piše 1855. godine, a koja su je podsticala i davala smer njenom radu.

Tako je 1905. godine mogla da piše: “Nastojim, pomoću Božjom, da pišem pisma koja će biti korisna ne samo naslovljenim primaocima nego i mnogima kojima su potrebne takve poruke.” (3 SM 98) Opet čitamo iz 1910. godine: “Imam mnogo zapisano u dnevniku, koji sam vodila na svim svojim putovanjima, čiji sadržaj treba da stigne do ljudi kojima je potreban, čak iako ne dopišem ni rečenicu. Želim da se objavi ono što se smatra vrednim, jer mi je Gospod dao više svetla nego što bih to mogla da zaželim da narod ima i primila sam uputstvo da mi je to Gospod dao za svoj narod. To je svetlost koju oni treba da imaju, red po red, pravilo po pravilo, ovde malo onde malo.” (3 SM 32)

Bila je uverena da će vrednost njenih spisa trajati do kraja zemaljske istorije. U oktobru 1907. godine ona je jasno naglasila koncept, koji je kasnije bio doslovno unesen u njenu oporuku u odnosu na njene spise koji treba da nastave da govore Crkvi. “Obilna svetlost,” napisala je, “bila je data našem narodu u ovim poslednjim danima. U svakom slučaju moj život je pri kraju, moji spisi neprekidno će govoriti i njihovo delo će se osećati sve dok bude vremena. Moji spisi nalaze se u arhivi u mojoj kancelariji, i kad ne budem više živa, te reči koje sam primila od Gospoda još uvek će biti žive i govoriti našem narodu.” (1 SM 55)

Elen Vajt nije bila samo zainteresovana da njene objavljene knjige i kompilacije iz njenih rukopisa budu korisne; ona je takođe verovala da članci, koje je objavila u različitim časopisima, imaju trajnu vrednost. Tako je ona 1903. godine pisala da su “članci koji su iz sedmice u sedmicu bili štampani u našim časopisima brzo bili zaboravljeni… Ti članci treba da budu prikupljeni i štampani u vidu knjige i treba da budu ponuđeni vernicima i onima koji to nisu”. ( letter 73, 1903)

Kancelarija zadužbine Elen G. Vajt taj posao shvatila je ozbiljno. Od njene smrti ona je nadzirala objavljivanje nekih 50 knjiga koje su bile kompilirane iz njenih spisa. One su često bile usmerene na teme od interesa za Crkvu i verništvo. Naslovi kao: Evangelizam, Adventistički dom (Temelji sretnog doma) i Saveti za rad subotne škole najbolje opisuju njihov sadržaj. Takve knjige sadrže kolekcije – zbir kratkih izjava – o određenim tačkama iz pera Elen Vajt tokom njene službe.

U dodatku prikupljenih tema zadužbina E. Vajt pripremila je za objavljivanje mnoge njene članke iz časopisa, sabravši ih u knjige pod naslovom Comprehensive Index to the Writings of Ellen G. White , koja obuhvata biografiju E.G. Vajt u šest knjiga autora Artura L. Vajta ( Arthur L. White , njenog unuka), koji je njene spise učinio dostupnima preko kompjutera. Zadužbina takođe priprema konačno izdanje njenih još neobjavljenih rukopisa u kompjuterskoj verziji. Osim toga, njihov hrabri pristup prevođenju tih spisa na strane jezike, učinio je da je Elen Vajt jedan od najprevođenijih autora u istoriji. U najmanju ruku, možemo reći da je Zadužbina Elen Vajt bila dosledna u svojoj odgovornosti da njeni spisi govore našem narodu.

Zadužbina Elen Vajt smeštena je u glavnoj zgradi pri Generalnoj konferenciji Hrišćanske adventističke crkve u mestu Silver Spring, u državi Merilend. Ta kancelarija grana se u još dve kancelarije – dva istraživačka centra – jedan je pri Univerzitetu Endrus, a drugi je pri Univerzitetu Loma Linda u Kaliforniji. Počevši 1974. Zadužbina E. Vajt organizovala je centre za istraživanje spisa E. G. Vajt u glavnim adventističkim koledžima izvan Severne Amerike, uključujući ustanove u: Argentini, Brazilu, Velikoj Britaniji, Australiji, Indiji, Koreji, Meksiku, Nigeriji, Filipinima, Rusiji i Južnoj Africi. Svaki centar poseduje kopije dokumenata Elen Vajt i druge istorijske materijale, koji se odnose na njenu službu, i njen širi kontekst.

U Zadužbini Elen Vajt rade ljudi koji su posvećeni Hrišćanskog adventističkog crkvi i koji poznaju život i delo Elen Vajt. Ovome treba dodati njihov neprekidni rad na širenju njenih spisa, a takođe i aktivnosti kao što su u propovedanje i održavanje seminara po celom svetu o temama u vezi s E. Vajt.

Službeni stav Adventističke crkve prema delu Elen Vajt

Hrišćanska adventistička c izglasala je skup verovanja, Osnovnih istina u kojima (od ukupno 27) tri izražavaju uverenje koje se posebno osnosi na dar proroštva. Vjerovanje broj 5 objašnjava rad Svetog Duha i ističe da “On daje duhovne darove Crkvi”.

Verovanje br. 16 povezano je sa verovanjem br. 5 i opsiuje duhovne darove i službe. Ono ukazuje da “Bog svim vernicima svoje crkve u svim vremenima, poklanja duhovne darove koje svaki vernik treba da upotrebi u službi ljubavi za opšte dobro Crkve i ljudskog roda”. Tu su između ostalih darova Svetog Duha i službe uključeni i darovi kao što su: vera, lečenje i proroštvo.

Verovanje br. 17 nastavlja se na br. 16, a posvećeno je u celosti daru proroštva. Navešćemo verovanje br. 17 u celosti od dela u kome je izražen crkveni službeni stav o proročkom daru i delu Elen Vajt. “Proroštvo je jedan od darova Svetog Duha.” Ovaj dar je znak prepoznavanja Crkve Ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koja Crkvi obezbeđuje utehu, vođstvo, i poučavanje i popravljanje. Oni, takođe, naglašavaju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitati sva učenja i iskustva.” (Joilo 2,28.29; Dela 2,14-21; Jevrejima 1,1-3; Otkrivenje 12,17; 19,10)

Službeno izglasan zaključak ističe dve tačke koje našu raspravu čine jasnom. Prvo, Hrišćanska adventistička crkva veruje u neprekidni – stalni dar proroštva i drugo, ta Crkva prihvata službu Elen Vajt kao savremenu manifestaciju tog dara.

Međutim, u toj tački Osnovnih doktrina ne govori se o osobnom prihvataju u službe Elen Vajt. Za službeno obaveštenje o tom predmetu moramo uzeti Krštenički zavet iz Crkvenog pravilnika. Izjava 8 glasi: “Da li prihvatate biblijsko učenje o duhovnim darovima verujući da je dar proroštva jedno od obeležja po kojima se prepoznaje Crkva ostatka?”

Iz ove izjave jasno proizlazi da Hrišćanska adventistička crkva ne zahteva da vernici moraju prihvatiti Elen Vajt kao proroka. S druge strane, to zahteva verovanje u postojanje duhovnih darova s naglaskom na dar proroštva. Posle svega, to od verništva traži da veruju da će proroštvo biti jedan od znakova Božje crkve poslednjih dana. Tako se stav Crkve suštinski nije promenio tokom prošlog stoleća.

Da li će se pojaviti još koji prorok?

To pitanje zaokupljalo je adventiste čak i pre smrti Elen Vajt, a ni posle tog vremena nije prestalo zanimanje za taj predmet.

Odgovor je jasan. Mi to ne znamo! Poziv proroka je sada, a uvek je i bio, u Božjim rukama, a ne pod ljudskim nadzorom.

Ali, ako se adventističko polazište uzme za prihvatanje proročke uloge u ličnosti Elen Vajt, to znači da pozivanje novog proroka i manifestacija drugih duhovnih darova je više nego moguća. Iz nekih biblijskih tekstova, koji potvrđuju dar Elen Vajt, proizlazi da je i u poslednje vreme moguća pojava duhovnih darova je.

Tako prema Joilu 2,28 ( DK ) snažno izlivanje duhovnih darova zbiće se baš pre Isusovog drugog dolaska. U to vreme, kaže prorok, “i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare”. Stihovi 30. i 31. izgleda ukazuju da će se izlivanje koje je prorok Joil najavio, zbiti na samom kraju vremena.

U tom smislu, takvi tekstovi kao u Efescima 4,8.11-13. i u 1. Korinćanima 12,28-30. nagoveštavaju da će dar proroštva (kao i drugi duhovni darovi) biti prepoznatljiv tokom hrišćanske ere. Vreme Duha, koje je počelo na Duhove, traje do Drugog Hristovog dolaska. To govori da Bog ima otvorenu mogućnost za pozivanje proroka i da je može ostvariti, kada god to bude smatrao potrebnim. Čitajući Jovanovo otkrivenje, takođe, se dobija utisak da se hrišćanska era neće završiti manjom silom od one kojom je počela.

Tako duhovna punomoć i mogućnost poziva jednog ili više proroka predstavlja deo Božjeg plana. To je logika Biblije i adventističkog stava o duhovnim darovima. Svaki drugi, međutim, mora biti “okušan” Svetim pismom pa i za proroka kao što je i Elen Vajt, koja je bila okušana u svoje vreme. (vidi: 1. Solunjanima 5,19-21; Isaija 8,20; Matej 7,15-20; 1. Jovanova 4,1.2)

Za one koji žele da istražuju

“ Ellen G. White Estate, Incorporated ,” u Seventh-day Adventist Encyclopedia . Ovaj članak opisuje izvanredno istraživanje o strukturi i radu Zadužbine Vajt.

Upoznajmo Elen Vajt

Proročko vodstvo za crkvu svih naroda (1888 – 1815.)

Godine 1888. Elen nije bila mlada devojka, kao kad je primila svoje prvo viđenje u decembru 1844. godine. Ona te godine ima 61 godinu i tada je osigurala sigurno vodstvo rastućoj Hrišćanskoj adventističkoj crkvi u razdoblju od preko četiri decenije. Ukratko, ona je postala zreo hrišćanski vođa.

To vođenje, međutim, nije imalo administrativnu prirodu. Ona nikada nije imala neku službenu funkciju u vodećim strukturama Crkve. Ona je zapravo bila stariji savetnik ili savetnik tom vođstvu. Posle smrti svoga muža primila je propovedničku punomoć u rangu rukopoloženog propovednika u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi, ali nikada nije bila rukopoložena od “braće”. Verovala je da je njena punomoć došla neposredno od Boga.

Poslednjih 27 godina njenog života (1888 – 1915) biće u mnogo čemu njene najplodonosnije godine. Tokom tih godina ona je stekla mudrost koja je mnogo učinila za Crkvu koja je rasla i širila se brže nego ikada ranije. Te godine svedok su dalje internaciolizacije crkve, i Elen Vajt lično nastavlja rad na međunarodnoj sceni, i provodi razdoblje devedesetih u južnom Pacifiku.

Tokom godina svojega rada za Crkvu, Vajt je doživela više nego samo pritiske i trzavice u zajednici. Međutim, njene najteže patnje tek će doći. Biće to u vreme zasedanja važne Generalne konferencije u gradu Mineapolisu ( Minneapolis ), u državi Minesoti ( Minnesoti ) u okrobru i novembru 1888. godine.

Uzdizanje Isusa Hrista u Mineapolisu

Gledajući unatrag na zasedanje 1888. Elen Vajt je zabeležila: “Gospod je u svojoj velikoj milosti poslao najdragoceniju vest svome narodu preko starešina Vagonera ( Waggoner ) i Džonsa ( Jones ). Ta vest je nalagala da pred svetom treba još jasnije uzdići Spasitelja, i Njegovu žrtvu za grehe celoga sveta. Ona je predstavljala opravdanje verom kroz Jamca (Isusa); pozvala je ljude da prihvate Hristovu pravednost, koja je izražena u iskazivanju poslušnosti svim Božjim zapovestima. Mnogi su izgubili Isusa iz vida. Njih je trebalo usmeriti da gledaju na Njegovu božansku ličnost, Njegove zasluge i Njegovu nepromeljivu ljubav prema ljudskome rodu… Vest Jevanđelja Njegove mislosti trebalo je da bude predstavljena Crkvi na poseban i jasan način; da svet više ne govori da adventisti govore Zakon, Zakon i ne uče ili ne veruju u Hrista.” ( TM 91.92)

Pozadina ovakvog zaključka sa sastanaka iz 1888. je postupan teološki razvoj koji je nastao među adventistima sedmoga dana između 1844. i 1888. godine. Da bi ovaj predmet bio shvaćen, potrebno je znati da se adventistička teologija oblikovala iz dve kategorije istina. Prva kategorija je uključivala verovanja koja su imali i drugi hrišćani, kao što je spasenje milošću, sila molitve, istorijska uloga Isusa kao Spasitelja sveta. Druga doktrinarna kategorija obuhvatala je učenja koja su izrazito naglašena u adventističkoj teologiji, kao što je sedmi dan Subota, smrt kao san bez svesti, Isusova služba u nebeskom Svetištu (Svetinja i Svetinja nad svetinjama) i premilenijumski Drugi dolazak Isusa Hrista.

Od devetnaestog veka adventisti su živli u široj hrišćanskoj kulturi i njihova namera nije bila naglašavati one tačke verovanja koje su verovali i drugi hrišćani. Na primer, zašto propovedati opravdanje milošću baptistima, kad oni već u to veruju? Neophodno je i izgledalo je logično, predstaviti izrazito adventistička verovanja da bi ljudi mogli biti osvedočeni, u predmet kao što je recimo Subota.

Ali, 40 godina takvog naglašavanja vodilo je u neku vrstu odvajanja adventizma od osnovnog hrišćanstva. Sa 1888. godinom taj predmet dobio je velike razmere. Elen Vajt je u istupima, koje su imali Alonso T. Džons ( Alonzo T. Jones ) i Ilet J. Vagoner ( Ellet J. Waggoner ) videla “najdragoceniju poruku” kao ispravku te neuravnoteženosti. Džons i Vagoner su, to treba zapaziti, bili relativno mladi propovednici iz Kalifornije, koji su uzdigli Isusa i Njegovu spasonosnu milost na potpuniji način nego što je to činila većina propovednika onog vremena.

Nažalost, mnoge vođe su u njihovom istupanju videli odstupanje od adventističke teologije. Crkveno vođstvo pokušalo je da ućutka ove mlađe kolege. Ali kada to nije uspelo onda su prema njima grubo postupili.

Takav nedoličan pristup zapanjio je Elen Vajt. Nije mogla da veruje da crkvene vođe mogu postupiti tako nehrišćanski u svojoj takozvanoj obrani hrišćanske doktrine. Ona je zbog toga naglasila da ovu dvojicu mladih propovednika treba pravično prihvatiti i da ih je trebalo saslušati u Mineapolisu. Budući da ih je podržala, Vajt je naišla na isti prijem kao Džons i Vagoner. Zato je zapisala: “Moje je svedočanstvo bilo odbačeno i nikada u svom životu… nisam bila tako tretirana kao na toj konferenciji.”(1888. Materijals 187.)

Ona nije odobrila tvrdoću srca koju su mnogi ispoljili na sastancima u Mineapolisu. Za nju je duh ispoljen tom prilikom podsećao na duh i ponašanje fariseja. Takav prijem i protivljenje još više ju je uverilo da je Adventističkoj crkvi i njenim propovjednicima potreban Isus, Njegova ljubav i Njegova nežna milost. Zalagali su se doktrinu, ali nisu imali Isusa.

Ovaj događaj promenio je težište u njenoj službi, kako u Mineapolisu tako i u narednim godinama. “Moja dužnost tokom tog sastanka”, pisala je kasnije, “bila je da prikažem Isusa i Njegovu ljubav pred mojom braćom, jer sam videla prepoznatljive dokaze da mnogi nisu imali Hristov duh.”(1888. Materials 216.)

“Mi želimo”, kazala je delegatima u Mineapolisu,”istinu kao što je u Isusu…Videla sam da su te dragocene duše, koje su trebalo da zavole istinu (adventizam) bile odgurnute od nje zbog načina na koji je istina bila predstavljena, jer Isus nije bio u njoj. To je razlog zbog koga sam plakala s vama sve to vreme – mi želimo Isusa.” (1888. Materials 153.)

Na Mineapolis treba gledati kao na “ponovno krštenje” adventizma, ponovno ujedinjenje izrazito crkvene doktrine s velikim naglaskom na temelj hrišćanstva. Tako nekoliko narednih godina možemo zapaziti da u adventističkom narodu Elen Vajt, Džons, Vagoner i drugi, u pisanom reči i na javnim sastancima, uzdižu vest o Isusu i Njegovoj spasonosnoj milosti. Svaki put reformatori su se suočavali s omalovažavanjem i krutošću legalizma koji je znatno obojio atmosferu na sastancima u Mineapolisu.

Vajt je to naročito pokazala kada je snažno podržala Vagonera i Džonsa, koji su uzdigli istinu o spasenju u Isusu, ali je takođe istakla da se ne slaže sa svim što su isticali u svojoj doktrini – iako su pojedini delovi izneseni u Mineapolisu. Jedna od nesrećnih posledica sa mineapoliskih sastanaka bila je sklonost nekih da misle da je sve što su ova dva mlada propovednika učili bilo istina. Vajt je ponovo odbacila takav stav. Za nju oni nisu bili “nepogrešivi” vodiči. (1888. Materials 566). Oni koji su sledili njihovo izlaganje najpre je trebalo da gledaju na Isusa i Bibliju.

Posle 1888. godine ugledale su svetlost dana hristocentrično napisane knjige, proizašle iz njenog pera, kao što su: Put Hristu (1892), Misli s Gore blagoslova (1896), Čežnja vekova (1898), Hristove očigledne pouke (1900) i početna poglavlja knjige Služba iscjeljivanja (1905).

Godine koje su usledile posle sastanka 1888. svedoče o definitivnoj promeni u spisateljskom radu Elen Vajt. Ostvarujući potpunije nego ikada ranije, umesto krutosti i jalovosti prenaglašavanja puke doktrine, ona je nastavila da uzdiže Isusa i Njegovu pravednost.

Neposredno povezano sa hristocentričnim pristupom, podstaknut mineapoliskim sastancima bila je obnova adventističkog vaspitnog sistema tokom 1890. i početkom dvadesetog stoljeća.

Godine, nakon 1888. svedoče o usklađenom nastojanju za obrazovanjem kako laika tako i propovednika, u vezi s predmetom o opravdanju verom i o potrebi za potpunijim duhovnim hodom sa Isusom. U proleće 1891. taj obrazovni napor doneo je značajan zaokret kada je predložen sveobuhvatni dogovor u mjestu Harbor Springs, u državi Mičigen.

Učesnici su sastanak doživeli kao duhovnu proslavu; Džons je propovedao iz Poslanice Rimljanima, a Elen Vajt je govorila o neophodnosti ličnog odnosa s Hristom, o potrebi za duhovnom obnovom među adventističkim vaspitačima i o najznačajnijem položaju hrišćanske poruke u obrazovanju.

U nastavku ovih predmeta uloga Biblije u adventističkom obrazovanju dobila je obnovljene naglaske. Neki od glavnih predmeta za učenje, zapisao je Persi Magan ( Percy Magan ) “bili su izostavljanje paganskih i neverničkih autora iz programa u našim školama, izostavljanje dugotrajnih predmeta kao što su bili izučavanje latinskih i grčkih klasika i zamena tog učenja Biblijom i učenjem istorije u skladu s proročanstvima”. ( RH , 6. avgusta 1901)

Sabor u Harbor Springsu predstavlja glavni zaokret u istoriji adventističkog obrazovanja. Još jednom je Elen Vajt zauzela mesto na čelu. Jedno od njenih najvažnijih područja nastojanja devedesetih godina prošloga veka bilo je “krštenje” adventističkog obrazovnog sistema.

Što je započelo u Harbor Springsu uskoro je izraslo u južnom Pacifiku, gde je Elen Vajt provela devet godina. Dok je služila pisanom i izgovorenom rečju, velik deo svoje energije usmerila je i na osnivanje Škole Avondejl za hrišćanske radnike ( Avondale School for Christian Workers ) u Južnom Velsu ( New South Wales ) u Australiji.

Elen Vajt prepoznala je Australiju kao izvanredno područje u kome može da ostvari svoju viziju o obrazovanju. Ona je bila dvanaest hiljada milja daleko od uticaja Batl Krik, sa njegovim tradicionalnim programom, i od iskušenja i grešaka koje je doživela u adventističkim školama u Americi. Sada je imala mogućnosti da shvati sav značaj ranijih saveta o boljem obrazovanju. Tako je mogla da piše da iako je ranije znala da je adventističko obrazovanje trebalo da bude na drukčijim osnovama, “to je zahtevalo dosta vremena da bi se moglo shvatiti koje promene treba učiniti”. (6 T 126)

Početkom februara 1894. kada su vođe Dela u Australiji načinili planove za školu Avondejl, ona je pisala da je “naš um trebao mnogo više , danju i noću, da bude zaposlen pitanjem naših škola. Kako njima treba rukovoditi? Kakvo će biti obrazovanje i vaspitanje mladih? Gde će biti smeštena naša biblijska škola u Australiji?” ( FE 310)

Umesto da bude klasična ili poluklasična, kao što su bile adventističke škole u Americi, škola Avondejl savesno je isplanirala da istakne Bibliju, misionarske aktivnosti i duhovnu stranu života. Ona je razvila program za poučavanje mladih kako da upotrebe svoje sposobnosti u praktičnom životu. Sledeća posebnost je smeštanje škole na području izvan grada, na imanju koje je zahvatalo 1500 jutara. Sve u svemu, obrazovni eksperiment u Avondejlu bio je nešto sasvim drugo od ponuđenog adventističkog načina vaspitanja u to vreme u Sjedinjenim Državama.

Prema shvatanju Elen Vajt, australijska škola “trebalo je da bude organizovana prema Gospodnjem modelu”.( MS 174.1897) Ona je učinila sve što je mogla da se ne ponovi pogrešan uzorak adventističkog obrazovnog sistema u Americi.”Nijedno ljudsko gledište ne sme da bude uneseno u nju”, napisala je 1897.”Ni vetrić iz Batl Krika ne sme da dune na nju. Vidim da moram gledati i napred i pozadi i sa svih strana i ne dozvolim ničemu da nađe ulaz, od onog što mi je bilo pokazano, što nanosi štetu školama u Americi.”(20 MR 215)

Ako je Batl Krik, kao prvi početak adventističkog obrazovanja, doživeo slab, ali naširoko oponašan primer, Elen Vajt odlučila da Avondejl, kao drugi početak, bude ispravan i čak uticajniji model.

Prema V.K. Vajtu i drugima, ugled eksperimenta izvršenog u Avondejlu samo je postupno rastao. U okrobru 1898. Vilijam je pisao: “Nedavna svedočanstva nam govore da ovo treba da bude škola za primer”, a da bi to zaista mogla biti, “veoma je važno da preduzmemo svaki razuman napor da od nje izgradimo savršen i ispravan uzorak… Iz nedavnih majčinih spisa zapažamo da ima mnogo više opasnosti za uspeh ove škole nego što to iko od nas može i pretpostaviti.” ( W.C. White to J.N. Loughborough , 22. oktobra 1898)

Veliki deo spisa Elen Vajt na temu vaspitanja rezultat je iskustava iz razvoja Avondejla. Tako je Vilijem mogao krajem 1899. godine da napiše: “Tokom poslednje dve godine, smatram, da je majka napisala više o vaspitnim načelima, o neophodnosti proučavanja Biblije, o nephodnosti kombinovanja rada i učenja i o vrednosti rada u polju… nego u svim ranijim godinama. Smatram da je pisala mnogo šire o tome nego o bilo kojoj drugoj grani našeg Dela.” ( W.C. White to C.M. Christiansen , 25. septembra 1899)

Uputstva Elen Vajt o vaspitanju tokom devedesetih godina rpošlog veka da usmeravaju adventistički obrazovni sistem u dvadesetom veku. Mnogo od toga materijala objavljeno je u sledećim knjigama: Posebna svedočanstva o vaspitanju ( Special Testimonies on Education )(1897), Vaspitanje ( Education ) (1903), i veliki vaspitni deo u šestom tomu Svedočanstva za crkvu (1900). Kasnije, delovi njenih saveta o vaspitanju, napisani devedesetih godina pojavili su se u knjigama: Saveti roditeljima, učiteljima i studentima ( Counsels to Parents, Teachers and Students ) (1913) i Temelji hrišćanskog vaspitanja ( Fundamentals of Christian Education ) (1923).

Posle Avondejla naredni potez sestre Vajt, tokom boravka u Australiji, bio je pokret za osnivanje adventističke osnovne škole. Do sredine devedesetih godina prošlog veka, adventisti su ulagali velike napore za organizovanje srednjih škola i koledža. Međutim, uskoro nastupaju nagle promene i Elen Vajt ih predvodi.

Činjenica da je zakon o obaveznom opštem obrazovanju u Australiji često zahtevao od roditelja adventista da svoju decu šalju u škole koje su bile ispod ovih ideala, pokrenula je osnivanje osnovnih adventističkih škola. Govoreći o australijskoj situaciji 1897. Vajt je napisala: “U ovoj zemlji roditelji su primorani da svoju decu šalju u školu. Čak iako nema više od šestoro dece za nastavu, na područjima u kojima imamo crkvu treba osnovati i školu.”(8 MR 366) Ona će sledećih meseci mnogo pisati o osnovnom obrazovanju.

Takvi vođe reforme, kao što su Edvar Šaterlend ( Edward Alexander Sutherland ), Persi T. Magan ( Percy T. Magan ) i drugi, primili su ovaj savet i za Ameriku. Nekoliko narednih godina predstavljaju vreme izvanrednog razvoja adventističkog osnovnog obrazovanja, kao što se može videti na priloženoj tabeli.

Rast osnovnih škola od1880. do 1910. godine

Godina broj škola broj učitelja upisano učenika

1880. 1 15

1885. 3 5 125

1890. 9 15 350

1895. 18 35 895

1900. 220 250 5000

1905. 417 466 7345

1910. 594 758 13357

Saveti Elen Vajt o srednjem i višem obrazovanju u Australiji, odmah su izvršili uticaj u Sjedinjenim Državama i u crkvenim školama u misiji. Pokret je prožeo Crkvu i pokrenuo je da obnovi nastavni plan u nastojanju da Bibliji i praktičnom učenju da značajnije mesto. Nekoliko ustanova (uključujući i Batl Krik) prodali su svoja imanja u gradovima i kupili veća imanja u prirodi, po uzoru na Avondejl.

Sve u svemu, saveti sestre Vajt o vaspitanju tokom devedesetih mogli su biti još svesrdnije prihvaćeni, još brže i još šire nego bilo koja druga njena inicijativa. Ovo je svakako jedan od najvećih doprinosa u Južnom Pacifiku.

Proširenje delokruga rada

Jedno područje saveta Elen Vajt, koje nije ostvareno jeste njen predlog da se obrati više pažnje evangeliziranju crnaca na jugu SAD. Marta 1891. godine ona je uputila jedan poziv vođstvu Generalne konferencije da razmotri jedan prilično specifičan predmet. Kazala je sledeće: “Greh počiva na nama kao Crkvi zato što nismo uložili veće napore za spasavanje duša među crncima”. Zatim je predložila: “Da se belci osposobe za rad s crncima”. (5 W 15.16) Takvi misionari ne treba da dovode samo svoju crnu braću k Isusu nego da ih i obrazuju da preuzmu još odgovornija mesta u društvu i postanu misionari svojoj rasi. Neki od njenih saveta bili su primereni svom vremenu. Na primer, ona je zastupala ideju da dve rase i njihovo verništvo treba da budu ravnopravni u istoj mesnoj crkvi ( SW 15).

Takođe je štampan njen savet u traktatu od 16 stranica, koji je pao na gluve uši. Tako nešto je samo po sebi razumljivo, s obzirom na činjenicu da je trebalo da ga prihvate beli Severnjaci i da su odnosi među rasama na Jugu bili složeni i teški.

Osoba od koje se to najmanje očekivalo prihvatila je rizik i odazvala se pozivu Elen G. Vajt, koji izgleda kao da niko nije čuo, za rad među crncima – to je bio, njen sin Džems Edson Vajt koji joj je pričinjavao mnoge teškoće.

Džems Edson je malo postigao za 44 godine soga života. Svoj način života počeće da menja početkom avgusta 1893. godine, kada je objavio svoje potpuno predanje Hristu. Za kratko vreme on nije samo ostavio, kako je napisao, “zabave i uživanja koje su ispunjavale moj život”. ( J.E. White to E. G. White , 10. avgust 1893), nego je shvatio savet svoje majke o evangeliziranju i obrazovanju crnaca kao zanemarenog područja u glavnoj upravi Crkve. To je donelo jedno od najvećih istinskih životnih iskustava u adventističkoj istoriji. Džems Edson i još jedan mladić, koji je nedavno prihvatio adventizam, izgradili su misionarski brodić ( The Morning Star – Jutarnja zvezda), koji je imao prostor za život, sobe za bogosluženja i poučavanje i štampariju. Njihov je plan bio da pokrenu adventističku misiju među zanemarenim crncima u srcu američkog Juga. Počeli su u Vikburgu ( Vicksburg ), u državi Misisipi ( Mississippi ).

Tokom 1896. Džems Edson i njegove kolege organizovali su Južno misionarsko društvo. To društvo postalo je glavna poluga adventizma za osnivanje crkava i škola za crnce sa Juga do redovnih adventističkih konferencija koje su preuzele tu funkciju.

Povratak u Sjedinjene Američke Države i poziv na reorganizaciju Crkve

Sredinom 1900. godine Elen Vajt postaje sve više uverena da je njena dužnost da se vrati u Sjedinjene Države da pomogne u različitim okolnostima u Crkvi koje su već postale kritične. Po prvobitnoj zamisli, trebalo je da se na dve godine vrati u Severnu Ameriku, a onda opet da se uputi u Australiju, ali iz različitih razloga odlučila je da ostatak života provede u svojoj domovini. Poslednje godine života provodila je u prirodi u Severnoj Kaliforniji, u mestu koje je prozvala Elmsheven ( Elmshaven ).

Jedan od njezinih najvažnijih doprinosa Crkvi, posle njenog povratka iz Australije bio je poziv na reorganizaciju adventisstičke organizacione strukture. Od 1901. Crkva je “tavorila” u pogledu reorganizacije u razdoblju od gotovo petanest godina, ali ništa značajnije nije se promenilo osim što je bilo mnogo diskusija o tom predmetu. U međuvremenu, adventistička geografska i institucionalna rasprostranjenost otišla je dalje od delotvornosti postojećih kapaciteta organizacijske strukture iz 1863. godine sa svojim osloncem na nekoliko osoba u upravi u Batl Kriku. U aprilu 1901. u Crkvi se osećala velika potreba za akcijom umesto jalovih razgovora o tom predmetu.

Zbog takvog stanja grupa vođa sastala se u biblioteci koledža u Batl Kriku 1. aprila. Ta sednica Generalne konferencije 1901. godine počela je narednog dana sa ciljem da pripremi put za prvi sastanak na kojem bi od Elen Vajt čuli mišljenje o tom važnom predmetu sa kojim se Crkva suočava. Kada je izneo nekoliko zapažanja, A. G. Daniels (predsedavajući na tom sastanku) okrenuo se prema Elen Vajt i pozvao je da govori. Ona je smatrala da njene sklonosti i očekivanja ne treba da vode ovaj sastanak. Međutim, kad su se vođe usaglasile očekujući da čuju njeno mišljenje u vezi s ovim pitanjem, pre nego što iznesu svoja mišljenja, ona se s tim složila, i tako održala je jedan od svojih najznačajnijih govora u svojoj dugoj službi.

Elen Vajt je određeno ukazala na slabosti u postojećoj organizacijskoj strukturi i kazala prisutnima da “Bog poziva na promenu”. Ta promena nije trebalo da bude beznačajna. Naprotiv, “postoji potreba za postavljanjem temelja drukčijeg od onog u prošlosti”. Bez neuobičajenih reči pozvala je da se uvede “nova krv” i “nova organizacija”. ( MS 43a, 1901)

Prvoga dana na toj sednici Generalne konferencije Elen Vajt je ponovila poziv za reorganizaciju. Poziv je pao na plodno tlo. Daniels je predložio da se na toj sednici ostave po strani redovna poslovna pitanja i da se napravi reorganizacija glavnog predmeta s agende. Rezultat je bio velika strukturalna reorganizacija koja je ikada načinjena u našoj Crkvi.

Neophodno je zapaziti da je uloga Elen Vajt u reorganizaciji bila uloga katalizatora i ličnosti koja je iznela osnovne principe. Crkvene vođe sami su razvili postojeću strukturu.

Prva briga Elen Vajt bila je da izgradi organizaciju koja će biti delotvorna u izvršavanju osnovnog zadatka Crkve. Delotvornost je za nju bila važan element, pre nego ikakva posebna struktura. Iz njene perspektive, struktura nije bila sama sebi svrha. Zapravo, ona je bila sredstvo za ispunjenje općteg svetskog adventističkog poslanja. Kao takav, njen savet da se izvrši reorganizacija dobio je načelnu podršku, da organizacijske strukture treba da budu promenjene ili prilagođene i gde god to uslovi dopuštaju, takva promena treba da bude sprovedena.

Sukob u Battle Creeku i ponovno uspostavljanje medicinskog programa

Nisu svi prihvatili poziv na reorganiziranje crkvene administracije. Jedan od njih bio je uticajan vođa crkvenog medicinskog dela – dr Džon Harvej Kelog. Ta grana crkvenog medicinskog dela pre 1901. godine bila je nezavisna i velika. Zapravo, ona je zapošljavala 25 posto zaposlenih više nego sve ostale grane adventističkog dela zajedno.

Kada je Elen Vajt pozvala na organizacijsko povezivanje medicinskog programa sa sveukupnom strukturom Crkve, u svom obraćanju od 1. marta, ona je pokrenula prvu kariku događaja koja će izgleda pokrenuti Keloga da prekine svoju vezu sa adventizmom. U tom procesu, on će za sebe uzeti veći deo crkvenog vlasništva s medicinskog programa.

Ovaj rascep naveo je sestru Vajt da povuče dva sledeća poteza: prvo odlučila je da pokrene uvođenje nove generacije u medicinskim ustanovama. Drugo, to će je voditi u drugi krug izazova u vezi s njenom ulogom i autoritetom. Ovi izazovi podstakli su je da odredi važne vidove svoje službe, tako da svi mogu videti i u jasnijem svetlu vrednovati njen rad.

Godine 1902. do 1907. odlikuju se pojačanom borbom između crkvenih medicinskih vođa i vođstva Generalne konferencije. Tako je Kelog ušao u borbu s A.G. Danielsom (predsednikom Generalne konferencije) i V. V. Preskotom ( W.W. Prescot ) (potpredsednikom Generalne konferencije). U početku Elen Vajt je zauzela neutralan stav, koji joj je omogućavao da govori obema stranama. Međutim, događaji 1903. do 1904. prinudili su je da zauzme stav suprotan stavu dr Kelogu, koji je konačno napustio crkvu u Batl Kriku u novembru 1907. godine. Međutim taj lekar nije želio sam da napusti crkvu. S njim je crkvu napustila i nekolicina vodećih lekara i dva vodeća propovednika – A. T. Džons ( A.T. Jones ) i E. J. Vagoner ( E. J. Waggoner ), ljudi koji su pomogli Elen Vajt da pred vernicima u Mineapolisu, na zasjedanju Generalne konferencije 1888. godine, uzdigne Isusa.

Osim odlaska vodećih ličnosti, izgubljena je i najveća crkvena medicinska ustanova (veliki i dobro poznati sanatorijum u Batl Kriku) i jedina medicinska škola ( American Medical Missionary College ). Tako, je početkom novog stoleća Crkva bila suočena s potrebom da se pokrene nov medicinski program.

U toj aktivnosti Elen Vajt je imala vodeću ulogu. Prvi korak ogledao se u kupovini tri ustanove u južnoj Kaliforniji – Sanatorijum u Rajskoj dolini ( Paradise Valley Sanitarium ) (1904); Glendejl sanatorijum ( Glendale Sanitarium ) (1905) i Loma Linda Sanatorijum ( Loma Linda Sanitarium ) (1905). Ona je prednjačila u traženju tih poseda i prikupljanju novca za tu svrhu. Neki iz crkvenog vođstva nisu podržavali njen polet, smatrajući da je to rizično, ali ona je izjavila da joj je to “bilo pokazano” i da je to Božja volja. Ona je nastojala i u veri tražila posede u nižem, južnom delu Kalifornije, u koji su i najpromišljeniji mislili da se ne isplati ulagati. Vreme je proverilo vrednost njene vizije i njenog rizičnog poteza. Te ustanove, danas napredne bolnice, bile su temelj za ponovno uzdizanje adventističkog zdravstvenog sistema.

Od posebnog značaja među medicinskim ustanovama u južnom delu Kalifornije bilo je imanje Loma Linda. Početkom 1905. Elen Vajt je pisala, da tamo treba da se osposobljavaju lekari. Međutim, mnoge crkvene vođe mislile su da će to zahtevati više novca nego što će oni moći dati. Za osnivanje nove medicinske škole bila su to teška vremena. Tokom te značajne dcenije Američko medicinsko društvo uspostavilo je standarde koji su neumoljivo gurali više od polovine medicinskih škola u Sjedinjenim Državama da ugase svoje delovanje. Neki su smatrali da bi se ideja o medicinskom obrazovanju, prema Elen Vajt, mogla ostvariti kroz programe biblijskih škola, u kojima bi polaznici mogli da steknu znanje za obavljanje osnovnih medicinskih tretmana. Drugi su bili mišljenja da pod pojmom “medicinska škola” ona misli na potpuno opremljenu ustanovu u kojoj se takođe poučava iz Biblije.

Da bi se učinilo jasno ono što je Vajt podrazumevala pod medicinskim obrazovanjem u Loma Lindi, grupa adventističkih vođa neposredno joj se obratila jednim pismom.

Ona je odgovorila da “medicinska škola u Loma Lindi treba da bude na najvišem nivou”. Mladi ljudi iz naše Crkve, nastavila je, trebaju da imaju mogućnost “medicinskog obrazovanja koje će ih osposobiti da prođu ispite određene zakonom za sve, što obavljaju kvalifikovani lekari”. “Treba da osiguramo sve što je potrebno, da bi ovi mladi bili osposobljeni, da ne moraju ići u medicinske škole kojima upravljaju oni koji ne dele našu veru.” ( CT 480.481)

Elen Vajt nije ostavila nikakvu nedoumicu da li Crkva treba da osnuje potpuno opremljenu medicinsku školu uprkos očiglednim i nepremostivim preprekama s kojima su se suočavali. Danas je ta škola deo univerziteta Loma Linda.

Još nešto treba napomenuti pre nego što krenemo dalje od saveta Elen Vajt o medicinskom obrazovanju. Njen savet za razvoj priznate medicinske škole potpuno je prihvaćen, ali su takođe postavljene smernice za adventističke srednje škole i koledže koje su postale temelj obrazovanja i zamenile biblijske škole i koledže koji su pružali ograničeno obrazovanje. Kada je napisala da adventističkoj omladini “treba osigurati u našim unijsko-konferencijskim školama sve što je potrebno za osposobljavanje za upis na medicinski koledž” ( CT 479), ona je postavila temelj razvoju priznate srednje škole i ostalih koledža koji će osposobiti mlade ljude za još veće i obrazovno značajnije potrebe sveta u dvadesetom veku.

Stav prema neispravnom shvatanju nadahnuća

Neprijatnosti koje je izazvao slučaj nisu samo uslovile obnavljanje medicinskog dela osnovanog u Kaliforniji, već su uzdrmale i gnezdo kriticizma usmerenog protiv Elen Vajt i njenog rada. Taj lekar bio je zadovoljan samoo dok su svedočanstva i spisi Elen Vajt podupirali njegovu poziciju. Ali, kad mu se u ime crkve usprotivila on je istupio protiv svih vrednosti njenog rada. U tom nastojanju da omalovaži Elen Vajt, taj lekar imao je uz sebe uticajnog propovednika A.T. Džonsa.

Početkom aprila 1906. ispitivanje je postalo ozbiljno za Elen Vajt, zbog cirkularnog pisma koje je bilo ovako naslovljeno: “Onima koji su zbunjeni svedočanstvima koja se odnose na medicinsko-misionarsko delo.”Zamolila je vođe da se izjasne o svojoj “zbunjenosti” u vezi sa njenom ulogom. Nadala se da će joj oni pisati o svojoj zabrinutosti, kako bi mogla odgovoriti na njihova pitanja ( letter 120, 1906).

Mnoga od njihovih pitanja imala su korijen u neodgovarajućem shvatanju nadahnuća. Na primer, neki su smatrali da je nadahnuće verbalno ili čak mehaničko i da Sveti Duh diktira poruku reč po reč.

Doktor Dejvid Polson ( David Paulson ), utemeljitelj Hinsdejl sanitariuma pored Čikaga, imao je brojne pogrešne predstave o njenom nadahnuću. “Došao sam do zaključka i čvrsto verujem”, pisao je on Elen Vajt 19. aprila: “da je svaka reč koju si ikada izgovorila u javnosti ili privatno, da je svako pismo koje si napisala pod bilo kojim i u svim okolnostima, bilo nadahnuto kao i Deset zapovesti. To je moj čvrst stav protiv bezbrojnih primedbi koje su o ovom pitanju imali mnogi na istaknutim funkcijama.” ( D. Paulson to E. G. White , 19. aprila 1906)

“Moj brate,” napisala mu je u odgovoru, “trebalo je da pažljivo proučiš moje spise i nikada ne bi našao da sam igde davala takve izjave, niti ćeš tako nešto naći kod naših pionira, koji nikada nisu davali takve izjave.” Zatim mu je objasnila da su u inspiraciji vidljiva oba elementa: božanski i ljudski i da je svedočanstvo Svetog Duha: “Preneto ljudskim nesavršenim jezičkim izrazom.” (1 SM 24.26)

Ostali, uključujući A.T. Džonsa, smatrali su, da ako je ona prorok, onda su njene reči nepogrešive u smislu i da je njoj nemoguće da učini činjeničnu grešku. Još jednom je morala da odbije takvu izjavu.

Džons je, takođe, mislio da nije bilo potrebno preispitivati istorijski ili literarni kontekst nadahnutog odlomka. Tako je on često izokretao smisao njenih spisa, uzveši nekoliko tvrdnji ovde, nekoliko onde, da bi prikazao da je Elen Vajt u suprotnosti sama sa sobom. Kao što se i moglo očekivati, ona je morala da se odupre takvom neodgovornom ponašanju.

Jedno od Džonsovih omiljenih pitanja upućenih Elen Vajt koje je on izvadio iz konteksta bila je i tvrdnja 1904. u kojoj ona kaže: “Ja sebe ne proglašavam proročicom.” (1 SM 32n) Za Džonsa ovo je bio konačni nepobitni dokaz da ona ne govori u ime Božje. “Šta je ona mislila nego ono što jerekla”, rekao je on svojim slušaocima, “trebalo bi da je pitate. Ali ono što je kazala, dovoljno je jasno. Kazala je ‘ja nisam prorok’. Ja to verujem.” ( Some History 62)

Odgovorila je Džonsu da, kada je dala takvu izjavu nije istakla da ima, “titulu proroka ili proročice”. (1 SM 35) Ona to nije učinila iz dva razloga. Prvi je bio u njenoj odgovornosti u vođenju Crkve, koje je bila mnogo veća od onoga što su mnogi shvatili da bi trebalo da bude posao proroka; to je čak obuhvatalo i delovanje proroka. Drugo, mnogi u devetnaestom stoleću, koji su drsko izjavili da su proroci, navukli su sramotu na Crkvu. Elen Vajt nikada nije sumnjala u božansku punomoć koju je imala, ali je za svoju ulogu radije upotrebljavala izraz “Gospodnji vesnik”, a ne prorok, iako se nije suprotstavljala onima koji su je nazivali proročicom. (1 SM 32)

Nažalost, njeni dokazi nisu uticali na Džonsovu doslovnu upotrebu jezika. Uvek iznova Elen Vajt je u svojoj službi upozoravala svoje čitaoce da poštuju kontekst i smisao koji postoje u njenim delima, ali opet je njen savet pao na gluve uši.

Namera Elen Vajt da objasni prirodu svoga dela u zbrci Kelogove pobune dala je dvojake rezultate. Neki, kao doktor Polson, prepoznali su nedostatke u svome shvatanju nadahnuća, potvrdili su svoje poverenje u dar proroštva i obnovili svoju veru u adventizam; ali drugi, kao Džons, ostali su uporni svom nerazumevanju i tvrdokornom odbacivanju. Takvi događaji ponavljali su se više puta među onima koji su bili tvrdi prilikom čitanja spisa Elen Vajt, legalistički tumačeći reči umesto da pokušaju da shvate izvornu poruku, duh i nameru.

Ispravno razumevanje uloge proroka i prirode nadahnuća ima izuzetan značaj. Pozitivna strana sukoba s Kelogom ogleda se u prilici koju je dobila Elen Vajt da potpunije prikaže Crkvi prirodu nadahnuća i svoje delo. Neka od njenih objašnjenja na tu temu nalaze se u knjizi Svedočanstva, knjiga 1. str. 24-58.

Sledeća izuzetna rasprava Elen Vajt o prirodi njenog dela nalazi se u Svedočanstvima za crkvu, knjiga 5. str. 654-691.

Svakako, taj izbor proizašao je iz pitanja povezanih s njenom ulogom u vreme zasedanja Generalne konferencije 1888. godine u Mineapolisu, umesto pitanja povezanih s Kelogovom krizom. Tu nalazimo dragocene podatke.

Svako ko želi da shvati delo Elen Vajt trebalo bi da čita prvi tom Odabranih svedočanstava i peti tom Svedočanstava.

Šta iz svega ovoga možemo naučiti? Vrlo važnu pouku – Bog može da učini da se iz neprijatnih događaja razvije dobro. Da budemo još precizniji – iako Elen Vajt nije imala običaj da se brani, ona je to činila s vremena na vreme. Zbog takvog pristupa, neke njene najznačajnije poruke o nadahnuću i prirodi njenog dela naišle su na teškoće s “određenom braćom” u razdoblju 1888. godine i tokom krize koju je izazvao Kelog.

Naredni predmet koji je vezan za slučaj Kelog bio je odnos Vilijama Vajta prema svojoj majci. Neki postavljaju pitanje o ulozi koju je imao u njenom spisateljskom radu.

Urednički suradnici Ellen White i uloga W.C. Whitea

Pitanja o saradnicima Elen Vajt u uredničkom poslu nisu bila nova na početku 1900. godine, a koja su obuhvatala i značajna pitanja koja su se pojavila u to vreme, a odnosila su se na ulogu njenog sina. Osnovna je činjenica da je Elen Vajt prihvatala pomoć urednika gotovo od samog početka svog spisateljskog poslanja. Zbog nedostatka opšteg obrazovanja i njeni zdravstveni problemi tokom prve polovine njenog života, zahtevali su od nje da u pripremi svog velikog literarnog stvaralaštva potraži pomoć urednika.

Njen suprug bio je njen prvi literarni saradnik. “Dok je moj suprug bio živ”, objasnila je, “delovao je kao pomoćnik i savetnik u odašiljanju poruka koje su mi bile date… Uputstva koja su mi bila data u viđenju verno sam zapisala kad sam imala vremena i snage za rad. Posle toga smo zajedno pregledali sadržaj; moj suprug bi ispravio gramatičke greške i izbacio nepotrebna ponavljanja. Tada bi to bilo umnoženo za osobe kojima je bilo upućeno ili za štampara.” (1 SM 50)

Kako je vreme prolazilo, literarno stvaralaštvo Elen Vajt se širilo, a potreba za razmenom tog materijala uvećavala, priprema za objavljivanje postala je veća nego što su Džems i ona mogli da je ostvare u zajedničkoj saradnji. U želji da prevaziđu takvo stanje uzeli su u službu osobe za dodatnu pomoć u uredničkom poslu oko umnožavanja različitih rukopisa. Takva pojava nije bila ništa novo kod onih koji su objavili da su proroci. Konačno, to su činili Jeremija i njegov pisar Varuh (Jeremija 45,1.2), Petar i njegov pisar Silvan (1. Petrova 5,12).

Prelomna tačka u karijeri Elen Vajt nastala je smrću njenog supruga 1881. godine. Osim što je ponekad bio urednik, Džems je bio i njena veza sa izdavačima. Tako joj je gubitak muža naneo teške udarce na nekoliko područja.

Tokom vremena njen sin Viliam Vajt polako će preuzeti ulogu svoga oca Džemsa kao njen glavni savetnik. O toj promeni Elen je pisala: “Posle smrti moga supruga, bilo mi je rečeno da je Gospod pozvao Viliama Vajta da izvrši poseban posao u vezi s mojim spisima. Gospod je obećao da će mu dati od svoga Duha i milosti, i duh mudrosti i duh zdravog rasuđivanja. To će ga osposobiti da bude mudar savetnik. Gospod je unapred video da moj sin neće biti nagao u svojim postupcima nego će promišljeno povlačiti poteze; on neće preokrenuti Božju istinu u laž radi dobiti. Iz tih razloga Gospod ga je pozvao za mog pomoćnika.” ( letter 328, 1906)

Počevši na zapažen način 1882. godine Viliam Vajt je preuzeo deo dužnosti u spisateljskoj službi Elene Vajt koje je obavljao njegov otac. Ali, na prelazu stoleća on je u celosti preuzeo ulogu svoga oca. Tokom tog vremena Viliam je postao saradnik svoje majke s punim radnim vremenom i glavna karika u širem kontaktiranju s Crkvom.

Promena u njegovoj ulozi nastaje zbog godina starosti Elen Vajt (1900. ona je ušla u 73. godinu svoga života) i njenog osećanja i želje da pošalje u štampu što više dela pre svoje smrti. Uložen je ogroman napor u štampanje knjiga, i on karakteriše njene posljednje godine života (od 1900. do 1915). Takođe, tokom tog razdoblja njena kancelarija nastavlja da šalje brojne članke za razne adventističke časopise. Adventistički urednici očekivali su takvu uslugu. Tako je gotovo svaki broj Review and Heralda i Signes of the Timesa objavljivao članke Elen od početka 1890. godine pa sve do njene smrti. Ovo su bila samo dva od mnogih adventističkih časopisa. Osim ogromne izdavačke delatnosti, Elen Vajt, je u svojim kasnijim godinama nastavila obimnu razmenu pisama s crkvenim vođama i pojedinim vernicima.

Kako je sve to mogla da postigne? Sada nastupaju saradnici? Neki su pisaćom mašinom prepisivali njene rukopise, dok su drugi prikupljali njene ranije pisane materijale da bi ih objavili kao članke ili knjige. Tokom tih godina njena kancelarija bila je neprekidno vrlo aktivna.

Jedan od najvažnijih saradnika sestre Vajt bio je Marian Dejvis ( Marian Davis ), zaposlen od 1879. do 1904. godine. On je mnogo učinio na prikupljanju i uređivanju materijala za knjige kao što su: The Spirit of Prophesy (vol. 4) (Duh proroštva), The Great Controversy (Velika borba), Patriarch and Prophets (Patrijarsi i proroci), Steps to Christ (Put Kristu), The Desire of Ages (Čežnja vekova), Christ’s Object Lessons (Hristove očigledne pouke), Education (Vaspitanje), The Ministry of Healing (Služba isceljenja), i druge.

Marian Dejvis i drugi saradnici Elen Vajt imali su pristup obimnoj pisanoj arhivi objavljenih i neobjavljenih materijala. Iz te arhive oni su pravili izbor materijala pod budnim okom sestre Vajt sve do izlaska članaka ili knjiga. Kao što je Viliam primetio, pomoćnici su imali odobrenje da odaberu materijale, da ih gramatički isprave, pa čak i da ih preurede, “ali”, odmah dodaje, “nijedan od majčinih saradnika nije imao odobrenje da nešto doda rukopisima, unoseći neke svoje nove misli”. ( W.C. White to G. A. Irwin , 7. maj 1900)

Tako su misli pripadale Elen Vajt, iako su možda bile uređene od strane njenih pomoćnika. Kako se to može znati? Elen Vajt nije omogućila da bude drukčije. To je naglasila svojoj sestri 1902. godine: “Ja sve što je prepisano ponovno čitam, da bih videla da li je sve onako kako treba da bude. Pročitam celu knjigu pripremljenu za štampu, pre nego što bude poslana štamparu.” (3 SM 90)

Osim što je radila sa svojim pomoćnicima u planiranju svojih različitih knjiga, dajući im konačni izgled posle kompilacije iz osnovnog materijala, Elen Vajt je takođe često pisala dodatke da bi povezala misli i još preuredila materijal pre nego što bi ga poslala u štampariju.

Kao što je ranije spomenuto, Viliam Vajt se sve više približavao samom središtu majčinog dela kako je ona ušla u svoje kasne 70-te i 80-te godine života. On nije samo imao nadzor nad izdavačkom delatnošću njenih saradnika, već je postupno postao posrednik između nje i vođa Crkve, kada su tražili savjet od svog proroka koji je bio već u godinama.

Posljednje godine i smrt

Elen Vajt doživjela je 87. godinu. Njene poslednje godine uslovile su njen usporen rad. Posljednji put bila je prisutna na zasedanju Generalne konferencije u Vašingtonu D.C. 1909. godine. Posle tih sastanaka posetila je svoje rodno mesto Portland u državi Mein, gde je započela svoju proročku službu pre gotovo 65 godina. Bilo je to njeno poslednje putovanje u istočni deo Sjedinjenih Država. Iako u dubokoj starosti govorila je 72 puta na 27 različitih mesta, za vreme petomesečnog putovanja. Shvatajući da je na kraju svog životnog puta, nakon što se vratila u Elmsheven, Elen Vajt je usmerila svoje poslednje snage i svoje saradnike na intenzivnije štampanje knjiga.

Krajem 1909. videla je izdanje devete i poslednje knjige iz niza Svedočanstva za crkvu, 1911. videla je izdanje knjige Dela apostolska, i pregledano izdanje Velike borbe. Knjiga Saveti roditeljima i učiteljima izašla je iz štampe 1913. godine a takođe i knjiga Evanđeoski radnici i konačna verzija knjige Life Sketches of Ellen G. White . Svoje poslednje mesece aktivnosti provela je u pregledanju prikupljenog materijala za knjigu Proroci i carevi, poslednja od pet iz niza Velika borba. Serija sadrži biblijske događaje od Luciferovog pada na Nebu do Drugog Hristovog dolaska.

Većina knjiga koje su izašle tokom poslednjih godina njenog života, kao što se moglo očekivati, bile su uglavnom kompilacije iz njenih ranijih spisa. Sadržaj i format načinjeni su u saradnji s njom i po njenom ličnom odobrenju.

Ujutro, 13. februara 1915. godine Elen Vajt se, dok je ulazila u svoju radnu sobu u Elmshavenu, spotakla i pala. Na snimanju utvrđen je prelom levog kuka. Poslednjih pet meseci svog života provela je u krevetu i u invalidskim kolicima. Dana 10. jula 1915. godine otišla je na počinak. “Bilo je to kao da je svetiljka dogorela, tako tiho”, pisao je njen sin. ( W.C. White to D. Lacey , 20. jula 1915)

Iako oslabljenog tela, njena vera ostala je čvrsta do kraja. “Znam u koga sam verovala”, kazala je nekoliko dana pre svoje smrti.

Dana 24. jula sahranjena je pored svoga supruga na groblju Oak Hil ( Oak Hill ) u Batl Kriku u državi Mičigen. Tako zajedno čekaju vaskrsenje o Drugom Isusovom dolasku – ispunjenje verovanja kome su oboje posvetili svoj život.

Za one koji žele da istražuju

Graybill, Ronald D. E. G. White and Chruch Race Relations. Washington, D.C.: Review and Herald , 1970. Bavi se pristupom Elen Vajt odnosima u svom istorijskom kontekstu.

–. Mission to Black America. Montain View, Calif.: Pacific Press , 1971. Otvoreno raspravlja o radu među crncima na Jugu.

Knight, George R. Angry Saints: Tensions and Possibilities in the Adventist Struggle Over Righteousness by Faith. Washington, D.C: Review and Herald , 1989. Prikazuje istoriju zasedanja Generalne konferencije 1888. i ulogu Elen Vajt na tom zasedanju.

–. Anticipating the Advent, pp . 71-106. Pregled istorije Adventističke crkve između 1888. i 1915. godine.

–. Myth in Adventism: An Interpretive Study of Ellen White, Education, and Related Issues. Washington, D. C.: Revievw and Herald , 1985. Prvo poglavlje iznosi principe za interpretaciju spisa Elen Vajt. Knjiga razmatra ove principe u vezi sa različitim predmetima.

Moon, Jerry Allen. W. C. White and Ellen G. White: The Relationship Betveen the Prophet and Her Son. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press , 1993. Najbolje delo o Vilijamu Vajtu i njegovom doprinosu delu Elen Vajt.

Oliver, Barry David. SDA Organizational Structure: Past, Present, and Future. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press , 1989. Obuhvata razdoblje od 1901 – 1903. godine, reorganizaciju Crkve i ulogu Elen Vajt u tom procesu.

Olson, A. V. Thirteen Crisis Years: 1888 – 1901. Washington, D.C.: Review and Herald , 1981. Korisna građa o Hrišćanskoj adventističkoj crkvi tokom važnog razdoblja u njenoj istoriji i ulozi Elen Vajt u vođenju Crkve kroz ove teške godine. Odlomak obuhvata nekoliko propovedi koje je održala Elen Vajt u Mineapolisu na zasedanju Generalne konferencije.

Robinson, Dores Eugene. The Story of Our Health Message, pp . 312-431. Bavi se Kelogovim rascepom i ulogom Elen Vajt u obnavljanju adventističkog medicinskog programa.

White, Arthur. Ellen G. White, vol. 3, pp . 385-496; vols. 4-6. Obuhvata život Elen Vajt od 1888. do 1915.

White, Ellen G. Life Sketches, pp . 309-480. Autobiografski prikaz Elen Vajt u razdoblju od 1888. do 1915. godine.

–. Selected Messages, Washington, D.C.: Review and Herald, 1958, 1980, book 1, pp. 15-58; book 3, pp . 28-124. Korisna rasprava Elen Vajt o shvatanju nadahnuća njenih dela i njenom upošljavanju literarnih pomoćnika.
–. Testimonies for the Chruch, vol. 5, pp . 654-691. Jedan od najboljih opisa proročke službe Elen Vajt i odnosu njenih spisa prema Bibliji.

Upoznajmo Elen Vajt

Proročko vodstvo za crkvu koja raste (1850–1888)

Posle 1850. godine prestaju “dečje bolesti” pokreta svetkovatelja Subote. Dok je adventistički pokret svetkovatelja Subote još bio daleko od toga da bude jak, on je učvrstio svoj identitet i rastuće telo pristalica.

Isto se može reći za proročki glas pokreta izraženog u službi Elen Vajt. Adventistički svetkovatelji Subote sve više su imali razumevanja prema proročkom autoritetu u njenoj ličnosti i porukama, iako prihvaćenost svakako nije bila univerzalna.

I adventisti i njihov prorok doživeli su rast između 1850. i 1888. godine. Identitet zajednice i Elen Vajt postajao je postupno sve prepoznatljiviji.

To razdoblje je pokazalo da su oblikovane osnovne strukture i svakodnevni život zajednice. Ne samo da je raslo izdavaštvo svetkovatelja Subote, nego je organizacija koja se sve bolje razvijala organizovala rad usmeren spoljnom svetu, na područjima kao što su: misija, zdravstvena reforma i vaspitanje. Uloga Elen Vajt bila je prepoznatljiva u svakom od ovih područja. Posle ovih područja drugo poglavlje više će se baviti porodičnim životom, područjem verovanja i proročkim darom sestre Vajt i njenim odnosom prema vernicima Crkve.

Da li je prihvatanje viđenja bio uslov za pripadnost zajednici?

Pitanje koje je postavljano među prvim svetkovateljima Subote bilo je: “Da li je vernicima bio postavljen uslov da moraju verovati u viđenja, ako se pridruže zajednici? Kad su klevetnici objavili da su vođe svetkovatelja Subote postavili verovanje u viđenja kao uslov za prijem u zajednicu, ta neistina energično je odbačena. Zato je Džems Vajt početkom 1856. godine napisao:”Dobro je poznato da smo bili optuženi da uslovljavamo pripadnost zajednici verovanjem u viđenja i da smo od istih napravili pravilo svoje vere. To je potpuna neistina.” (RH, 14. februar 1856)On je poručio takvima da je Biblija bila njegovo pravilo vere i života.

S druge strane, prvi adventisti smatrali su da je verovanje u biblijsku nauku o duhovnim darovima bio ispit vernosti. Tako je Urija Smit 1862. godine zauzimao stav da je “stalnost duhovnih darova jedna od temeljnih tačaka u verovanju ovog naroda, i sa onima s kojima se razlikujemo u ovoj tački možemo imati jedinstvo i zajednicu, ali ne u većoj mjeri nego što je možemo imati s onima koji se razlikuju od nas u drugim važnim tačkama kao što su: Hristov dolazak, krštenje, Subota i td”.(RH, 14. januar 1862.)

Džon Nevins Endrus je 1870. godine lepo je sažeo stanje u zajednici kada je napisao:”Kod prihvatanja vernika u naše crkve želeli smo s tim u vezi da znamo:1. Da veruju u biblijsku nauku o duhovnim darovima; 2. Da će iskreno prihvatiti viđenja sestre Vajt.”(RH, 15. februar 1870) Dalje, Endrus je preporučio da vernici treba da slede ozbiljnu opomenu Biblije, da proveravaju proroke(1.Solunjanina 5,19-21)

Međutim, kada su vernici jednom prihvatili viđenja kao data od Boga, tvrdi Džems Vajt, ona postaju autoritet u životu vernika. Zato je napisao da su viđenja “provera za one koji u njih veruju da su data s Neba.”(RH, 14. februar 1856)

S druge strane, Džems je zapazio, da oni koji su imali dokaz da je Elenin dar bio od Boga, a boriti se protiv njega aktivno i javno, znači da mogu biti isključeni iz zajednice.” U tim slučajevima “naš narod smatra da se ima pravo da se odvoji od takvih, da bi svoju radost mogao ispoljavati u miru i tišini.”(RH, 13. jun 1871)

Elen Vajt se složila s takvim stavom, koji su zauzeli vođe Crkve. Neki su, zapazila je ona 1862. imali “dovoljno razloga” da od sebe načine nevernike zbog ekstremizma drugih vernika prema viđenjima. Takvima koji su se našli pod preteranim pritiskom drugih, koji nisu imali prednost da sebe radi ispitaju viđenja, ili koji još nisu doneli konačni zaključak, takvima “ se ne sme uskratiti blagoslov i prednosti Crkve ako je njihov hršćanski život ispravan, i ako su oblikovali uzoran hrišćanski karakter…Takvi ne smeju biti odbačeni, već prema njima treba pokazati dugo strpljenje i bratsku ljubav, dok se ne upoznaju s tim predmetom i zauzmu svoj stav za ili protiv. Ali, niko ne sme biti isključen samo zato što nije zauzeo svoj stav prema viđenjima”.(1T 328)

S druge strane, nastavlja ona, “ako se oni bore protiv viđenja”, otvoreno i smetaju drugima koji vjeruju u njih, “Crkvi je tada to znak da nisu u pravu. Božji narod ne treba beskrajno da popušta i odustaje od svoje slobode zbog takvih nezadovoljnika. Bog je ove darove dao Crkvi da bi joj služili na korist; i kada tzv. obraćeni vernici ustanu protiv tih darova, i bore se protiv viđenja, tada je vreme da se s njima poradi, da slabi ne bi bili zavedeni njihovim uticajem.”(1T 328.329)

Kao rezultat takvog razumijevanja, Džordž I. Batler (tadašnji predsednik crkve) pisao je 1883. godine da je to bila istina, da su i neprijatelji Crkve izjavili da su “mnogi među nama koji ne veruju u viđenja”. Još, nastavlja on, oni “su u našim crkvama i nisu isključeni”. (RH, dodatak,14. avgust, 1883.)

Širenje proročke vesti

Elen Vajt je primila i širila vest rečju i perom, za koju je verovala da je od Boga. Od početka svoje službe bila je aktivna u propovedanju i poučavanju, kako na skupovima tako i pojedincima. Često je delovala u mesnim crkvama i porodicama, ali i na velikim, opštim crkvenim skupovima gde je s velikim uvažavanjem imala prednost da se obraća vođama pokreta. Posle uspostavljanja godišnjih sastanaka Adventističke crkve, u prirodi pod šatorima 1868. godine, smatrala je da je to pravo mesto za iznošenje poruka. Većinu godina svoga rada provela je putujući, posećujući sastanke u prirodi i držeći predavanja.

Bila je aktivna kao govornik, ali još je veći njen doprinos u pisanju. Ne samo da je održala značajne propovedi, predavanja i savete, što je bilo štampano, nego je ubrzo počela da veliki deo svoga vremena i snage posvećuje pripremanju materijala prvenstveno za štampu. Ona će postati predvodnik u ispunjenju svojeg viđenja o adventističkoj literaturi, koja će postati kao “potoci svetla koji su se rasuli po celome svetu”. ( LS 125)

Njeni najraniji spisi pojavili su se u časopisu Day –Star (Zvezda Danica) koji nije pripadao adventističkim svetkovateljima Subote. Međutim, uskoro je izgubila tu mogućnost da objavljuje svoje članke, pa su svetkovatelji Subote počeli da razvijaju odvojeni identitet od ostalih adventističkih grupa tokom kasnih četrdesetih godina prošloga veka.

Godine 1849. svetkovatelji Subote počeli su da štampaju svoj časopis. Međutim, taj deo opšteg razvoja nije odmah rešio problem. Njen suprug, prvi urednik ovog časopisa svetkovatelja Subote, bio je pod velikim pritiskom kada je objavio viđenja. Od tada su mnogi neprijatelji izjavljali da svetkovatelji Subote suviše naglašavaju važnost viđenja, i da su od njih načinili svoju nauku umesto Biblije. Iako je Džems objavio svega nekoliko viđenja 1849. i 1850, kao rezultat takvog stava, od kraja 1850. pa nadalje, u sledećoj deceniji, na stranicama Review and Heralda bilo je malo članaka iz pera Elen Vajt. Sve u svemu, samo petnaest članaka objavljeno je iz njenog pera tokom pedesetih godina prošloga veka. Taj broj se polako više nego udvostručio na tridesetjedan u šezdesetim, ali sedamdesetih godina pojavljuje se blizu 100 njenih članaka u Reviewu . Od ranih 80-tih godina pa do njene smrti 1915. Review je njene članke objavljivao gotovo svake sedmice.

Ova statistika govori o velikoj uzdržljivosti ranih svetkovatelja Subote da naglase viđenja u svome glavnom časopisu pred lice kritički nastrojenih čitatelja. Ali kada se Džems uverio da je adventističkim svetkovateljima Subote neophodno predstaviti Elenine poruke, godine 1851. objavio je časopis Review and Herald Extra za probrane čitaoce. Ovo izdanje Extra , objašnjava on 21. jula 1851. ”je oblik časopisa za koji se nadamo da će izlaziti dvonedeljno…Kako su mnogi unapred osudili viđenja, smatramo da je najbolje da zasad ništa od te vrste ne objavljujemo u redovnom izdanju. Mi ćemo zato objavljivati viđenja za one koji će od toga imati koristi, koji vjeruju da Bog može ispuniti svoju reč i dati viđenja ‘u posljednje vrijeme’.” ( RH Extra 21. jula 1851)

Očekivano je da će časopis Extra , svakako, imati manje čitalaca nego redovni Review .

Extra je imao kratak vek, izašao je svega jedan broj. Većina sadržaja iz Extra uskoro se pretočila u knjižicu pod naslovom A Sketch of the Christian Experience and Views of Ellen White . Ta knjižica od 64 stranice izašla je iz štampe 1851. godine. Tadašnje vodstvo zajednice uskoro je potvrdilo da je to prigodan način – male knjige ili brošure – na koji treba objavljivati spise Elen Vajt; otada su imali prednost da njen savet učine pristupačnim u mnogo trajnijem obliku.

Njena prva brošura imala je autobiografski prikaz njene službe, koja je sadržala njena ranija viđenja. Njena naredna knjižica izašla je 1854. godine kao Supplement to the Experience and Views of Ellen G. White . (Dodatak iskustvima i pogledima Elen G. Vajt)

U tom razdoblju 1855. zbio se izuzetno važan događaj u spisateljskoj karijeri Elen Vajt. Te godine su objavljena njena prva Svedočanstva za crkvu. Ta brošura od šesnaest stranica razvila se u niz, koji je izlazio u redovnim izdanjima u različitim vidovima do 1909. godine. U to vreme svedočanstva su dostigla obim od blizu 5000 stranica.

Najzad je Vajt pronašla delotvoran način da predstavi svoja viđenja svojim savremenicima, adventistima svetkovateljima Subote. Objavljen komplet Svedočanstava sadržao je glavne crte iz njenih ranih saveta u formatu koji je bio načinjen za stalno i lako slanje onima koje su ti saveti zanimali.

U nastavku objavljenih Svedočanstava od opšteg značaja, Elen Vajt rano počinje da upućuje savete pojedincima u obliku razgovora i ličnih pisama. Kroz nekoliko godina, shvatila je da se većina saveta odnosila na Crkvu u celini, budući da su pojedinci imali ista ili slična pitanja i probleme. Tako su ubrzo njena obavljena Svedočanstva sadržala odabrana svedočanstva neposredno upućena pojedincima, što je dodatno značilo opšti savet za Crkvu u celini.

Kao što je Elen Vajt pisala: “Ukoravajući krivca, On (Bog) je uredio da se popravljaju mnogi… On čini da otvorene greške nekih postanu opomena drugima, da se boje i čuvaju tih grešaka… Bila sam poučena da iznesem opšta načela… i istovremeno da prepoznam opasnosti, greške i grehe nekih pojedinaca, da bi svi mogli biti upozoreni, pokarani i posavetovani… Videla sam da svi treba dobro da ispitaju svoja srca i život i vide da li možda nisu i sami učinili iste greške zbog kojih su drugi bili ispravljani… Ako je tako, oni bi trebalo da shvate taj savet i ukor kao da je bio upućen njima lično i zato treba da ga primene u životu.” (5T 659.660)

Vajt je uvela u praksu da izostavi imena iz svojih objavljenih Svedočanstava da bi zaštitila privatnost osoba kojima su najpre bila upućena. Tako će čitaoci objavljenih Svedočanstava čitati o bratu A i sestri C.

Zajednica koja se je razvijala, uskoro je shvatila vrednost Svedočanstava Elen Vajt. Kao rezultat toga, najranije izdate brošure doživele su više ponovljenih izdanja i u različitim formatima. Međutim, 1883. godine Generalna koneferencija adventista sedmoga dana izglasala je da se štampaju sva Svedočanstva izašla do tog vremena (ukupno 30) u “četiri toma od po sedam ili osam stotina stranica”. ( RH 27. novembar 1883) Svetlost dana ugledala su 1885. godine i zadržala su standardni format (kao i ona od 5 – 9) sve do danas.

Pre ponovljenog objavljivanja Svedočanstava, Elen Vajt je odlučila da se načini odgovarajuća urednička revizija. Taj posao bilo je neophodno izvršiti, smatrala je ona, jer su neke originalne poruke otišle u štampu pod pritiskom događaja. Elen Vajt i njen sin V. C. Vajt imali su uravnotežen pristup uredničkom zahvatu, kada je trebalo popraviti njene reči i rečenice. Te promene dovela su je u sukob sa vođama zajednice zbog njihovog obima koji je unesen u popravljeno izdanje Svedočanstava.

U pripremi popravljenog izdanja 1883. godine na zasjedanju Generalne konferencije izglasano je da se “prosvetljenje uma” proroka u procesu inspiracije ogleda u “saopštavanju misli, a ne (osim u retkim slučajevima) posebnim rečima preko kojih bi ideje trebalo da budu izražene”. ( RH , 27. decembar 1883) Međutim, dok su crkvene vođe teoretski prihvatile nadahnuće misli, imali su poteškoća s tim konceptom u praksi. Kao rezultat takvog stava, Elen Vajt je odustala od popravljanja mnogih delova koje je načinila u svojim prvim Svedočanstvima, tako da su ipak njene rečenice tekle bolje, a njene misli izražene na najbolji način. Tako objavljeni tomovi nisu bili baš ono što je ona htela da budu.

Nakon njenih ranih autobiografskih knjižica i Svedočanstava, treće razdoblje u pisanju knjiga Elen Vajt nastupa od 1858 – 1864: četiri toma pod naslovom Spiritual Gifts (Duhovni darovi). Dok su raniji tomovi sadržali neke autobiografske materijale i neke napise o zdravlju, isto kao i neki odlomci iz njenih Svedočanstava, ovi su obuhvatali njene vrlo važne početne prikaze velikog svemirskog sukoba između dobra i zla. Tako prvi tom, koji je nastao kao rezultat viđenja u mestu Lovett’s Grove u državi Ohajo, marta 1858, nosi podnaslov Velika borba između Hrista i njegovih anđela i sotone i njegovih anđela. Ta knjižica bila je prethodnica današnjeg izdanja (1911.) pod naslovom Velika borba. Na sličan način tom tri i četiri od Duhovnih darova obuhvata razdoblje patrijaraha iz biblijske istorije i prvobitno prikazan materijal nalazimo u sadašnjoj knjizi Patrijarsi i proroci. U knjizi Duhovni darovi imamo prikazane osnovne ideje, koje je kasnije oblikovala u četiri toma naslovljena kao Spirit of Prophecy (Duh proroštva), (1870 – 1874) a što je kasnije preraslo u niz od sadašnjih pet knjiga nazvan Sukob vekova (1888 – 1917) (Patrijarsi proroci, Proroci i carevi, Čežnja vekova, Dela apostolska i Velika borba između Hrista i sotone.*prim. prev)

Konačno, glavno razdoblje pisanja knjiga Elen Vajt beležimo od 1850 – 1890 a tiče se područja zdravlja. Zadržaćemo se na tom području kasnije u razmatranju njenog doprinosa adventističkom konceptu zdravog načina življenja.

Primanje i objavljivanje viđenja

Primanje i objavljinjanje viđenja Elen Vajt je kompleksno područje (kao i mnoga druga u ovoj knjizi) i možemo ga samo kratko dodirnuti. Ovaj deo, radije nego da pokušamo da obradimo njegovu složenost, razmotrićemo samo nekoliko značajnih tema koje će nam pomoći da shvatimo ovo područje.

Godine 1860. Vajt je pisala da je primala česta uputstva o svom stanju za vreme viđenja i svom iskustvu nakon povratka u stvarnost posle viđenja. U odgovoru, ona je objasnila: “Kada je Gospod video da je najbolji trenutak da mi da viđenje, bila bih uzeta u prisustvo Isusa i anđela, potpuno bih izgubila osećanje zemaljskog. Nisam mogla da vidim ništa dalje nego što bi mi anđeo pokazao. Moja pažnja bila je često usmerena na scene koje su se zbivale nad Zemljom.

U to vreme bila bih odnesena daleko u budućnost i bilo bi mi pokazano šta će se dogoditi. I ponovo bilo bi mi pokazano kako se šta zbilo u prošlosti. Kada bih se vratila u stvarnost, nisam se odjednom mogla setiti šta sam videla i predmet mi ne bi bio jasan dok pišem, tada bi se scene ponovno pokazale preda mnom kao što su mi bile pokazane u viđenju i tada bih mogla slobodno da pišem. Ponekad su mi neke stvari koje sam videla nakon viđenja bile skrivene i nisam ih se mogla setiti, dok se nisam našla pred ljudima kojima je viđenje bilo namenjeno, tada bi se prizori, koje sam videla, upečatljivo vratili u moj um. Ja sam zavisna od Duha Gospodnjeg kada je u pitanju iznošenje viđenja ili pisanje, kao i samo primanje viđenja. Meni je nemoguće prizvati u sećanje ono što mi je bilo pokazano, dok Gospod ne donese pred mene u vreme koje On želi da ih iznosim ili pišem o njima.” (2 SG 292.293)

Na sličan način, nekoliko godina kasnije zapisala je da “kao što je od Duha Gospodnjeg zavisna u pisanju” tako je zavisna i u primanju. “Još”, dodala je, “reči koje upotrebljavam u opisu onoga što sam videla, moje su”. (1 SM 37) Drugom prilikom kazala je da u vreme kad bi pisala i stala nad nekim tekstom tražeći prave reči, Bog bi joj dao u um “jasno i određeno” najbolju reč da bi izrazila svoju misao. ( Letter 137, 1902)

Tako je to videla Elen Vajt. Njeno iskustvo slično je iskustvu biblijskih proroka – saradnja ljudskog i božanskog. Bog joj je dao viđenja i istovremeno joj pomogao da ih saopšti drugima. S druge strane, izražavanje je bilo njeno, osim u slučajevima u kojima je izjavila da je primila doslovne reči. Iz njenog opisa, izgleda da su doslovne reči uglavnom retko dolazile.

Ne treba da mislimo da je sve što je Elen Vajt napisala bilo neposredno povezano s viđenjem. Na primer, u jednoj od svojih autobiografskih izjava, ona je ovako komentirala: “U pripremi stranica koje slede radila sam pod teškim okolnostima, a u mnogim slučajevima morala sam se osloniti na sećanje, nemajući nekoliko godina priliku da primam nijedne dnevne novine. Nekolicini ustanova poslala sam rukopise, prijateljima koji su tamo bili, kada su okolnosti to zahtevale, da bi ih pregledali pre nego što su bili dati u štampu.” (2 SG ) Do mnogih datuma uspela je da dođe proveravajući svoja ranija pisma. Ukratko, Elen Vajt je koristila metode istoričara isto kao i memoriju u rekonstruisanju svojih memoara.

Istorijsko istraživanje takođe je došlo do izražaja prilikom pisanja knjige Velika borba 1888. godine. Tako je slobodno navodila istorijske pisce ne toliko zbog autoriteta koliko stoga što su njihovi iskazi pružali “gotovo i snažno iznošenje toga predmeta”. ( GC )

U skladu sa tim, njen sin ukazao je vođstvu Generalne konferencije na vreme revidiranja Velike borbe 1911. godine da “Majka nikada nije izjavila da je autoritet na području istorije. Događaji koje je ona opisala su opis nakratko osvetljenih slika i ostalih opisa koje je ona dobila u odnosu na postupke ljudi i uticaj tih postupaka na delo Božje za spasenje čoveka, sa pogledom na prošlu, sadašnju i buduću istoriju u njenom odnosu na ovo delo. U vezi s pisanjem ovih pogleda, ona je upotrebila dobre i jasne istorijske iskaze da pomogne čitaocu da načini vidljivim događaje koje je nastojala da predstavi.” On je primetio da su joj njena čitanja s područja crkvene istorije “pomogla da smesti i opiše mnoge od događaja i pokreta koji su predstavljeni u viđenju”. (3 SM 437) Tako su joj istraživanja pomogla da popuni pozadinu i kontekst “kratko osvetljenih slika” primljenih kroz otkrivenje.

Sama upotreba dela drugih autora nije ograničila Elen Vajt na područje istorije. Budući da je mnogo čitala, odabirala je i prilagođavala ideje i način drugih pisaca, kada je bila uverena da su kazali to na isti način kao što bi trebalo da bude i u njenoj poruci.

Tako je V.C. Vajt izjavio da njegova majka ne samo da je obilno koristila druge autore koji su pisali o Hristovom životu, nego je naročito cenila književni jezik kojim su drugi autori prikazali čitaocu scene koje joj je Bog pokazao u viđenju i ona je u tome nalazila… zadovoljstvo, praktičnost i uštedu vremena, upotrebivši njihov izričaj u celosti ili delimično, predstavljajući one događaje koje je upoznala kroz otkrivenje, i koje je htela da približi čitaocima u knjizi Čežnja vjekova. (3 SM 460) Slične opaske mogu se dati i u vezi sa ostalim spisima Elen Vajt. Baš kao što su i biblijski proroci u svojim spisima upotrebljavali književne i istorijske dokumente, isto tako činila je i ona (vidi: 4. Mojsijeva 21,14.15; 1. Dnevnika 29,29; Luka 1,1-4; Juda 14.15) Nadahnuće ne podrazumeva i originalnost. S druge strane, nadahnuće podrazumeva Božje vođstvo u proročkom prikupljanju i izboru materijala.

Treba zapaziti da Elen Vajt nije mehanički upotrebljavala svetovne izvore materijala. Naprotiv, ona je odabrala one misli i rečenice koje su bile u skladu s istinom kako je ona to videla, dok je odbacivala ili prilagođavala ideje i način izražavanja koji nisu u skladu s njenom vešću.

Naredni osvrt na njen rad dovodi do zaključka da svi njeni saveti pojedincima i Crkvi nisu bili primljeni u vidu posebnih viđenja za specifičnu situaciju u datom trenutku. Ona je upoređivala svoja iskustva s iskustvima apostola Pavla. Njegov um kroz ranije primljena viđenja imao je jasnu spoznaju o hrišćanskim načelima i o opasnostima koje prete Crkvi. Zato je apostol Pavle bio u mogućnosti da prosudi događaje u Crkvi na božanski način, iako možda nije imao posebno viđenje za određeni slučaj. Tako je Vajt pisala: “Gospod nije dao viđenje za rešenje svake opasnosti koja se može pojaviti.” Često, to je Božji način rada, “da ostavi utisak na umove svojih odabranih slugu o potrebama i opasnostima za Delo i pojedince i da na njih stavi breme saveta i upozorenja”. (5 T 684.685) Veliki deo njenih saveta izgleda da spada u ovu posebnu kategoriju u kojoj božanska načela izvorno data u viđenju, dolaze do izražaja kroz uticaj Svetog Duha, u širokom spektru posebnih prilika na koje se ova načela mogu primeniti.

Ukazivanje na potrebu za osnivanjem crkvene organizacije

Jedno važno područje na kom je Elen Vajt odigrala presudnu ulogu u razvoju Hrišćanske adventističke crkve pedesetih godina prošloga veka bila je crkvena organizacija. Budući da je široko rasprostranjen mileritski pokret bio protiv svake organizacije, za takav razvoj stanja postoji nekoliko razloga. Prvi od njih je sledeći: vrijme je bilo kratko i mileriti su verovali da im neće biti potrebna organizacija, jer će Isus brzo doći.

Drugi razlog za odbacivanje organizacije od strane mnogih milerita bila je njihova prošlost u pokretima, koji su se protivili svemu osim najslabijoj formi crkvene strukture. Jedan takav pokret nazvan je Hrišćanska veza. Džozef Beits, Džems Vajt i nekoliko vodećih milerita pripadali su toj grupi.

Treći razlog za protivljenje mileritskih grupa crkvenoj organizaciji posle 1844. proizilazi iz njihovog isključivanja iz organizovanih verskih zajednica tokom 1843. i 1844. godine. Njihovo iskustvo vodilo ih je do zaključka da je crkvena organizacija urođeno zlo. Zbog takvog shvatanja Džordž Stors (istaknuti mileritski vođa) napisao je 1844. da je “svako organizovanje crkve ljudska izmišljotina i ono postaje Vavilon u trenutku kada je organizovano”. ( MC ,15. februar 1844)

Zbog takvih stavova, sve poslemileritske grupe smatrale su gotovo nemogućim da se organizuju u crkvena tela. Nitko i nije tako nešto učinio pre 1860-tih, i samo je jedna grupa uspela je da načini odgovarajuću strukturu – a to su bili adventisti svetkovatelji Subote.

Elen Vajt i njen suprug bili su prvi pojedinci koji su poduprli razvoj organizacije među onima koji su oblikovali Hrišćansku adventističku crkvu šezdesetih godina prošloga veka. Vajtovi su ubrzo došli do zaključka da je ono što su oni nazvali “evanđeoski red” bilo osnovno u njihovom pokušaju da rade sa vernicima ujedinjenim na doktrinarnoj osnovi svetkovatelja Subote. Alternativa je bila nered i to je snažno karakterisalo poslemileritski adventizam tokom kasnih 1840-tih i ranih 1850-tih.

Najranije opaske Elen Vajt na tu temu dolaze u decembru 1850: “Videla sam da je na Nebu sve bilo u savršenom redu. Anđeo je rekao: ‘pogledaj, Hristos je glava; neka sve bude u redu, neka sve bude u redu. Neka sve ima svoj smisao.’ Anđeo je rekao ‘Vidi i znaj kako je savršen, kako je divan taj nebeski red, sledi ga’.” ( MS 11, 1850.)

Između 1850. i 1854. adventisti svetkovatelji Subote, ne samo da su brojčano brzo rasli i tako prihvatili u svoje redove mnoge zbunjene vernike koji su verovali u Drugi Hristov dolazak, već su se suočili s problemom nekvalifikovanih propovednika, susrećući se s istomišljenicima i slučajevima crkvene discipline prema vernicima koji nisu bili u skladu sa celim telom.

Tom prilikom Elen Vajt je objavila početkom 1854. članak pod naslovom “Gospodnji red”. Ona započinje odlomak ovim rečima: “Gospod je pokazao da je evanđeoski red bio suviše zastrašujuće prikazan i zanemarivan. Treba izbegavati formalnosti, ali ako ih i izbegavamo red ne sme biti zanemaren. Na nebu postoji red. Red je postojao u Crkvi kada je Isus bio na Zemlji, a nakon Njegovog odlaska red je bio striktno poštovan među Njegovim apostolima. I sada, u ove poslednje dane, dok Gospod dovodi svoju decu u jedinstvo vere, postoji još veća stvarna potreba za redom nego ikada pre, jer, dok Bog ujedinjuje svoju decu, sotona i njegovi zli anđeli su vrlo uposleni sprečavajući i razarajući to jedinstvo.” ( EW 97)

Zapazimo da je Elen Vajt povezala crkvenu organizaciju sa poslanjem adventista svetkovatelja Subote, da ih skupi u narod za poslednje dane. Tako je ona to povezala sa uspešnim propovedanjem. Organizacija nije značila kraj nego sredstvo pripreme za kraj.

Tokom pedesetih godina Vajtovi su se borili, rame uz rame, da među svetkovateljima Subote uspostave organizaciju. Međutim, neprestano su nailazili na otpor od strane istaknutih vođa u svom pokretu. Tako je R. F. Kotrel ( R.F. Cottrell ) izjavio u Review and Herald (Pregled i Glasnik) iz marta 1860. da on misli “da bi bilo pogrešno ‘da sebi damo ime’ budući da ono leži u temelju Vavilona. Mislim da to Bog ne bi odobrio.” ( RH , 22. mart 1860)

Džems i njegova supruga nisu se složili s Kotrelom i njegovim pristalicama koji su bili protiv organizacije i otvoreno su im se suprotstavili. Videli su mnoge posledice zbog nedostatka formalne strukture i reda. U odgovoru na antiorganizacijsku logiku, Elen Vajt je kazala: “Bilo mi je pokazano kako su se neki bojali da bi naša Crkva mogla da postane vavilon ako se organizuju; ali oni u centralnom Njujorku ( New Yorku ) bili su pravi Vavilon, zbrka. I sada ako crkve nisu tako organizovane da mogu sprovesti i održati red, nemaju se čemu nadati u budućnosti; moraju se raspasti u grupice. Ranije učenje pothranilo je elemente nejedinstva… Ako Božji propovednici budu ujedinjeni u vršenju svoje dužnosti i ako na tome budu odlučno istrajali, izvršiće na Božje stado uticaj koji ujedinjuje… Tada će postojati snaga i sila u redovima svetkovatelja Subote, mnogo više nego što smo dosad iskusili.” (1 T 270.271)

Zalaganje Elen Vajt i njenog supruga za organizaciju u Crkvi za koju su se tako srčano borili, konačno je urodilo plodom između 1861. i 1863. godine. Od tada pa nadalje Generalna konferencija zajednice povezala je razne crkve i mjesne konferencije u jedno ujedinjeno telo – u Hrišćansku adventističku crkvu. Taj organizacijski razvoj osnovao je još uvek malo telo adventista svetkovatelja Subote, sa strukturom koja im je omogućila da ojačaju i izrastu u najveće adventističko telo na prelazu iz 19. u 20. stoleće. Ali do tog vremena Crkva je prerasla svoju organizacijsku strukturu iz 1863. godine. Adventizam sedmoga dana osećao je potrebu za korjenitom reorganizacijom ako bude nastavio da raste započetim tempom. Da bi se uspešno obavilo poslanje, Elen Vajt će još jednom, između 1901. i 1903. (kao što ćemo videti u narednom poglavlju) biti srce – pokretač reorganizacije. Ona je i dalje funkcionalnu crkvenu organizaciju smatrala bitnim elementom u širenju Crkve i propovedanju Jevanđelja celom svetu. Za razliku od nekih njenih kolega u službi, ona nije mešala spoljne strukture koje su postale zastarele sa potrebnom dinamičnom organizacijom da bi zajednica nastavila da okuplja narod u prihvatanju Dolaska Isusa Hrista.

Savet za zdrav način življenja

Jedno od najznačajnijih viđenja Elen Vajt, na području njenog višegodišnjeg delovanja u osnivanju adventnog pokreta, zbilo se 5. juna 1863. “Videla sam”, zabeležila je narednog dana, “da je to bila sveta dužnost da povedemo računa o svome zdravlju i da i druge podsetimo na njihovu dužnost… Naša je dužnost da govorimo, da dignemo glas protiv svake neumerenosti – neumerenosti u radu, u jelu, u pići i u uzimanju lekova – i tada ih usmeriti na velike Božje izvore lečenja: voda, čista mekana voda, za lečenje od bolesti, za zdravlje, za čistoću, za duševno uživanje… Videla sam da ne smemo da ćutimo o predmetu zdravlja nego treba da probudimo svoje umove u vezi s tim predmetom.” (3 SM 280) “Posao koji Bog traži da obavimo ne oslobađa nas brige za naše zdravlje. Što je naše zdravlje bolje, bolji će biti i naš posao.” (3 SM 279)

Zapazimo da zdravstvena reforma adventističkih hrišćana nije bila njihova privatna stvar. Ona je imala uticaja i na zdravstvenom i na misijskom planu. To je postalo sasvim jasno u decembru 1865. kada je Elen Vajt imala drugo važno viđenje o zdravstvenoj reformi. U tom viđenju adventisti su pozvani da osnuju svoju zdravstvenu ustanovu. Ona nije trebalo da služi samo adventistima za zdravstveni oporavak u duhovno odgovarajućem okruženju dok uče “kako se brinuti o sebi i kako se zaštititi od bolesti” (1 T 553), nego im omogućiti da se približe neadventistima.

“Kada oni koji ne dijele s nama isto verovanje budu posetili ustanovu posvećenu uspešnom lečenju bolesti, kojom upravljaju lekari koji svetkuju Subotu”, pisala je Vajt, “oni će neposredno biti pod uticajem istine. Dok se budu sprijateljili s našim narodom i našom stvarnom verom, njihove predrasude biće otklonjene i steći će ugodan utisak. Dok tako budu pod uticajem istine neće samo dobiti pomoć u lečenju od bolesti tela nego će naći lekoviti balsam i za svoje duše obolele od greha… Jedna tako dragocena spasena duša vrediće više nego sva blaga koja su bila potrebna da se uspostavi takva ustanova”. (1 T 493)

Viđenje od 25. decembra 1865. nije samo ukazalo na potrebu osnivanja zdravstvene ustanove nego je spojilo zdravstvenu reformu i adventističku teologiju pokazujući da je “zdravstvena reforma deo treće anđeoske vesti i da je s njom povezana kao što su šaka i ruka povezane sa telom”. Zdravstvena reforma kako je to videla Elen Vajt, treba da ima pripremnu ulogu. To znači da pripremi Božji narod “za glasnu viku trećeg anđela” i da mu pomogne da se spremi za preobraženje. (1 T 486) Drugim rečima zdravstvena reforma treba da bude sredstvo u pripremi za Drugi dolazak. Kao crkvenoj organizaciji, zdravstvena refroma treba da bude sredstvo pripreme za kraj pre nego kraj sam po sebi.

Međutim, neki propovednici i neki vernici verovatno su prevideli ovaj vid njenog učenja pa su nastavili da oduševljeno šire vest zdravstvene reforme. Kao rezultat takvog pristupa, nekoliko meseci kasnije Elen Vajt je pažljivo ispravila svaki pogrešan utisak, koji je mogla da ostavi na osobe, napisavši da je: “Zdravstvena reforma usko povezana s trećom vesti (vesti adventista sedmog dana) ali ona sama nije vest. Naši propovjednici bi trebalo da poučavaju o zdravstvenoj reformi, ali oni je ne bi smeli učiniti glavnom temom… Njeno mesto je među onim temama koje pomažu u pripremni za susret s događajima na koje je ukazano tom vešću.” Kad govori o temama u vezi sa “pripremom” ona kaže da zdravstvena reforma treba da ima “vodeće” mesto. (1 T 559)

Gornji tekst ima presudnu važnost otkad su neki adventisti bili skloni fanatičkim krajnostima u odnosu na zdravstvenu reformu, dok su je drugi stavili u središte vesti Crkve. Vajt je morala da se suprotstavi takvim nastranostima u vezi sa svojim učenjem na tu temu u preostalom delu svog života. Za nju, zdravstvena reforma nije bila središte adventističke vesti. Pre svega, ona je bila sredstvo da pomogne ljudima da se pripreme za Hristov dolazak. Rezultati zravstvenog poučavanja Elen Vajt ogledali su se dvojako, široko su rasprostranjeni i s dugoroćnim efektom. Na ličnom planu, mnogo su doprineli u promeni adventističkog stila življenja. Kao rezultat, oni su uveliko ojačali zdravlje adventističkog verništva. Nažalost, mnogi koji su mislili da slede njene savete otišli su u ekstremizam u jednom ili u više područja zdravog načina življenja. Ali njen je poziv bio za uravnoteženost umesto neuravnoteženosti. Kako je ona to videla, postoji osam prirodnih lekova: “čist vazduh, sunčeva svetlost, umerenost, odmor, vežbanje, pravilna ishrana, upotreba vode, poverenje u božansku silu.” ( MH 127) Dobro zdravlje podrazumeva uravnoteženu upotrebu svakog od ovih pomoćnika i izbegavanje svake krajnosti.

Rodovi zdravstvene reforme, na osnovu viđenja iz 1865, bili su gotovo trenutni. Elen Vajt je u maju 1866. na četvrtom zasedanju Generalne konferencije predstavila potrebu za jednom adventističkom zdravstvenom ustanovom. Kao odgovor Crkva je 5. septembra 1866. otvorila Zapadni institut za zdravstvenu reformu ( Western Health Reform Institute ) u Batl Kriku ( Battle Creeku ) u državi Mičigen ( Michigan ), a počeo je da izlazi časopis posvećen zdravlju – Zdravstveni reformator – ( The Health Reformer ) iste godine.

Godine 1876. za upravitelja instituta postavljen je dvadesetčetverogodišnji Džon Harvi Kelog ( John Harvey Kellogg ). Pod Kelogovim vođstvom ova ustanova je prerasla u Batl Krik sanatorijum ( Battle Creek Sanitarium ). Na smeni stoleća ta ustanova postigla je međunarodni ugled. Do sredine 1990. iz te ustanove nikle su 152 bolnice, 330 dispanzera, klinika i medicinskih jedinica, 95 domova za stare i siročad – što čini ukupnu vrijednost od blizu pet milijardi dolara. To su samo neki od dalekosežnih uticaja zdravstvenih programa koje su pokrenula viđenja Elen Vajt među adventističkim hrišćanima.

Pre nego što napustimo ovu temu o zdravstvenoj reformi zapazićemo da ideje Elen Vajt o zdravlju nisu bile jedine. Ona ih je dala u kontekstu istaknutog pokreta za zdravstvenu reformu u Sjedinjenim Državama u to vrijeme. Viđenja Elen Vajt uzdigla su adventiste u jedan od vodećih pokreta na području zdravstvene reforme, i dala im verski podsticaj da vode računa o ličnom zdravlju, ali i za širenje Jevanđelja preko brige o zdravlju u svojim ustanovama.

Jedan od razloga slabog zdravlja među vodećim ličnostima u Crkvi početkom i sredinom 1860-tih predstavljao je dodatni podsticaj. Džems Vajt i nekoliko drugih najistaknutijih vođa postali su dravstveno onesposobljeni u to vreme i neki, uključujući i Vajtove, posetili su ustanovu za zdravstvenu reformu koja je delovala u mestu Dansvilu ( Dansvilleu ), u državi Njujork, pre nego što je otvoren adventistički institut u Batl Kriku. Zdravstvena vest je zaista bila potrebna adventističkom vođstvu. I oni su na nju pravilno odgovorili.

Treba takođe zapaziti da adventisti nisu bili neinformisani u odnosu na učenje većeg savremenog zdravstvenog pokreta. Ne samo da su posetili neke od tih ustanova nego su se upoznali i sa njihovom literaturom. To poznavanje posebno je vidljivo u knjizi na 296 stranica ( Health or How to Live – Zdravlje: ili Kako živjeti) koju je uredio Džems Vajt 1865. godine. Ona je obuhvatala poglavlja mnogih vodećih zdravstvenih reformatora tog vremena, uz šest članaka o zdravlju iz pera njegove supruge.

Od 1863. pa nadalje, zdravlje i teme s tim u vezi dobili su zapaženo mesto u spisima Elen Vajt. Možda je na tom području njena najvažnija knjiga Služba iscelivanja ( The Ministry of Healing , 1905).

Savjet o poslanju crkve za cijeli svijet

Treće područje koje ima posebnu važnost je savet Elen Vajt adventističkim hrišćanima u razdoblju od 1850. do 1888. o adventističkoj misiji (poslanju) za celi svet. Dajući crkvi savremeni smer širenja po čitavom svetu, teško je shvatiti činjenicu da su prvi adventisti u svojoj orijentaciji bili protiv misije. Sledeći vođstvo Wilijama Milera, adventisti svetkovatelji Subote, verovali su u početku 1850-tih da su se vrata probe već zatvorila i da je njihov misijski posao za svet završen. Tako, kao što je Miller napisao u decembru 1844: “Mi samo možemo podsticati jedni druge (misli na druge adventiste) i biti strpljivi” dok se ne dogodi dolazak. ( AH , 11. decembra 1844) To je bio stav i Džemsa Vajta i Džozefa Beitsa u “vreme sakupljanja” dok su radili isključivo među bivšim mileritima, da bi ih doveli u zajednicu svetkovatelja Subote.

Elen Vajt je u određenom razdoblju imala isti stav. Tako je ona kasnije mogla da napiše: “Verovala sam, kao i moja braća i sestre u veri, da pošto je prošlo vreme 1844. neće više biti obraćenja grešnika.” Međutim, brzo je dodala, da “nikada nije imala viđenje da se grešnici više neće obratiti”. (1 SM 74)

Naprotiv, nekoliko od njenih viđenja tokom razdoblja zatvorenih vrata prema misiji, ukazivalo je jasno na suprotno u odnosu na ono što je ona iskreno verovala. Tako je bilo s njenim viđenjem o izdavaštvu u decembru 1848. u kome je predskazala da će mali “časopis” njenog supruga biti “malen u početku” ali će se kasnije razviti u “potoke svetla… koji će obasjati celi svet”. ( LS 125) Na isti način, u julu 1850. pisala je da oni “koji nisu čuli adventističku doktrinu (1840-tih) i koji su je odbacili, prigrliće istinu i zauzeti svoje mesto” sa adventistima svetkovateljima Subote. (18 MR 13)

Ni Elen Vajt niti njeni suvernici nisu u potpunosti razumeli misiološke implikacije tih i ostalih poruka iz njenih viđenja u tom ranom razdoblju. Kao što je ona kasnije pisala: “Naša braća nisu mogla razumeti ovo”, zatim “našu veru u skoro pojavljivanje Hrista. Neki su me optužili što sam kazala da je moj Gospod odložio svoj dolazak, posebno su me optuživali fanatici.” ( SM 74) Postupno su svetkovatelji Subote shvatili svoju misiju u ovome svetu, a ta promena počela je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka.

Tokom 1863. Džems Vajt je došao do zaključka da su oni svakako imali “vest za celi svet”. Ali, nisu imali dovoljno propovednika koji su tu vest mogli da odnesu u strane zemlje. S druge strane, štampani materijal slat je u Europu, aktivnosti propovednika, svetkovatelja Subote, poreklom Poljaka, M. B. Čehovski ( M.B. Czechowski ) koji se vrato u Europu, nezavisno od potpore svetkovatelja Subote, vodile su do osnivanja nekoliko zajednica s druge strane Atlantika u kasnim šezdesetim godinama. Taj razvoj Crkve, pokrenuo je akciju za misije u stranim zemljama, na koju su se odazvali vođe iz Severne Amerike u 1869. i 1870. godini. Ali, ništa konkretno nije se zbilo u to vreme.

U decembru 1871. Elen Vajt je imala viđenje koje je podstaklo grupu adventista sedmoga dana da pokrenu sveopštu misiju. Ona je videla da je zajednica propovedala “istine od životnog značaja” koje su bile “ispit za svet”. Tako su mladi adventisti mogli sebe da provere u “poznavanju stranih jezika, da bi Bog mogao da ih upotrebi kao predstavnike svoje spasonosne istine onima u drugim zemljama”. Zajednica nije trebalo da šalje samo svoje publikacije u strane zemlje nego i “žive propovednike”. “Misionari”, tvrdila je ona “trebaj da pođu drugim narodima da propovedaju istinu oprezno i na dostojanstven način”. Adventistička “vest upozorenja” bila je “ići svim narodima”. “Ne smemo gubiti ni trenutka”, rekla je. “Ako smo bili nemarni u ovom predmetu, sada je pravi trenutak da iskupimo to vreme da se krv duša ne bi našla na našim haljinama.” ( LS 203.204)

Tokom leta 1873. Džems Vajt je urgirao da Džon Endrus ( John Nevins Andrews ) treba da otputuje u Evropu kao prvi službeni misionar naše Crkve. Ali još ništa se nije dogodilo.

Elen Vajt je takođe imala širi pogled na ovaj predmet kao i njen suprug. U aprilu 1874. imala je “impresivan san” koji je pomogao da se savlada preostali otpor među adventistima prema stranim misijama. “Vesnik” u njenom snu joj je dao sledeće uputstvo za neodlučne adventističke vođe: “Vi se zabavljate suviše ograničenim idejama za rad u ovo vreme… Morate imati šire poglede… Vaša kuća je čitav svet… Vest će ići u sili u sve delove sveta, u Oregon, u Evropu, u Australiju, na sva ostrva mora, svim narodima, jezicima i plemenima.” Bilo joj je “pokazano” da je crkvena misija mnogo veća“ nego što naš narod može i zamisliti, više nego što je o njoj razmišljao i planirao”. Kao rezultat toga Vajt je pozvala da vernici pokažu veću veru na delu. ( LS 208.209)

Prošle su dve decenije dok su crkvene vođe počele da shvataju punu važnost “sna” o misiji 1874. godine. Oni su tog leta izglasali da će poslati Endrusa u Švajcarsku “što je pre moguće”. ( RH 25. avgust 1874) On je na svoje novo odredište otišao u septembru. Od tog vremena Hrišćanska adventistička crkva poslala je čitavo mnoštvo misionara u svaki kutak naše planete. Tokom početka 1995. naša Crkva pokrenula je svoje programe u 208 od 236 nacija i na 732 jezika propoveda adventnu vest o Hristovom dolasku.

Elen Vajt nije bila samo misionarka u fotelji. Ona je aktivno učestvovala u tom poslu. Njeno prvo misionarsko putovanje bilo je po Kaliforniji, gde je sa svojim suprugom mnogo doprinela u učvršćivanju mlade Adventističke crkve na Zapadnoj obali.

Njeno prvo prekomorsko misionarsko putovanje od 1885. do 1887. bilo je po Evropi sa sinom V. Vajtom, gde su mnogo doprinijeli jačanju i vođenju adventističke misije u Evropi. Sedište svoje misije uspostavila je u Baselu u Švajcarskoj, odakle je putovala od Italije do Skandinavije, da bi pružila potporu verništvu i vođama.

Adventistički vernici u Engleskoj prvi su imali prednost da dožive plodove njenog rada. Provela je nekoliko sedmica u toj zemlji, u kojoj je posebno brinula za stanovnike prenaseljenog Londona. Iz Engleske, Vajt je otputovala u Švajcarsku, gde je imala sastanke sa crkvenim vođama na godišnjim zasedanjima tek osnovanog Evropskog saveta adventista sedmoga dana.

Posetila je vernike u osam evropskih zemalja, u kojima je održala govore: Englesku, Švajcarsku, Dansku, Švedsku, Norvešku, Francusku, Nemačku i Italiju. Njene aktivnosti u Evropi zbile su se u presudnom razdoblju napretka naše Crkve u tom delu sveta. Elen Vajt je aktivno učestvovala u delovanju Crkve. Osim toga, bila je traženi govornik na području umerenosti u nekoliko evropskih zemalja.

Poslednje prekomorsko putovanje Elen Vajt zbilo se između 1891. i 1900. godine. U tom razdoblju dala je značajan doprinos u vođenju novoosnovane misije u Australiji i Novom Zelandu. U narednom poglavlju pogledaćemo neke rodove iz toga razdoblja.

U međuvremenu pogledajmo ulogu Elen Vajt na planu obrazovanja u Adventističkoj crkvi u njegovom začetku. Od početka sedamdesetih godina prošlog veka obrazovanje je dobilo značajno mesto u našoj Crkvi. Ako je Crkva trebalo da šalje misionare, morala ih je negde obrazovati.

Prvi savjeti o obrazovanju

Nije slučajno to što su adventisti otvorili svoj prvi koledž i poslali prve misionare u strane zemlje u istoj godini. Od godine 1874. bili su im potrebni školovani crkvene poslenici i u kući i u inostranstvu.

Međutim, ova potreba za obrazovanjem nije uvek bila prepoznata. Zapravo, obrazovanje je bilo poslednje od glavnih ustanova u razvoju Crkve. To je bilo zbog toga što smo prethodno uspostavili izdavačku delatnost 1849. godine, centralizovali crkvenu organizaciju 1863. i razvili snažan program za brigu o zdravlju 1866. godine.

Prvi adventisti svetkovatelji Subote na redovno školovanje nisu gledali sa naklonošću. Sledili su ovaj način razmišljanja: “Zašto slati decu u školu, ako će uskoro doći kraj sveta, pa neće biti dovoljno vremena da porastu i primene teško stečeno znanje?” Mnogi od prvih svetkovatelja Subote čak su verovali da je slanje dece na školovanje znak nedostatka vere u blizinu Dolaska. Tako je obrazovanje odloženo do razdoblja između 1850. i 1860. godine, iako su u tom razdoblju adventisti započeli s osnivanjem nekoliko osnovnih škola koje, nažalost, nisu bile duga veka. Drugi vernici slali su svoju decu u državne škole.

Zbog nedostatka zanimanja za taj predmet nije ništa iznenađujuće otkriti da Vajt nije napisala nijedan članak o opštem obrazovanju u prvih 28 godina svoje proročke službe. Ali, to će se promeniti dve godine kasnije 1872, kada će adventisti u glavnoj upravi utemeljiti školu koja će izrasti u Batl Krik koledž ( Battle Creek College ).

Godine 1872. Elen Vajt je napisala “pravo obrazovanje” – školski program (objavljeno u Testimony for the Church, No . 22) za školu osnovanu u Batl Kriku. Pojam o “pravom obrazovanju” bio je raširen među adventističkim vaspitačima jer su ga oni ispravno shvatili kao dužnost koja je povezana sa idealnom prirodom adventističkog obrazovanja. Jedna od tih važnih tema bila je: “Telesno, umno, moralno i versko obrazovanje dece.” ( FE 15) Koncept uravnoteženog obrazovanja cele ličnosti postao je znak prepoznavanja u spisima sestre Vajt o obrazovanju tokom narednih više od četrdeset godina.

“Pravo obrazovanje” značilo je, takođe, činjenicu da će adventisti biti reformatori na području vaspitanja. Ovo je pokrenulo rasprave oko razlike između dresure životinja i odgajanja ljudskih bića, discipline kao samokontrole, potreba celovitog shvatanja prirode zdravlja, potrebe proučavanja Biblije uporedo sa “drugim predmetima”, i razvoja snažne povezanosti fizičkog rada sa akademskim, tako da i telo i um mogu biti aktivni, a mladi ljudi potpuno spremni za praktičan život.

“Pravo obrazovanje” konkurisalo je nepraktičnom knjiškom vaspitanju iz tog vremena, koje je od mladih ljudi stvaralo “obrazovane neznalice”. S druge strane, “pravo znanje” je odbacilo poistovećivanje neznanja sa poniznošću i duhovnošću. Elen Vajt je smatrala “da istine božanske reči mogu najbolje da cene obrazovani hrišćani. Hrista najbolje mogu proslaviti oni koji Mu inteligentno služe.” ( FE 44.45)

Njeno iznošenje filozofije koja bi trebalo da prožima adventističko obrazovanje, svakako je bilo blisko reformisanom krilu američkog obrazovnog sistema. Savet sestre Vajt podrazumevao je prekid sa grčkim i latinskim klasicima koji su stolećima dominirali u srednjem i višem zapadnom obrazovnom sistemu. “Pravi obrazovni program” je učinio, kao što je to značio i njen savet za zdrav način življenja, mnoge ideje prodornima. Dok su njeni koncepti bili ispred vremena opšte prihvaćene prakse u obrazovanju, njeni predlozi i programi o obrazovanju nisu bili jedini te vrste. Oni su pre bili u skladu s idejama i programima ostalih obrazovnih reformatora.

Na nesreću po rano adventističko obrazovanje, prosvetni radnici kao ni crkveno vođstvo nisu u potpunosti shvatili probleme tradicionalnog obrazovanja tj. kako reformu obrazovanja primeniti u praksi. Kao rezultat takvog pristupa adventistički koledž u Batl Kriku razvio se u klasičnu tradicionalnu školu koja nije uključila reformni program Elen Vajt.

Budući da je to postala klasična nereformisana ustanova, samim time nije bila dovoljno dobra, a tome još moramo dodati činjenicu da su u Batl Kriku iz svog programa obrazovanja izostavili proučavanje Biblije. Škola se našla na najnižoj tački 1881. godine. Usledilo je postavljanje tek krštenog čoveka za direktora. Taj novi čovek ne samo što nije pokazivao interes za obrazovnu reformu, nego čak nije pokazivao ni mnogo interesa za adventističke idale.

Ova okolnost pokrenula je Elen Vajt da napiše članak pod naslovom “Naš koledž”, koji je bio pročitan pred vodećim službenicima koledža i Generalne konferencije u decembru 1881. godine. U tom napisu Elen Vajt je neuobičajenim rečima opisala stanje u Batl Kriku, tvrdeći da je koledž promašio cilj svoga postojanja. Proučavanje umetnosti i nauke potrebno je, naglasila je, ali “proučavanje Pisma treba da dobije prvo mesto u našem sistemu obrazovanja”. (5 T 21)

Ako je postavljanje Biblije u središte nastavnog programa učinilo školu nepopularnom, izjavila je ona, studenti koji tako misle mogu “ići u drugi koledž” koji im više odgovara. Posle toga je naglasila: “Ako je svetovni uticaj prouzrokovao nestabilnost u našoj školi, tada je prodajte svetovnim ljudima i prepustite im potpuni nadzor, i oni koji su uložili svoj novac u tu ustanovu osnovaće novu školu u kojoj se neće upravljati na način kao u svetovnim školama, niti po željama upravnika i nastavnika, nego u skladu sa planom koji je Bog odredio… Bog je objavio svoju nameru da imamo jedan koledž u ovoj zemlji u kome će u obrazovanju mladih, Biblija zauzimati pravo mesto.” (5 T 25.26)

Usprkos ovim naporima crkvenih vođa i Elen Vajt, događaji u Batl Kriku početkom 1882. razvijale su se od lošeg ka gorem. Zapravo stanje je postalo toliko ozbiljno da je školski odbor direktora, usred te velike javne zbunjenosti i unutrašnje nesaglasnosti izglasao zatvaranje škole za školsku 1882–1883. godinu.

Pre nego što su opet otvorili školu, upravitelji su izglasali da vode koledž “na način koji će biti u skladu u svim pojedinostima sa primljenom svetlošću kako nam je Bog dao” u Svjedočanstvima ( RH , 2. januara 1883). Ponovno organizovan koledž je potvrdio veću i još jaču potporu za rad u skladu sa načelima koje je predložila Elen Vajt. Bila je to jedna od pravih adventističkih škola otvorena 1882. godine u državi Massachusetts (kasnije nazvana Atlantic Union College ) i u Kaliforniji (kasnije nazvana Pacific Union College ). Sve tri ustanove treba iskreno da nastoje da sprovedu reformisani obrazovni program. Potpuna reforma nastupiće tek devedesetih godina prošloga veka. U vreme njenog sprovođenja Elen Vajt biće u samom središtu događaja. O ovom predmetu vratićemo se u narednom poglavlju.

Događaji u porodici i smrt Džemsa Vajta

Život Elen Vajt obuhvatao je mnogo više nego samo njenu javnu službu. Njen porodični život, kao i u svim ostalim porodicama, imao je lepe a i bolne strane.

Ona je sa Džemsom imala četiri sina: Henrija Nikolsa ( Henry Nichols ) (1847), Džemsa Edsona ( James Edson ) (1849), Viliama Klarensa ( William Clarence ) (1854) i Džona Herberta ( John Herbert ) (1860).

Džems Edson i Viliam živeli su i služili celog života kao adventistički propovednici, iako je Edson u svojim mlađim godinama svojim roditeljima zadao dosta jada i brige. On je učinio mnogo i potpuno se posvetio hrišćanskoj službi, a naročito evangelizaciji među crncima na američkom Jugu. Posle očeve smrti, postaje kolega u poslu i glavni pomoćnik svojoj majci. Džon je umro kada je imao svega tri meseca a Henri tri godine kasnije, od upale pluća 1863. godine u šesnaestoj godini.

Zapisi opisuju Elen Vajt kao posvećenu majku koja je uživala u društvu svoje dece. Kao što bi se moglo i očekivati, bila je veoma zainteresovana za njihov duhovni razvoj. Pevanje, mnogi posvećujući sadržaji i druge aktivnosti za izgradnju karaktera oblikovali su dnevni deo njihovog života. Ona im je mnogo čitala. Ljubav prema prirodi i prirodnim lepotama izgleda da je rano razvijena u životu u dece u domu Vajtovih. Dečaci su se kao ličnosti veoma razlikovali, a po prirodi bili su “normalni” dečaci, među kojima su vladale uobičajene nesuglasice, zavisti i tenzije. Vajtovi su bili roditelji i to je bilo jasno njihovoj deci. Ozbiljna pisma njihove majke puna su saveta, dok ih je bodrila da budu “dobri dečaci”, i vole Isusa.

Jedno od najvećih iskušenja za Elen Vajt bila je njena razdvojenost od sinova zbog njenih čestih, neophodnih i dalekih putovanja. Tokom tih putovanja ona je dečake poveravala prijateljima u koje je imala poverenja, koji su im mogli osigurati potrebnu hrišćansku negu. Jednom prilikom Elen Vajt je napisala: “To mi je pričinjavalo najveći bol, kada sam morala da budem odvojena od svog deteta, ali nismo dozvolili da nas osećanja prema njemu odvoje od puta dužnosti. Isus je položio svoj život da bi nas spasao. Koliko je svaka žrtva mala koju bismo mogli uporediti s Njegovom!” ( LS 110) Takva osećanja često se pojavljuju u njenim spisima.

Ipak, ona nije sve to tako stojički podnosila, kako se to iz prethodnog odlomka može naslutiti. Kao i mi, i ona je imala svoje sumnje u svoje žrtve za svoju decu: da li će sva tuga i bol uroditi plodom? Godine 1850. ona piše o svojim suzama prolivenima zbog odvojenosti od dece. I povrh te usamljenosti morala je da se suoči sa kriticizmom onih koji su njena putovanja opisivali kao prijatan izlet, dok su oni morali da ostanu u kući i brinu za svoje porodice. Takav kriticizam samo je povećavao njenu patnju.

Jednom takvom prilikom dok je patila, emocionalno iscrpljena i dok se molila za ohrabrenje, konačno je zaspala. Sanjala je da ju je posetio “visoki anđeo”. “Mogu učiniti tako malo dobra”, zabeležila je, izlivajući mu svoje srce, “zašto ne možemo biti sa svojom decom i uživati u njihovom društvu?” On je odgovorio da je njena žrtva važna, kada se gleda očima vere. Njen život biće značajan usprkos naizgled beznačajnosti njenog rada u to vreme. “Ne smeš gledati na sadašnje stanje”, izjavio je anđeo, “nego drži oči upravljene svojoj dužnosti i Božjoj slavi, sledi Njegovo jasno proviđenje i put pred tobom biće osvetljen”. ( LS 132)

Ona i njen suprug prihvatili su taj savet. Njihov život se promenio, uprkos teškim uslovima u kojima su počeli da deluju.

Siromaštvo ih uporno prati u prvim godinama njihovog delovanja. Čitalac ne mora puno da čita da bi u ranim autobiografskim zapisima našao kako Elen opisuje pozajmljeno i polomljeno pokućstvo, potstanarski život, Džemsov rad na najtežim fizičkim poslovima, kojima bi podupirao njihovo poslanje. Čak i sredinom pedesetih godina, kada su konačno stekli svoj dom, bilo je to često prenoćište ili radno mesto ostalih saradnika svetkovatelja Subote, dok su se borili da izgrade pokret. Vajtovi su postepetno i uporno uspostavljali finansijsku ravnotežu. Čak i tada, pilikom svakog novog iskoraka u ostvarenju adventističkog cilja, Vajtovi su među prvima davali svoja dobra za izgradnju zajednice da se širi izgrađujući nove institucije i stižući u nova geografska područja. Možemo slobodno utvrditi da bez vizije, vođstva i lične žrtve Vajtovih, danas ne bi bilo Hrišćanske adventističke crkve.

Ovo predanje pokretu ostavilo je traga na Džemsovom zdravlju. U avgustu 1865. oboleo je od paralize i lekari su izjavili da ima malo nade za ozdravljenje.

Džems je preboleo tu bolest, ali od tog trenutka pa nadalje, prezaposlen i preopterećen crkveni vođa patio je zbog svog slabog zdravlja. S vremenom to ga je učinilo ćudljivim i često neprijatnim da živi i radi s drugima. Usprkos ponovljenim fizičkim slabostima, nastojao je da gleda svetliju stranu života i nastavio da daje značajan doprinos izgradnji Adventističke crkve i njenih ustanova. Bio je vođa koji je tokom svog života pokretao sve važne administrativne projekte u Adventističkoj crkvi. Međutim, stalni napor učinio je da ostario pre vremena. Umro je u avgustu 1881. u sanatorijumu u Batl Kriku u 60. godini. Elen je sama živela još 34 godine. Tokom tih godina nastavila je da vodi pokret koji je rastao.

Za one koji žele da istražuju

Delafield, D.A. Ellen G. White in Europe. Washington, D.C: Review and Herald , 1975. Opisuje godine koje je Elen Vajt provela u Evropi i njen doprinos pokretu.

Graham, Roy E. Ellen G. White: Co-Founder of the Sevent-day Adventist Chruch. New York: Peter Land, 1985, pp . 1-170. Pregled doprinosa Elen Vajt osnivanju Hrišćanske adventističke crkve i odnos njenog dela prema Bibliji.

Knight, George R. Anticipating the Advent, pp . 46-70. Obuhvata istoriju Adventističke crkve između 1850. i 1888. godine.

–., ed. Early Adventist Educators. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 1983., pp . 1-94. Istražuje rani razvoj obrazovanja u Adventističkoj crkvi i doprinos Elen Vajt na tom planu.

Mustard, Andrew G. James White and SDA Organization: Historical Development, 1844.–1881. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press , 1987. Obrađuje razvoj i ranu strukturu Hrišćanskke adventističke crkve i ulogu Elen Vajt na tom planu.

Robinson, Dores Eugene. The Story of Our Health Message. Nashville, Tenn.: Southern Pub. Assn., 1955., pp . 1-284. Obrađuje doprinost Elen Vajt razvoju zdravstvenog koncepta i institucija Hrišćanske adventističke crkve.

Robinson, Virgil. James White, pp . 68-311. Obuhvata život Džemsa Vata od 1850. do 1981.

White, Arthur L. Ellen G. White , vol . 1, pp . 179-485; vol . 2, vol. 3, pp . 1-384. Najpotupnija bibliografija Elen Vajt između 1850. i 1888. godine.
White, Ellen G. Life Sketches, pp . 129-308. Autobiografija Elen Vajt u razdoblju od 1880. do 1888. godine.

Upoznajmo Elen Vajt

Proročko vodstvo razočaranih (1827 – 1850)

“Dok sam se molila pred porodičnim oltarom, na mene se spustio Sveti Duh i učinilo mi se da se penjem sve više i više, daleko iznad ovog mračnog sveta. Pogledala sam oko sebe da vidim adventiste u ovom svetu, ali ih nisam mogla naći; tada mi je neki glas rekao: ‘Pogledaj ponovno i pogledaj malo više.’ Na to sam podigla oči i opazila ravnu usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom putovali su adventisti u Grad koji se nalazio sasvim na kraju puta.” ( EW 14)

Ko je ta mlada vizionarka?

Gore navedeni tekst obeležila je sedamnaestgodišnja Elen G. Harmon, opisujući svoje prvo viđenje u decembru 1844. godine.

Elen i njena sestra bliznakinja rođene su kao najmlađe od osmoro dece u Gorhamu, u državi Mejn, 26. novembra 1827. godine.

Njen otac koji je pravio i prodavao šešire, preselio se s porodicom u Portland, u državi Mejn.

Dogodilo se to u Portlandu. Devetogodišnja Elen imala je nesreću koja se duboko odrazila u njenom životu. Neko iz njenog razreda bacio je kamen i pogodio je u lice, tako da joj je nekoliko sedmica život visio o koncu. Konačno se oporavila, ali to nesrećno iskustvo rđavo je uticalo na njeno zdravlje i zato nije bila u mogućnosti da nastavi redovito školovanje, iako je to žarko želela. Slabo zdravlje pratiće je većim delom života.

Njena nemogućnost da pohađa školu nije zaustavila njeno obrazovanje. Njen autobiografski zapis pokazuje da je imala istraživački duh i osećajnu prirodu.

Ta osećajnost ne pojavljuje se samo u njenom odnosu prema ljudima nego i prema Bogu. Zapravo, čak i površan pregled njene autobiografije, navodi na zaključak da je ona od svoje najranije mladosti, iskreno i ozbiljno shvatala religiju.

Mlada Elen bila je posebno obuzeta mišlju da bi Isus mogao da dođe za nekoliko godina. Prvi put susrela se s tim učenjem kad je imala osam godina. Na putu u školu našla je komad papira na kome je pisalo da bi Isus mogao da dođe za nekoliko godina. “Bila sam”, pisala je “opsednuta strahom… Tako dubok utisak na moj um ostavio je odlomak sa onog komada papira da sam nekoliko noći jedva nešto malo spavala i stalno sam se molila da budem spremna kad Isus dođe.” ( LS 20.21)

Takva osećanja bila su pojačana u martu 1840. godine kad je čula Vilijama Milera kako propoveda u Portlandu, da Isus može da se vrati oko 1843. godine.

Elenin strah od Drugog dolaska potiče iz dva izvora. Prvi je bio duboko osećanje bezvrednosti. U mom srcu”, pisala je, “postojalo je osjećanje da nikada neću biti vredna da se nazovem Božjim detetom… Činilo mi se da nisam dovoljno dobra da uđem u Nebo.” ( LS 21)

Njeno osećanje bezvrednosti proizlazio je neposredno iz njenog verovanja u pakao koji večno gori. Bojala se da bi zbog svojih grehova, mogla zauvek da “trpi plamen pakla, čak toliko dugo koliko sam Bog postoji”. Ne samo da se bojala za sebe, nego ideja o paklu koji večno gori stvorila je u njenom umu određeni teološki zaključak. “Kada je ta misao obuzela moj um da Bog uživa u mučenju svojih stvorenja…izgledalo je da će me zid tame rastaviti od Njega… Očajna sam pri pomisli da bi se tako surovo i tiransko biće moglo odlučiti da me spase od grešne sudbine.” ( LS 31) Takve misli odvele su je u skoro potpunu tamu.

Godinama je Elen patila zbog takvog shvatanja. Njen problem je bio otežan dvama lažnim učenjima: Prvo, da je potrebno da bude dovoljno dobra, ili čak savršena, da bi je Bog mogao prihvatiti; i drugo, ideja – ako je ona zaista spasena, trebalo bi tada da doživi osećanje duhovnog zanosa.

Njena tama počela je da se prosvetljava tokom leta 1841. godine za vreme učestvovanja na metodističkom susretu u prirodi u Bukstonu, u državi Mejn. Tamo je u propovedi čula da su samopouzdanje i lični napor bezvredni u postizanju Božje naklonosti. Shvatila je da “samo povezan s Isusom kroz veru, grešnik postaje Božje dete koje se nada i veruje”. Od tog polazišta pa nadalje ona je ozbiljno tražila oproštenje za svoje grehe i nastojala da se potpuno preda Gospodu. “Jedini vapaj moga srca”, napisala je kasnije, “bio je: ‘Pomozi, Isuse! Spasi me ili ću propasti!’” “Iznenada”, kaže ona, “moj teret je spao s mene i moje je srce doživelo je osećanje rasterećenosti.” ( LS 23)

Međutim, ta misao bila je veoma dobra da bi bila istinita. Kao rezultat takvog shvatanja ponovno je osetila teret očaja i krivice koji su postali njeni stalni pratioci. Kao što je i napisala: “Izgledalo mi je da nemam pravo da se osećam radosnom i srećnom.” ( LS 23) Polako je shvatala čudo punine Božje otkupiteljske milosti.

Ubrzo posle povratka sa sastanka koji je održavan u prirodi, Elen je bila krštena uronjavanjem i pridružila se Metodističkoj crkvi. Zanemarujući argumente vernika koji su odbacili uronjavanje ona je to odabrala, jer je verovala da je to jedini biblijski način krštavanja.

Usprkos njenim novim shvatanjima, još uvek je bila mučena sumnjom. Kao rezultat toga nastavila je da se boji da nije dovoljno savršena za susret sa Spasiteljem prilikom Njegovog povratka. Nekako u to vreme Vilijam Miler vratio se u Portland i održao niz predavanja u junu 1842. godine.

Iskustvo Elen Vajt u mileritskom pokretu

Miler je propovedao da će se Isus vratiti “oko1843. godine.” Deo njegovog objašnjenja za taj datum bilo je njegovo shvatanje teksta iz Knjige proroda Danila 8,14. (“Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.”) Objašnjavao je da je Svetinja Zemlja i Crkva, a čišćenje znači očišćenje vatrom prilikom Drugog Isusovog dolaska, a kraj dve tisuće dana i noći je datum, kada će vatra očistiti Zemlju. Kao i mnogi drugi tumači, da bi bio što precizniji, on je prorekao da će ispunjenje proročanstva o dve hiljade i tri stotine dana i noći biti ispunjeno između 1840. i 1843. godine. Miler je mislio da bi Isus mogao da se pojavi u to vreme. Desetine hiljada ljudi prihvatili su njegovo učenje kao mogući datum.

Elen Harmon bila je jedna od njih. Međutim, samo ovo verovanje nastavilo je da joj pričinjava teškoće, jer je još uvek osećala dugotrajni strah da još nije bila “dovoljno dobra”. Posle toga misao o neprekidnoj vatri u paklu još ju je uznemiravala.

Dok je Elen bila u takvom duševnom stanju, njena majka predložila joj je da se posavetuje sa Leviem Stokmanom, metodističkim pastorom, koji je takođe prihvatio Milerovo učenje. Stokman je ohrabrio Elen govoreći joj “o Božjoj ljubavi prema zalutaloj djeci; umesto da se raduje njihovoj propasti, On čezne da ih privuče k sebi u jednostavnoj veri i pouzdanju. On želi u njima prebiva u skladu sa velikom Hristovom ljubavlju i u skladu sa planom otkupljenja”. “Idi slobodna”, rekao joj je; “vrati se svome domu s poverenjem u Isusa, jer On nijednoj iskrenoj duši koja Ga traži neće uskratiti svoju ljubav.” ( LS 36.37)

Taj razgovor predstavljao je jednu od značajnijih događaja i prekretnica u životu Elen Harmon. Od tog vremena pa nadalje, gledala je na Boga “kao na ljubaznog i nježnog Oca, umesto strogog despota koji primorava ljude na slepu poslušnost”. Svoje srce predala je Njemu s ljubavlju. “Poslušnost Njegovoj volji značila je radost: bilo je zadovoljstvo služiti Mu.” ( LS 39)

U to vreme Elen je došla do potpunijeg shvatanja predmeta o stanju mrtvih.Ona je to svoje razumevanje izrazila u tri tačke:

  • Ljudska duša po svojoj prirodi nije besmrtna.
  • Smrt je stanje u kome ljudi spavaju u grobu do vaskrsenja prilikom Drugog Isusovog dolaska.
  • “’Biblija ne pruža dokaze za verovanje da postoji večni pakao.’” ( LS 49)

Ova shvatanja utešila su Elenin um i srce. Posle svega, pisala je: “Ako prilikom smrti ljudska duša uđe u večnu sreću ili večne muke, zašto je onda potrebno vaskrsenje propadljivog tela?” ( LS 49.50) Njeno novo shvatanje o uslovnoj besmrtnosti nije joj samo pomoglo da shvati biblijsko učenje o vaskrsenju nego joj je, takođe, donelo oslobođenje od pogrešnog shvatanja o strašnom Bogu koji muči ljude u plamenu pakla tokom beskrajnih vijekova u večnosti. Ona će kasnije objasniti da “je izvan sile ljudskog uma da proceni zlo koje je delovalo preko lažnog učenja o večnim mukama”. To učenje stvorilo je “milione” “sumnjičavih i nevernika”. To ne može, smatrala je ona, da bude u skladu s biblijskim učenjem o Božjoj ljubavi. ( VB 460; 1997) Otkriće Boga kao “nežnog Oca” osnažilo je Elen Harmon da objavi vest o Drugom dolasku tako da se i drugi mogu pripremiti za taj radosni događaj. Tako je, suprotno svojoj stidljivoj naravi, počela moliti u javnosti, počela je na metodističkim sastancima da širi svoje vjerovanje u Isusovu spasavajuću silu i Njegov skori povratak i zarađuje novac da bi kupila štampani materijal za širenje adventističke nauke. Ova poslednja aktivnost posebno joj je teško padala. Zbog narušenog zdravlja morala je da sedi u krevetu i plete čarape za 25 centi dnevno.

Bila je veoma marljiva i tu osobinu pokazala je na svakom području života. To je pokrenulo mnoge njene mlade prijatelje da veruju u Isusa.

Nije samo Elen bila oduševljena za adventnu vest koju je Miler propovedao nego i njeni roditelji i braća i sestre. Međutim, vernici njihove mesne crkve, koji su verovali da Hristos neće doći, dok se najpre ne navrši 1000 godina mira i obilja, nisu cenili nauku o skorom Hristovom dolasku. Zbog toga su u septembru 1843. godine isključili familiju Harmon iz Metodističke crkve. Njihovo iskustvo je pokazalo da mnogi drugi mileritski adventisti, treba svuda da nastave propovedanje o svom verovanju u Isusov skori dolazak. Sukob je dospeo u kritičnu tačku, kad se prorečeni datum približio.

Mileritski adventisti nisu bili suviše zabrinuti zbog svojih isključenja iz različitih zajednica. Isus će doći za nekoliko meseci i sve njihove nevolje će proći. S tom nadom mileriti su nastavili da odlaze na sastanke da se međusobno hrabre, jer se prorečeno vreme približavalo. Radost je ispunjavala njihova srca. Kako će to Elen kasnije opisati i istaći, godina između 1843. i 1844. “bila je najsrećnija godina u mom životu”. ( LS 59) Ovi adventisti nepokolebljivo su čekali da se licem k licu susretnu sa Isusom.

Mileriti su iz proučavanja praznika jevrejske godine konačno zaključili da će se očišćenje Svetinje (a oni su verovali da je to Drugi Isusov dolazak) zbiti 22. okrobra 1844. godine. Ali, taj datum je došao i prošao, a Isus se nije pojavio. Kao što je Hiram Edson pisao: “Naše najmilije nade i očekivanja su iznevjereni, na nas se spustio duh plača, koji nikad dotad nisam iskusio… Neprekidno smo plakali sve do kraja dana.” (Edson manuscript) Razočarenje doživljeno oktobra 1844. bacilo je čekaoce Isusovog dolaska u veliku zabunu. Gotovo je bilo nemoguće savladati zbrku. Mnogi su odbacili nadu u Drugi dolazak. Među onima koji su držali svoje verovanje počele su da se pojavljuju mnoge teorije. Dok su verovali da imaju samo kratko vreme čekanja pred sobom pre nego što se Isus bude vratio, sada su se podelili oko toga je li se išta značajno dogodilo 22. oktobra 1844. godine. Neki su nastavili da veruju da se je nešto dogodilo, ali krajem novembra i početkom decembra većina je zaključila da su napravili grešku određujući datum. Elen Harmon pripadala je ovoj drugoj grupi. Ona je odustala od tvrdnje da se tekst iz Knjige proroka Danila 8,14. ispunio u oktobru. Dok je bila obuzeta tom mišlju, dobila je svoje prvo viđenje.

Poziv za proročku službu

U decembru 1844. Elen Harmon nalazila se na molitvenom sastanku sa još četiri žene u domu gospođice Hajnes iz Portlanda. “Dok smo se molile”, beleži Elen, “sila Božja spustila se na mene kao nikada ranije.” (LS 64)

“Tokom ovoga iskustva”, zapisala je, “učinilo mi se da se penjem sve više i više, daleko iznad ovog mračnog sveta. Okrenula sam se da vidim adventiste, ali ih nisam mogla naći, kad mi jedan glas reče: ‘Pogledaj ponovo i pogledaj malo više gore.’ Na to podigoh oči i opazih jednu ravnu, usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom adventisti su putovali u Grad, koji se nalazio na samom kraju puta. Od samog početka staze njih je obasjavala blistava svetlost. Jedan anđeo mi je rekao da je to ponoćna vika (propovedanje o događaju 22. oktobra kao ispunjenje teksta iz Knjige proroka Danila 8,14). Ova je svetlost sijala celom dužinom puta da se njihove noge ne bi spotakle. Dok sam svoj pogled upirala u Isusa, koji se nalazio upravo ispred njih vodeći ih u Grad, dotle su bili sigurni. Međutim, uskoro su neki posustali i govorili da je Grad vrlo daleko i da su očekivali da će stići mnogo ranije. Tada bi ih Isus ohrabrio… Drugi su olako odbacivali svjetlost, rekavši da to nije bio Bog koji ih je dosad vodio. Iza njih nestalo je svetlosti ostavivši njihove stope u potpunoj tami i oni su se spotakli i izgubili iz vida putokaz i Isusa i pali s puta u tamni i zli svet.” (EW 14.15)

Ohrabrenje razočaranih mileritskih adventista bila je očigledna svrha ovog viđenja koje im je pružilo sigurnost i utehu. Još neposrednije, dato je objašnjenje za nekoliko područja. Prvo, da 22. oktobra nije načinjena greška. Nasuprot tome, 22. oktobar posvedočio je ispunjenje proročanstva. Kao takav, bio je “blistava svetlost” koja je pomogla razočaranim adventistima da nose teret i da ih vodi u budućnost. Drugo, Isus će nastaviti da ih vodi, ali oni su trebalo da drže svoj pogled usmeren na Njega. Tako je adventizam imao dva znaka: oktobarski datum u svojoj prošlosti i Isusovo vođstvo u budućnosti.

Treće, izgleda da je viđenje ukazivalo da će čekanje biti duže pre nego što Isus bude ponovno došao. Četvrto, da je učinjena ozbiljna greška odbacivanjem ranijeg iskustva u pokretu 1844. godine i tvrđenje da pokret nije od Boga. Oni koji su načinili tu grešku pali su u duhovnu tamu i izgubili svoj put.

Viđenje im je pružilo nekoliko pozitivnih pouka. Ali, molim vas, zapazite ovo: Ono nije otkrilo što se dogodilo 22. listopada 1844. Ta spoznaja postaće jasna proučavanjem Biblije, kao što ćemo kasnije videti. Umesto da daje posebna objašnjenja, Elenino prvo viđenje ukazalo je na činjenicu da je Bog vodio svoj narod usprkos njegovom razočarenju i zbrci. Bio je to prvi znak Njegove proročke brige i vodstva preko Elen Harmon.

Otprilike nedelju dana kasnije, Elen je imala drugo viđenje u kome joj je bilo rečeno da i drugim adventistima opiše ono što joj je bilo otkriveno. Takođe, joj je bilo rečeno da će imati mnogo onih koji će joj se suprotstaviti.

Ona je, zbog straha, zatajila u svojoj dužnosti. Konačno, zaključila je, imala je slabo zdravlje, imala je svega sedamnaest godina i potpuno je prirodno što se bojala. “Tokom nekoliko dana,” objasnila je kasnije, “molila sam se da se ovaj teret uzme od mene i preda nekom sposobnijem ko će moći da ga nosi. Međutim, poruka o dužnosti nije se promenila a reči anđela neprekidno su odzvanjale u mojim ušima: ‘Objavi drugima ono što sam ti otkrio’.” ( LS 69) Zabeležila je da bi radije izabrala smrt nego dužnost koja ju je očekivala. Budući da je izgubila mir koji je nastupio s njenim obraćenjem, još jednom je zapala u očajanje.

Ne čudi što se Elen Harmon uplašila izlaska u javnost. Posle svega, javnost je naširoko i otvoreno potcenjivala milerite, a pogrešno učenje kao i razni oblici fanatizma zahvatili su milerite posle razočaranja. Još više, 1844. godine proročki dar bio je pod sumnjom u širokoj javnosti, ali od mileritskih adventista. U leto 1844. umro je mormonski “prorok” Jožef Smit, koga je mnoštvo na smrt pretuklo u državi Ilinois. Krajem 1844. i početkom 1845. godine pojavili su se brojni adventistički “proroci” nejasnog karaktera, a dobar broj između njih delovao je u državi Mejne. U proleće 1845. većina adventista glasala bi da “nema poverenja ni u kakve nove poruke, viđenja, snove, jezike, čuda, posebne darove, otkrivenja”, itd. (MW, 15. maj 1845)

U takvoj klimi ne iznenađuje što je mlada Elen Harmon razmišljala da odbaci poziv proročkog zvanja. Međutim, usprkos strahu koji je osećala, usudila se da krene i počela je da iznosi Božju vest utehe zbunjenim adventistima. Čak i površan pregled njenih autobiografskih izjava pokazuje da je imala veliku borbu sa ličnim protivnicima i fanatizmom. Neka od njezinih ranih viđenja usprotivila su se tom fanatizmu i protivnicima, dajući savjet i ukor, što je uglavnom bilo upućeno pojedincima.

Njena prirodna težnja bila je da ublaži poruke i učini ih, koliko je to moguće prihvatljivim onima kojima su bile upućene. Ona je shvatila, ako bude tako nastavila razvodniće Božju poruku. Primila je viđenje u kome su oni kojima nije verno prenela poruke došli k njoj sa “osećajem očaja i užasa”. “Došli su sasvim blizu mene”, pisala je, “i obrisali svoje haljine o moje. Kad sam pogledala svoje haljine uvidela sam da su bile umrljane krvlju.” Kao Jezekilj u prošlosti, Elen Harmon shvatila je u viđenju da će snositi odgovornost ako ne bude verno prenosila Božje poruke Njegovom narodu (5T 656.657).

Kao rezultat ovih i drugih iskustava, počela je da putuje izvan svoga doma da bi iznela svoje poruke na skupovima koji su istraživali učenje milerita i određenih pojedinaca. Međutim, počeli su da se pojavljuju problemi. Nije mogla da putuje sama. Njen brat Robert bio je veoma bolestan da bi mogao da joj se pridruži na putu, a njen otac brinuo se o porodici.

Pojavilo se rešenje problema kada je mladić po imenu Džems Vajt odlučio da postane mileritski propovednik u zajednici Hrišćanska veza. Povremeno bi se Džems sa još jednom ili dve žene pridružio Eleni na njezim putovanjima. Ovakav sporazum doveo bi do moguće kritike Elene i Džemsa. Da bi sprečili moguću kritiku njih dvoje odlučili su da se venčaju, iako su mnogi mileriti verovali da ne bi trebalo podržavati osnivanje novih brakova zbog blizine dana Hristovog dolaska, jer je to odricanje od vere. Posle svega, osnivanje braka govorilo je da će se život na Zemlji nastaviti. Nasuprot kritikama, Elen Harmon i Džems Vajt venčali su se u Portlandu, u državi Mejn, 30. avgusta 1846. godine.

Naredno putovanje bilo je lakše ali ne i njihova potpora. Posebno je postalo teško, kad su se rodila prva dva dečaka ­– Henri u avgustu 1847. I Džems-Edson u julu 1849. godine. Njihove rane godine bile su godine ispunjene siromaštvom i neprekidnim putovanjima, dok su Vajtovi propovedali i iznosili Božje poruke rasejanim i zbunjenim bivšim mileritskim adventistima. Jedino što je hrabrilo mladi bračni par da idu napred, bila je njihova nada u skori Isusov dolazak i uverenje da Elen ima reč od Boga koju treba odneti adventističkom narodu.

Vremenom su počele da se naziru konture Adventističke crkve kao organizovanog tela. Bio je to narod koji je počeo da se sakuplja oko temeljnih tačaka verovanja ukorenjenih u mileritskom iskustvu. Doktrina i uloga Elen Vajt u njihovom oblikovanju važan su predmet ove knjige.

Njena uloga u razvoju adventističke doktrine

Važno saznanje do koga dolazimo u vezi sa ulogom Elen Vajt u razvoju adventističke doktrine svetkovatelja Subote (adventistički svetkovatelji Subote organizovali su se 1861. i 1863) je u tome što su njena prva viđenja gotovo uvek potvrđivala doktrinarne stavove koje su drugi već otkrili temeljitim istraživanjem Biblije. Tako najbolje možemo prepoznati njenu ulogu u oblikovanju doktrine, i to pre kao potvrđivanje a manje kao iniciranje. Međutim, takvo uopštavanje, kada je u pitanju oblikovanje doktrine ne stoji kada je reč o oblikovanju načina življenja. Kao što ćemo vidjeti u narednom poglavlju, Elen Vajt je imala važniju ulogu u razvoju adventističkog načina života (Adventist life style) nego u oblikovanju doktrine.

Važno doktrinarno usmerenje oko koga se razvila adventistička grupa svetkovatelja Subote bilo je uverenje da se je nešto važno zbilo 22. oktobra 1844. godine.

Prvo viđenje Elen Vajt u decembru 1844. godine potvrdilo je tu činjenicu, iako nikada nije objasnilo šta se tada zapravo dogodilo. Prvo svetlo u razjašnjenju toga što se tada dogodilo dolazi od shvatanja Hajrama Edsona (metodist, farmer iz Port Gibsona, država New York ) 23. oktobra. Godinama kasnije on će podećati da je tog datuma on najpre razumeo da “umesto da naš Prvosvećenik (Isus) dođe iz Svetinje nad svetinjama iz nebeskog Svetišta na ovu Zemlju, desetog dana, sedmog mjeseca, na kraju 2300 dana (22. oktobra 1844), On je toga dana prvi put ušao u drugi deo Svetišta; i to je delo koje On treba da obavlja u Svetinji nad svetinjama pre dolaska na Zemlju”. ( Edson manuscript )

Edsonovo razumijevanje pokrenulo je O.R.L. Crosiera i dr F.B. Hana na duboko istraživanje tog biblijskog predmeta. Oni su otkrili da Svetište koje treba da bude očišćeno prema tekstu iz Knjige proroka Danila 8,14. nije bila Zemlja nego nebesko Svetište, opisano u Poslanici Jevrejima. Takođe su zakljčili da Hristova služba na Nebu ima dva razdoblja. Prvo razdoblje počelo je u Svetinji, kada se uzneo, dok je drugo počelo 22. oktobra 1844. kada je Hristos prešao iz prvog dela Svetišta u drugi deo, da započne (antitipski) stvarni ili nebeski Dan pomirenja. Hristos se neće vratiti na Zemlju, dok ne završi svoju službu u drugom delu Svetišta.

Edson, Han i Crosier došli su do istog zaključka nezavisno jedan od drugoga, ne razmenjujući mišljenja sa Elen Vajt. Crosier je konačno objavio ova istraživanja pod naslovom: “Mojsijev zakon” ( The Low of Moses ) u časopisu Day-Star Extra od 7. februara 1846. Godinu dana kasnije Elen je napisala pismo Eli Kurtis napominjući da joj je Gospod pokazao “u viđenju… da je brat Crosier imao istinsko svetlo o očišćenju Svetinje itd.; i da je to bila Njegova volja da brat C. taj pogled napiše, kako ga je i objavio u časopisu Day-Star Extra ”. ( WLF 12) Ona je preporučila ovaj časopis svakom adventističkom verniku.

U međuvremenu, sredinom februara 1845. godine Elen Vajt dobila je viđenje koje je ukazivalo na Hristovu službu u dva dela Svetišta i o promeni koja je nastala u toj službi 1844. godine, ali bez pojedinosti, koje je sadržala biblijska studija Crosiera i njegovih kolega. Ona nije objavila to viđenje do 14. marta 1846. – mesec dana posle Crosierovog članka. Tako su viđenja Elen Vajt imala potvrdnu ulogu u razvoju doktrine o Svetištu. Biblijsko proučavanje osiguralo je osnovni sadržaj razvoja adventističkog shvatanja tog predmeta. Uloga sestre Vajt potvrdila je da je njihovo proučavanje Biblije teklo u ispravnom smeru.

Taj odnos prema ulozi Elen Vajt u uobličavanju doktrine svetkovatelja Subote nije uvek bio jasan u očima njihovih protivnika. Tako je Miles Grant (vodeći propovednik Adventističke hrišćanske zajednice, još jedan ogranak milerita) pisao 1874. da su “Adventisti sedmoga dana objavili da će se Svetinja očistiti na kraju 1300 (2300) večeri i jutara, spomenuto u Danilu 8,14. koja je na nebu i da je čišćenje počelo u jesen (A.D.) ljeta Gospodnjeg 1844. Ako bi iko upitao zašto oni tako veruju, odgovor bi bio da je informacija došla preko jednog viđenja gospođe E.G. Vajt.” U odgovoru, Urija Smit (urednik glavnog glasila Adventista sedmog dana The Rewiev and Herald – Pregled i Glasnik) je zapazio da su “stotine članaka bili napisani o ovom predmetu. No, ni u jednome od njih, viđenja koja su spomenuta kao neki autoritet u ovom pitanju, ili izvor informacija, nisu bila upotrebljena.Osnov je jedino Biblija u kojoj se nalazi dokaz za stavove koje smo izneli o ovom pitanju.” (RH, 22. decembra 1874)

Možemo, naravno, potvrditi vjerodostojnost Smitovog odgovora, jer od vremena od koga postoje dokumenti, Paul Gordon preduzeo je istraživanje o tom predmetu i to objavio kao The Sanctuary 1844 and the Pioneers ( Rewiev and Herald Pub. Assn. , 1983) Smit je, kao što je i Gordon to potvrdio, bio u pravu. Istorija beleži da su neki savremeni adventisti sedmoga dana više skloni da prihvate Elen Vajt kao autora doktrine nego što su to bili utemeljivači njihova pokreta. Za to postoji nekoliko razloga. Prvo, ona je bila postupno prihvatana u pokretu svetkovatelja Subote, onako kako su ljudi polako uviđali da je imala ispravan savet, kako za pojedince tako i za pokret u celini. Drugo, još važnije, prve adventističke vođe bili su ljudi Biblije. To je ono što ih je privuklo u milerizmu, i to usmerenje povelo ih je prema središtu što je njihov mileritski adventizam odvelo adventistima sedmoga dana. Elen Vajt lično, bila je potpuno u skladu sa tim bibliocentričnim stavom. Videćemo u poslednjem poglavlju ove knjige da je ona uvek uzdizala Bibliju kao najveći autoritet u hrišćanskom životu. Kao što je i zapisala, njeni spisi imali su zadatak da narod stalno pozivaju natrag Bibliji.

Ono što smo kazali o ulozi Elen Vajt i njenom odnosu prema razvoju doktrine o Svetinji kod adventista svetkovatelja Subote isto možemo reći o istini koja se odnosi na sveti dan Subotu.

Zbog uticaja baptista sedmoga dana, sedmi dan Subota postao je predmet za istraživanje nekoliko mileritskih adventista, iako su se razočarali zbog toga što se Isus nije vratio u oktobru 1844. godine. Prva osoba među utemeljivačima pokreta adventista svetkovatelja Subote, koja je proučavala biblijsku podlogu te doktrine i to prihvatila bio je Džozef Beits. On je prihvatio Subotu na samom početku 1845. godine i tu spoznaju podelio s Krojzerom, Hanom i Edsonom. Konačno dvojica od njih prihvatila su novo biblijsko otkriće. Odmah su i oni s Beitsom podelili plodove svoga istraživanja Biblije o nebeskom Svetištu, što je on spremno prihvatio.

Beits je kasnije izneo svoju novu svetlost o sedmom danu Suboti Džemsu Vajtu i Eleni Harmon. Njihova prva reakcija bila je negativna, ali posle posebnog proučavanja Biblije o tome predmetu, Elen i njezin suprug “u jesen 1846… počeli su da svetkuju biblijsku Subotu, uče o njoj i brane je.” (1T75)

Malo kasnije, u aprilu 1847. godine ona je imala viđenje koje je potvrdilo važnost sedmoga dana Subote. Kao rezultat toga viđenja mogla je da napiše: “Verovala sam u istinu o pitanju Subote pre nego što sam bilo šta videla u viđenju u vezi s njom. Dogodilo se to da sam prihvatila Subotu mesec dana pre nego što sam dobila uputstvo o njenoj važnosti i njenom mestu u trećoj anđeoskoj vijesti”. (8MR 238) U to vreme Beits je objavio proširenu studiju o tom predmetu. Tom studijom nije samo osvetlio potrebu držanja Subote nego je takođe taj predmet povezao sa svojim uverenjem izgrađenim na temelju Biblije, Drugim dolasku, nebeskom Svetištu i trostrukoj anđeoskoj vesti iz Otkrivenja 14. poglavlja (vidi: Bates’s Seventh Day Sabbath; A Perpetual Sign, January 1847. ed ).

Ista potvrdna uloga viđenja Elen Vajt odnosila se na druga dva važna učenja adventista svetkovatelja Subote, drukčija od učenja vodećih crkava – Hristov dolazak pre milenijuma i nepostojanje besmrtnosti duše. Kao što smo videli, ova dva učenja bila su postavljena pre nego što je počela proročka služba Elen Vajt. Prvi Adventistički hrišćani bili su ljudi Biblije.

Ova činjenica ne može biti navođena kao dokaz da su viđenja potvrdila sva verovanja. Pre se može tvrditi da su najvažnije doktrine Adventističke crkve razvijene i zasnovane najpre na proučavanju Biblije, a ne na viđenjima Elen Vajt.

Međutim, njena viđenja usmerila su prve svetkovatelje Subote i sačuvala ih od nekoliko zamki. Jedna od takvih zamki moglo je da bude odbacivanje ispunjenog proročanstva u oktobru 1844. godine. Prvo zapaženo viđenje Elene Vajt ukazalo je na ispunjenje proročanstva iako ono nije otkrilo značaj ispunjenja. Ono je uticalo na nju i na druge na području Portlanda, u državi Mejn, da ponovno razmotre mileritsko tumačenje teksta iz Knjige proroka Danila 8,14.

Druga zamka, od koje su ih odvratila viđenja bila je određivanje datuma. Kao što je već rečeno, Millerov pokret delimično je bio zasnovan na ideji da se poroučavanjem Biblije može doći do mogućeg datuma Hristovog povratka. To uvjerenje bilo je široko prihvaćeno tokom leta 1844. kada su mileriti bili uvereni da će se ispunjenje o očišćenju Svetinje nad svetinjama, prema Danilu 8,14. zbiti 22. okrobra. Bilo je potpuno prirodno da će razočarani adventisti nastaviti da utvrđuju vreme Hristove pojave posle oktobra 1844. godine. Kao rezultat takvog pristupa Elen Harmon, Džems Vajt i mnogi drugi došli su do uverenja da će se Drugi Isusov dolazak zbiti tokom oktobra 1845. godine. Međutim, Džems Vajt piše da nekoliko dana pre nego što je isteklo vreme 1845. Elen je “videla u viđenju da je trebalo da budemo razočarani i da sveti moraju proći kroz ‘vrijeme muke Jakovljeve’, što je bila budućnost. Ovde spomenut pojam Jakovljeve muke bio je potpuno nov za nas kao i za nju”. ( WLF 22) Ovo viđenje ne samo da je spasilo većinu svetkovatelja Subote od novog razočaranja, koji su (očekivali određeni datum) bili usmereni na određivanje vremena što je zahvatilo mnoge grupe adventista tokom kasnih 40-tih, 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, nego je podsetilo na mogućnost iz njenog prvog viđenja, da bi se advent mogao očekivati kasnije u budućnosti.

Tako su viđenja učinila mnogo više nego da su samo potvrdila slaganje s doktrinom. Ona su takođe osigurala vođstvo u razvoju adventističkih hrišćana dok su izgrađivali svoj put kroz nemoguće nesrećne zabune koje su ih okružile kasnih 40-tih godina prošloga veka.

Najjači “udarac” došao je iz odnosa koji je Ellen Vajt imala u oblikovanju doktrine adventističkih hrišćana, što potvrđuje sledeći odlomak. Napisala je “da mnogi iz našeg naroda nisu shvatili da smo imali dokaz koji nas je vodio prilikom utvrđivanju temelja naše vere. Moj suprug, starešina Džozef Beits, brat Pers, starešina (Hajram) Edson i drugi, koji su bili oduševljeni, plemeniti i iskreni, bili su među onima koji su, iako je vreme 1844. prošlo tragali za istinom kao za sakrivenim blagom. Srela sam se s njima, proučavali smo i usrdno molili. Često smo zajedno ostali do kasno u noć, a nekada i celu noć, moleći se za svetlost i proučavali reč. Iznova i iznova ta braća su se sastajala da proučavaju Bibliju da bi razumeli njeno značenje i da bi se spremili da poučavaju. Kada bi došli do dela proučavanja kada su morali da kažu: ‘Mi više ništa ne možemo učiniti’, Duh Gospodnji spustio bi se na mene i ja bih dobila viđenje i primila jasno objašenje teksta koji je bio razmatran, sa uputstvom kako treba da radimo i uspešno podučavamo. Tako nam je svetlost bila data da nam pomogne da shvatimo Pismo, gledajući na Hrista, Njegovu misiju i Njegovo sveštenstvo. Zrak istine širio se od tog vremena pa do vremena kada ćemo ući u Božji grad, koji je očigledno upućen meni, i ja sam ostalima prenela uputstva koja mi je Gospod dao”.

“Za sve to vreme nisam mogla da shvatim način zaključivanja te braće. Dok se to događalo moj um bio je kao zaključan i nisam mogla da razumem značaj Pisma koje smo proučavali. To mi je pričinjavalo jednu od najvećih žalosti u životu. Moj um bio je u takvom stanju sve dotle dok načelne točke naše vjere nisu, u skladu sa Božjom rečju, postale jasne našem umu. Braća su znala, da dok ne bih videla u viđenju, ne bih mogla da razumem tu materiju i data otkrivenja prihvatali su kao neposrednu svetlost s Neba.” (1SM 206.207)

Vajt spomenula je da je njen um bio “kao zaključan za razumevanje Pisma” dve ili tri godine. Za to vreme doktrinarna pozicija svetkovatelja Subote bila je ispravna, i oni su bili spremni da svoju poruku šire na biblijskim konferencijama i objavljuju je u časopisima. Međutim, pre nego što pređemo na taj predmet, potrebno je bliže se upoznati sa darom Elen Vajt u odnosu prema Bibliji i ispitati neke ranije zaključke o njenom delu.

Odnos dara Elen Vajt prema Bibliji

Prvi adventisti, svetkovatelji Subote, smatrali su da Biblija uči da će duhovni darovi, uključujući i proročki dar, postojati u Crkvi sve do Drugog dolaska. Urija Smit je upotrebio zanimljivu ilustraciju koja je prvim adventistima ovaj predmet učinila privlačnim. “Pretpostavimo”, pisao je, “mi se spremamo da pođemo na put. Vlasnik vozila dao nam je knjigu sa uputstvima, govoreći nam da je ona dovoljna za ceo put i da ćemo, ako ih budemo pratili, sigurno stići u luku odredišta. Pošto smo odlučili da jedrimo, otvaramo svoju knjigu da bismo upoznali njen sadržaj. Nalazimo da je njen autor dao opšte principe koji će nas voditi na putu, i praktično nas poučavati u različitim prilikama koje bi mogle nastajati, sve do kraja; on nam takođe kaže da će poslednji deo putovanja biti posebno opasan; da će se oblik obale stalno menjati zbog živog peska i oluje; ali za taj deo puta, kaže on ‘osigurao sam vam pilota koji će vas upoznati i dati smernice o okolnostima u kojima se nađete i o mogućim opasnostima; ali u njega treba da imate poverenja’. S tim uputstvima stigli smo u određeno i opasno vreme, i pilot se prema obećanju pojavio. Ali neki iz posade, kada je on počeo da obavlja svoju dužnost, podigli protiv njega. ‘Mi imamo originalne knjige uputstava’ rekli su oni, ‘i to nam je dovoljno. To je naš stav i samo taj; ništa ne želimo od tebe.’ Ko sada sluša tu originalnu knjigu uputstava? Oni koji odbace pilota, ili oni koji ga prihvate kako ih je ta knjiga uputila? Prosudite sami.

Ali neki… mogu nas u vezi s tim predmetom ovako presresti: ‘Vi biste hteli da prihvatimo sestru Vajt kao pilota, zar ne?’ Taj stav unapred preti svim naporima koji vode rešenju, kad je ta rečenica izgovorena. Mi nismo tako nešto kazali. Ono što smo kazali doslovno ovo znači: Da su darovi Duha dati pilotu za ta opasna vremena, i gde god i koga god nađemo sa izvornom otkrivanjem toga duha obavezni smo da ga poštujemo, a drukčije i ne bismo mogli, jer bismo inače odbacili Reč Božju, koja nas usmerava da ih možemo prihvatiti.” (RH 13. januar 1863.)

Među narednim tekstovima prvi svetkovatelji Subote našli su potvrdu za svoj stav o stalnoj upotrebi tog proročkog dara, sve do Drugog dolaska: 1. Korinćanima 12,8-10.28. i Efežanima 4,11-13. Poseban utisak na njih ostavio je tekst iz Knjige proroka Joila 2,28-32. koji govori da će u posljednje dane Bog izliti svoj Duh na svako telo i “proricaće sinovi vaši i kćeri vaše”…

Takođe je bio važan tekst iz 1. Solunjanima 5,19-21. koji poučava vernike da ne zanemaruju proroštvo nego da “sve kušajući dobro držite”. Kao rezultat takvog pristupa rani adventizam počeo je da uči da hrišćani ne bi smeli da olako odbace one koji su objavili da imaju proročki dar, nego da ih ispitaju govore li u skladu sa “zakonom i svedočanstvima”. (Isaija 8,20) Znači uveriti se da li je njihovo učenje u skladu s Biblijom i da li su njihovi “rodovi” (život i učenje) pokazali da li su oni pravi ili lažni proroci (Matej 7,15-20).

U dodatku gornjim tekstovima, rani adventisti svetkovatelji Subote, zaključili su da će Božja crkva posljednjih dana (“Ostatak”) propovedati i imati oboje “zapovesti Božje i svedočanstvo Isusovo” (Otkrivenje 12,17). Zbog ovoga i drugih tekstova, Urija Smit mogao je da podstakne čitaoce Reviewa “da izbegavaju savet onih koji priznaju Bibliju kao pravilo vere i života, ali omalovažavaju ili odbacuju onaj njen deo koji nas uči da tražimo i očekujemo silu i darove Duha”. (RH, 24. jula 1856)

Ako je ovaj oblik ranog adventističkog zanimanja za odnos Elen Vajt prema Bibliji bio važan za stav da je učenje Biblije osiguralo i proreklo tako neposrednu manifestaciju, drugi oblik tog predmeta bio je prednost Biblije u duhovnim stvarima, o tome kako su Božji sledbenici tražili religijsku svetlost.

Tako je Džems Vajt mogao da napiše da “opstanak bilo kojeg, ili svih darova nikada neće zameniti potrebu istraživanja Reči da bi se otkrila istina”. (RH, 28. februara 1856)

On ponovo kaže da hrišćanin “nema slobodu da ostavi Bibliju i izvršava svoju dužnost preko bilo kojih od darova. Mi kažemo ko bi to učinio, stavivši darove na pogrešno mesto zauzeo je krajnje opasan stav. Reči mora da prpadne prvo mesto i Crkva na nju mora da pazi kao na pravilo prema kome će se ravnati i kao na izvor mudrosti, od koje se uči dužnosti… Ali, ako deo Crkve zastrani od biblijske istine i postane slab i bolestan, a stado se raštrka tako da Bog vidi potrebu da da darove Duha da ispravi, obnovi i iscijeli one koji greše, mi treba da Mu dopustimo da radi. Šta više, trebalo bi iskreno da se molimo da deluje silom Duha Svetoga i dovede raštrkano stado u svoj tor.” (RH, 28. februar 1856)

Drugom prilikom Džems Vajt izrazio je svoje razumevanje prednosti Biblije nad darom svoje supruge. U novembru 1855. vodeći svetkovatelji Subote posle proučavanja Biblije postigli su suglasnost na teološkom predmetu (vreme početka Subote), što ih je godinama razdvajalo. Još su Beits i Elen Vajt bili u nesaglasnosti sa većinom verništva. U vezi s tim Vajt je primila viđenje koje je potvrđivalo zaključke proizašle iz temeljitog proučavanja Biblije. To je bilo dovoljno da Beits, Vajt i ostali usklade svoje uverenje s većinom vernika.

Posle toga postavljeno je pitanje zašto Bog nije odmah potvrdio taj predmet viđenjem. Džems Vajt objašnjava: “To se nije dogodilo, jer je tako Bog hteo da pouči svoj narod darovima Duha u vezi sa pitanjima vezanima za Bibliju, dok njegove sluge svesrdno istražuju Njegovu reč. Neka darovi dobiju svoje odgovarajuće mesto u Crkvi. Bog ih nikada nije stavio u prvi plan, niti nam je zapovedio da gledamo u njih da bi nas vodili na putu istine i na putu za Nebo. On je uzdigao svoju reč. Pisma Staroga i Novoga zaveta su svetiljka koja osvetljava čovekovu stazu prema carstvu. Sledite taj put. Ali ako zađete s puta biblijske istine, i nađete se u opasnosti da se izgubite, Bog će vas u pravo vreme koje odabere izvesti, i dovesti natrag Bibliji i spasiti vas.” (RH, 25. februar 1868.)

Zaključimo:prvi adventisti bili su ljudi Biblije.Verovali su joj i bili spremni da prihvate proročki dar.Taj dar bio je podsticaj njihovom proučavanju Biblije, a ne njena zamena. Naime, uloga proročkog dara bila je da narod vodi natrag Bibliji kao Božjoj autoritativnoj reči.

Kako je primljen proročki dara E.G. Vajt

Kao što se moglo očekivati, Elen Vajt je imala malo autoriteta u početku svoje proročke službe. Većina vernika doživela ju je samo kao jedan glas među mnogima. Samo odani adventističkoj vesti imali su volje da provere njene poruke i vrednuju ih u svetlosti Biblije i poveruju u ono što ona govori kao u poruku od Boga.

Međutim, nisu svi koji su znali za njen rad prihvatili to kao božansko nadahnuće. Kao što je jedan adventista četrdesetih godina prošlog veka primetio: Ne mogu prihvatiti viđenja sestre Elen kao božanski nadahnuta, kao što ti (Džems) i ona mislite da jesu, iako ni najmanje ne sumnjam u tebe i tvoje poštenje u vezi s tim predmetom…Mislim da su ono što ona i ti držite za viđenja od Gospoda samo religijska sanjarenja, u kojima njena mašta luta bez kontrole nad temama koje je najviše zanimaju…Ni na koji način ne želim da kažem da bi njena viđenja bila od đavola.”( WLF 22)

Ostali nisu bili ni izbliza tako velikodušni. Neki adventisti bili su sigurni da je u njoj đavo, ali nisu se usudili da to kažu. Bio je to slučaj naročito sa onima koji su bili skloni fanatizmu, koji je nekoliko godina posle razočarenja 1844. zahvatio različita područja adventizma.

Kao što je i Elen Vajt zabeležila: “Kad sam ih upozorila da su u opasnosti, neki su bili radosni što me je Bog poslao; drugi su odbili da poslušaju moja svedočanstva čim su shvatili da ja nisam njihov istomišljenik. Kazali su da sam otišla natrag u svet, jer se nisam slagala s njihovim usiljenim idejama.” (8MR 233)

Posebno zanimljiv odgovor stigao je od Džozefa Beitsa, čoveka koji se pridružio Džemsu i Elen Vajt u pronalaženju Crkve adventista sedmoga dana. Beits je izjavio da je on prvi put čuo Elen o njenim viđenjima tokom 1845. godine. Ali to na njega nije ostavilo poseban utisak.”Iako u njima nisam mogao da vidim ništa što bi bilo protiv reči”,pisao je, “postao sam uznemiren i krajnjim naporom nastojao sam da shvatim o čemu se tu radi, i dugo vremena nisam bio spreman da verujem da je tu bilo nešto više do produkt stanja njenog još oslabljenog tela.

Imao sam prednost da vidim, u prisutnosti drugih, kada je njen um izgledao slobodan od uzbuđenja, spreman za pitanja i odgovore, i njeni prijatelji, koji su joj se pridružili, posebno njena starija sestra, da ako je moguće, dođu do istine…Video sam je više puta dok je imala viđenje…i oni koji su bili prisutni za vreme ovih uzbudljivih scena znaju dobro s kakvim snažnim zanimanjem sam slušao svaku reč i pazio na svaki pokret, da bih otkrio prevaru ili uticaj hipnoze.”( WLF 21)

Za Beitsa je prelomni trenutak nastupio posle viđenja u Topshamu u državi Mejn, u novembru 1846. godine. Za vreme tog viđenja Elen Vajt je dobila informacije iz astronomije, koje ona nije mogla da sazna ni na jedan način svojstven nama ljudima. Beits, bivši mornarički kapetan , koji je posedovao astronomska znanja , kasnije ju je pitao nešto iz tog područja. Zaključio je da je njeno znanje iz tog područja vrlo skromno, pa je zaključio da joj je Bog otkrio te činjenice u viđenju, u skladu s najnovijim astronomskim saznanjima. Posle tog iskustva čvrsto je poverovao u službu Elen Vajt.

Ranije spomenuta reagovanja na proročku službu Elen Vajt imaju jednu zajedničku tačku. Svaka osoba je, kada se suočila s njenom izjavom, činila sve da proveri i vrednuje da le je njen poziv od Boga ili nije. I to je, zapravo bio način na koji su adventistički svetkovatelji Subote mislili da se treba odnositi prema njenim objavama. Prema apostolu Pavlu, smatrali su oni, ne treba odbaciti objavu proročkog dara nego treba ispitati takve izjave u svetlosti Biblije. Trebalo je “sve kušajući dobro držati”. (1. Solunjanima 5,19-21) U skladu s tim, prihvatanje Elen Vajt kao proroka bio je proces koji je zahtevao vreme za proveru njene službe i vesti Biblijom.

Uloga Elen Vajt u “vreme okupljanja”

Vajtovi i Bates su prepoznali godine nakon razočaranja 1844. i 1848. kao “vreme rastrzanosti” mileritskih adventista. Ali 1848. vođe svetkovatelja Subote složili su se oko osnovnih verovanja i verovali su da imaju odgovornost da ta verovanja obajve onim adventistima koji su još bili zbunjeni u vezi s onim što se je zbilo u oktobru 1844. godine.

Vođe svetkovatelja Subote odgovorile su razvojem dvaju pristupa svojim slušaocima. Želeli su da okupe verništvo oko svog shvatanja onog što se zbilo 22. oktobra 1844. i oko glavnih doktrina pomoću kojih su došli do shvatanja da je nastupilo “vreme okupljanja “. Proročka služba Elen Vajt ima svoje mesto u oba pristupa.

Prvi pristup sastojao se od nizova konferencija ili sastanaka svetkovatelja Subote u razdoblju od 1848. do 1850. godine. Prema Džemsu Vajtu, svrha tih konferencija bila je “ujediniti braću u velikim istinama povezanima sa trećom anđeoskom vešću” iz Otkrivenja 14,9-12. (RH, 6. maj 1852) U početku prilike nisu bile nimalo ohrabrujuće. Elen Vajt je izvestila na konferenciji u Volneju, u državi Njujork, da ni dvojica nisu isto mislila i “svaki se borio za svoje mišljenje, tvrdeći da je ono u skladu s Biblijom”. Dok je svako zastupao samo svoj stav kao jedino ispravan, “rečeno im je da nismo prešli tako veliku udaljenost da bismo ih samo čuli nego da bismo ih poučili istini”. (2SG 97.98)

Beits i Vajtovi su verovali u rodove svog proučavanja Biblije i zauzeli čvrst stav u propovedanju te doktrine svojim adventističkim prijateljima. To je bilo moguće ostvariti samo čvrstim vođstvom, pa su uspeli da okupe grupu istomišljenika – vernika iz haotičnog stanja razočaranih milerita.

Kao što se moglo i očekivati, proročki dar Elen Vajt došao je do izražaja za vreme tih konferencija. Njena uloga postala je vrlo važna u usklađivanju duha i pogleda, kada su prisutni došli do mrtve tačke – kada nisu imali rešenja.

Drugi pristup koji su vođe svetkovatelja Subote primijenili u to vreme okupljanja, bio je objavljivanje ličnih pogleda. Ovde je posebno bio prepoznatljiv proročki dar Elen Vajt. Od oktobra 1848. godine svetkovatelji Subote objavili su nekoliko manjih knjiga i traktata, ali nisu imali časopise koji bi redovno izlazili. U tom mesecu Elen je u viđenju dobila poruku za svoga muža: “Moraš početi sa izdavanjem malog časopisa i poslati ga u narod. U početku neka bude mali. Ali kada ga ljudi budu čitali, poslaće ti sredstva za štampanje i to će biti uspeh za početak. Bilo mi je pokazano da će od tog malog početka postati potoci svetlosti koji će se razliti širom sveta.” ( LS 125)

Njeno proročanstvo o izdavačkom programu za celi svet teško bi moglo da proizađe iz ohrabrenja među svetkovateljima Subote u to vreme. S ljudske tačke gledišta to je izgledalo neprihvatljivo. Šta bi mogli da ostvare nekoliko siromašnih propovednika uz podršku stotinak vernika?

Usprkos takvim okolnostima Džems Vajt je objavio prvi broj časopisa Presenth Truth (Sadašnja istina), prethodnica današnjeg Adventist Review (Adventistički pregled) u julu 1849. godine. Od tog skromnog početka adventističko izdavačko delo naraslo je toliko da 1994. godine ima 56 izdavačkih kuća koje ukupno izdaju 335 raznih časopisa uz veliki tiraž ostale literature.

Uistinu “potoci svetlosti koji su se razlili po celome svetu” ispunili su proročanstvo, uprkos, naizgled nemogućim, okolnostima kada je viđenje bilo dato.

Za one koji žele da istražuju

Gordon, Paul A. Herald of the Midnight Cry. Boise, Idaho: Pacific Press , 1990. Kratak ali koristan pregled života Vilijama Milera.

Knight, George R. Anticipating the Advent: A Brief History of Seventh-day Adventists. Bosie, Idaho: Pacific Press, 1993. pp. 1-46. Pregled razvoja adventizma do 1850.

–. Millennial Fever and the End of the World: A Study of Millerite Adventism. Boise, Idaho: Pacific Press, 1993. Opširan pregled milerizma koji obuhvata nastajanje prvih adventista svetkovatelja Subote.

Robinson, Virgil. James White. Washington, D.C.: Review and Herald, 1976. pp. 13-67. Opisuje život Džemsa Vajta do 1850.

White, Arthur L. Ellen G. White. Washington, D.C.:Review and Herald, 1981 – 1986,vol. 1,pp.1-178. Biografski opis Elen Vajt do 1850.

White, Ellen G. Early Writings, Washington, D.C.: Review and Herald, 1945. Kompilacija nekih najranijih radova Ellen White. Donosi opširan prikaz početka njene službe.

–. Life Sketches of Ellen G. White. Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1943, pp. 17-128. Koristan autobiografski prikaz prvih godina rada Elen Vajt.

–. Spiritual Gifts. Battle Creek, Mich.: James White, 1858-1864., vol. 2, pp. 7-143. Još jedan autobiografski prikaz prvih godina njenog rada.

–. Testimonies for the Church. Montain View, Calif.: Pacific Press, 1948, vol. 1, pp. 9-96. Još jedan autobiografski prikaz godina razvoja Elen Vajt.

–. William Miller: Herald of the Blessed Hope. Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1994. Prikazi Milera i njegova rada iz perspektive Elen Vajt.

Upoznajmo Elen Vajt

Uvod

Elen G. Vajt je, bez sumnje, bila najuticajnija osoba u istoriji Hrišćanske adventističke crkve. Njena prisutnost i njeni spisi učinili su mnogo u oblikovanju i vođenju crkve tokom njenih sedam decenija proročke službe. Od njene smrti 1915. njen savet i živa misao nastavili su da usmjeravaju Crkvu.

Možda se pitate ko je Elen Vajt? Džordž Najt ( George Knight ), profesor crkvene istorije na Teološkom seminaru Endrus u SAD, odgovara na ovo pitanje u ovoj knjizi.

Prvi i najveći deo predstavlja koncizan biografski pregled njenog života. Drugi deo uvodi čitaoca u dva područja: njene objavljene i neobjavljene spise, pokazujući glavna područja u kojima je njen savjet našao mesto u Crkvi. Treći deo, istražuje sedam glavnih tema, koje se protežu kroz sve što je napisala.

Dr Najt pomaže čitaocu da razume neobično zanimljiv život i ulogu Božjeg vesnika u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi.

REČ ČITAOCU

Elen Vajt (1827-1915) je bez sumnje, bila najuticajnija ličnost u istoriji Hrišćanske adventističke crkve. Njezina lična prisutnost i njeni spisi učinili su mnogo u oblikovanju i vođenju crkve tokom njenih sedam decenija proročke službe. Od njene smrti 1915. godine, njen savet i živa misao nastavili su da usmjeravaju Crkvu.

Možda se pitate: Ko je Elen Vajt? Ova nevelika knjiga nastoji da odgovori na to pitanje. Prve dve trećine ove knjige predstavljaju biografski pregled njenog života. Biografski pregled predstavljen je iz pet stotina stranica njenog autobiografskog materijala iz knjige Life Sketches i iz šest svezaka biografije objavljenje od Artura L. Vajta ( Arthur L. White ) između 1981. i 1986. godine. Ova studija donosi sažetu biografiju za prosečnog čitaoca.

Drugi deo ove knjige daje pregled njenih spisa. Taj deo služi kao uvod u njene različite knjige i rukopise.

Treći deo predstavlja čitaocu glavne teme koje se provlače kroz njen rad. Te teme povezuju njene spise u celinu i čine osnovu koja njenim knjigama i člancima daje kosmički značaj u borbi između dobra i zla. Iako se o tome može raspravljati da li sam mogao da odaberem druge teme, učinio sam najbolje što sam mogao, odabravši one koje daju najpotpuniji okvir za razumevanje njenih misli. Pretpostavimo da bi čitalac mogao da smatra moju listu kao početak, koju svako od nas treba da upotpuni prilikom proučavanja života i dela Elen Vajt.

Ovde navođena knjiga Reading Ellen White pomoći će nam u ovom proučavanju prilikom istraživanja osnovnih principa koje bismo trebalo da imamo na umu, dok čitamo njene spise. Principi će proizaći sami po sebi iz njenog saveta, zatim kako se odnosila prema ljudima koji su koristili njene spise, i u nekim slučajevima, tokom godina, zloupotrebili ih. Druga navođena citirana knjiga usko povezana sa ovom koju čitate je moja kratka istorija adventizma sa naslovom Anticipating the Advent . U toj knjizi iznosim istorijski kontekst u kome se opisuje razvijanje službe Elen Vajt.

Već nekoliko godina postoji potreba za knjigom sa konciznim uvodom u život, spise i glavne teme Elen Vajt. Knjiga Upoznajte Elen Vajt napisana je da odgovori na ovu potrebu. Nadam se da će ova knjiga biti od blagoslova, kako vernicima Adventističke crkve tako i onima koji to nisu, ali tragaju za boljim razumevanjem zaista neobične ličnosti i njenog dela.

Svet Elen Vajt

Perspektiva

U ovoj knjizi obradili smo vreme u kome je živela Elen Vajt i u nešto manjoj meri pokazali kako je ona reagovala na taj svet. Završavajući, želimo da posvetimo malo vremena analizi njenog odnosa prema svetu u kome je živela i značaju koji ona ima za nas danas.

Elen Vajt i Njen Svet

Najosnovnija stvar koju možemo reći o Elen Vajt jeste da je ona bila deo svog sveta; ona je bila osoba koja je živela u devetnaestom veku i koja se suočavala sa problemima devetnaestog veka na način primeren devetnaestom veku. Čak i površno poznavanje njenih dela otkriva da je ona bila potpuno svesna svog sveta i njegovih društvenih i verskih problema. Ona ne samo što je živela u tom svetu nego je i reagovala na njega jezikom koji su njeni savremenici mogli da razumeju.

S druge strane, Elen Vajt nije bila odraz svoga vremena. U stvari, ona je stajala nasuprot mnogim “opšteprihvaćenim istinama” toga doba. Treba se samo setiti njenih razmišljanja o takvim stvarima kao što su zdravlje i obrazovanje, pa da shvatimo da je ona bila u većem skladu sa društvenim reformatorima svog vremena, nego sa samim vremenom u kome je živela.

Međutim čak i kad je uporedimo sa reformatorima kraja devetnaestog veka i početka dvadesetog, videćemo da se ona od njih razlikovala ne samo u sitnicama već i u važnijim stvarima. Osnovna razlika između Elen Vajt i reformatora njenog doba bila je filozofske prirode. Svaki problem kome bi se posvetila ona je rešavala u sklopu shvatanja velike borbe, galaktičkog sukoba između Hrista i sotone. Preciznije rečeno, ona je svoje savete kako za svakodnevni život, tako i za reformu stavljala u kontekst vesti triju anđela iz Otkrivenja 14,6-12 i njihove (tj. adventističke) misije u nemirnom svetu poslednjeg vremena.

Tako zdravstvena reforma nije bila sama po sebi cilj, kakva je bila za mnoge iz tog pokreta. Ona je pre bila desna ruka trećeg anđela u pripremi ljudi za kraj vremena (1T 486,559; 6T 327). Na sličan način je, iako je brinula o siromašnima i pomagala im, upozoravala Adventističku crkvu da ne deluje na način Vojske spasa i Društvenog jevanđelja (Social Gospel). Taj posao joj je bio važan, ali su i drugi ljudi bili spremni da ga obavljaju. A trostruku anđeosku vest celom svetu ne bi imao ko da propoveda ako to ne učine adventisti (8T 185; pismo 3, 1900; MM 311, 312).

Sita kroz koja je ona prosejavala naše prioritete su bila filozofska. Takvi kriterijumi, kao što su važna pitanja u velikoj borbi, jedinstvena misija Crkve u poslednjem vremenu i tako dalje, oblikovali su njene savete Crkvi. U tom smislu može se reći da je ona imala jedinstveno stanovište s kojeg je mogla da zastupa program reformi koji je delila sa ostalim ljudima svoga doba.

Elen Vajt je bila moćni zagovornik svojih gledišta. Ko god bude čitao njenu biografiju ili istoriju Crkve adventista sedmog dana, videće koliki je uticaj ona imala na ljude oko sebe.

Elen Vajt i Naš Svet

U redu, možda mislite, Elen Vajt je imala vest za kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka, ali da li ima nešto da kaže i nama? I ako ima, koliko je to važno?

To je odlično pitanje i približava se suštini svrhe pisanja knjiga Čitajući Elen Vajt (Reading Ellen White) i Svet Elen Vajt (Ellen White’s World). Elen Vajt je važna za naše vreme jer su pitanja kojima se ona bavi večita i jer se principi koje je ona dala za njihovo rešavanje mogu primeniti uvek i na svakom mestu. Drugim rečima, suštinska pitanja i činjenice se ne menjaju baš mnogo, za razliku od spoljnih manifestacija. Osnovne potrebe i problemi čovečanstva u svetu greha, kao i hrišćanski principi za ispunjenje tih potreba i rešavanje problema su univerzalni. Upravo zato je Biblija i dalje značajna knjiga. Isto važi i za Elen Vajt. Ona je postavila principe koji imaju pođednak značaj danas kao što su imali pre sto godina.

Međutim, ako želimo da iz njenih dela izvučemo najviše, moramo prevazići površno čitanje i početi sa otkrivanjem univerzalnih principa na kojima se zasnivaju njeni saveti. Upravo tada znanje istorijskih činjenica postaje važno.

Tvrdnje Elen Vajt se sastoje iz najmanje dva dela. Prvi je elemenat vremena i mesta. Drugi su univerzalni principi. Uzmimo na primer savet Elen Vajt da treba da naučimo svaku mladu ženu “da upregne konja i potera ga” kako bi bila “spremnija da se snađe u vanrednim okolnostima života” (Ed 216, 217). Taj savet nam baš ne izgleda naročito koristan ili značajan. Međutim, to je samo na površini tako, na nivou vremena i mesta. Ispod te površine je princip da mlade žene, baš kao i mladi ljudi, ne treba ni od koga da zavise ako im je potreban prevoz. Isto tako, hrišćani obično ne skidaju obuću kad ulaze u crkvu, kao što je učinio Mojsije kada je došao na mesto Božjeg prisustva (2. Mojsijeva 3,5). To je bilo posebno vreme i mesto. Ali princip poštovanja Božje prisutnosti je univerzalno primenljiv.

Istorija nas uči da su pitanja zdravlja, građanskih prava i trezvenjaštva uvek prisutna. I mada su se problemi u vezi sa građanskim pravima pre Građanskog rata razlikovali od onih posle rata, isti principi važe za njihovo rešavanje u oba perioda. U stvari, ti principi važe i danas, iako su se neka spoljna obeležja borbe za građanska prava izmenila.

Zbog toga treba da naučimo da u tekstovima pronalazimo kako univerzalne probleme ljudskog roda, tako i večite principe koji su nam dati da bismo ih mogli rešavati. To znači da moramo čitati uzimajući u obzir istorijski elemenat. Dok čitamo tekstove Elen Vajt (ili Bibliju), moramo uočiti univerzalne principe na kojima se zasnivaju njeni saveti u datom vremenu i prostoru. Zatim, vođeni Svetim Duhom, treba da primenimo te principe na sopstveno vreme i mesto. Kao pomoć u tom procesu važno je poznavanje opšteg istorijskog konteksta u kome je Elen Vajt govorila, kao i konkretnog konteksta u kome je ona davala savete pojedincima ili crkvama, kad god je to moguće.

Budući da su spisi Elen Vajt zasnovani na principima, nije ni pogrešno ni staromodno iz hrišćanske perspektive razmišljati o takvim stvarima kao što su savremene “sapunice” na TV. Njihov modernizam je samo površinski. Ispod toga je isto bežanje od stvarnosti i emocionalna dinamika kojom se u devetnaestom veku manipulisalo kroz sentimentalne romane i pozorišne melodrame. Isto važi i za druge teme koje je obrađivala Elen Vajt. U savremenim činjenicama prošlost je uvek sa nama u principu; prošlost je uvek prisutna. To je ono što savete iz devetnaestog ili iz prvog veka čini značajnim i za naše vreme.

Svet Elen Vajt

Nova dokolica

Kao skoro sve u godinama posle Građanskog rata, promenila se i priroda dokolice. Možda bi trebalo da kažemo da je dokolica postajala stvarnost za većinu ljudi. Ranije su samo bogati imali slobodnog vremena, dok je neprekidni rad bila sudbina masa. Dokolica jednostavno nije postojala za većinu ljudi. Sa radnom nedeljom od 70 do 80 radnih sati, nikakvim godišnjim odmorom i samo ograničenim aktivnostima nedeljom, život je bio jedan neprekinuti krug rada i aktivnosti tesno povezanih sa radom.

U sprezi sa realnošću bez slobodnog vremena bila je filozofija nasleđena od puritanskih predaka koja je na dokolicu gledala kao na centralni greh (greh koji otvara put kockanju, opijanju, i slično), a na rad kao na centralnu vrlinu. Kongregacionalistički časopis The New Englander je to lepo izrazio 1851.godine rečima: “Neka naši čitaoci, svi bez razlike, imaju na umu da smo mi poslati u svet ne da se igramo i zabavljamo, već da radimo; ne da uživamo i sebi ugađamo, već da služimo Bogu i slavimo Ga, i budemo od koristi svojim bližnjima. To je veliki cilj i svrha života. U ispunjenju tog cilja Bog nam je doduše dozvolio i svu potrebnu razonodu i odmor… Ali je krajnji cilj života ipak rad.”

Upotreba mašina postepeno je do kraja osamdesetih skratila radnu nedelju na 60 sati, a mnogim radnicima i na 50 sati krajem veka. Osim toga, mnoga preduzeća su uvela subotu kao polupraznik, Dan rada je postao praznik početkom devedesetih, a godišnji odmor životna činjenica za srednju klasu u usponu. Uz manje rada bilo je više slobodnog vremena, a sa njime je počeo razvoj odgovarajućih industrija (u vezi sa sportom i zabavom) kakve poznajemo u dvadesetom veku.

Industrija za dokolicu rezultat je ne samo povećanja slobodnog vremena kod više ljudi, već i urbanizacije. Na kraju krajeva, komercijalnoj zabavi je potrebna kritična masa redovnih mušterija ako želi da bude profitabilna. U ovom poglavlju ćemo posmatrati dva pravca u kojima se dokolica razvijala puštajući svoje pipke po celom društvenom tkivu: (1) sport i rekreaciju i (2) zabavu.

Sport i Rekreacija

Jedan aspekat revolucije u sportu odnosio se na nastanak onih timskih sportova koji su bliski središtu američke kulture, kao što su bejzbol, ragbi i košarka. Sva tri su “izmišljena” u drugoj polovini devetnaestog veka.

Prvi je stekao popularnost bejzbol. Igra koja je pedesetih godina počela kao zabava gospode, postala je omiljeni provod severnjačke armije u Građanskom ratu i tako se pretvorila u sport običnih ljudi. Mada je u početku bila čisto amaterska igra, pritisak da se pobedi doveo je do angažovanja profesionalnih igrača. Negde 1869. “Crvene čarape” iz Sinsinatija (Cincinnati Red Strockings) u potpunosti su se sastojale od plaćenih igrača. Njihov zadivljujući rekord (58 pobeda, jedna nerešena utakmica i nijedan poraz, 1869.godine) podstakao je i druge timove da urade isto. Ali, sa novcem i uspesima došli su i problemi, kao što su kockanje i nameštanje utakmica. Nacionalna liga je 1876. počela da uvodi red u tu igru i da joj vraća ugled. Gradske zajednice su uskoro sagradile velike stadione koji su mogli da prime hiljade gledalaca i zemlja je zakoračila u eru sportova sa velikim brojem gledalaca.

Dok je bejzbol vladao u profesionalnom sportu, dotle je ragbi bukvalno transformisao ono što je trebalo da bude američki koledž. Prinston i Ratgers su 1869. odigrali prvu utakmicu između dva koledža. Osamdesetih godina su počeli napori da se i ova igra očisti, ali su velika želja da se pobedi po svaku cenu i angažovanje atleta za navodno amaterski sport doveli ragbi do brutalnosti.

Tim Kornel univerziteta uživao je naročito groznu reputaciju zbog svoje agresivnosti. Godine 1876. i Harvard i Jejl su odbili da igraju protiv Kornela, a i sami su bili prilično brutalni. Njujorški list Evening Post je 1884. izvestio o utakmici između Jejla i Prinstona gde su “gledaoci mogli da vide kako se jedanaestorica igrača baca jedan na drugoga, stvarajući gomile koje se ritaju i izvijaju”. Sirova snaga je bila zakon na terenu, a pri tom nisu postojali nikakvi zaštitni jastučići niti kacige.

Godine 1905. osamnaest Amerikanaca je smrtno stradalo na ragbi utakmicama između koledža. Na Harvardu je u sezoni bilo samo dve utakmice bez povreda. Jedan učesnik utakmice između koledža Pen i Svortmor je te godine bio tako sistematski i temeljno pretučen da je njegovo krvlju obliveno lice postalo fotografska senzacija u celoj zemlji. Ta fotografija je razbesnela predsednika Teodora Ruzvelta i on je zapretio da će lično ukinuti taj sport ako ga koledži ne očiste od prljavštine. U duhu Progresivnog pokreta koji ga je ranije naveo da se lično sretne sa američkim industrijskim korporacijama, predsednik se sastao sa trenerima i direktorima nekolicine vodećih univerzitetskih timova i zadužio ih da sprovedu reformu. Do 1906. ta reforma je već dobro uznapredovala. Danas je, naravno, većina unviverziteta više poznata po svojim ragbi timovima nego po svom akademskom ugledu ili njegovom nedostatku.

Osim gladijatorskog carstva sportova sa velikim brojem gledalaca, u drugoj polovini devetnaestog veka došlo je i do nastanka takmičarskih sportova. Interesovanje za poboljšanje zdravlja ne samo što je dovelo do boljih higijenskih navika i zdravije ishrane nego i do pokreta za postizanje i očuvanje dobre fizičke kondicije. Osamdesetih godina fiskulturne sale su nicale u gradskim zonama i u studentskim centrima. Popularni sportovi na otvorenom bili su golf, tenis i streličarstvo. Kroket i biciklizam, pak, doveli do opšteg oduševljenja, mada su neki moralisti osuđivali ovaj prvi jer je izlagao pogledima ženske gležnjeve i podsticao flertovanje.

Bicikli su početkom devedesetih postali prava manija i svaki član mnogobrojnih porodica iz srednje klase osećao je da mora da ima svoj bicikl. Problem je bio u tome što su mnogo koštali – i do šest mesečnih plata radnika. Korišćeni su ne zato što predstavljaju jevtin prevoz, već da bi se pokazali i da bi se održao korak sa susedima. Stvarani su biciklistički klubovi i njihovi članovi su kreirali svoje uniforme. To je postalo nešto što se mora uraditi, mada je imalo pomalo neugodan efekat dovodeći porodicu skoro do bankrotstva. Međutim, pokazalo se da bicikli obezbeđuju dobro telesno vežbanje u prirodi. Naravno, oni su to nastavili da čine i kada je ta manija kratkog daha prestala i kada im je cena postala pristupačnija.

Osim ekipnih i takmičarskih, u drugoj polovini devetnaestog veka bilo je i ružnijih vrsta sportova. U toj kategoriji nailazimo i na takvu zabavu kao što je borba pacova. Na nešto višem nivou bili su tadašnji brutalni boks mečevi bez rukavica. Borba se nije završavala, pisao je jedan komentator, “dok jedan od učesnika ne bi barem bio izudaran, išutiran i izgrižen do krvave nesvestice”. Junak osamdesetih bio je Džon L.Saliven, koji je u 75 rundi na toploti od 106 stepeni Farenhajta porazio Džejka Kilrejna. Ovaj sport je postao tako ubitačan da ga je grad Njujork zabranio. Kuglane i bilijar sale takođe su imale sve više stalnih posetilaca u periodu posle Građanskog rata i uskoro su postale stecišta ljudi malo grublje vrste. Sa druge, pozitivnije strane, početkom dvadesetog veka sve se više formiraju gradski parkovi i igrališta.

Elen Vajt je sa pomešanim osećanjima gledala na nove vrste rekreacije. Veoma se protivila ragbiju i boksu, koji su ”postali škole brutalnosti”, i nije podržavala aktivnosti poput ovih u adventističkim školama (Ed 210). Ona je takođe bila protiv naglašenog takmičenja i smatrala je da hrišćani u svojim raznim aktivnostima treba da streme ka saradnji. Osim toga, ona se sa oduševljenjem zalagala za svakodnevno fizičko vežbanje svakog pojedinca, ali je upozoravala na preterivanje u tome i na preveliko oduševljavanje ekipnim sportovima (Ed 210). Ona je najtoplije preporučivala “koristan fizički rad na otvorenom” (Ed 215,219), mada nije osuđivala ni “obično igranje loptom”. Međutim, upozoravala je na preterano bavljenje ovim drugim, jer hrišćani treba da imaju druge prioritete za svoje vreme i novac (AH 499).

Zabava

Osim sporta i rekreacije, u drugoj polovini devetnaestog veka došlo je i do razvoja sektora zabave. Dva područja koja su bitna za ovu studiju su popularni roman i pozorište.

Napredak štamparstva početkom veka (vidi Glavu 5) ne samo da je omogućio nastanak novina od jednog penija i gomilu verske i reformske literature, već je i podstakao izdavanje popularnih knjiga u nastojanju da se dođe do masa.

Popularna književnost devetnaestog veka se razvijala u tri pravca. Prvi je bio romantični roman, koga su obično pisale žene za žene. Sa težištem na zapletu, ovi romani su obrađivali ženske teme, kao što su romantična osećanja, brak i moda. Zaplet je bio oko mladih devojaka koje su saletali zavodnici, sa brakom na kraju ako bi devojka uspela da obuzda svog udvarača, ili pak smrću ako bi prešla granicu vrline pre braka. Tako su romani po pravilu sadržavali moralnu lekciju o tome kako voditi svoj lični život.

Druga kategorija popularne književnosti koja se javila polovinom veka imala je muškarce za ciljnu grupu. Stalna tema “petparačkih romana” je bila avantura. Zaplet je često bio oko ubijanja Indijanaca, kriminala i “stvarno loših odmetnika od zakona”. Jedan istoričar ovog književnog žanra primećuje da “što se tiče broja ubijenih Indijanaca, on mora da je više puta premašivao ukupnu indijansku populaciju SAD”.

Kao i kod romantičnog romana, ovde je bila važna masovna proizvodnja, a ne kvalitet. Prentis Ingraham je, na primer, napisao oko 1.000 petparačkih romana – od čega 121 o podvizima Bufalo Bila – iako je sa pisanjem počeo tek u zrelim godinama. Džon Vud je proučavajući književnost kraja devetnaestog veka utvrdio da su najuspešniji romani bivali na kraju štampani u lepo ukrašenim i pozlaćenim povezima i smatrani književnošću “visoke klase”. S druge strane proizvodnog procesa, pre nego što bi se pojavila kao romani, ova dela su često izlazila u nastavcima u novinskom formatu.

Treću kategoriju popularne književnosti činio je religiozni roman kojim se nastojalo da se prevaziđe “obični” senzacionalizam i istovremeno dopre do nove publike time što će se u zaplet ubaciti verske pouke ili što će se radnja ispresti oko neke verske ili biblijske priče. Tako je prečasni Džozef Holt Ingraham (Prentisov otac) napisao veoma popularnog Vladara kuće Davidove (Prince of the House of David) i druge priče koje njegov sin naziva “petparačkim romanima Biblije”. Takav pristup je naveo Elen Vajt i neke njene savremenika da osude verske romane i versku književnost uopšte, iako su preporučivali čitanje Poklonikovog putovanja (The Pilgrim’s Progress), dela koje je takođe bilo plod piščeve mašte.

Čini se da je razlika između Pokloniikovog putovanja i nekih petparačkih biblijskih romana bila više u kvalitetu, nego u tome da li se nešto zaista dogodilo. Činjenica je da je industrija popularnih romana krajem devetnaestog veka veoma podsećala na televizijske “sapunice” u udarno vreme krajem dvadesetog. Jedna značajna studija termina književnost (fiction), kako ga koristi Elen Vajt, ukazuje da se on odnosi na delo koje ima sledeće karakteristike: “(1) stvara rđavu naviku, (2) može biti sentimentalno, ili senzacionalno, erotsko, profano ili bezvredno; (3) daleko je od stvarnosti, jer čitaoca navodi da pobegne u svet snova i tako bude manje sposoban da se nosi sa problemima svakodnevice; (4) duh čini nesposobnim za ozbiljno učenje i pobožan život; (5) oduzima vreme i bezvredno je.” Ovaj opis stavlja Elen Vajt u grupu kritičara senzacionalističke literature tog vremena i među neke kritičare popularnih medija našeg doba.

Veoma slično popularnom romanu u pogledu kvaliteta bilo je popularno pozorište. Naravno, pozorište je imalo nekoliko svojstvenih problema van kvaliteta predstava. Dva takva problema su se odnosila na ličnosti i okruženje. Kod ovog prvog, životi glumaca teško da su bili najuzvišeniji primeri viktorijanske moralnosti.

Pozorišno okruženje je, pak, samo po sebi sadržavalo dva problema. Jedan je bio taj što su pozorišta devetnaestog veka često bila locirana u delu grada sa najvećim procentom barova, bilijar sala i javnih kuća. Međutim, ono što je pozorište činilo duhovno i moralno rizičnim mestom bila je činjenica da je ono bilo u tesnoj vezi sa prostitucijom. Dok je parter predstavljao idealno mesto susreta uglednijih prostitutki i njihovih klijenata, sve do osamdesetih godina cela galerija, ili “treći nivo”, bila je prepuštena prostitutkama iz nižih društvenih slojeva i njihovim pratiocima. Taj treći nivo je čak imao poseban ulaz kako ugledni građani ne bi morali da se sreću sa “noćnim damama”. Zbog toga ne čudi da je pozorište uživalo loš glas kod većine hrišćanskih kritičara.

I sam sadržaj predstava je, naravno, opravdano zasluživao kritike. Kao i kod popularnog romana, i ovde su senzacionalizam, preterane emocije i avantura zauzimali centralno mesto. Publika koja je gledala melodrame tog vremena, prema rečima Delmera Dejvisa, “bila je uglavnom iz nižih društvenih slojeva koje je industrijska revolucija opterećivala i eksploatisala, i čiji su životi često bili užasni zbog njihove svakodnevne sumornosti i siromaštva; to su bili ljudi koji su čeznuli da pobegnu od takvog života i sentimentalno se nadali moralnoj pravdi koja će ispraviti zlo koje im je naneto.” Zbog toga su bogataši u melodramama često bili negativci, dok je radnik bio junak koji je spasavao mladu damu u nevolji.

Mada je bila puna probadanja nožem, pucnjave, vešanja, davljenja, trovanja, samoubistava, požara, brodoloma, železničkih nesreća, okrutnih nevaljalaca i junaka koje su zadesile stravične porodične i fizičke patnje, tadašnja drama je vodila ka srećnom završetku i trijumfu vrline nad zlom. Ne treba ni reći da se radnja odvijala brzo i da je zaplet bio pustolovan.

Kao i kod sentimentalnih i petparačkih romana, ne treba nam mnogo da bismo prepoznali “materijal” modernih medija u drami devetnaestog veka. Naravno, današnji junaci ne moraju da budu puni vrlina, niti dobro nužno pobeđuje zlo. Međutim, osim moralnih pouka, nije se mnogo toga izmenilo, izuzev same forme medija.

Pored drame, pozorište devetnaestog veka je prikazivalo i predstave putujućih muzikanata, vodvilje i Šekspirove komade u obradi.

Elen Vajt se plašila kakve će posledice oblici zabave tog doba, koja je ljude udaljavala od životne stvarnosti, imati na one koji su u njima preterano uživali. Ona je na pozorište svog vremena gledala kao na “leglo nemorala”, sredstvo koje će “pokvariti maštu i uniziti moral”, “uništiti uticaj vere” i “umanjiti sklonost ka uživanju u tihim zadovoljstvima i trezvenim realnostima života” (4T 653). Zbog svega toga je savetovala svojim čitaocima da izbegavaju “frivolno i uzbudljivo”, čak i kada bi uz takve priče išla i religiozna osećanja i moralne pouke (MYP 272).

S druge strane, Elen Vajt je bila pobornik razonode koja bi pametno ispunjavala vreme i pomagala ljudima da formiraju svoj karakter (AH 417). Kako kod sporta, tako i kod zabave, možda je njen glavni savet ljudima bio da učestvuju u onome što ih izgrađuje, a ne u onim stvarima koje služe samo za zabavu ili razonodu ili omogućuju bekstvo od životne stvarnosti. “Postoji”, pisala je ona, “razlika između rekreacije i zabave. Rekreacija, kao što joj samo ime kaže, treba da nas ojača i izgradi. Odvlačeći nas od naših svakidašnjih briga i obaveza, ona nam donosi osveženje duha i tela i time nam omogućuje da se sa novom snagom vratimo ozbiljnim poslovima u životu. Zabava se, s druge strane, traži radi zadovoljstva i u njoj se često preteruje; ona oduzima energiju potrebnu za koristan rad i tako pokazuje da predstavlja smetnju postizanju istinskog uspeha u životu” (Ed 207).

Svet Elen Vajt

Društveni problemi

U Glavi 3 zapazili smo da su decenije koje su prethodile Građanskom ratu bile pune reformi. Dvadesete i tridesete godine prošlog veka donele su široki dijapazon dobrovoljnih društava formiranih da bi se iskorenilo svako zlo i tako ostvarilo carstvo nebesko na Zemlji, ili, za one manje verski nastrojene, da se barem svet učini boljim mestom za život. Medutim, do pedestih godina jedan problem je posebno razbuktavao strasti reformatora – oslobađanje robova. Ta reforma je iscrpla svu snagu i sva sredstva kojima su se održavali drugi pokreti ranijih godina.

U godinama posle Građanskog rata, uz postignutu emancipaciju, zabeležna je pojava novih reformi jer su idealisti nastavili sa svojim pokušajima “da stvari dovedu u red”. Iako su mnoge od tih reformi bile iste kao pre, doći će do stavljanja novih naglasaka i pojave novih vrsta reformatora koji će ih pokretati.

Trezvenjački Pokret

Reforma koja je više od svih ostalih obuzimala maštu i napore reformatora na kraju devetnaestog veka bila je ona koja se zalagala za uzdržavanje od alkohola. Kao i pokret za oslobađanje robova, krstaški pohod ka trezvenjaštvu dostići će vrhunac u jednom događaju na nacionalnom planu – donošenju Osamnaestog amandmana na Ustav SAD 1919. kojim se zabranjuje prodaja i proizvodnja opojnih pića.

Stanovništvo SAD se u devetnaestom veku grubo delilo na dve grupe shodno svom stavu prema alkoholnim pićima – jedni su bili za njih, dok su ih drugi smatrali izvorom kriminala i siromaštva. Crtež u ovoj knjizi odražava ovo drugo mišljenje. Na njemu umetnik svaljuje glavnu krivicu za društvene probleme na trgovce alkoholom. Taj problem nije bio poguban samo za društvo u celini već je razarao i domove. Jedan stanovnik siromašnih predgrađa Čikaga je socijalnom radniku, Džejn Adams, skrenuo pažnju na to “da se može reći da je nesreća ako te sopstveni sin istuče radi ono malo novca što si napabirčio teškim radom, ali da nemaš srca da ga kriviš za ono što je video da njegov otac radi celog života; i moj otac bi uvek podivljao kad bi piće njime ovladalo i tukao me sve do svoje smrti.”

Trezvenjački pokret u SAD je imao tri faze. Prva je bila pre Građanskog rata i svoj vrhunac je dostigla kada su Mejn i barem još devet drugih saveznih država donele zakone o potpunom uzdržavanju od alkohola. Do 1865, međutim, zakonodavna tela i sudovi ukinuli su ili proglasili neustavnim većinu tih zakona (vidi Glavu 3).

Druga faza pokreta otpočela je 1869. sa osnivanjem Prohibicione stranke na nivou države. Ali, pravu moć u ovoj fazi nije imala ta politička stranka, već Ženska hrišćanska unija za trezvenjaštvo (Women’s Christian Temperance Union) (WCTU). WCTU je nastao iz ženskog krstaškog pohoda protiv pića koji je protutnjao kroz Njujork i centralni Ohajo u zimu 1873/1874. Glavna metoda pohoda bila je “molitva unutra”(pray-in). Pozivajući Sveti Duh da im pomogne, grupe žena molile su se klečeći na podovima barova sve dok vlasnici ne bi pristali da zatvore svoje radnje. Na taj način one su uspele da zatvore nekih 250 barova za 50 dana. Nažalost, većina tih barova bila je ponovo otvorena. Ali, ideje o pomoći pohodu nije nestalo : Žene su mogle da donesu promene.

Na čelu sa Fransis E. Vilard (Frances E.Willard) u poslednje dve decenije veka, WCTU je postao moćan činilac u borbi protiv alkohola. WCTU se borio ne samo za trezvenjaštvo, već i za druge reforme, naročito one koje su se ticale ženskih prava. On je bio najveća trezvenjačka organizacija pre 1900. i najveća ženska organizacija u SAD do tada. On je ženama davao mogućnost da politički deluju. Ali Vilardovoj to nije bilo dovoljno. Ona je smatrala da bi samo biračko pravo omogućilo ženama da eliminišu alkohol i zaštite svoj dom.

Treća faza trezvenjačkog pokreta počela je 1895. kada je osnovana Američka liga za borbu protiv barova ( Anti-Saloon League of America). Za razliku od Vilardove WCTU, ova liga je imala samo jedan cilj – uništenje barova. “Liga za borbu protiv barova kao organizacija smatra“, pisalo je u njenoj literaturi, “da možemo verovati da će, ukoliko se rešimo barova, vreme, i obrazovanje, i širenje moralnosti i religije, obeshrabriti i eliminisati ličnu upotrebu alkohola kao pića.”

Glavni posrednik za izvršenje poslova lige bila je crkva. To je bio poslednji veliki “krstaški” pohod u kome su protestantski liberali i konzervativci radili zajedno prema istom cilju.

Oko 1913. liga je shvatila da nije dovoljno da se samo uklone barovi. Od tada se borila za ustavni amandman kojim bi se zabranjivala proizvodnja ili prodaja opojnih pića. Pobeda je, kao što smo ranije rekli, došla 1919. kada je usvojen Osamnaesti amandman.

Adventistička crkva i Elen Vajt bili su veoma aktivni u trezvenjačkom pokretu. Prvi adventisti na političkoj funkciji bili su trezvenjački kandidati. A Elen Vajt je 1881. napisala da “pobornici trezvenjaštva ne ispunjavaju u potpunosti svoju dužnost ukoliko ne utiču na druge poukom i primerom – govorom i perom i glasanjem – u korist prohibicije i potpunog uzdržavanja od alkohola” (RH, 8.novembar 1881).

Elen Vajt je o trezvenjaštvu govorila na nekim od svojih najposećenijih predavanja. Na primer, na skupu na otvorenom prostoru u Grovlendu, Masačusets, 1876. ona je procenila da je nekih 20.000 ljudi prisustvovalo njenim predavanjima o trezvenjaštvu. Naredne godine je ponovila ova događanja u Grovlendu. Haverhilov list Daily Bulletin od 27. avgusta ovako je komenarisao nedeljni skup: “Veliki događaj dana je bila popodnevna služba. Vozovi iz svih pravaca dovezli su ogromne mase ljudi i šumarak je bukvalno vrveo od sveta. Gospođa Vajt je govorila na temu hrišćanskog trezvenjaštva. Ova dama je moćan i ubedljiv govornik, ona zahvaljujući svom jasnom govoru i ubedljivoj logici ima potpunu vlast nad masama.

Zdravstvena Problematika

Dobra stara vremena – bila su užasna! Ovaj naslov slikovite istorije američkog društva devetnaestog veka koju je napisao Oto Betman (Otto Bettmann) najprikladniji je opis za područje zdravstva. Iako je pokret za zdravestvenu reformu s početka tog veka doneo izvestan napredak, godine posle Građanskog rata još uvek su bile vreme nepoznanja osnovnih pojmova iz higijene, medicine i ishrane. Međutim, u šest decenija koje će uslediti, doći će do nezabeleženog napretka na svim poljima vezanim za zdravlje.

Danas je većini Amerikanaca teško da sagledaju krhkost života u prošlom veku. Ne samo da je smrtnost dece bila visoka već je dolazilo i do epidemija i drugih nevolja u razmerama koje je teško zamisliti. Tako je, na primer, epidemija žute groznice u Memfisu, država Tenesi, 1878. godine odnela 5.150 života od ukupne populacije koja je iznosila 38.500. Te iste godine Nju Orleans je od žute groznice izgubio nekih 3.977 stanovnika. Ali, to je bila samo polovina u odnosu na epidemiju u tom gradu 1853, koja je odnela 7.848 života. Ljudi su pripisivali žutu groznicu i druge epidemije lošem vazduhu – onom što su lokalne vlasti zvale “miasma” (kužni vazduh). U međuvremenu, nešto tako prosto kao talas vrućine imaće za posledicu 3.000 mrtvih u gradu Njujorku 1896. godine.

Na polju higijene je takođe malo toga bilo dobro. Na ulicama Njujorka na prelasku devetnaestog u dvadeseti vek, na primer, konji su za sobom ostavljali nekih 2,5 miliona funti (1,25 miliona kilograma) izmeta i 60.000 galona (15.000 litara) mokraće dnevno. A konji su bili tek početak problema. Samo vrlo mali broj kuća imao je unutrašnje toalete. Mirisne i higijenske implikacije te činjenice mi moderni ljudi uopšte ne možemo ni da zamislimo. Jedan istaknuti zdravstveni stručnjak je osamdesetih godina primetio da je najmučniji problem urbanizacije rasprostranjenost (spoljnih) nužnika “od kojih je dovoljan samo jedan da leti učini život komšijama nesnosnim”. H.L.Menken se još otvorenije izrazio kada je rekao da je Baltimor osamdesetih godina smrdeo “kao milijarda tvorova”. Čikaški Times je grad opisao kao “pravi smrdež”. “Nijedna druga reč ga ne opisuje tako dobro kao smrdež,” primećuje list. “Zadah označava nešto konačno. Smrdež, pak, dostiže beskonačno i postaje “uzvišen” po veličini svoje odvratnosti.”

Dodajte tome ulično smeće koje se ne odnosi, zagađenu vodu, industrijski otpad i bezbrojne muve, komarce, bubašvabe i ostale insekte, i dobićete neizbežni haos, u najmanju ruku. U nedostatku podzemnih kanalizacionih cevi mnoge gradske reke i njihove pritoke postale su otvorene septičke jame.

Stambene zgrade su takođe bile daleko od zadovoljavajućih. Prenaseljenost (neki put i hiljadu ljudi po stambenom bloku), slabo provetravani stanovi (od kojih mnogi nisu imali ni jedan jedini prozor) i neprečišćavana voda za piće (čak i za bogate) činili su gradove same po sebi opasnim po zdravlje.

Ni život na selu nije bio mnogo zdraviji. Većina farmi proizvodila je samo za sopstvene potrebe. I mada možemo zamišljati farmersku kuću krajem prošlog veka okruženu ružičnjakom, verovatno bi ispravnije bilo zamisliti, kao što ističe Betman, “gomilu đubreta i stajnjaka” oko zgrade, ”koji se lepe za obuću i ispuštaju odvratan smrad što privlači masu muva, krpelja i crva, čineći život ljudi i stoke još jadnijim”. Iz praktičnih razloga bunar bi bio blizu kuće, koja je opet bila blizu ambara, pomoćne zgrade, štale, svinjca i kokošarnika. Dobar deo boleština i neobjašnjivog “jada” seoskog stanovništva može se pripisati zagađenim bunarima. Tek devedesetih godina ljudi su postali svesni opasnosti koje nosi zagađena voda za piće. U godinama posle Građanskog rata ni higijenska priprema i čuvanje hrane nisu bili na zadovoljavajućem nivou.

Osim opšte higijene, u godinama posle 1865. trebalo je poboljšati i lične higijenske navike i medicinska znanja. U Njujorku je 1882. bilo samo oko 2% domova koji su imali vodovodne instalacije. Kupanje je za većinu ljudi bilo retkost. Borba za kupanje subotom uveče nije bila nikakva šala. To je bila revolucionarna radnja za koju su se zalagali zdravstveni reformatori. Kada je Elen Vajt 1872. preporučila da se “zdravi ljudi kupaju čak dva puta nedeljno” (3T 70), ona je bila predvodnik lične brige o zdravlju. Neadekvatna i neuravnotežena ishrana takođe je dovodila do problema sa zdravljem u drugoj polovini devetnaestog veka.

Osim toga, medicinska nega je još uvek bila problematična kao i u godinama pre rata. SAD su sedamdesetih godina imale samo oko 200 bolnica od kojih je preko jedne trećine bilo za mentalno poremećene. U decenijama posle Građanskog rata bolnice su više ličile na skloništa za siromašne, nego na ustanove za brigu o zdravlju. Usled potpunog odsustva higijene, to su obično bile smrtonosne klopke. Bolesnici boljeg imovinskog stanja su ili lečeni kod kuće, ili su išli u banje ili reformske sanatorijume radi odmora i oporavka. Jedna žena iz visokog njujorškog društva je posle posete bolnici Belvi 1872. priznala da ranije skoro nije znala ni da bolnice postoje. A o svojoj poseti je napisala: ”Od odvratnog smrada mi se povraćalo. Stanje kreveta i bolesnika je bilo neopisivo. Jedna jedina sestra je spavala u kupatilu, a kada za kupanje je bila puna đubreta.”

Čak ni pojam sestra nije značio ono što znači danas. U zemlji nije bilo nikakve obuke za medicinske sestre dok bolnica Belvi nije počela sa prvim takvim programom 1873. godine. Mnoge takozvane sestre bile su pijane žene koje su obavljale tu dužnost u bolnici umesto odsluženja zatvorske kazne.

Ni obuka za lekare nije baš bila na visini. Ona se još uvek sastojala od četvoromesečnog ili osmomesečnog kursa. Kada je predsednik Harvarda, Čarls Eliot, zatražio 1869. da se uvedu pismeni ispiti za diplomce medicinskog fakulteta tog Univerziteta, bio je odbijen zato što. po rečima dekana, “većina studenata ne piše dovoljno dobro”. Džems Edson Vajt i njegov brat su u tom periodu prošli kroz obuku za lekare. Edson je o svom iskustvu pisao da je “odgovorni lekar nitkov – Higio-terapeutska klinika je podvala, a starog doktora Mila treba baciti u reku Delaver.”

Poznavanje i upotreba lekova još su bili problem. Iako su neke od “herojskih” metoda iz predratnog perioda, kakva je bila pročišćavanje pacijentovog tela korišćenjem otrovnih medikamenata, prestale da budu popularne (vidi Glavu 3), upotreba patentiranih lekova koji su se uglavnom sastojali od alkohola i sadržavali opijum i druge narkotike bila je široko rasprostranjena. Takvi su se napici prodavali bez recepta. Dakle, još je mnogo toga ostalo da se uradi na reformi zdravstvene zaštite i lečenja nacije.

Ta reforma će se uglavnom odvijati u dva pravca. Prvi se odnosio na poboljšanje individualnog i javnog zdravlja. Kod ovog prvog, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka došlo je do značajnog napretka u ličnoj higijeni i ishrani kod velikog procenta stanovništva. U tom kontekstu je doktor Džon Harvi Kelog (John Harvey Kellogg) devedesetih godina započeo proizvodnju gotove hrane za doručak za potrebe adventističkog sanatorijuma u Batl Kriku, država Mičigen. U poslednjim decenijama veka takođe je došlo do povećanja broja ljudi koji su bili zainteresovani za dobru telesnu kondiciju.

Na području javnog zdravlja došlo je do pokreta za čišćenje bolnica. Zbog bolje higijene, potpunijeg medicinskog obrazovanja i napretka same medicine, bolnice su krajem veka postajale mesta kuda su bolesni ljudi zaista mogli da odu da bi ozdravili.

Takođe je došlo do razvoja gradskih vodovoda i kanalizacija i počelo je redovno odnošenje smeća. Takvi projekti su često poticali od vlade. Tih godina je vlada takođe aktivno učestvovala u javnom zdravstvu stvarajući odbore za inspekciju škola, bolnica i trgovine hranom, ali i za druge poslove. Progresivna kretanja u politici takođe su dovela do stvaranja agencija za izradu standarda za proizvodnju hrane i lekova. Razvoj procesa hlađenja i pasterizacije doveo je do poboljšanja ispravnosti hrane. Ukratko, na kraju devetnaestog veka došlo je do velikih poboljšanja u zdravstvu.

U istom periodu došlo je do značajnog napretka i u medicinskoj nezi. Njega su posebno omogućila dva otkrića. Prvo se odnosilo na prihvatanje teorije o klicama. Ne znajući ništa o klicama, lekari koji nisu koristili čiste instrumente ili čak nisu prali ruke od jednog pacijenta do drugog, često su više pomagali da se bolest raširi nego što su je lečili. Antiseptički postupci su bili od presudnog značaja za razvoj bezbednih bolnica i rutinski uspešnih operativnih zahvata.

Drugo veliko otkriće koje je promenilo prirodu medicinske prakse bila je anestezija. Anestezija koja je potpuno eliminisala bol oslobađala je hirurge pritiska da operaciju moraju da završe za nekoliko sekundi ili minuta. Ova nova sloboda otvorila je put postupcima na koje se ranije niko ne bi odvažio. Korišćenje antiseptika i anestezije omogućilo je hirurzima da uspešno operišu i takve zone kao što su abdomen, lobanja i grudni koš.

Prve decenije dvadesetog veka takođe su donele i profesionalizaciju medicinskog obrazovanja. Više od polovine postojećih medicinskih škola u SAD moralo je biti zatvoreno, dok su one koje su opstale podignute na viši nivo.

Baš u to vreme adventisti sedmog dana osnovali su Koledž medicinskih evangelista /College of Medical Evangelists/ (današnji Univerzitet Loma Linda). Zbog sve viših standarda i troškova neki od vođa ove denominacije želeli su da pretvore školu u paramedicinsku ustanovu, ali se Elen Vajt borila za instituciju koja će pružati potpuno medicinsko obrazovanje i diplome za visoko stručne ljude u modernoj medicinskoj nauci. Govorila je da “medicinska škola u Loma Lindi mora biti najvišeg ranga”. Mladi treba da dobiju “medicinsko obrazovanje koje će im omogućiti da polože ispite koje zakon propisuje za sve koji rade kao stručni lekari”(MM 57).

Elen Vajt ne samo što je podržavala napredak u obrazovanju lekara i medicinskih sestara već se slagala i sa potrebom razvoja javnog i privatnog zdravstva. Ovaj napredak je u mnogo čemu predstavljao kulminaciju ideja i prakse koje je ona zagovarala pre 1865.godine, a o čemu je bilo reči u Glavi 3.

Promene u Sistemu Obrazovanja

Kao i zdravstvo, i obrazovanje je doživelo duboku transformaciju u periodu od 1865. do 1915. I ovde je dosta promena bilo posledica reformi započetih pre Građanskog rata (vidi Glavu 3).

Jedna od najznačajnijih promena odnosila se na razvoj nauke. Pre pedesetih godina klasični jezici i književnost imali su dominantno mesto u srednjoškolskom i fakultetskom obrazovanju. Ali, to mesto im je dovedeno u pitanje posle uspona darvinizma.

Britanski filozof Herbert Spenser najavio je predstojeći okršaj kada je obrazovnim krugovima 1854. godine postavio svoje veoma provokativno pitanje: “Koje je znanje najvrednije?” Spenseru je to bilo pitanje nad pitanjima. “Pre izrade racionalnog nastavnog programa”, pisao je on, “moramo odrediti šta najviše treba da saznamo; … moramo utvrditi relativnu vrednost različitih znanja.” Za Spensera je odgovor bio očigledan – “nauka” je najvrednije znanje za svako područje ljudske delatnosti.

Nisu se svi slagali sa ovim Spenserovim zaključkom. Borba oko nastavnog programa koja je trajala tokom druge polovine devetnaestog veka dovodila je do različitih odgovora na njegovo pitanje nad pitanjima. Neki su i dalje tvrdili da klasici predstavljaju najvrednije znanje, pošto se njihovim proučavanjem razvija um i stiče znanje koje određuje obrazovanu osobu. Drugi su, pak, tvrdili da je najvažnije stručno znanje.

U toj borbi ulozi su bili visoki. Pobednik bi dobio pravo da oblikuje umove novih generacija. Elen Vajt ni ovde nije ostala po strani. Ona je glatko odbacila mišljenja pobornika klasika, nauke ili stručnog obrazovanja kao središta nastavnog programa. Nedvosmisleno je tvrdila da Biblija predstavlja “temelj svakog obrazovanja dostojnog tog imena” (FE 448). “Nauka o iskupljenju je nauka nad svim naukama.” Njeno proučavanje “će oživeti duh i uzvisiti dušu” (Ed 126) jer podstiče “najviše sposobnosti ljudskog uma…na intenzivnu aktivnost” (Ed 124)… “Visoko obrazovanje”, govorila je ona, “predstavlja iskustveno upoznavanje sa planom spasenja,a to upoznavanje se odvija uz ozbiljno i marljivo proučavanje Svetog pisma. Ovakvo obrazovanje će obnoviti um i preobraziti karakter, obnavljajući u duši Božji lik” (CT 11).

U poslednje dve decenije devetnaestog veka Elen Vajt će u adventističkom obrazovanju voditi borbu da se klasici pomere sa svog dominantnog mesta i da se u samo središte nastavnog programa postave Biblija i njena filozofija. Slična borba vodila se i u srednjim školama i na fakultetima u zemlji. Do kraja veka hegemonija klasika je skoro svuda bila uzdrmana. U javnom sektoru su nauka, tehnologija i stručno obrazovanje zauzeli mesto klasika, dok je u adventističkim školama proučavanje Biblije bilo na dobrom putu da u nastavnom programu stekne mesto koje mu je s pravom pripadalo.

Škole na svim nivoima su, takođe, postale zdravija mesta, studenti su uspostavili bolju ravnotežu između umnog i fizičkog, a nastavne metode su postale efikasnije. Na taj način su neki od reformskih impulsa iz dvadesetih i tridesetih godina doživeli svoje ispunjenje krajem veka.

Pre nego što napustimo temu obrazovanja, želeli bismo da proučimo reakciju konzervativnog krila protestantizma na nove pravce u visokom obrazovanju. Oni koji su prerasli u premilenijalističke fundamentaliste razočarali su se i u darvinistički pravac javnih institucija i u višu biblijsku kritiku i u “apostatsku /otpadničku/ učenost” zatrovanu evolucionističkim idejama, koje su zauzimale sve značajnije mesto na hrišćanskim koledžima i teološkim fakultetima.

Njihov odgovor bili su Biblijski instituti. Prva takva ustanova bio je Nijek Misionarski koledž (Nyack Missionary College), osnovan u državi Njujork 1883. pod nazivom Koledž za obuku domaćih i stranih misionara i evangelista (Missionary Training College for Home and Foreign Missionaries and Evangelists). Druga je bio Mudijev biblijski institut (Moody Bible Institute), osnovan 1886.

Cilj misionarskih koledža i biblijskih instituta bio je da za misionarsku službu pripreme mlade hrišćane “koji nemaju ni sredstava ni vremena da pohađaju normalne koledže i teološke fakultete”. Kao takve, ove škole su izbegavale akademske titule i bile su na nižem nivou od fakulteta. Pokret ka misionarskim koledžima/biblijskim institutima nastao je kao odgovor na neprekidno kretanje ka liberalizmu mnogih protestantskih koledža i teoloških fakulteta i zahvaljujući entuzijazmu stvorenom od strane Studentskog dobrovoljačkog pokreta (Student Volunteer Movement) za ”odnošenje jevanđelja celom svetu još u ovoj generaciji”.

U devedesetim godinama devetnaestog i prvim godinama dvadesetog veka takođe je došlo do dodatka naziva “misionarski koledž” imenima nekolicine adventističkih institucija. Kao i kod fundamentalističkih škola, njihovi nazivi bili su reakcija na pojačani osećaj za svetsku misiju.

Elen Vajt, kao što se moglo i očekivati, imala je mnoge iste ciljeve kao pokret ka biblijskim institutima/misionarskim koledžima, ali je vodila adventističko visoko obrazovanje ka jednom umerenijem stavu. Ona je savetovala uravnoteženiji pristup studenata proučavanju “nauke i u isto vreme … učenju zahteva koje postavlja Njegova reč”(5T 21). Kad se završio devetnaesti vek, ona je insistirala da adventistički koledži “pruže sve što je neophodno za upis na medicinski fakultet” prema uslovima koje postavljaju zakoni različitih saveznih država (CT 479,480). Tako je stvorila osnovu da adventističke institucije postanu potpuno priznati fakulteti slobodnih veština, a ne da idu mnogo ograničenijim putem biblijskih instituta. Vreme je pokazalo da je taj savet bio od suštinske važnosti, jer stručnjaci raznih profila (na primer učitelji, medicinske sestre, računovođe) moraju imati priznate diplome kao preduslov za dobijanje dozvole za rad i obavljanje svog posla.

Rasni Problemi

Dok su se mnoga socijalna pitanja, kao na primer zdravstvo i obrazovanje, kretala ka boljim rešenjima u periodu od 1865. do 1915, to nije bio slučaj u svim oblastima, recimo, kad je reč o rasnim odnosima. Oslobađanje robova tokom Građanskog rata bio je samo početak procesa koji je trebalo da zemlji omogući rešavanje rasnih problema. U narednih nekoliko godina došlo je do izvesnog napretka. Između 1865. i 1870. SAD su u Ustav unele amandman kojim se ukida ropstvo (Trinaesti amandman), daje crncima državljanstvo (Četrnaesti amandman) i pravo glasa (Petnaesti amandman). Osim toga, Kongres je 1866. i 1875. doneo dva zakona o građanskim pravima, a 1865. je osnovao Fridmanov biro za pomoć oslobođenim robovima u njihovim nastojanjima da nađu sebi mesto u američkom društvu. Na horizontu su se pojavljivali znakovi koji su ulivali nadu uprkos neprekidnim rasnim tenzijama između Južnjaka obe rase i između Južnjaka i Severnjaka-belaca koji su još više otežavali situaciju. Crnci iz južnih država su do 1900. godine čak uspeli da pošalju 17 svojih ljudi u Kongres, uključujući tu i dva senatora.

Međutim, ono što je izgledalo kao napredak, krenulo je unazad po završetku Rekonstrukcije 1877.godine. Tada je nedavno izabrani predsednik Raterford B. Hejs (Rutherford B.Hayes) pristao da prepusti Jugu da sam reši svoj rasni problem, bez mešanja savezne vlade. U narednih 30 godina došlo je do rapidnog pogoršanja prava crnaca. Godine 1883. Vrhovni sud je poništio onaj deo Zakona o građanskim pravima iz 1875. kojim se zabranjuje rasna diskriminacija na javnim mestima i u javnom prevozu. Sedam godina kasnije, Sud je crnce lišio zaštite koju im je pružao Petnaesti amandman.

Devedesete godine su donele još radikalnije pogoršanje. Oko 1890. novi talasi imigracije stalno su potpirivali nativizam, emocije koja će podstaći rast rasizma u celoj zemlji. Te godine je Vrhovni sud doneo odluku da pojedine savezne države mogu tražiti segregaciju u javnom prevozu. Šest godina kasnije Sud je u sporu Plesi protiv Fergusona (Plessy v.Ferguson) svojom doktrinom “odvojeno ali jednako” otvorio put budućoj segregaciji svih vrsta. Oko 1910. rasna segregacija dozvoljena je u zgradama savezne administracije u glavnom gradu. Do tada je većina ljudi u svim krajevima zemlje već bila prihvatila segregaciju.

Devedesetih godina su se takođe javili udruženi napori da se crncima onemogući glasanje. Takvim zaobilaznim putevima, kakvi su bili takse na biračko pravo i testovi pismenosti, svaka južna država je našla način da zakonski oduzme crncima to pravo. Tako je u Luizijani, gde je 1896. bilo 130.344 registrovana crna birača, 1900. ostalo samo njih 5.320, a 1904. 1.342. U Alabami je broj registrovani crnih glasača sa 181.471 spao na samo 3.000 u 1900.godini.

Obrazovanje crnaca je takođe dostiglo kritičnu tačku. Godine 1890. samo je oko 20% od ukupnog broja crnačke dece dobijalo bilo kakvo obrazovanje. Guverner Džems Kimbol Vardaman (James Kimball Vardaman) iz Misisipija je prvih godina dvadesetog veka izjavio da je novac utrošen na obrazovanje crnaca “pljačka belog čoveka”.

Filozofska osnova dobrog dela tadašnjeg rasizma i nativizma bila je društveni darvinizam. Čak je i većina onih koji su se prema crncima odnosili prijateljski bila indoktrinirana evolucionom rasnom hijerarhijom koja je tako stepenovala rase da je belce stavljala na vrh evolucione lestvice, a Afrikance na njeno dno. Ljudi su takva shvatanja koristili da opravdaju ropstvo pre Građanskog rata, odnosno rasnu diskriminaciju posle njega. Većina belaca je verovala da je inferiornost crnaca naučna činjenica.

Elen Vajt je odbacivala takvo gledište. Ona je smatrala da su očigledni i stvarni nedostaci crnaca u njeno vreme posledica ropstva i ugnjetavanja koje je zbog toga usledilo. “Mnogi”, tvrdila je ona, “koji bi sigurno pokazali svoje sposobnosti da su bili blagosloveni mogućnostima kakve se pružaju njihovoj srećnijoj braći, belim ljudima, nisu imali nikakvu priliku za tako nešto” (pismo 80a, 1895.). Ona se takođe zalagala za to da se ”učini sve što je moguće da se izbriše strašno zlo koje im je naneto”(SW 15).

Ženska Prava

Još jedan od nekoliko pokreta “za oslobođenje” koji će dovesti do amandmana na Ustav bio je pokret za ženska prava. Kao što smo pomenuli u Glavi 3, rani borci za ženska prava poredili su svoj položaj sa položajem u kome se nalaze robovi. Tako je abolicionista, Lidija Marija Čajld (Lydia Maria Child), napisala: “Proklet je onaj sistem koji ljudska bića smatra imovinom! Bilo zato što su žene, ili što su obojeni.” Ova osećanja su se samo produbila kada je posle Građanskog rata federalna vlada ne samo isključila žene iz odredbi Četrnaestog i Petnaestog amandmana (koji su se odnosili na pravo crnaca da glasaju), već je i pokrenula pitanje da li su žene uopšte državljani SAD time što je u Četrnaesti amandman unela reč “muškarac”.

Godine 1869. došlo je do osnivanja Nacionalne asocijacije za žensko pravo glasa (National Woman Suffrage Association) i manje militantne Američke asocijacije za žensko pravo glasa (American Woman Suffrage Association). Vođe prve su bile Elizabet Kejdi Stenton (Elizabeth Cady Stanton) i Suzan B. Entoni (Susan B.Anthony). Na čelu druge je bila Lusi Stoun (Lucy Stone). Ove dve grupacije spojile su se 1890.

Žene su prvi put dobile pravo da glasaju na Teritoriji Vajoming 1869. Ovo pravo im je ostalo i kada je Vajoming dobio status savezne države 1890. Ubrzo su za njegovim primerom pošli i Kolorado (1893), Juta (1896) i Ajdaho (1896). Uprkos tim pobedama ovaj pokret nije uspeo da izdejstvuje ustavni amandman kojim bi žene dobile pravo glasa, iako se to svake godine pokušavalo, počev od 1870. Do ove pobede će doći tek 1920. kada je usvojen Devetnaesti amandman. Žene su konačno stekle prava punovažnih državljana SAD, kakva su za crne muškarce bila definisana Četrnaestim i Petnaestim amandmanom.

U međuvremenu su žene, kao što smo pomenuli na početku ove Glave, sve svoje napore usmerile ka trezvenjačkom pokretu. U stvari, pod vođstvom Fransis E.Vilard, Ženska hrišćanska trezvenjačka unija (Woman’s Christian Temperance Union) borila se za ženska prava i za pravo glasanja isto onoliko koliko i za zabranu alkohola.

Druga dva polja promena za žene krajem devetnaestog veka bili su obrazovanje i radno mesto. U tom periodu je više koledža otvorilo svoja vrata ženama, ravnopravno sa muškarcima. Osim toga, došlo je do stvaranja potpuno ženskih fakultetskih ustanova. Vasar je 1865. bio prvi u nizu. Neke od tih ustanova su na kraju pružale prvoklasno obrazovanje.

Većina žena koja se zapošljavala dobijala je niža radna mesta, ali su neke uspele da se probiju u svojim strukama. Godine 1849. Elizabet Blekvel je diplomirala medicinu, 1852. Antoanet Braun je rukupoložena za sveštenika, a 1869. Arabela Mensfild je bila prva žena kojoj je dopušteno da se u državnim sudovima bavi advokaturom. Korak po korak žene su osvajale teren svojih prava, ali je dosta toga ostvareno tek posle mnogo napora i bola.

Elen Vajt nije zaboravljala na tu borbu. Ona nije sumnjala da je Bog stvorio žene kao ravne muškarcima, ali nikada nije smatrala da je njena misija da se bori u pokretu za ženska prava. Mada je izgleda bila saglasna sa opštim ciljevima pokreta, ona se definitivno nije slagala sa načinom života nekih od njegovih vodećih pobornica.

To nije značilo da je sedela u zadnjem redu sveta muškaraca u kome je živela. Naprotiv, ona je preuzela istaknutu (ali nezvaničnu) ulogu vođe Adventističke crkve i nije se ustezala da se suprotstavi dominirajućim muškarcima kada bi osetila da joj je to dužnost. Osim što se lično angažovala, ona je podsticala druge žene da šire adventističku vest. Žene propovednici, govorila je, “pođednako su, kao i muškarci, neophodne da obave posao koji im je On poverio”(Ev 493).

Kapital i Radna Snaga

Skorašnja industrijalizacija države donela je probleme koji se po vrsti i veličini nisu mogli porediti ni sa čim do tada. Mada su problemi između radničke klase i vlasnika kapitala postojali i pre Građanskog rata, oni su u decenijama posle rata dostigli nezamislive razmere. Ne samo da je došlo do izrazitog razvoja nekih grana kao što su industrija čelika i železnice, već je i prevladavajuća doktrina društvenog darvinizma služila kao opravdanje povlašćenim slojevima da gomilaju neviđena bogatstva na račun stotina hiljada ljudi koji su za njih radili. “Najsposobnijima” u ovakvom sistemu je zaista bilo veoma dobro.

Međutim, radnička klasa je bila u nevolji. Mnogi su postali robovi za nadnicu. Iako zapisana četrdesetih godina devetnaestog veka, sledeća opaska novinara Orestesa Braunsona možda je još više važila pola veka kasnije. “Čovek koji ih zapošljava”, pisao je Braunson, “i za koga oni rade kao robovi, jedan je od bogataša iz našeg grada koji žive u luksuzu; ili je, pak, član našeg zakonodavstva koje donosi zakone za stavljanje novca u njegov sopstveni džep; ili je član Kongresa koji pristaje da uz visoku naknadu oporezuje siromašne u korist bogatih.”

Dok su vladajući kapitalisti gomilali svoje milione, radnik je možda primao samo 1 do 2 dolara za 12-časovni radni dan; žene su dobijale još manje, a deca samo 2 dolara nedeljno. Pri tom kao da niko nije saosećao sa radnicima. Vozači konjskih tramvaja u gradu Njujorku su primali 12 dolara nedeljno za šest radnih dana od po 16 radnih sati. Tedi Ruzvelt iz skupštine te savezne države je početkom osamdesetih žigosao kao “komunistički” njihov zahtev za dvanaestosatnim radnim danom.

Ne samo da je plata bila mala, a radno vreme predugo, već su i uslovi za rad bili veoma loši. Kako bi postigle najveću moguću proizvodnju, fabrike su namerno podešavale mašine na maksimalnu brzinu pri kojoj je radnik mogao da radi. Pri tom praktično nisu postojala nikakva sredstva za zaštitu. Oto Betmen beleži da je 1890. po jedan radnik na svakih 306 zaposlenih smrtno stradao, dok se na svakih 30 radnika po jedan povređivao. “Od ukupno 749.301 zaposlenog, godišnje je ginulo njih 2.451, što se 1900. povećalo na 2.675 poginulih i 41.142 povređena radnika.” U rudarstvu je bilo još gore. Društveni komentatori su govorili da rudar “silazi da radi kao u otvorenu raku, ne znajući kad se ona može zatvoriti nad njim”.

A šta bi povređeni radnik dobijao kao naknadu? Praktično ništa, osim što bi ga sahranili ako je poginuo na radnom mestu. Betmen ističe da “bez obzira da li je neki radnik bio osakaćen testerom, prignječen gredom, zatrpan u rudniku ili pao u okno, to je uvek bila njegova ’loša sreća’ ”. Sudovi su po pravilu presuđivali u korist poslodavca. Povrh svega, nije postojalo ništa slično socijalnom osiguranju, obeštećenju, ili bilo kakvoj zakonskoj zaštiti radnika koji bi izgubili radnu sposobnost, kao ni njihovih porodica. Povređeni radnik nije imao nikakvih prava i njegova porodica bi zapadala u bedu. A zašto su, možemo se zapitati, industrijski radnici prihvatali ovakve uslove? Zato što nisu imali drugog izbora ako su želeli da prehrane svoje porodice.

Nadnice ne samo što su bile bedne već je malo trebalo da postanu još gore. Dobar primer za ovo je kriza sa Pulmanovom kompanijom iz 1894. Usred teške ekonomske krize kompanija je otpustila 4.000 od svojih 5.800 radnika i drastično smanjila nadnice preostalim. Za to vreme su kirije koje su radnici plaćali Kompaniji ostale iste, kao i cene u Kompanijinim prodavnicama. To je bila ozbiljna stvar, jer je Pulman bukvalno posedovao celu opštinu gde su radnici živeli i kupovali. Pri svemu tome redovne dividende su isplaćivane bogatim investitorima koji su imali deonice u Kompaniji.

Radnici nisu imali mnogo izbora kad je trebalo rešavati njihove probleme. No, jedna stvar je bila sigurna: pojedinci se nisu mogli nadati uspehu pregovora sa velikim korporacijama. Kompanije bi jednostavno zamenile nezadovoljne radnike drugima ako bi se usudili da izlože svoje teškoće. Osim toga, poslodavci bi koristili “zatvaranje fabrika” da bi izgladnjivanjem radnika postigli njihovo odustajanje od zahteva, a mogli su i da pozovu savezne sudove sa njihovim dobro uhranjenim sudijama da ih podrže.

Jedina mogućnost koja bi mogla imati uspeha je bilo osnivanje sindikata, u nadi da će se stvaranjem monopola radne snage uspešno parirati monopolu kapitala. Ovo rešenje, kao što se moglo i očekivati s obzirom na visinu finansijskih uloga koji su bili u pitanju, dovelo je do nasilja.

Jedan od malobrojnih načina kojim su se sindikalno organizovani radnici mogli služiti bio je obustava rada – štrajk. Između 1880. i 1900. bilo je nekih 23.798 štrajkova u kojima je učestvovalo više od 6 miliona radnika. Približno polovina se završila neuspehom, a oko 15% kompromisom. Nažalost, neki štrajkovi su bili skopčani sa fizičkim nasiljem i uništavanjem imovine. Poslodavci su za to vreme smatrali da je potpuno opravdano da se štrajkovima odupru silom. Oni su imali svoje privatne vojske i koristili vladine trupe za obuzdavanje nasilnih štrajkača.

Protestantske crkve su se obično stavljale na stranu vlasnika kapitala, a protiv radnika. Henri Vord Bičer je rekao o štrajkačima: “Ako policijski pendrek kojim će se prosuti mozak bundžiji predstavlja odgovor, onda je to lepo i krasno; ali ako ne može da hitno reši problem, onda su meci i bajoneti, sačma i karteč… jedini lek… Napoleon je bio u pravu kada je rekao da je jedini način postupanja sa ruljom da se ona uništi.” Mada je ovakva izjava možda bila prejaka za jednog sveštenika, ona je izražavala tadašnje preovlađujuće mišljenje o tome kako treba rešavati problem štrajkova.

Uticaj religije na sukob kapitala i radne snage pojačao se kada je Rimokatolička crkva stala na stranu radnika. Godine 1891. papa Lav XIII je objavio svoju poslanicu Rerum Novarum kojom je osudio dehumanizaciju radnika od strane neobuzdanog kapitalizma. Mnogi protestanti su počeli da na sindikalni pokret gledaju ili kao na zaveru evropskih socijalista da upropaste državu, ili kao na pokret katoličanstva da je uništi. Tako su emocije zauzimale visoko mesto u borbi kapitala i radne snage.

Elen Vajt je na sukob između poslodavaca i radnika gledala u svetlu onoga što je rečeno za poslednje dane. Ne samo da je citirala Jakova 5,1 i 3,6 kada je okrivljavala kapitalizam za “pohlepu i ugnjetavanje” radnika (PK 651), već je i na sindikate gledala kao na “jednu od sila koje će na zemlju doneti takve nevolje kakve nisu viđene od kad je svet nastao” (2SM 142; upodvukao autor). Ona ni jednu ni drugu stranu nije smatrala nevinom. “Rđavi ljudi”, napisala je ona, “povezuju se u saveze, u trustove /monopolistička preduzeća tog doba/, u sindikate (monopolistička radna snaga), u konfederacije” (4BC 1142). Ona je pođednako bila i protiv surovih kompanija i protiv surovih radnika. Gospođa Vajt se protivila ugnjetavačkim kombinacijama bilo koje vrste koje bi ograničavale slobodu hrišćana da služe Bogu. Medutim, ona ipak nije videla potpuno rešenje za iskorenjivanje sukoba između radnika i kapitalista (sebičnosti) bez Drugog dolaska Hrista.

Reforma u Pogledu Sabata (Dana Odmora)

Pre Američke revolucije, i Kolonije i prva Američka republika povezivale su vernost u poštovanju sabata (nedelje) sa Božjim zavetnim obećanjima. Potpuno poštovanje Božjeg dana značilo je Božji blagoslov, dok je njegovo nepoštovanje donosilo nevolje. Osim toga, poštovanje nedelje bilo je u tesnoj vezi sa milenijalističkom misijom američke nacije.

Nikada naciji Božji blagoslov nije bio potrebniji nego za vreme Građanskog rata kada se činilo da je Božja ruka kažnjava. Godine 1864, u jeku krize, na skupu evangelika osnovano je Društvo za nacionalnu reformu (National Reform Association). Cilj grupacije bio je da “sačuva postojeće hrišćanske karakteristike američke vlade i u Ustav SAD unese amandman kojim će se reći da je to hrišćanska država, i kojim će se svi hrišćanski zakoni, institucije i delovanje naše vlade postaviti na nespornu zakonsku osnovu u glavnom zakonu ove države”.

Društvo za nacionalnu reformu i druge organizacije sličnih ciljeva ne samo da su bile inspirisane svojim shvatanjem američke milenijalističke misije nego su se i osećale ugroženim hordama novih doseljenika koji su sa sobom doneli svoje neameričke i neprotestantske načine mišljenja. Novi imigranti koji su pristizali iz južne i istočne Evrope imali su dve osobenosti koje su naročito plašile Amerikance-starosedeoce. Prvo, gutali su ogromne količine alkoholnih pića i, drugo, umesto da poštuju nedelju striktno na način anglo-američkog dana odmora (sabata), oni su popularisali “kontinentalnu nedelju”. “Kontinentalna nedelja”, tvrdio je Vilbur Krafts,”znači najmanje pola dana rada prodavnica, sa nekom uslužnim radnom snagom, i mnogo bučne zabave i pijančenja.” Rešenje za to, smatrali su mnogi protestanti, bili bi strogi zakoni o poštovanju nedelje. Tako se zakon o nedelji pridružio zahtevima protestanata za zabranu alkohola, dok se država borila da održi svoj milenijalistički status, suočena sa sve većim brojem imigranata koji su, po njenom mišljenju, ugrožavali taj status povlašćene nacije.

Osamdesetih godina se borba za donošenje zakona o nedelji pojačala i proširila. Problem je dramatično izbio na površinu u Kaliforniji 1882. kada je pitanje nedelje postalo glavni problem na tamošnjim izborima. Agitacija za poštovanje nedelje pogodila je adventiste kada su lokalne vlasti uhapsile V.C.Vajta zbog rada u Pacifičkim novinama u nedelju.

Akcija se iz Kalifornije prenela na Arkanzas i Tenesi sredinom osamdesetih. Vlasti su uhapsile nekoliko adventista i neki od njih su, uključujući tu i propovednike, zatvorsku kaznu odslužili radeći u lancima, kao obični kriminalci.

Adventističko uzbuđenje oko tog pitanja se pojačalo 1888. kada je kardinal Rimokatoličke crkve Džems Gibons podržao peticiju Kongresu da se donese zakon o nedelji na nivou cele države. Protestanti su bili više nego voljni da prihvate tu pomoć. “Kad god oni /rimokatolici/ budu spremni da sarađuju u borbi protiv napredovanja političkog ateizma“, pisao je protestantski list Christian Statesman 1884, “mi ćemo im se rado pridružiti.”

Uzbuđenje oko poštovanja nedelje dostiglo je vrhunac 21. maja 1888. kada je H. V. Bler iz Nju Hempšira podneo Senatu predlog zakona o poštovanju “Božjeg dana” kao “dana bogosluženja”.

Blerov predlog je propao 1888. i ponovo 1889, ali borci za nedelju nisu se predavali. Oni su u naredne dve decenije nastavili da traže donošenje federalnog zakona o nedelji.

Elen Vajt je kao i njena braća i sestre po veri gledala na agitaciju za donošenje zakona o nedelji kao na ispunjenje onih proročanstava koja su se odnosila na krizu poslednjeg vremena u vezi sa Božjim zakonom (vidi Otkrivenje 12,17- 4,12). Njena najpotpunija reakcija na taj problem pojavila se u izdanjima Velike borbe (Great Controversy) iz 1888. i 1911.

Progresivni Pokret

Naziv Progresivci odnosi se na one reformatore koji su se aktivirali na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek na svim nivoima državne uprave. Na početku je jedna grupa popularnih pisaca, poznata pod imenom “klevetnici”, iznosila na videlo skandalozne uslove u poslovima i politici i tražila reforme. Njihovo pisanje, zajedno sa pisanjem društvenih evanđelista /Social Gospelers/ (vidi Glavu 8) i onih društvenih darvinista koji su smatrali da je ljudski mozak evoluirao do tačke gde čovek može da usmerava evolucioni razvoj, teralo je progresivne političare da stvari izvedu na čistac. Njihov uticaj je bio delimično presudan za donošenje Zakona o inspekciji mesa, Zakona o čistoj hrani i lekovima i za izvesne pomake u razbijanju monopola velikih kompanija.

Progresivni pokret će na kraju takođe dovesti do neposrednog izbora senatora i prava glasa za žene. Tako reformski implus progresivaca ne samo da je pomogao da se isprave zloupotrebe nego je i nastojao na većoj demokratizaciji zemlje. Na mnogo načina reformistički pokret s kraja devetnaestog veka dostigao je vrhunac u Progresivnom pokretu iz prve dve decenije dvadesetog veka.

Svet Elen Vajt

Verski impulsi

Svet u promenama krajem devetnaestog veka imao je određeni uticaj na tadašnja religijska događanja. Različite reakcije na ono novo na intelektualnom planu postepeno će zabadati klin u središte evangeličkog protestantizma, tako da će na kraju dovesti do cepanja ovog pokreta na fundamentalističko i moderno krilo. Osim toga, religija će upotrebiti organizacione strategije i metodoligije velikih poslovnih poduhvata da bi evangelizirala nove urbane metropole. Isto tako, stavljanje najsnažnijeg akcenta na strane misije u istoriji protestantizma pridružiće se poslednjem velikom naletu imperijalizma SAD i zapadnoevropskih sila devedestih godina prošlog veka. Verska kretanja u drugoj polovini devetnaestog veka bukvalno će promeniti izgled verskog pejzaža.

Probuđenje i Uloga D. L. Mudija (Moody)

Jedna od najuočljivijih karakteristika religije s kraja devetnaestog veka bio je upadljiv uspeh Dvajta L. Mudija (Dwight L. Moody). Rođen u porodici skromnog imovnog stanja, Mudi je rano odlučio da postane uspešan kapitalista. I možda bi postao jedan od Karnegijevih, Rokfelerovih ili MakKormikovih svoga vremena da nije došlo do njegovog duboko iskrenog obraćenja u hrišćanstvo pedesetih godina. Posle toga je svoje velike preduzetničke sposobnosti posvetio poslu pridobijanja duša za Hrista.

Dok je Čarls Fini dvadesetih i tridestih godina postizao svoje najveće uspehe u zajednicama koje su retko bile veće od 10.000 ljudi, Mudijevi napori bili su usredsređeni na velike gradove od milion i više stanovnika. U takvim gradovima bilo je mnogo onih koji su otišli sa farmi i iz malih gradova radi uzbuđenja i mogućnosti koje im je veliki grad pružao. U tom procesu mnogi su za sobom ostavili svoju versku pripadnost i praksu, što je bilo prilično lako u svetu u kome ih društveni pritisci ruralne zajednice više nisu opterećivali. Osim toga, veliku grupu ljudi koji nisu pripadali nijednoj crkvi činile su stotine hiljada novih doseljenika sa svojim čudnim običajima i neprotestantskim religijama.

Kao seljače iz Nove Engleske Mudi je znao da “voda teče nizbrdo” i bio ubeđen da su u životu države “najviša brda upravo gradovi”. Ako se ti gradovi mogu pridobiti za protestantizam, smatrao je Mudi, “uzburkaćemo celu državu”. Konzervativni bogatiji slojevi su uglavnom delili Mudijeve nade. Plašeći se neobraćenog proletarijata, oni su davali novac i moralnu podršku Mudijevoj borbi za probuđenje i oživljavanje vere iako je izgledalo kao da ih više interesuje društvena stabilnost nego sama njegova jevanđeljska poruka.

Njegovi skupovi doneli su žar okupljanja na otvorenom prostoru i u velike gradove. Uz taj entuzijazam išle su organizacione sposobnosti koje je razvio kroz rad i bavljenje poslovima. Mudijevi pohodi nisu ništa prepuštali slučaju. Postojali su komiteti za sve, čak i izvršni komitet koji se starao o dobrom funkcionisanju ostalih komiteta. Mudi je takođe u najvećoj meri koristio prednosti modernog reklamiranja. Kada se neko požalio da je ispod časti reklamirati verske usluge, Mudi je odgovarao da on to smatra časnijim od propovedanja praznim klupama.

Mudijeve klupe bile su sve drugo osim prazne. Njegovi evangelistički timovi bili su organizovani po uzoru na masovnu industriju radi prerade sirovog materijala iz mnogoljudnih gradova u gotov protestantski proizvod. Njegov način rada postaće uzor za masovni evangelizam Bili Sandija (Billy Sunday) i Bili Grejema u dvadesetom veku.

Mudijeva teološka poruka je bila jednostavna. Tri teze njegovog jevanđelja bile su da su ljudi uništeni grehom, iskupljeni od strane Hrista i da se mogu ponovo roditi uz pomoć Svetog Duha. Sve što treba da rade da bi bili spaseni jeste da hoće da veruju. Mudi je propovedao sa osećajem velike hitnosti. “Ja na ovaj svet gledam kao na brod koji tone”, govorio je on. “Bog mi je dao čamac za spasavanje i rekao mi: ‘Mudi, spasi sve koje možeš.’” On nije mnogo mario za to kojoj će denominaciji pojedinci odabrati da priđu, važno mu je samo bilo da uđu u čamac za spasavanje.

Dva aspekta Mudijeve teologije imala su naročito velik uticaj na protestantizam u fazi promena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Prvi je bio taj da je on kao premilenijalista isticao Drugi Hristov dolazak kao jedino rešenje za svet koji je beznadežno izgubljen u grehu. To isticanje je učinilo mnogo na pripremi mnogih konzervativaca da prihvate sve jači dispenzacionalizam toga doba (vidi Glavu 7).

Drugi aspekt Mudijeve teologije koji je uticao na protestantski svet tog vremena bio je njen nedostatak sadržaja. Taj nedostatak, zajedno sa činjenicom da je Mudi insistirao na tome da se sve protestantske crkve ujedine radi podrške njegovim pohodima na gradove, bez sumnje je doveo do spoljašnog ujedinjavanja liberala i konzervativaca. Ali, ta spoljašna koalicija je možda dugoročno uticala na pogoršanje krize u protestantizmu na početku dvadesetog veka, pošto su stvarne razlike između modernista i fundamentalista ostale skrivene sve dok nije bilo prekasno za umerenu raspravu do koje je moglo ranije doći da nije bilo umirujućeg efekta popularnog prividnog jedinstva.

Nastanak Protestantskog Liberalizma

Jedno od centralnih verskih pitanja druge polovine devetnaestog veka bilo je kako se odnositi prema novim intelektualnim i društvenim kretanjima koja su preplavila Zapadni svet (vidi Glavu 6). Jedna od reakcija poznata je pod imenom protestantski liberalizam ili modernizam.

U suštini, takva liberalna reakcija predstavljala je iskreni pokušaj da se hrišćanska vera sačuva putem prilagođavanja tradicionalnog hrišćanstva problemima moderne kulture. Nažalost, taj proces je doveo do takve transformacije verovanja da protestantski liberalizam jedva da je ličio na veru nasleđenu od reformatora.

Iako je liberalni protestantizam bio donekle prisutan u SAD i pre Građanskog rata, preko takvih pokreta kakvi su bili unitarizam i transcendentalizam, liberalizam je tek posle rata počeo da se razvija kao jedan od glavnih tokova u protestantskim denominacijama. I mada su se pojedini liberalni teolozi međusobno razlikovali, ipak su svi bili naklonjeni nekim glavnim principima i temama.

Centralno mesto u liberalnom sistemu vere je imanentnost Boga u prirodi i istoriji. Modernisti su zastupali tezu da je Bog prisutan u istoriji i kulturi i da se kroz njih otkriva. Bog deluje putem prirodnih zakona uopšte, i kroz proces evolucije ponaosob. Liberali su, visoko ceneći nauku, praktično odbacili sva čuda, uključujući tu i takva centralna hrišćanska verovanja kakva su ovaploćenje i uskrsnuće Isusa Hrista.

Drugi noseći stub poimanja stvari kod liberala jeste da su ljudi u suštini dobri. Zbog toga su imali veoma optimističko mišljenje o mogućnostima ljudskog roda da se popravi zahvaljujući pojedincima koji rade za opšte dobro. Pošto su avangarda evolucije, ljudska bića mogu pomoći Bogu da stvori carstvo nebesko na Zemlji.

Treće verovanje liberala bilo je da greh nije pobuna protiv Boga, već posledica neznanja odnosno životinjskih ostataka evolucionog nasleđa. Ovakvo verovanje je podrazumevalo da nam, ukoliko želimo da rešimo problem greha, nije potrebno obraćenje, već obrazovanje i društvena reforma. Obrazovani ljudi će prirodno raditi ono što je ispravno.

Četvrti koncept liberala odnosio se na Hrista. Oni su odbacivali tezu o žrtvovanju umesto čoveka i isticali Hrista kao najbolji primer onoga šta jedan pojedinac može da postane.

Tesno povezano sa njihovim shvatanjem Hrista kao “primera” a ne ka “Spasitelja” bilo je postavljanje etike (ispravnog ponašanja) umesto doktrine (ispravnog verovanja) u središte njihovog poimanja hrišćanstva. Doktrina i načela vere bili su, po njima, ostaci prošlosti.

Šesti stub liberalizma odnosio se na evolucionističko shvatanje samog Svetog pisma. Biblija više nije bila natprirodni proizvod Svetog Duha, već zbirka mitova i primitivnih shvatanja, veoma sličnih onim koje nalazimo kod drugih manje razvijenih kultura. Tako, Biblija nije toliko Božje otkrivenje ljudskom rodu, koliko nastojanje da se dosegne Bog. Takvo verovanje je omogućilo liberalima da bez problema prihvate radikalne rezultate više kritike i nauke o evoluciji.

Sedmo načelo liberalizma je glasilo da je misija Crkve da pomogne ostvarivanju carstva nebeskog putem verskog obrazovanja i društvene reforme. Ovo verovanje ih je usmerilo ka nečem što je postalo poznato pod imenom Društveno jevanđelje (Social Gospel) uz aktivno učešće Crkve u ispravljanju društvenih nepravdi izazvanih brzom urbanizacijom i industrijalizacijom krajem devetnaestog veka. Društveni jevanđelisti su smatrali da hrišćanstvo ne treba da primenjuje Hristovu etiku samo na živote pojedinaca, već i na ekonomske i političke strukture. Kao i kod postmilenijalizma iz perioda pre Građanskog rata, carstvo Božje ne može doći pre nego što se sprovede društvena reforma.

Početak dvadesetog veka je zatekao liberale uverene u budući dolazak carstva nebeskog. Jedan od njihovih vođa je 1900. napisao da “ulazimo u novi vek sa više nade, obećanja i mogućnosti nego ikada ranije u istoriji ljudskog roda”. Takva vera nije mogla ni da zamisli dva svetska rata, veliku depresiju i atomsku pretnju koji će toliko učiniti da pomute viziju liberala.

Reakcija Konzervativaca

Blago rečeno, nisu svi protestanti bili zaljubljeni u ono što su mnogi počeli da nazivaju Novom teologijom. Niti je, pak, liberalizam lako i brzo preuzeo kontrolu nad denominacijama glavnog toka. Taj proces će trajati od sedamdesetih godina devetnaestog veka do kraja dvadesetih godina dvadesetog veka, sa liberalnom klikom koja će sve dublje zalaziti u severne ogranke takvih crkava kakve su bile prezbiterijanci, metodisti i baptisti. Međutim, u svakoj denominaciji su ostali veliki i moćni tabori konzervativaca.

Konzervativni evangelici bili su skloni tome da na liberalsko prilagođavanje nauci i kulturi gledaju kao na rasprodaju izvornog hrišćanstva. U decenijama posle Građanskog rata oni će biti sve militantniji u pokušaju da zaštite i definišu ono što su smatrali suštinom hrišćanske vere. Njihove definicije su, naravno, bile reakcija na program rada liberala.

Godine 1910. Opšta skupština Severnih prezbiterijanaca usvojila je deklaraciju od pet tačaka o “osnovnim” doktrinama. To su bile (1) nepogrešivost Svetog pisma, (2) rođenje Hrista od strane device, (3) Njegovo ispaštanje umesto čoveka, (4) Njegovo telesno uskrusnuće, i (5) istinitost čuda. To nije bila prva takva lista, niti će biti poslednja. Neke grupe dispenzacione orijentacije stavile su premilenijalni Hristov povratak umesto tačke 5 na listi prezbiterijanaca. Drugi su naglašavali da je stvaranje značajnije od evolucije, da je ljudska priroda degradirana i da je potrebno spasenje kroz veru u Hristovu žrtvu, kao i verbalnu prirodu nadahnuća. U stvari, upravo su to verbalno nadahnuće Biblije i njena nepogrešivost postali središte borbe između liberala i onih koje poznajemo kao fundamentaliste.

Tačan sadržaj raznih lista nije ni blizu onoliko važan kao činjenica da je do velike podele u protestantskim redovima došlo zbog pitanja kako ljudi treba da se odnose prema promenama na intelektualnom i društvenom planu.

Kao što se moglo i očekivati, adventizam sedmog dana se istorijski identifikovao sa konzervativcima u svim prethodno navedenim tačkama, osim verbalnog i nepogrešivog nadahnuća, jer Biblija ni o jednom ne govori izričito. Godine 1883. ova denominacija je zvanično odbacila verbalno nadahnuće na zasedanju svoje Generalne konferencije. Doneta odluka je glasila: “Mi verujemo da Bog svojim slugama daje svetlost posredstvom prosvećenja uma, prema tome kroz misli, a ne (osim u retkim slučajevima) preko samih reči za izražavanje tih ideja” (RH, 27.nov.1883). Elen Vajt je imala isto mišljenje. Godine 1886. ona je napisala da “ nisu nadahnute reči Biblije, već su ljudi nadahnuti. Nadahnuće ne deluje na čovekove reči ili njegove izraze, već na samog čoveka, koji pod uticajem Svetog Duha biva sav prožet mislima” (ISM 21). Ona je takođe odbacivala tezu o nepogrešivosti (da Biblija ne može imati bilo kakvih činjeničnih grešaka, čak ni u detaljima) koju su postavili fundamentalisti (za ovo videti moju knjigu Reading Ellen White /Čitajući Elen Vajt) str.105-112). S druge strane, ona nije imala nikakvih sumnji u pogledu božanskog nadanuća cele Biblije. Po njoj je to Božja autoritativna reč.

Ako se izuzme verbalna i nepogrešiva priroda nadahnuća, Elen Vajt je bila u suštinskoj harmoniji sa konzervativcima koji su se borili protiv novih ideja liberala. Ona je naročito čvrsto branila tezu o tome da grešnik nema nikakve nade van Hrista. Odgovarajući na liberalsko mišljenje o usavršavanju i dobroti ljudi, ona je napisala da “obrazovanje, kultura, snaženje volje, ljudski napori, sve to ima svojuoblast delovanja, ali je tu bespomoćno. Možda se time može postići spoljašnja ispravnost ponašanja, ali se ne može promeniti srce; ne mogu se pročistiti izvori života. Mora da postoji neka sila koja deluje iznutra, jedan novi život odozgo, da bi čovek mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos. Samo Njegova milost može da pokrene uspavane sposobnosti duše i da je privuče Bogu, svetosti” (SC 18). Za Elen Vajt Hristos nije prvenstveno primer, već Spasitelj koji je “pretrpeo smrt koja je trebalo da bude naš deo, da bismo mi mogli primiti Njegov život” (DA 25). Ona je sebe odlučno postavila u konzervativni tabor kad je reč o grehu i spasenju.

Oživljavanje Svetosti

Osim sve veće borbe između liberalnih i konzervativnih protestanata i vodeće uloge D.L.Mudija u masovnom evangelizmu, krajem devetnaestog veka takođe je zabeležen nastanak crkava za dostizanje svetosti, dok je u prvim godinama dvadesetog veka došlo do pojave modernog pentekostalizma.

Oživljavanje svetosti ima korene u veslijevskom i oberlinskom zanimanju za savršenstvo u godinama koje su prethodile Građanskom ratu (o čemu sam govorio u Glavi 4). Rat je umanjio početno oduševljenje pokretom, ali je do njegovog uskrsnića došlo 1867. kada je osnovano Nacionalno društvo za unapređenje svetosti (National Campmeeting Association for the Promotion of Holiness). Vodeći ljudi tog društva smatrali su da se učenju o hrišćanskom savršenstvu ne posvećuje potrebna pažnja u glavnoj struji metodizma i drugim denominacijama. Zbog toga su počeli da pomažu letnja okupljanja u kampovima kako bi se to ispravilo. Ubrzo su takođe osnovali Nacionalnu izdavačku asocijaciju za unapređenje svetosti (National Publishing Association for the Promotion of Holiness) i inostranu misionarsku organizaciju. Tako je pokret počeo da prima neke od atributa denominacije.

Mada su na čelu nacionalnog pokreta za unapređenje svetosti obično stajali metodisti, regionalni pokreti bili su pod manjim uticajem metodista, i težeći da budu nezavisniji u svojoj verskoj orijentaciji, često su funkcionisali kao neka vrsta crkava. Do osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka veliki broj pristalica svetosti udaljio se od svojih crkava i javio se snažan implus “za odvajanje” dok su mnogi lideri pokreta zagovarali osnivanje posebnih crkava svetosti u kojima bi mogli slobodno da govore o značaju Svetog Duha i savršenstva, a istovremeno izbegli skretanje ka teološkom liberalizmu koji je već bio zarazio metodizam i druge glavne denominacije. Zagovornici svetosti su sebe na mnogo načina videli kao povratnike na “starovremsku religiju”.

Na kraju je iz pokreta za postizanje svetosti poniklo nekoliko novih denominacija. Među njima su najveće bile nazarenska i Božja crkva /Church of God/ (Anderson, Indijana). Osim toga, neke od već afirmisanih verskih institucija, kakve su bile Vojska spasa i Slobodna metodistička crkva, usvojile su učenje o svetosti.

U ovom učenju na prvom mestu je potpuno posvećenje, koje se često pominje kao hrišćansko savršenstvo, drugi blagoslov, potpuno spasenje, ili uzvišeniji hrišćanski život. Mnogi su gledali na potpuno posvećenje ili savršenstvo kao na drugo delo milosti. Ako je prvo Božje delo u životu vernika opravdanje verom, Njegovo drugo delo je sveukupno posvećenje verom. Neki su smatrali da je taj drugi blagoslov trenutan i dramatičan. Oni su verovali da potpuno posvećenje ili savršenstvo nije dostignuće, već dar dobijen predanjem Bogu.

Ovaj pokret stavljao je naglasak na delo Svetoga Duha u životu vernika, ali je veliki deo njegovih vođa takođe isticao lečenje putem vere i druge darove Duha. Neki su išli toliko daleko da su tvrdili da je Hristos iskupio sve bolesti na krstu i da je jedini razlog što neko ne ozdravlja nedostatak vere kod takve osobe. Krajem veka, neki pobornici svetosti počeli su da ističu govorenje raznih jezika kao potvrdu delovanja Duha. Takvo naglašavanje je dovelo do rađanja modernog pentekostalnog pokreta.

Adventistima sedmog dana nisu bila nepoznata događanja u Pokretu za svetost. Na primer, knjiga Hane Vitol Smit (Hannah Whitall Smith) Christian’s Secret of a Happy Life (Hrišćaninova tajna srećnog života) pomenuta je na Generalnoj konferenciji 1893.godine od strane A.T.Džonsa, reklamirana u listu Review and Herald i prodavana preko obe severnoameričke adventističke izdavačke kuće. Osim toga, Džons je 1898. naveo da odobrava mnoge od ideja vodećeg britanskog pokreta za svetost koje se tiču hrišćanskog života. Džons, V. V. Preskot, J. N. Lafboro (Jones, Prescott, Loughborough) i drugi adventisti takođe su se uključili u isceljivanje verom početkom devedesetih godina, uporedo sa pokretom koji se razvijao među pobornicima svetosti. Do kraja veka, neki adventisti u svom oduševljavanju “svetim telom” došli su čak do same ivice osnivanja sopstvene verzije pentekostalizma.

Elen Vajt je takođe bila upoznata sa tadašnjim učenjem o svetosti. Mada je hvalila njihovo naglašavanje spasenja u Hristu, ona je kudila njihovo unižavanje Božjeg zakona (RH, 13.avgusta 1889.). Osim toga, kao što je rečeno u Glavi 4, ona se protivila onim učenjima zagovornika svetosti, po kojima su potpuno posvećenje ili savršenstvo trenutno delo Svetog Duha, kao i da hrišćani mogu da budu svesni svoje savršenosti. Na sličan način ona je odbacivala i ekstreme u isceljivanju putem vere kako u adventizmu, tako i u pokretu za unapređenje svetosti. Po njoj, Bog isceljuje samo u skladu sa svojom voljom. Znači, ako neka osoba ne ozdravi, to ne mora da podrazumeva nedostatak vere (vidi pismo 93, 1892.).

Drugi Talas Protestantskih Misija

Kenet Skot Laturet (Kenneth Scott Latourette) s pravom smatra devetnaesti vek “velikim vekom” za protestantske misije. Širenje misija je teklo u dve faze. Kao što smo videli u Glavi 2, prva faza je bila nusproizvod Drugog velikog probuđenja. U prvoj polovini veka Indija, Burma, Cejlon, Zapadna Afrika, Turska imperija i Havaji bili su glavne mete američkih misionara. Do kraja veka ovom spisku su pridodati Latinska Amerika i Daleki Istok (naročito Kina) kao posebno zanimljivi, dok su se američke misije proširile na svaki kutak Zemljine kugle.

Drugi veliki talas misija devetnaestog veka bio je na vrhuncu devedesetih godina i prenet je i u prve decencije dvadesetog veka. U vreme kada su se američki komercijalni, politički i ekonomski interesi širili u raznim delovima sveta, američke crkve počele su da više pažnje posvećuju potrebama ljudi van svoje teritorije.

Džosaja Strong (Josiah Strong) je 1885. u svojoj knjizi Our Country (Naša zemlja) pozvao američku crkvu da prihvati punu odgovornost za obraćanje sveta u hrišćanstvo. Strong je zastupao tezu da američki ideali, a ne snaga države, treba da budu glavna briga u odnosu nacije prema drugim zemljama. Prema Strongu, “vrata mogućnosti su otvorena na celoj kugli zemaljskoj… Trijumfalni dolazak carstva očekuje samo da crkva upotrebi poverene joj moći.” On je čvrsto verovao “da je potpuno u rukama hrišćana u SAD da u narednih deset ili petnaest godina ubrzaju ili uspore dolazak carstva Isusovog na Zemlju za stotine, a možda i hiljade godina”.

Strongov apel je urodio plodom. Naredne godine rođen je Studentski volonterski pokret za strane misije (Student Volunteer Movement for Foreign Missions) kada je Dvajt L.Mudi na saboru hrišćanskih koledža pozvao studente da posvete svoj život misionarskoj službi. Odazvalo se stotinu studenata. Taj broj se povećao na 2.200 u 1887.godini, odnosno na više od 5.000 u 1888. U roku od nekoliko godina mnogi su posvetili svoj život misionarskoj službi. Deviza pokreta bila je “da svi treba da idu do svih”, a parola “evangelizirati svet u ovom naraštaju”. Pokret je stimulisao, tvrdi istoričar Ernest R. Sandin (Ernest R. Sandeen), “najveću demonstraciju misionarskog interesa koja je ikada viđena u SAD”. Kao što je rekao Sidni Alstrom (Sydney Ahlstrom) “u poslednje dve decenije devetnaestog veka zabeležen je vrhunac pokreta stranih misija u američkom protestantizmu”.

Oduševljenje misijama nije se ograničilo samo na Severnu Ameriku, iako su SAD tu preuzele vođstvo. Devedesetih godina bilo je važnih misionarskih programa i u Velikoj Britaniji i mnogim kontinentalnim državama Evrope.

Adventisti sedmog dana bili su u stanju da se dobro održavaju na vrhu tog drugog talasa širenja misija. Godine 1886. ova denominacija je objavila svoju prvu knjigu o misijama u inostranstvu – Historical Sketches of the Foreign Missions of the Seventh-day Adventists (Skice iz istorije stranih misija adventista sedmog dana). Onda je 1889. poslala S. N. Haskela (Haskell) i Persija T. Magana (Percy T.Magan) na dvogodišnji put oko sveta da snime mogućnosti, probleme i moguće lokacije misija koje su očekivale misionare-adventiste u raznim delovima Afrike, Indije i Orijenta. Oni su o svom putu iscrpno obaveštavali Crkvu preko stranica časopisa Youth’s Instructor. Tako su misije i misionarstvo zavladali srcima i razumom adventističke omladine na način sličan onom na koji je studentski pokret uticao na hiljade mladih ljudi u širem protestantskom svetu. Krajem devedesetih godina adventizam se afirmisao na svim kontinentima i na mnogim ostrvskim grupama.

Elen Vajt je bila među onima koji su najviše učinili na unapređenju misija. Ona nije prestajala da podstiče Crkvu i njene članove na žrtvu, kako bi mogli da trostruku anđeosku vest odnesu do najudaljenijih kutaka zemaljske kugle.

Severnjačke Misije u Crnoj Americi

Protestanti sa Severa verovali su da imaju ne samo zadatak u odnosu na svet, već i prema sopstvenoj državi. Jedan deo te misije sastojao se u delovanju severnjačkih protestanata posle Građanskog rata među nedavno oslobođenim robovima u državama Juga. Dok je rat još besneo, severnjačke crkve su postale svesne potreba bivših robova za hranom, odećom, poslom, krovom nad glavom i zaštitom. Međutim, po shvatanju mnogih protestanata, njihova osnovna potreba je bila obrazovanje. Najveći deo crne populacije bio je nepismen, jer je u decenijama pred Građanski rat bilo protiv zakona, u većini južnih država, da se robovi uče da čitaju. Posle rata su severnjačke crkve osnovale skoro 80 agencija radi ispravljanja ove nepravde.

Hiljade loše plaćenih misionara pošlo je na jug da pomogne u obrazovanju 4 miliona bivših robova. Mada je većina tih misionara imala iskrene namere, mnogi su bili veoma netaktični prema nedavno poraženim belcima i ne baš stručni u svom pedagoškom radu. Uz ove “uvezene” probleme išlo je i urođeno neprijateljstvo bele populacije koja je u bliskoj prošlosti bila pregažena na vojnom planu, a sada je doživljavala invaziju i na kulturnom.

Posledica svega toga je da su severnjački misionari redovno trpeli neprijateljstvo i uznemiravanje, a povremeno i nasilje od grubljih predstavnika belaca. Deo suprotstavljanja misionarskim učiteljima bio je izraz odlučnosti da se crnci zadrže “tamo gde im je mesto”. “ On jeste i mora dalje biti”, pisalo je u listu Christian Advocate iz Nju Orleansa 1867.godine, “radni čovek sa Juga, jer nije sposoban …za bilo šta drugo”.

Postepeno su veličina zadatka, neprekidno neprijateljstvo belaca – južnjaka i opadanje žara među vodećim ljudima u agencijama pojedinih crkava doveli do napuštanja mnogih projekata. Sredinom sedamdesetih, misija za bivše robove sve se brže povlačila. Ipak, nešto je urađeno za početak, a misije su ostavile u nasleđe oslobođenim robovima Juga takve institucije kao što su Hampton Institute, Fisk University, Morehouse College i Atlanta University.

Crkva adventista sedmog dana naknadno se pridružila misijama na Jugu. Glavni razlog nije bio u tome što ta denominacija nije imala interesa za problematku bivših robova krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, već zato što je i sama bila vrlo mlada i zauzeta borbom za sopstveni opstanak.

Zapostavljanje “rada na Jugu”, kako je počeo da se zove rad sa crncima u južnim državama u adventističkim krugovima, prestalo je devedesetih godina. Interesovanje za ovu temu podstaknuto je govorom Elen Vajt vođama denominacije 1891. pod nazivom “Naša dužnost prema obojenima”. “Greh”, rekla im je ona, “leži na nama kao Crkvi jer se nismo više potrudili da spasemo duše obojenih… Belci i belkinje treba da se osposobljavaju za rad sa obojenima. Predstoji veliki posao oko obrazovanja ovog neukog i potlačenog sloja ljudi” (SW 15,16).

Taj apel kao da je bio upućen gluvima. Međutim, dve godine kasnije došao je u ruke sina Elen Vajt, Edsona, koji je upravo tada doživljavao lično versko probuđenje. On je bio uveren da ga Bog zove da radi sa crnom populacijom na krajnjem Jugu. Rezultat toga je bio da je brodom Morning Star otplovio u oblast reke Jazu u Misisipiju, gde je ustanovio moćan obrazovno/evangelistički/izdavački centar za rad sa crnom populacijom. Uprkos velikom otporu, njegov se posao održao i proširio. Godine 1895. Edson je stvorio Južnjačko misionarsko društvo (Southern Missionary Society) za vođenje sve šire mreže samofinansirajućih misija. Iste godine ova denominacija je i zvanično započela rad sa crncima iz južnih država kada je kupila zemljište za osnivanje onog što će se zvati Oakwood Industrial School 1896. (danas Oakwood College).

U svom dosadašnjem istraživanju sveta Elen Vajt posle Građanskog rata govorili smo o promenama do kojih je došlo u društvenoj i intelektualnoj sferi, o milenijalističkim očekivanjima toga doba i o nekim verskim trendovima koji su činili okruženje u kome je ona živela i propovedala. Uočili smo da je ona bila u kontaktu s tim vremenom, iako možda ne u saglasju sa svim novim idejama i pokretima. U Glavi 9 govorićemo o nekim od društvenih problema sa kojima su se suočavali reformatori krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Takođe ćemo ukratko opisati odnos koji je Elen Vajt imala prema tim problemima.

Svet Elen Vajt

Milenijalističke vizije

U Glavi prvoj primetili smo da su milenijalističke teme zaokupljale SAD pre Građanskog rata. Ovo interesovanje nije nestalo ni posle rata, ali je poprimilo neke nove osobine.

Perspektive Premilenijalizma

Uprkos “velikom razočaranju”, kada se Hristos nije pojavio 1844. godine, mileritski adventizam nije nestao. Međutim, posle tog datuma to više nije bio jedinstven pokret. Umesto toga, milerizam se pocepao na nekoliko denominacija, a adventizam sedmog dana je počeo kao najslabija od njih, da bi završio kao ubedljivo najjača u vreme smrti Elen Vajt 1915. godine.

Do tada je nekad moćna evangelička adventistička denominacija skoro prestala da postoji, dok je adventistički hrišćanski pokret stagnirao u pogledu širenja jevanđelja. S druge strane, adventisti sedmog dana ulazili su u sve brži program misija širom sveta, sa članstvom koje se neprekidno množilo. Ja sam u knjizi “Milenijalistička groznica i kraj sveta” (Millennial Fever and the End of the World) zastupao tezu da je razlog uspeha adventizma sedmog dana u tome što je on ostao veran Milerovim proročkim spoznajama i počeo da sebe smatra narodom proroštva sa zadatkom iz Otkrivenja 14,6-12 da trostruku anđeosku vest objavi celom svetu. Za razliku od njih, druge bivše mileritske grupe odustale su od Milerovog tumačenja biblijskih proročanstava i umnogome izgubile razlog da i dalje postoje kao zasebna verska tela. Ukratko, tajna uspeha adventizma sedmog dana je u njegovom osećaju proročkog identiteta. Elen Vajt je najviše pomogla adventizmu da shvati taj identitet i misiološke odgovornosti koje on povlači za sobom.

Uprkos relativnom uspehu koji je imao u drugoj polovini devetnaestog veka, adventizam sedmog dana nije bio najveća niti najuticajnija premilenijalistička grupa u SAD posle Građanskog rata. To mesto pripada dispenzacionalističkom pokretu čije je brzo jačanje počelo unutar denominacija sedamdesetih i osamdesetih godina. Konzervativni američki hrišćani u godinama posle Građanskog rata bili su prilično skloni premilenijalizmu. Mnogima se činilo da svet postaje sve gori, umesto sve bolji. Zbog toga su bili skloni da odbace postmilenijalizam sa njegovim učenjem da će se uslovi neprekidno poboljšavati sve dok se na Zemlji ne uspostavi Božje carstvo, i prihvate premilenijalističko učenje da je rešenje svetskih problema u Drugom Hristovom dolasku na početku hiljadugodišnjeg carstva.

Ali kome da se obrate? Na kraju krajeva, većina protestanata je smatrala da je 1844. godina “diskreditovala” mileritske oblike tumačenja proročanstava. Premilenijalistička teologija razvijena početkom veka u Velikoj Britaniji od strane Džona Nelsona Darbija (John Nelson Darby) sada je popunjavala tu prazninu. Dok su se mileriti i adventisti sedmog dana držali istoricističke škole tumačenja proročanstava, dotle su dispenzacionalisti bili futuristi. Istoricizam gleda na apokaliptično proroštvo kao na neprekidno dešavanje od vremena biblijskih proroka do Drugog Hristovog dolaska, dok futurizam smatra da će se veći deo apokaliptičnih proročanstava ispuniti neposredno pred Drugi dolazak. Iz perspektive dispenzacionalista nije se ispunio nijedan deo proročanstva od smrti apostola , iako takvi događaji kao što je povratak Jevreja u Izrael pripremaju put za njegovo konačno ispunjenje.

Ključni elementi u dispenzacionalističkoj šemi tumačenja proročanstava su glavna uloga Izraela u događajima poslednjeg vremena, tajno vaznesenje, ideja da je Bog imao nekoliko različitih dispenzacija ili perioda (obično sedam) tokom istorije sveta. U svakom od tih perioda Bog je na drugačiji način pristupao problemu greha i spasenja. Tako je, na primer, Božje postupanje prema grešnima variralo od perioda milosti do perioda zakona.

Darbijev dispenzacionalizam stigao je u SAD sedamdesetih godina kada je on obilazio zemlju i za svoju stvar pridobio dosta uticajnih evangeličkih pastora. Ovaj pokret se brzo širio u konzervativnim krugovima uz pomoć proročkih skupova. Krajem sedamdesetih godina vidimo i takve bivše mileritske vođe, kao što su Džosaja Lič /Josiah Litch/ (treći najuticajniji čovek u milerizmu) i Henri Dejna Vord /Henry Dana Ward/ (predsedavajući prvog mileritskog opšteg sabora) kako prilaze dispenzacionalističkom taboru.

Uprkos svojim problematičnim tumačenjima spasenja i proročanstava, ovaj pokret je lako našao saveznike među drugim konzervativnim evangelicima. Timoti Veber (Timothy Weber), vodeći istoričar tog pokreta, navodi da su razvoj darvinizma i kriticizam više vrste ohrabrivali ovakav savez. “Nastanak teološkog liberalizma”, pisao je Veber, “primorao je sve konzervativne evangelike da uđu u jedan tesno povezan, odbrambeni savez” do čega ne bi došlo u manje burna vremena. Godine 1909. ovaj pokret je dobio veliki podsticaj objavljivanjem “Skofildove referentne Biblije” (Scofield Reference Bible).

Postmilenijalističke Perspektive

Dok se veliki broj konzervativnih protestanata okrenuo premilenijalizmu u godinama posle Građanskog rata, dotle je mnogo liberalnih protestanata istrajalo u svom postmilenijalističkom verovanju. U stvari, njihov postmilenijalizam sasvim se lepo uklopio u Darvinovu filozofiju koju su nedavno bili prihvatili. Za mnoge liberale evolucija nije bila samo Božji način rada već i Božji način ostvarivanja svog carstva na Zemlji.

Tako je Džon Fisk (John Fiske) tvrdio da će konačni kraj “uticaja prirodne selekcije na čoveka” biti odbacivanje njegovog “životinjskog nasleđa” i postizanje mira na Zemlji. Fisk je smelo tvrdio da je “darvinizam taj koji je postavio ljudski rod na vrh viši nego ikad. Budućnost nam je osvetljena blistavim bojama nade. Napori i muke će nestati. Mir i ljubav će zavladati… Možemo da očekujemo vreme kada će ovozemaljska carstva u pravom smislu postati carstvo Isusovo i On će vladati večno, Car nad carevima, Gospodar nad gospodarima.”

Razmišljajući na isti način Džems Frimen Klark (James Freeman Clarke) u svom izričito evolucionističkom posmatranju najvećih svetskih religija zaključuje da “hiljadugodišnje carstvo još nije došlo… Mač još nije prekovan u raonik, niti je ostvaren sveopšti mir. Ipak, to je neizbežna tendencija u poretku stvari. Kako se znanje širi, kako bogatstvo raste, kako jača moralna snaga sveta, zakon sve više i više zamenjuje silu. Ljudi više ne nose mačeve… Gradovi se više ne utvrđuju zidinama… Oni su svi u mirnom naručju prirodnog zakona. Do sada je već prevladalo pomirenje. Samo države nastavljaju da se međusobno bore; ali blizu je čas kada će međunarodni zakoni, svetski parlament i konfederacija zauzeti mesto stajaćih vojski i oklopljenih mornarica” (podvukao autor).

Vreme i društvena reforma bili su ključni elementi liberalne eshatologije. Kad se ljudi poprave i isprave društvene nepravde, ovozemaljska carstva će evoluirati u carstvo Božje. Tako u liberalnom krilu protestantizma nalazimo naglasak na društvenom jevanđelju i društvenoj reformi (vidi Glavu 8). U korenu liberalnog shvatanja bila je ideja da ljudska bića postaju sve bolja i bolja te da će tako i nastaviti kroz obrazovanje i druge oblike društvenog usavršavanja, zahvaljujući neprekidnom procesu evolucije.

Milenijalističke Perspektive Države

Opstajući pored čisto verskih milenijalističkih perspektiva i često isprepletena s njima, isticala se stalna vizija milenijalističke sudbine Sjedinjenih Država. Senator Albert J. Beveridž (Beveridge), govoreći na izmaku veka pred Senatom na temu američke odgovornosti za imperijalizam, pomaže nam da sagledamo oblik te vizije. “Bog”, tvrdio je on, “nije hiljadu godina pripremao tevtonske narode koji govore engleski jezik samo za tašto i zaludno samoposmatranje i divljenje samom sebi. Ne. On je od nas načinio glavne svetske organizatore sa zadatkom da uspostavimo red tamo gde je vladao haos… On nas je učinio vičnim vladanju, tako da možemo da vladamo divljim i ostarelim narodima. Da nije takve snage kao što je naša, svet bi ponovo potonuo u varvarstvo i tamu. A od celog našeg roda On je obeležio američki narod kao svoj izabrani narod koji će konačno dovesti do iskupljenja čovečanstva.”

Sveštenik Džosaja Strong (Josia Strong) oglasio se sličnom trubom u svom uticajnom delu Naša zemlja (Our Country) 1885. godine. “Naš apel”, napisao je Strong, “nije Amerika radi Amerike. Jer, ako je ova generacija verna svom ubeđenju, Amerika treba da postane Božja desna ruka u Njegovoj borbi sa ljudskim neznanjem, i ugnjetavanjem, i grehom… Naša nacija je odabrana za doba koje će tek doći. Mi smo izabrani narod. Mi ne možemo da čekamo. Božji planovi neće čekati. Ti planovi kao da su nas doveli do jedne od završnih faza svetskog toka, u kojoj više ne možemo sigurno ploviti do svoje sudbine.” “Hristijanizovana Amerika znači hristijanizovani svet. A ako Amerika ne uspe, kaže profesor Park, ni svet neće uspeti. U ovoj krizi je hrišćanski rad /da se država održi protestantskom i vernom Bogu/ neuporedivo značajniji u SAD nego bilo gde drugde u svetu.”

Takvi izlivi nacionalnog milenijalizma nadahnuli su predsednika Vudroa Vilsona da povede SAD u Prvi svetski rat kao u krstaški pohod koji će okončati sve ratove i učiniti svet spremnim za demokratiju. Na sličan način, upravo je milenijalistička vizija, zajedno sa odanošću Bogu sadržanom u Božjem zavetu sa Amerikom, vršila stalan pritisak da se SAD održe kao hrišćanska država koja poštuje sve Božje zakone, uključujući i one vezane za svetost nedelje.

Svet Elen Vajt

Svet u promenama

SVET ELEN VAJT POSLE GRAĐANSKOG RATA

Drugi deo

Velika prekretnica u američkoj istoriji bio je Građanski rat (1861-1865). Promene do kojih je došlo tokom rata i posle njega na kraju su obuhvatile sva područja američkog života. Ovo poglavlje će se pozabaviti promenama na društvenom i intelektualnom planu.

Društvene Promene

Najznačajnija od svih društvenih promena bila je industrijalizacija. Do šezdesetih godina prevladavao je džefersonski ideal velike ruralne republike, gde većina ljudi živi na svojoj zemlji i obrađuje je. Džeferson je sanjao o državi bez degradacije velikih gradova i ropskog rada u fabrikama i rudnicima uglja, što je video u Engleskoj. Zahvaljujući takvim agencijama kakva je bila “Louisiana Purchase” Džeferson je verovao da će Republika imati dovoljno zemlje “za hiljadu hiljaditu generaciju”.

Ni Džeferson, ni njegovi savremenici nisu mogli predvideti kakvom će se brzinom srušiti njihove vizije agrarne države. Čak i pre početka rata (1860) kapital uložen u industriju, železnice, trgovinu i gradsku imovinu premašivao je vrednost farmi. Međutim, izbijanje rata bukvalno je dovelo industrijski rast do prave eksplozije potrebom da se opremi ogromna vojska, ali se taj proces nije zaustavio obustavom neprijateljstava.

Železnica je stajala u centru nove industrijske ekspanzije. Železnička mreža otvorila je nova tržišta za industrijsku robu i ubrzala dopremu sirovina kojima je zemlja obilovala do fabrika. Železnici su se u preobražaju ekonomske osnove države pridružile nove mašine koje su smanjivale potrebu za radnom snagom, novi načini za finansiranje velikih poslovnih poduhvata kroz monopolske trustove, obilje jevtine radne snage zbog velikog doseljavanja, i sve veće tržište koje je stvarala upravo ta neprekidna plima doseljenika.

SAD su postale vodeća industrijska država do 1894. Međutim, industrijska transformacija je proširila ponor između bogatih i siromašnih. Oko 1900. godine približno jedna desetina populacije posedovala je i kontrolisala devet desetina bogatstva u zemlji, i pojavio se novi društveni sloj – milioneri.

Džefersonov san o poljoprivrednoj zemlji pretvarao se u noćnu moru dok su poslovni magnati koristili svaku priliku među konkurentima na tržištu, ohrabreni Darvinovom teorijom o opstanku najsposobnijih. Tomas Bejli (Thomas Bailey) ukazivao je na to da je Džon D. Rokfeler (John D. Rockefeller) “vladao nad više ljudi nego mnogi kraljevi”.

Za to vreme radnik “je postajao onaj koji povlači poluge u džinovskom mehanizmu”. Dok su pre Građanskog rata ljudi mogli raditi u nekom malom pogonu čiji bi ih vlasnik ujutru lično pozdravljao po imenu, sada su fabrički radnici radili u bezličnoj i obično nesavesnoj korporaciji, čiji je najviši cilj bio da se zaradi što više – i to suviše često na račun radnika. Tako su stvoreni uslovi za sukob između radnika i vlasnika kapitala.

Druga društvena transformacija u periodu posle Građanskog rata tiče se promene obima i vrste imigracije. U 90 godina koje su protekle od 1820. do 1910. zabeležena je jedna od najmasovnijih seoba u ljudskoj istoriji. Grafikon koji sledi pomoći će nam da donekle shvatimo same brojke.

Doseljavanje u SAD u periodu od 1865. do 1910. ne samo da je bilo brojčano veliko već je odražavalo i ono što je većina Amerikanaca doživljavala kao kvalitativni pomak. Pre osamdesetih godina devetnaestog veka većini doseljenika nije bilo teško da se uklope. Oni su najvećim delom dolazili sa Britanskih ostrva i iz Zapadne i Severne Evrope i obično su bili protestanti, osim irskih i nemačkih katolika o kojima je bilo reči u Glavi 4. Ti ljudi imali su relativno visok nivo pismenosti i bili naviknuti na neki oblik ustavne vlade.

Međutim, “novi doseljenici” koji su stigli u decenijama posle 1880. bili su drugačiji. Prvi put je znatan deo pridošlica bio iz Južne i Istočne Evrope. To su bili ljudi ne-tevtonskog porekla, pretežno rimokatoličke vere, obično nepismeni i siromašni, i često su dolazili iz država sa despotskom vladavinom. Osim toga, bili su skloni tome da žive zajedno u “Malim Italijama” i “Malim Poljskama” u gradovima kakvi su bili Njujork i Čikago, gde su održavali svoj maternji jezik, veru i običaje.

Negde u prvoj deceniji dvadesetog veka novi doseljenici činili su 66 procenata ukupnog priliva. Te pridošlice ne samo da su bile brojne nego su imale i visoke stope nataliteta. Amerikanci koji su stigli ranije i već se osećali starosedeocima uplašili su se da će more stranaca preplaviti prvobitno anglosaksonsko protestantsko jezgro, i da će uskoro biti u stanju da ih nadglasa i na taj način odvrati državu od njene milenijalističke misije prema svetu. Činjenica da su noviji doseljenici bili voljni da oduzmu od “starih” njihove poslove radeći za bedne nadnice, nije ih približila postojećoj radničkoj klasi, dok su se bogati plašili da će oni sa sobom doneti takve strane ideologije kakve su socijalizam, komunizam i anarhizam.

Prirodna posledica bila je buđenje nativizma (vidi Glavu 4). Među nativističkim grupama naročito je bila ozloglašena Američka asocijacija za zaštitu (American Protective Association), stvorena 1887. godine. Takve organizacije nisu bile samo protiv doseljenika, već naročito protiv katolika. Ova Asocijacija je, na primer, tražila od svojih članova “da ljudima sputanim i ograničene svesti, ljudima koje tlače i sveštenici i crkva pomognu da stresu okove i lance slepe poslušnosti Rimokatoličkoj crkvi”.

U tesnoj vezi sa novim doseljavanjem i industrijalizacijom u periodu posle Građanskog rata bila je urbanizacija. Za relativno kratko vreme SAD su od države farmi i sela postale država sa sve većim urbanim zonama. Godine 1860. nijedan američki grad nije se mogao pohvaliti da ima milion stanovnika, ali su već 1890. Njujork, Čikago i Filadelfija prešli tu brojku. Njujork je 1900. godine, sa nekih 3,5 miliona stanovnika bio drugi po veličini grad na svetu. Gradovi srednje veličine rasli su u korak sa ovim džinovima. Tako je broj gradova od 100 i više hiljada stanovnika skočio sa 9 u 1860. godini na 38 u 1900. odnosno na 68 u 1920.

Gradovi su privlačili ljude iz različitih razloga. Za neke su najvažniji bili više plaćeni poslovi u sve više fabrika koje su krasile urbani pejzaž. Za druge su blistava svetla, anonimnost i mogućnost “dobrog provoda” činili dobar kontrast dosadnom životu na farmi i budnom nadzoru u malim gradovima. A sve veći broj siromašnih doseljenika iz Južne i Istočne Evrope privlačio je etnički gradski geto, jer prosto nisu imali gde drugde da odu.

Dok su gradovi za neke ljude imali svojih prednosti, dotle su oni takođe imali i svoje probleme, od kojih su najveći bili poroci, prenaseljenost i higijena (vidi Glavu 9).

Jedan od najvećih izazova za progresivne društvene reformatore koji su se pojavili na prelasku u dvadeseti vek bio je kako očistiti gradove od kriminala, poroka i od obične prljavštine. Drugi su smatrali da je odgovor na probleme gradova da im se jednostavno okrenu leđa. Tako je Pokret za život na selu (Country Life Movement) bio jedno kratko vreme u modi početkom dvadesetog veka. Drugi izazov koji su nametali gradovi bio je kako propovedati jevanđelje urbanim masama, od kojih su mnogi bili ili katolici ili su izgubili kontakt sa svojim protestantizmom kad su se doselili u “veliki grad”.

Elen Vajt je na problem grada gledala kao na problem šire kulture. Ona je podržavala džefersonsku brigu Pokreta za život na selu sa njegovim jasnim poimanjem dobrog života van grada. Ali nezavisno od tog ideala, ona je od 1890. do 1910. sa sve većim žarom ohrabrivala adventističke vođe da ulože “veliki napor u korist miliona koji žive u senci bliske propasti” u velikim gradovima, gde je “pokvarenost bezbožnih ljudi skoro nepojmljiva” (Ev 25).

Grad i njegovi izazovi nisu jedini aspekt izmenjenog društva kojim će se ona baviti. U Glavi 9 na primer, daje se ukratko njena reakcija na probleme izazvane borbom vlasnika kapitala i radničke klase.

Intelektualne Promene

Tranformacija intelektualnog sveta u godinama posle Građanskog rata bila je isto toliko korenita kao i promene u društvenoj sferi. Na prvom mestu među ovim pomacima bile su pojave darvinizma, komparativnog verskog pokreta i biblijske kritike.

Moderna evolucija za svoj početak uzima 1859. godinu kada je Čarls Darvin objavio Poreklo vrsta (Origin of Species).U suštini, Darvin je postavio teoriju da su se sva živa bića razvila od jednostavnih oblika kroz proces evolucije i prirodne selekcije. Njegov pogled predstavljao je pomak u odnosu na tradicionalno hrišćansko učenje po kome je do stvaranja sveta došlo upravo onako kako je opisano u knjizi Postanje /1. Mojsijeva/.

Tridesetih godina prošlog veka Čarls Lajel (Charles Lyell) odstupio je od tradicionalnih stavova u svojoj knjizi “Principi geologije” (Principles of Geology). Rezultat toga bio je da su neki teolozi počeli da govore o šest dana stvaranja sveta kao o periodima od po hiljadu godina. Međutim, Darvinova teorija o prirodnoj selekciji i opstanku najsposobnijih prenela je bitku iz manje bliskog sveta geologije u bliži svet biologije.

Darvin je 1871. dolio ulje na već rasplamtelu vatru objavivši knjigu “Poreklo čoveka” (The Descent of Man), koja je pratila evoluciju i razvoj ljudske vrste, a ne opšte oblike života. Ova knjiga ne samo da je dovela u pitanje istinitost biblijskog izveštaja o stvaranju sveta već je i podrila tradicionalna shvatanja greha, moralnosti i ljudskog dostojanstva.

Ne treba ni reći da je Darvinova teorija podelila hrišćansku zajednicu. Mnogi protestanti su zaključili da, ukoliko je Darvin u pravu, onda mora da je Biblija pogrešila. Tako imamo Čarlsa Hodža (Charles Hodge) sa Prinstona koji je 1874. objavio da je darvinizam, kad se dobro izanalizira, u stvari “ateizam”. Sa druge strane, Džon Fisk sa Harvarda tvrdio je da je “evolucija način na koji Bog radi”. Fisk i mnogi drugi iz liberalnog krila protestantizma smatrali su da će Bog beskonačnom evolucijom popravljati ljudsku prirodu kako bi na Zemlji zavladao mir i kako bi na kraju došlo do hiljadugodišnjeg carstva Božjeg.

Teorija evolucije je izazvala intelektualnu revoluciju u Zapadnom svetu koja će na kraju prožeti sva polja učenja. U tom procesu je dominantna uloga Biblije u formiranju obrazaca ljudskog razumevanja prepuštena nauci kao primarnom autoritetu. U protestantskoj zajednici, u periodu između sedamdesetih godina prošlog veka i dvadesetih godina ovog, teorija evolucije će sve više deliti ljude, dok na kraju ne postane jedno od pitanja koje je pocepalo protestantizam na konzervativno i liberalno krilo (vidi Glavu 8).

A šta je Elen Vajt mislila o tom pitanju? Ona je čvrsto stajala uz pristalice kreacionizma. “Nema osnova,” pisala je ona, “za pretpostavku da je čovek evoluirao razvijajući se postepeno od nižih oblika životinje ili biljke. Ovakvo učenje spušta veliko delo Tvorca na nivo čovekovih uskih, ovozemaljskih shvatanja” (PP 45). Ona ne samo da je ostala pri učenju o stvaranju sveta za šest dana, već i pri tome da je Biblija autoritet koji daje okvire za razumevanje nauke. Ona je takođe smatrala da nauka “svojim istraživanjima ne donosi ništa što se, ako se pravilno shvati, kosi sa božanskim otkrivenjem” (Ed 128).

Centralnim idejama biološke evolucije nije trebalo mnogo vremena da preskoče ogradu i uđu i u društvenu sferu. Herbert Spenser (Spencer) postao je vodeći mislilac u onom što će biti poznato pod imenom društveni darvinizam. Spenser je primenjivao takve ideje kao što je opstanak najsposobnijih na razvoj društva i društvenih institucija po obrascu koji se kretao od primitivnih društvenih institucija do kompleksnih. Njegove ideje su se brzo širile i, kao što je zabeležio Ričard Hofsteter (Richard Hofstadter), “u tri decenije posle Građanskog rata bilo je nemoguće učestvovati na bilo kom polju intelektualnog rada bez savladavanja Spensera”.

Društveni darvinizam je postao dominantni ideal doba osionog kapitalizma koji se zalagao za slobodnu i neregulisanu konkurenciju. Zakon džungle i opstanka najsposobnijih u ekonomskoj sferi dali su osnov za mnoga razmišljanja o društvenom poretku u novom industrijalizovanom svetu s kraja devetnaestog veka.

Viljem Grejem Samner (Willian Graham Sumner), najistaknutiji američki socijalni darvinista, primetio je da takva jedna teorija “oštro pogađa slabije”. Međutim, isticao je on, “ako nam se ne sviđa opstanak najsposobnijih, imamo samo još jednu alternativu, a to je opstanak najnesposobnijih… Takav plan koji bi pomagao najnesposobnije, a ipak donosio napredak civilizacije, nijedan čovek ne može nikada da smisli.” Samner je takođe smatrao da su “milioneri proizvod prirodne selekcije”.

A kakve su stvarne implikacije takve jedne teorije? Da jaki treba da budu još jači, a da slabe treba ostaviti da polako nestanu na evolucionoj lozi. Na taj način su socijalno staranje, pa čak i javno obrazovanje u suprotnosti sa napretkom civilizacije.

Ovakva osećanja su čak sebi prokrčila put do propovedaonica – naročito onih koje su se dodvoravale bogatim kongregacijama. Filip Bruks (Philip Brooks) propovedao je da “nijedan čovek u ovoj zemlji nije siromašan ako za to sam nije kriv – i ako to nije njegov greh.” A 1877. lepo obučeni Henri Vord Bičer (Henry Ward Beecher) kritikovao je železničke radnike u štrajku što nisu bili zadovoljni svojim trenutnim nadnicama od jednog dolara na dan. “Rečeno je“, mudrovao je on, “da dolar dnevno nije dovoljan za ženu i petoro ili šestoro dece… Zar dolar dnevno nije dovoljan da se za njega kupi hleb? Voda ne košta ništa; a čovek koji ne može da živi samo od hleba nije sposoban za život. Kakva je korist od civilizacije koja čini ljude nesposobnim da žive u postojećim uslovima?”

Drugi zastupnik ekonomije društvenog darvinizma među sveštenstvom bio je Rasel H. Konvel (Russel H. Conwell) koji je svoju propoved “Dijamantska polja” (Acres of Diamonds) održao pred više od 6.000 skupova i ukupno zaradio na ime honorara i autorskih prava skoro 8 miliona dolara. Prema Konvelu, naša je od Boga zadata “dužnost da se obogatimo”. Osim toga, siromaštvo je rezultat greha pojedinca. Zbog toga je “saosećati sa čovekom koga je Bog kaznio zbog njegovih greha i pomoći mu kada Bog nastavlja da ga pravično kažnjava, pogrešno”.

Elen Vajt je drugačije gledala na siromaštvo i pomoć siromašnima. Mada je shvatila da jedan deo siromaštva zaista dolazi sopstvenom krivicom pojedinca, ona je takođe priznavala da “ima mnogo ljudi koji se bore sa bedom, primoranih da teško rade za male nadnice, u nemogućnosti da obezbede ni najosnovnije za život”. Kao i apostol Jovan i starozavetni proroci ona se protivila onim “bogatašima” i poslovnim manirima koji tlače sirotinju (9T 90, 91). Ona je stvarno brinula zbog njih. U Hristovom duhu, dobrotvorni rad za siromašne bio je blizak njenom srcu i postupcima.

Teorija evolucije ne samo da je oblikovala misao na polju biologije, društvenih nauka i ekonomije već je dominirala i nekim segmentima religije. Ovo se naročito odnosilo na pokret uporednih religija. Teolozi, kakav je bio Džems Frimen Klark (James Freeman Clarke), predstavljali su evoluciju religije od primitivnih do složenih oblika, a hrišćanstvo je po njima bilo najrazvijenija od svih svetskih velikih religija. Tako, hrišćanstvo nije bilo jedinstveno. Ono je samo vrh onoga u šta će se razviti ostale religije. Etika, a ne krst stajali su u centru Klarkove verzije religije. On je smatrao da je ”opšte jedinstvo predmet i cilj hrišćanstva” dok različite svetske religije evoluiraju prema Božjem carstvu, predvođene hrišćanstvom.

Osim različitih darvinističkih trendova u religioznoj misli, u SAD je u drugoj polovini devetnaestog veka došlo i do pojave naučnog ili kritičkog proučavanja Biblije. Poreklom iz Nemačke, ovaj pokret se probio u Americi odmah po završetku Građanskog rata preko učenih ljudi koji su se školovali u inostranstvu, prihvatili ideje svojih nemačkih učitelja i počeli da ih iznose u američkim teološkim i univerzitetskim ustanovama.

Zagovornici višeg kritičkog metoda primenjivali su na Bibliju savremene filozofske pretpostavke. Oni su odbacivali tradicionalne teorije o nadahnuću i počeli da gledaju na Bibliju kao na ljudsku tvorevinu koja je nastala bez pomoći natprirodnog. Ovi naučnici su počeli da o Bibliji razmišljaju kao o kompilaciji poezije, istorije, folklora i proročanstava koje su ljudi sakupljali u periodu od nekih hiljadu godina. Zbog toga su je tretirali kao još jednu knjigu koju treba proučiti metodama analize teksta.

Ovi kritičari Biblije nisu samo odbacivali elemente čudesnog u njoj, već su i sumnjali u verodostojnost informacija koje ona sadrži. Tako su, na primer, tvrdili da priče iz knjige Postanje /1. Mojsijeva/ predstavljaju istu vrstu sujeverne mitologije kao i drugi drevni dokumenti, i da proročanstva nisu data unapred, već su pisana kad su se događaji već desili. Osim toga, ti kritičari su čitali Bibliju očima evolucionističke hipoteze. U tom procesu je Biblija izgubila autoritet ne samo pouzdanog istorijskog dokumenta nego i merodavnog izvora za stvaranje doktrine.

Krajem devetnaestog veka široko prihvaćena evolucionistička hipoteza i pretpostavke za kritičko proučavanje Biblije srušili su stubove na kojima su počivala tradicionalna hrišćanska shvatanja. Oni su položili temelje za razvoj protestantskog liberalizma, o čemu ćemo govoriti u Glavi 8.

U ovom poglavlju smo videli da je došlo do značajnih promena kako u društvenoj, tako i u intelektualnoj sferi na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek. Te transformacije obezbedile su širi kontekst u kome je Elen Vajt živela i radila. Ovi i drugi pomaci o kojima ćemo govoriti u poglavljima koja slede postavili su temelje za mnoga pitanja sa kojima će Elen Vajt morati da se pozabavi u drugoj polovini svog života.

Svet Elen Vajt

Tehnološki napredak

Početak devetnaestog veka nije bio samo doba nade u dolazak hiljadugodišnjeg carstva, oduševljavanja reformama i verskih inovacija; to je takođe bilo doba tehnološkog napretka. U stvari, bez tehnološke revolucije, tadašnji reformatorski i verski pokreti imali bi manje uspeha.

Vodena para je preobrazila saobraćaj i masovne komunikacije. Setimo se samo takvih inovacija kakve su bile železnica, parni brodovi i parna štamparska presa da bismo shvatili razmere tog preobražaja. Van carstva vodene pare nailazimo na takve pronalaske kakav je, recimo, telegraf. U ovom poglavlju ćemo se uglavnom pozabaviti štamparstvom i železnicom, jer su te dve inovacije najdirektnije uticale na rad Elen Vajt.

Revolucija u Štamparstvu

Kao što protestantska reformacija iz šesnaestog veka za svoj uspeh mnogo duguje Gutenbergovom pronalasku pokretnog sloga 1453. godine, tako i širenje reformatorskih i verskih ideologija početkom devetnaestog veka stoje u vezi sa odgovarajućom revolucijom u štamparstvu. Ne samo da je parna presa ubrzala proces štampanja posle 1822. već su to učinile i mašine za pravljenje i sečenje papira.

Rezultat je bio fenomenalan. Tako je, na primer, 1833. njujorški list Courier and Enquirer sa svojih 4.500 čitalaca imao najveću čitalačku publiku u gradu. Koštao je šest centi po primerku. Samo dve godine kasnije njujorški list Sun imao je dnevni tiraž od 53.000 primeraka po ceni od jednog penija. Za te dve godine proizvodni kapacitet se povećao sa 200 na 5.500 primeraka na sat, odnosno sa 2.000 na 55.000 primeraka dnevno.

Američko društvo za borbu protiv ropstva odmah je prihvatilo novu tehnologiju i počelo da zasipa celu državu štampanim materijalom – samo u 1835. godini sa više od milion primeraka. Uspehu te kampanje doprineo je i mladi saradnik Viljema Lojda Garisona po imenu Džošua V.Hajms.

Široka upotreba štampe od strane društvenih reformatora i verskih grupa počela je i pre pojave novina za peni, ali su sve manji troškovi štampanja veoma ubrzali taj trend. Jedan ushićeni sveštenik je 1839. primetio da je ”dobro vođen verski časopis kao hiljadu propovednika, koji lete u skoro svim pravcima, na konjima, u poštanskim kočijama, parnim brodovima, železničkim vagonima, brodovima, itd., itd., nudeći život i spasenje sinovima čovečijim u skoro svim podnebljima.” Godine 1823. Methodist Magazine je pisao da bi “verski časopis donedavno bio neobičan fenomen, ali da ih sada štamparska presa baca u skoro svim pravcima.” Oko 1830. SAD su imale 605 verskih časopisa od kojih je samo 14 postojalo pre 1790. Takođe, oko 1830. Američko biblijsko društvo i Američko traktatsko društvo godišnje su izrađivali više od milion Biblija, odnosno 6 miliona verskih pamfleta.

Mileriti, pod vođstvom Hajmsa, shvatili su duh novog doba štamparstva. Jedan pisac je Hajmsa nazvao “Napoleonom štampe”. A Nejtan Heč (Nathan Hatch), vodeći istoričar američke religije, opisuje Hajmsove izdavačke napore kao “do sada nezabeležen medijski blic” i kao “komunikacijski krstaški pohod bez presedana”. Približno četiri godine početkom četrdesetih Hajms je nadgledao distribuciju više od 5 miliona primeraka mileritske literature – skoro po jedan na svaka četiri stanovnika SAD.

Adventisti sedmog dana pošli su za mileritskim primerom. Jedna od tajni njihovog uspeha bilo je silovito širenje njihove vesti putem publikacija. Elen Vajt i njen muž bili su na samom čelu te kolone. Ne samo da je ona govorila Crkvi da se adventističke publikacije “moraju razvejavati unaokolo kao jesenje lišće” (4T 79) već je i predlagala da “se u velikoj meri kroz naše izdavačke kuće mora obaviti” završno delo Crkve na Zemlji (7T 140).

Jedan od rezultata takvog saveta bio je da su krajem devedesetih godina dvadesetog veka adventisti sedmog dana imali 55 izdavačkih kuća širom sveta, koje su štampale materijal na više od 235 jezika. Sama Elen Vajt, sa svojim delima prevedenim na skoro 150 jezika, jeste najviše prevođeni ženski pisac u istoriji i najprevođeniji američki pisac bez obzira na pol.

Napredak u Saobraćaju

Ako je štamparska revolucija omogućila štampanoj reči da dospe svuda, razvoj saobraćaja takođe je omogućio živim propovednicima da stignu na mnogo više mesta nego što je to ranije bilo moguće. Jedna od inovacija koja je Elen Vajt pomogla u njenom radu bila je vodena para uvedena za pokretanje brodova. Tako su joj parni brodovi pomogli da brže pređe Atlantik i Pacifik i da plovi rekama i kanalima širom SAD.

Međutim, nije vodena para primenjena na brodove toliko poboljšala njen verski rad koliko je to učinila železnica. Ono što je u njenoj mladosti bila prilično primitivna naprava, krajem šezdesetih godina već je povezivalo najudaljenije krajeve SAD i omogućavalo Elen Vajt i drugima da relativno brzo prelaze s kraja na kraj države u nastojanju da organizuju verske skupove na otvorenom i obave druge poslove. Železnica je omogućavala ljudima da za nekoliko dana stignu u mesta do kojih im je samo nekoliko godina ranije trebalo više meseci. Nepostojanje železnice bi u velikoj meri otežavalo rad Elen Vajt. Putovanje vozom omogućilo je i njoj i drugima da svoj verski rad prošire na celu zemlju.

Ipak, putovanje železnicom nije baš bilo lako, iako je predstavljalo poboljšanje u odnosu na ranija prevozna sredstva. Ono je zahtevalo mnogo izdržljivosti u godinama Građanskog rata i u decenijama iza njega. Ventilacija je obično bila slaba, a grejanje zimi poznato po neravnomernosti. Redovi vožnje su često bili haotični, a zaustavljanja radi uzimanja hrane grozna, ukoliko putnik ne bi sam poneo nešto za jelo. Leti je kroz otvorene prozore uletalo mnogo ugljenog pepela, dok bi zbog zatvorenih prozora vazduh bio topao, težak i zagađen mirisima viskija, duvana i tesno sabijenih ljudskih tela. Drvena sedišta su bila neudobna. Putovanje železnicom bilo je sve drugo samo ne prijatno. Tako je Lušijus Bib /Lucius Beebe/ (prijatelj železnica) napisao da se “američka publika vozi do prašnjavih odredišta u disciplinovanoj neudobnosti”.

Osim što su bili neudobni, vozovi si mogli biti i prilično opasni. Iako su, bez sumnje, bili bezbedniji od putovanja na konjima, koje je bilo deset puta smrtonosnije od današnje vožnje automobilom, do 1890. na železnicama je još uvek bilo više od 10.000 poginulih i 80.000 ozbiljno povređenih putnika godišnje, i to samo u SAD. To je skoro 30 smrtnih slučajeva i 230 teško povrđenih dnevno. U poređenju sa standardima iz 1890. godine putovanje savremenim vozovima i avionima je neuporedivo bezbednije. Deo problema sastojao se u tome što je u trci za zaradom zanemarena bezbednost putnika i radnika na železnici. Džordž T.Strong je reagovao na problem bezbednosti tako što je napisao da “mi nećemo putovati bezbedno sve dok neki pobožni, bogati i mnogo voljeni direktor železnice ne bude obešen zbog ubistva”.

Džems i Elen Vajt doživeli su svoj susret sa železničkom tragedijom 1854. kada je u nesreći stradalo najmanje četiri putnika, a teško povređeno mnogo više (vidi 1 Bio 294-297). Iako je Elen Vajt često ukazivala na probleme vezane za putovanje železnicom, ona je takođe bila potpuno ubeđena da je železnica pravi blagoslov za širenje trostruke anđeoske vesti. ”Pomoću železničkih pruga i linija na kojima saobraćaju parni brodovi, “ pisala je ona, “mi smo povezani sa svakim delom sveta i imamo pristup svakoj državi sa svojom vesti istine”(5T 381). Po njenom mišljenju, razvoj saobraćaja u devetnaestom veku omogućio je adventizmu sedmog dana da oko 1900. godine postane pokret svetskih razmera.

Svet Elen Vajt

Verski impulsi

Društveni ferment s početka devetnaestog veka u SAD ne samo da je bio ojačan milenijalističkim iščekivanjima i osnažen probuđenjima i reformama već je bio možda najplodonosniji period u svetskoj istoriji za razvoj novih hrišćanskih pokreta. Razlog ovakvom bujanju treba tražiti u periodu Revolucije, a naročito u Prvom amandmanu ustava SAD, koji propisuje odvojenost crkve od države. U ranijim društvima, kako antičkim, tako i savremenim, ova dva segmenta uvek su bila združena, tako što je država zvanično podržavala jednu versku grupu. U hrišćanskim državama ta zvanična grupa je postala crkva, dok se na sve ostale manjinske verske grupe gledalo kao na sekte, koje su na ovaj ili onaj način gubile neke ili sve svoje verske slobode i često bile izložene progonima.

To se izmenilo u novoj državi u kojoj nijedna hrišćanska grupa nije mogla da postane dominantna. Rezultat toga bilo je slobodno tržište u pitanjima vere, koje je sve hrišćanske grupe tretiralo kao jednake sa pravnog stanovišta. Tako su novonastale SAD dovele do stvaranja novog verskog entiteta zvanog denominacija, pri čemu vlada nijednu denominaciju nije označavala kao posebnu ili bolju od drugih. Naprotiv, svaka denominacija je mogla da se održi samo ako je u stanju da “proda” svoj proizvod na otvorenom tržištu. Denominacije koje su se dopadale ljudima bile su jedine koje su se razvijale.

Stvaranje pravne jednakosti među svim hrišćanskim grupama dovelo je do verskog eksperimentisanja do tada nezabeležnog u istoriji. Neki od tih eksperimenata bili su prilično ortodoksni u pogledu tradicionalnih hrišćanskih doktrina, dok druge najbolje možemo definisati kao neobične. Tako je Filip Šaf (Philip Schaff) pisao 1844. godine: “Tendencije koje nisu našle politički prostor da se razviju u drugim zemljama, ovde /u SAD/ opstaju bez ograničavanja… Svaki teološki skitnica i torbar ovde može da doveze svoju sklepanu radnju, i da bez pasoša ili dozvole, do mile volje prodaje svoju lažnu robu. Ono što će proisteći iz takve konfuzije tek će se kasnije videti.” U ovom poglavlju pozabavićemo se nekim od najistaknutijih verskih impulsa u Americi s početka devetnaestog veka.

Nastanak “Demokratskih” Crkava

Aristrokratskiji episkopalci i kongregacionalisti, i nešto manje prestižni prezbiterijanci dominirali su brojno i politički u verskom životu kolonijalnog perioda američke istorije. To su bile moćne crkve, ali će se situacija drastično promeniti početkom devetnaestog veka. U prvoj polovini veka doći će do razvoja narodnih crkava – naročito metodističke i baptističke.

Te dve denominacije naročito su bile pogodne za pristup običnim ljudima i za napredovanje prema granici koja se sve više pomerala na zapad. Dok su crkve koje su dominirale u kolonijalno doba očekivale zvanično obrazovano sveštenstvo, dotle su metodisti i baptisti bili voljni da koriste propovednike-laike i propovednike koji su se upoznali sa teologijom kroz literaturu i učeći od iskusnijih sveštenika. To je bilo važno zato što, kako to ističe Vintrop Hadson (Winthrop Hudson), “budućnost Amerike – govoreći u brojkama- pripada onim grupama koje budu mogle da obezbede dovoljno svešteničkog kadra”.

Osobenost metodizma predstavljao je “kružni sistem”, po kome je jedan pastor opsluživao nekoliko crkava i periodično ih posećivao idući u krug. Kad bi iskrsle nove mogućnosti, pastor bi dodavao nove grupe svom programu, sve dok “krug” ne bi morao da se podeli na dva nova. U međuvremenu je briga o pastvi uglavnom bila u rukama lokalnih laičkih propovednika ili vodećih ljudi u zajednici.

Baptisti su takođe imali sistem koji je bio uspešan u uslovima postojanja granica. Kao i metodisti, i rani baptisti su malo značaja davali zvanično obrazovanom sveštenstvu. Iako su njihovi propovednici obično služili u jednoj crkvi, to je bilo sa nepunim radnim vremenom. Pošto su često primali malu ili nikakvu platu, oni su preživljavali kao farmeri ili mehaničari, živeći u blizini kongregacije koju su opsluživali. S obzirom na to da je bilo koja grupa istomišljenika mogla da obrazuje baptističku crkvu i pozove propovednika (često iz sopstvene sredine), baptisti su bili dobro prilagođeni širenju države preko kontinenta.

Denominacije koje su koristile samo fakultetski obrazovane pastore nisu mogle da održe korak sa baptistima i metodistima. Osim toga, njihovi pastori često nisu bili u kontaktu sa običnim ljudima ruralne Amerike u vreme kad je skoro cela zemlja bila takva.

Rezultat toga je da su baptisti i metodisti od po 2700 mesnih crkava 1820. godine, 1860. stigli do 12.150 odnosno 19.883, dok su kongregacionalisti i episkopalci imali povećanje sa 1.100 na 2.234, odnosno sa 600 na 2.145 mesnih crkava u tom istom periodu. Sredinom veka baptisti i metodisti biće daleko najveće protestantske zajednice u Americi, mada niko nije mogao da predvidi takvu dominaciju u vreme Američke revolucije 1776. godine. Bio je to zaista vek širenja vere običnih ljudi.

Pokret za Obnovu i Vraćanje Bibliji

Pokret za obnovu bio je u tesnoj vezi sa širenjem metodizma i baptizma i njihovim demokratskim impulsima. U suštini, ovaj pokret se zalagao za vraćanje hrišćanstvu iz Novog zaveta. To je značilo odbacivanje verovanja koja su muškarce i žene vezivala za ezoterične doktrine, za koje su neki smatrali da nisu ništa drugo do spekulacije takozvanih učenih ljudi. Na taj način je pokret za obnovu odbacio ne samo pomenuta verovanja već i autoritet sveštenstva.

Nova generacija je tražila, u svetlu Američke revolucije, crkvu zasnovanu na demokratskim principima i pravo običnih ljudi da sami tumače Novi zavet. Oni su tražili religiju ljudi, od ljudi i za ljude.

Centralne ličnosti ovog reformatorskog pokreta s početka devetnaestog veka bili su Ilajas Smit /Elias Smith/ (baptista), Džems O’Keli /James O’Kelly/ (metodista), Barton Stoun /Barton Stone/ (prezbiterijanac), Aleksander Kempbel /Alexander Campbell/ (prezbiterijanac) i Ebner Džons /Abner Jones/ (baptista). Ovih pet ljudi, koji su radili nezavisno jedan od drugoga, došli su do zajedničkog zaključka da reformacija nije u potpunosti završena i da neće ni biti sve dok se crkva ne vrati jednostavnom čitanju i tumačenju Novog zaveta. Kempbel je to ovako formulisao: “Samo ako se obnovi stari poredak stvari, ili religija Novog zaveta, tek onda počinje hiljadugodišnje carstvo.”

“Nijedno verovanje osim Biblije” bio je poklič pokreta za obnovu. Džon Rodžers (John Rogers) to objašnjava na sledeći način: “Čim je /crkva/ uspostavila ljudsko verovanje kao proveru istine i jedinstva, ona je brzim koracima krenula prema Vavilonu… Čovek bezakonja i Sin pogibli uskoro se pojavio i viđen je kako se penje u hram Božji…; /tada/ je počela vladavina svešteničkog terora.” Jedina sigurnost je, prema Kempbelu, u okretanju Bibliji za svaki aspekt Božje volje. Čovek mora prevazići izopačenosti osamnaest vekova hrišćanske teologije i svešteničkog delovanja i vratiti se Božjoj reči. “Pokušao sam”, pisao je on, “da čitam Sveto pismo kao da ga niko pre mene nije čitao… Protiv toga sam da na mene utiče bilo koje strano ime, autoritet ili sistem.”

Sveštenstvo poteklo od vernika i lično tumačenje Biblije činili su jezgro pokreta za obnovu. Za pristalice tog pokreta ovi koncepti su predstavljali centralnu tačku “Jevanđeljske slobode”.

Pokret za obnovu, uz metodistički i baptistički pokret, važan je za razumevanje adventizma. Na kraju krajeva, Džejms Vajt /James White/ i Džozef Bejts /Joseph Bates/ (dvojica od tri osnivača adventizma sedmog dana) bili su pripadnici pokreta za obnovu, kao i Džošua V. Hajms /Joshua V. Himes/(drugi po značaju mileritski adventista). Viljem Miler je bio baptista, a Elen Vajt metodista.

Nije slučajno što su rani adventisti tvrdili da “nemaju drugih načela vere osim Biblije” ili što je Viljem Miler govorio da oni koji sa verom proučavaju Bibliju mogu da budu sigurni da će stići do istine, “čak i ako možda ne razumeju jevrejski ili grčki”. To su bili motivi u samom središtu demokratskog hrišćanstva nastalog u Americi početkom devetnaestog veka. Isto važi i za sledeći Milerov savet mladom pastoru: “Morate propovedati Bibliju, morate sve dokazivati pomoću Biblije, morate govoriti iz Biblije, morate ljude bodriti Biblijom, morate se moliti na osnovu Biblije, voleti Bibliju i učiniti sve što možete da i drugi zavole Bibliju.”

Takođe treba prepoznati da koncepti primata Svetog pisma i shvatanja istorije kakvo su imali zastupnici pokreta za obnovu stoje u samom središtu Velike borbe (Great Controversy) Elen Vajt. Za nju reformacija nije bila nešto što se desilo u šesnaestom veku, već jedno neprekidno napredovanje dok je Bog nastojao da svoj narod vrati velikim istinama Biblije. Rani adventisti, kakav je bio Džozef Bejts, gledali su i na subotu u svetlu obnove. Subota kao sedmi dan, tvrdio je on, jedna je od onih istina koje valja obnoviti u crkvi pre Hristovog dolaska.

Težnja ka Savršenstvu

Timoti Smit (Timothy Smith) ispravno primećuje da je hrišćansko savršenstvo “jedna od najtrajnijih i društveno najznačajnijih tema devetnaestog veka” i da “je glad za svetošću bila bliska svakom pokretu zainteresovanom za razvijanje smislenijeg hrišćanstva”.

Savremeno protestantsko učenje o savršenosti vodi poreklo od teologije Džona Veslija (John Wesley), osnivača metodizma. Vesli nije izjednačavao savršenstvo sa apsolutno savršenim rezultatima ili onim što bismo mogli da nazovemo apsolutnom bezgrešnošću. Naprotiv, Vesli je definisao savršenost kao “čistu ljubav koja sama vlada u srcu i životu”. Takođe je napisao da je savršenost “čistota namera, posvećivanje celog života Bogu. To je davanje Bogu celog našeg srca… To je posvećivanje Bogu, ne jednog dela, već celine naše duše, tela i imovine. S druge strane, upravo je um Hristov taj koji nam omogućuje da hodamo kao što je Hristos hodao. To je obrezivanje srca od sve prljavštine, od sve spoljašnje i unutrašnje zagađenosti. To je obnova srca prema pravom liku Boga, do potpune sličnosti sa Onim koji ga je stvorio. Zatim, to znači … da Boga volimo svim svojim srcem, a svoje bližnje kao sebe same.”

Vesli je učio da savršenstvo dolazi kao drugi čin milosti koji Bog trenutno ostvaruje u životu vernika. On je takođe smatrao da hrišćani mogu da budu svesni sopstvene savršenosti.

Rani metodisti su Veslijeve koncepte o savršenosti doneli sa sobom u Ameriku. Četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka obnovljeno je interesovanje za predmet američkog hrišćanstva kako unutar, tako i izvan metodizma. Unutar metodizma naročito je bio značajan rad Fibi Palmer.

Elen Vajt, koja je rasla u veslijevskoj tradiciji, u suštini je imala istu definiciju savršenstva kao i Vesli. To se jasno vidi iz delova knjige Hristove parabole (Christ’s Object Lessons), strana 69, gde ona govori o potrebi savršenog odražavanja Hristovog lika pre no što On ponovo dođe. Na prethodne dve stranice ona pokazuje svoj afinitet za Veslijevu definiciju savršenstva, nasuprot srednjovekovnom monaškom bezgrešnom konceptu savršenosti, kada izjednačuje savršenost karaktera sa savršenom ljubavlju i nesebičnim duhom Isusa Hrista.

Međutim, gospođa Vajt se nije slagala sa svim Veslijevim učenjima o savršenosti. Na primer, ona je glatko odbacivala njegovo mišljenje o “trenutnom” drugom činu. Isto tako je odbacivala ideju da hrišćani mogu da budu svesni svoje savršenosti.

Ono što iznenađuje kod oživljavanja perfekcionističkih teorija tridesetih i četrdesetih godina jeste njihova rasprostranjenost. Mada bi se takvo buđenje moglo očekivati kod metodista, teško da bi mu se moglo nadati kod kongregacionalista i prezbiterijanaca. A ipak tamo nailazimo na značajan pokret predvođen Čarlsom Finijem (Charles Finney), najvećim evangelistom svoga vremena. Sa Finijem su bili povezani i Asa Mahan (Asa Mahan) i Čarls Fič /Charles Fitch/ (koji je prešao u milerizam krajem tridesetih godina i postao jedan od njegovih najistaknutijih vođa).

Ova tri čoveka, držeći se onog što je bilo poznato pod nazivom Oberlinska teologija, učila su da je savršenstvo postalo moguće krštenjem Svetog Duha, koji je jačao i usavršavao volju vernika da postupa u skladu sa Božjom voljom.

Ideja savršenstva koja je vladala pre Građanskog rata nije bila vezana samo za lično uzdizanje. Naprotiv, ona je imala jasne društvene implikacije. Kao što kaže Ronald Volters (Walters), “perfekcionizam je pomogao da se stvori “ekstremistički” mentalitet koji je insistirao na tome da ništa što odstupa od milenijalističkih standarda ne treba tolerisati, osobina svojstvena ovim predratnim borcima za veru. On se manifestovao u takvim stvarima kao što su utopijski napori da se izgradi novi društveni poredak, povici da se odmah okonča ropstvo, verovanje da je svaki alkohol zlo i nespremnost … na kompromise.” Perfekcionisti s početka devetnaestog veka nisu samo želeli da budu ispravni – oni su želeli da stvari učine ispravnim.

Naravno, nisu sve perfekcionističke teorije tog doba bile zdrave. Neki vernici su na kraju stigli do koncepta da je, pošto su savršeni, sve što rade ispravno, jer nijedan postupak onih koji su već savršeni ne može po definiciji biti greh. Takvo verovanje je neke (uključujući i nekolicinu milerita posle velikog razočarenja) dovelo do grubog kršenja Božjeg zakona. Elen Vajt je na početku svog propovedničkog rada morala da se pozabavi sa nekim od takvih devijacija.

Pre nego što napustimo temu težnje za savršenstvom, treba da ukažemo da je među nekim pojedincima ona poprimila oblik stvaranja utopijskih zajednica gde bi vladali mir i pravda. Među verskim ljudima su se čak pojavili takvi eksperimenti kao perfekcionistička zajednica koju je osnovao Džon Hamfri Nojis (John Humphrey Noyes) u Oneidi, država Njujork. Svetovnije verzije ovakvih utopija bile su Brukova farma i Bronson Alkotovi voćnjaci u Masačusetsu.

Zaštita “Šabata” (Dana Odmora)

“Svetkovanje dana odmora”, napisao je Robert Abcug (Abzug), “najveća je obnova u reformatorskim pokretima krajem dvadesetih godina. Najuticajniji verski lideri Amerike brinuli su zbog slabog poštovanja sabata (nedelje) u sve više pluralističkoj državi. Lajman Bičer je zastupao mišljenje da će “ako reka zadovoljstava i svakodnevnih briga” odvuče većinu vernika od svetkovanja dana odmora, ”prevladati neverovanje, nemoralnost i raskalašnost čije će razmere biti u neskladu sa trajnošću institucija Republike.”

Tako je Bičer izjednačio nepoštovanje sabata sa propadanjem američke republike. Ta ideja nije bila nova. Puritanci su sa sobom doneli strogo poštovanje nedelje/sabata iz Engleske tridesetih godina sedamnaestog veka. Osim toga, pošto su sebe videli kao duhovni Izrailj, puritanci su povezivali odanost u svetkovanju sabata sa Božjim blagosiljanjem vernih i proklinjanjem neposlušnih, što možemo naći u 5. Mojsijevoj 27,29. Želeći da budu verne i tako blagoslovene, puritanske kolonije i sve druge kolonije donele su zakone o nedelji. Ti zakoni su postali poznati pod imenom “plavi zakoni” kada je 1656. Nju Hejvn u državi Kontektikat objavio zbirku zakona o nedelji, štampanih u Engleskoj na plavom papiru.

Početkom devetnestog veka verski lideri su se uplašili da država krši ovaj dogovor kada je prema zakonu, kojim je osnovana Pošta SAD, od lokalnih šefova pošte traženo da poštu dostavljaju svakog dana u sedmici ako to neko traži. Sredinom dvadesetih godina sve veća komercijalizacija pojedinih urbanih centara gde se isplatilo raditi svih sedam dana u sedmici, pridružila se problemu dostave pošte nedeljom.

Rezultat svega toga je bila kampanja za svetkovanje sabata zasnovana na istoj onakvoj evangeličkoj borbenosti kakva je pokretala ostale reforme toga vremena. U maju 1828. došlo je do osnivanja Opšteg saveza za podsticaj poštovanja hrišćanskog dana odmora – “sabata” (General Union for Promoting the Observance of the Christian Sabbath). Ova reformatorska asocijacija imala je za cilj obnovu svetkovanja sabata/nedelje kao ključnog faktora za oživljavanje čisto hrišćanske strukture društvenog života.

Krajem dvadesetih godina Bičer je vodio veliku bitku za zatvaranje pošta u nedelju, dok su se Luis Tapan i Džosaja Bisel (Lewis Tappan, Josiah Bissell) borili za obustavu rada i prevoza na taj dan.

Ova kampanja nije imala uspeha, ali je postavila scenu za borbu u pogledu poštovanje nedelje koju će drugi mnogo uspešnije voditi osamdesetih i devedesetih godina. Elen Vajt i njeni adventistički savremenici imaće mnogo toga da kažu o tom drugom konfliktu.

U međuvremenu, početkom četrdesetih godina došlo je do oživljavanja svetkovanja sabata druge vrste. Njega će pomoći baptisti sedmog dana koji su 1843. objavili, na njima nesvojstveno agresivan način, da je njihova “sveta dužnost” da pouče svoje sugrađane o toj temi. Takođe su preuzeli mere da ovu odluku sprovedu u praksi. Na njihovom opštem saboru 1844.godine, oni su zahvalili Bogu što je “došlo do dubljeg i raširenijeg interesovanja za to pitanje nego ikada ranije u našoj zemlji”.

Najplodonosniji deo tog interesovanja razvio se na izvesnim područjima mileritskog adventizma. On će se na kraju sliti u onaj sektor adventizma posle velikog razočarenja koji će postati Adventistička crkva sedmog dana. Njihovo verovanje u subotu kao sedmog dana dovešće Elen Vajt i druge adventiste sedmog dana u direktnu konfrontaciju sa oživljenim i moćnim pokretom za nedeljne zakone iz osamdesetih i devedesetih godina (vidi Glavu 8).

Nastanak Mormonizma

Isto ono poverenje u “običnog čoveka” i ista ona težnja za obnovom koji su doveli do nastajanja mnogobrojnih verskih denominacija u devetnaestom veku, zaslužni su i za nastanak mormonizma. Kao i mnogi njegovi savremenici, mladi Džozef Smit (Joseph Smith) iz Palmire, država Njujork, razočarao se u postojeće crkve. Izgledalo je kao da nijedna od njih ne sledi Božji ideal.

Bog je, prema Smitovim rečima, u fazi ponovnog uspostavljanja prave vere kroz njega. Tvrdio je da je imao susret sa Bogom Ocem i Isusom Hristom, koji su mu dali zadatak da obnovi na Zemlji “pravu crkvu” i “izgubljeno sveštenstvo”. Smit je takođe tvrdio da mu je anđeo Moroni pokazao prastaru knjigu napisanu na zlatnim tablicama, koju je on preveo koristeći magične kamenove. Njegov takozvani prevod pojavio se 1830. pod imenom “Knjiga mormona” (The Book of Mormon). Zatim je 6. aprila 1830. osnovao svoju novu crkvu. Njegovi sledbenici uskoro su postali poznati kao mormoni.

Smit, koji je tvrdio da je prorok, prihvatio je učenje o poligamiji još 1836. Pre nego što je 1844. skončao od ruku razjarene rulje u zatvoru u Kartagini, država Ilinois, bio je oženjen sa nekih 49 žena, od kojih je barem 12 već bilo udato. Do tada se Smit već bio kandidovao za predsednika SAD, osnovao privatnu vojsku i izgradio dobro isplanirani grad Novu (Nauvoo) u državi Ilinois. Jedan deo njegovih sledbenika otišao je da bi osnovao Salt Lejk Siti u divljini države Juta 1847. pod vođstvom Brigama Janga (Brigham Young).

U srcu mormonske teologije je doktrina večitog napredovanja. Ovo verovanje je sažeto u rečenicu: “Što je čovek sada, Bog je bio nekad; što je Bog sada, čovek može da postane.” Tako je ljudska sudbina da se razvije do božanskog kroz poštovanje zakona i obreda crkve u Juti.

Za razliku od protestanata koji svoje učenje zasnivaju samo na Bibliji, mormonizam smatra kanonskim knjigama one koje je napisao Smit, i to “Knjigu Mormona”(The Book of Mormon), “Biser velike vrednosti” (The Pearl of Great Price) i “Doktrinu i zavete” (Doctrine and Covenants). Ovo verovanje je imalo velikog uticaja na razvoj mormonske doktrine. Savremeni znalac mormonizma, Stiven E. Robinson, govori nam da vizije i otkrivenja Džozefa Smita “čine osnov doktrine Svetaca poslednjih dana /Mormonska crkva/ … Za Crkvu svetaca poslednjih dana najviši autoritet u pitanjima vere je neprekidno otkrivenje koje dolazi od Boga preko živih apostola i proroka Njegove crkve, počev od Džozefa Smita pa do sadašnje vodeće garniture.” Zbog takvog gledanja nije čudo što je mormonska teologija odstupila od biblijske perspektive.

Elen Vajt, koja je takođe tvrdila da ima dar prorokovanja, osećala je potrebu da svoj rad malo udalji od Smitovog i od mormonskog koncepta proroštva (vidi 2SG iv; 1SM 32). Njeno gledanje na dar proroštva bilo je evangeličko hrišćansko. Za nju je 66 knjiga Biblije bilo jedino što čini Sveto pismo. Biblijski kanon se završava knjigom Otkrivenje. Smatrajući da je Biblija sve što je ljudima potrebno za spasenje, ona je svoj proročki zadatak videla u tome da “vrati /svoje čitaoce/ rečima Biblije koje su iz nemara prestali da slede” (5T 663). Jednom drugom prilikom napisala je da njeni spisi predstavljaju “manju svetlost koja će ljude i žene dovesti do veće svetlosti /Biblije/ (CM 125).

Nastanak Modernog Spiritizma

Nekoliko milja od Palmire, u severnom delu države Njujork 1848. javio se još jedan verski fenomen. Te godine su Megi i Kejti Foks prouzrokovale takvo spiritističko uzbuđenje da se ono prema pisanju Elis Felt Tajler (Alice Felt Tyler) “skoro pretvorilo u maniju” kod neverovatno “velikog broja ljudi i žena koji su postali veoma zainteresovani za tu stvar”.

Februara 1848. čulo se tajanstveno kucanje o pod, zidove i nameštaj bilo koje prostorije u kojoj su deca boravila. Jedne noći Kejti Foks je povikala: “Evo, gospodine Splitfut, radite isto što i ja!” i misteriozni fenomen je odgovorio istim brojem kucanja, kao što je to prethodno učinilo dete. Posle toga, gospođa Foks i njene ćerke smislile su sistem sporazumevanja pomoću koga su duhovi kucanjem odgovarali na pitanja koja su im se postavljala.

Sestre su na kraju postale profesionalni medijumi, održavajući javne skupove i naplaćujući ulaznice za prikazivanje jednog otkrivenja za drugim iz sveta natprirodnog. Spiritistička društva su osnivana u mnogim gradovima i selima, a širom države su se javili novi medijumi. Nije mnogo prošlo, a pokretanje stolova, pisane poruke duhova, razgovori sa “mrtvima” i ostali fenomeni koji su od tada postali dobro poznati u svetu spiritizma, pridružili su se tajanstvenom kucanju. Oko 1857, 67 spiritistički časopisi širili su po SAD poruke pokreta.

Godine 1888. Margaret i Kejti Foks su, posle porodične svađe, sve opovrgle i predstavile svoju karijeru kao jednu veliku prevaru, tvrdeći da su od početka zvuk kucanja stvarale pucketajući palčevima na nogama. Margaret se kasnije predomislila i izjavila da nisu varalice. Njihovo priznanje nije mnogo uticalo na spiritistički pokret, čije su pristalice tvrdile da je prevara upravo to opovrgavanje sestara, a ne njihova karijera.

Elen Vajt se slagala sa spiritistima tvrdeći da “tajanstveno kucanje kojim je otpočeo moderni spiritizam nije bilo proizvod ljudske prevare ili lukavstva, nego neposredno delo zlih anđela koji su tako uveli jednu od najuspešnijih obmana za uništavanje ljudske duše” (GC 553). Po njenom mišljenju, spiritizam će biti jedno od glavnih sotoninih oruđa prevare pre Drugog dolaska (vidi GC 551-562).

Nativizam i Antikatolicizam

Nativizam je jedan oblik američkog nacionalizma koji se povremeno javljao kroz istoriju SAD. On se suprotstavlja onome što izgleda strano ili neamerički i povezan je sa antikatolicizmom, mada nije identičan sa njim. Više je ksenofobičan. Međutim, desilo se da su stranci koji su izazivali najveći strah u Americi devetnaestog veka bili upravo rimokatolici.

Prvobitni doseljenici u 13 kolonija koje će postati Sjedinjene Američke Države bili su najvećim delom protestanti i uglavnom iz Velike Britanije i Severne i Zapadne Evrope. Kao takvi, oni su imali zajedničku osnovu kulturnih i verskih vrednosti. Kao što smo ranije rekli, Amerikanci su počeli da smatraju da imaju milenijalističku misiju prema svetu. Ta misija je bila tesno povezana sa protestantskom prirodom Republike.

Ta vizija je počela da se suočava sa pretnjama kada je tokom tridesetih godina devetnaestog veka veći broj katolika emigrirao u SAD. Oko 1830. jedan severnjački list je prvi put ustvrdio da Katolička crkva služi kao agent evropskih država u naporu da se ukine američka demokratija. Od tada je ideja o tajnim katoličkim zaverama prožimala protestantske rasprave.

Antikatolička literatura javila se sredinom tridesetih godina. Jedan od uticajnijih priloga bio je niz pisama koje je Semjuel F.B.Morze /Samuel F.B.Morse/ (izumitelj telegrafa) objavio u njujorškom listu Observer 1834. pod nazivom “Strana zavera protiv američkih sloboda” (A Foreign Conspiracy Against the Liberties of the United States). Naredne godine Morze je objavio “Predstojeće opasnosti po slobodne institucije SAD zbog stranih useljenika”( The Imminent Dangers to the Free Institutions of the United States Through Foreign Immigration).

Iste godine uticajni Lajam Bičer objavio je “Apel za Zapad” (A Plea for the West). U njemu je uporedio opasnost od imigranata u dolini reke Misisipi sa invazijom egipatskih skakavaca ili varvara sa severa. Bičer nije ostavljao mesta sumnji da ako protestantska Amerika želi da ispuni svoju misiju prema svetu, onda Zapad treba spasavati od katolicizma.

Drugom linijom išle su knjige Rebeke Rid (Rebecca Reed) “Šest meseci u manastiru” (1835) i Marije Mank (Maria Monk) “Strašna otkrića u ženskom manastiru ‘Hotel Dieu’ u Montrealu” (1836). Ova druga, koja se odlično prodavala i koja je predstavljena kao autobiografsko delo, pričala je o tome kako je autorka prešla u katolicizam i zamonašila se. Zatim su dati sugestivni opisi grehova koje je počinila iza manastirskih zidina pridruživši se ostalim iskušenicama i monahinjama u prostituciji. Iako su kasniji događaji pokazali da je Mankova varalica, knjiga je ipak nanela štetu u tom zapaljivom vremenu.

Još ružnije od antikatoličkih publikacija bilo je povremeno izbijanje nasilja. Tako je 1834. na primer, rulja spalila katolički manastir u blizini Bostona. Došlo je do još nekoliko napada na katoličke škole i crkve krajem tridesetih godina i početkom četrdesetih. Ali, najozbiljniji slučaj nasilja bio je u Filadelfiji 1844.godine kada je došlo do obračuna između irskih katolika i lokalnog stanovništva. Nekoliko dana uličnih borbi odnelo je 13 života, 50 ljudi je bilo ranjeno, a dve katoličke crkve spaljene.

U drugoj polovini četrdesetih godina porasla je opasnost od stranaca/katolika kada je veliki broj irskih katolika prebegao u SAD zbog strašne gladi usled bolesti krompira 1846. i kada je masa nemačkih katolika napustila otadžbinu posle propasti revolucije 1848.godine. Dok je 1840. Rimokatolička crkva bila peta po veličini denominacija u SAD, oko 1850. je već bila najveća. Ipak, to je tek bio početak. Između 1850. i 1860. skoro se udvostručio broj onih koji nisu rođeni u SAD. Imigranti su dolazili u tolikom broju da su mogli da oforme sopstvene zajednice u kojima su zadržali svoj jezik iz starog sveta, kao i kulturu i način života.

Vrhunac nativizma bio je pedesetih godina kada je pokret imao i sopstvenu nacionalističku političku stranku. Američka ili “Know-Nothing” stranka imala je desetine državnih zakonodavaca i nekoliko predstavnika u kongresu koji su izabrani 1854. ali je uskoro izgubila snagu kad se interesovanje javnosti pomerilo na komešanja oko pitanja ropstva, koja su dovela do Građanskog rata. Još jedan talas antikatolicizma javiće se osamdesetih i devedesetih godina tokom borbi za radnička prava i daljeg useljavanja stranaca.

Elen Vajt nije učestvovala u nasiljima, niti u političkoj akciji protiv Katoličke crkve i njenih članova. Niti se činilo da se nešto naročito plaši strane dominacije. S druge strane, prilikom proučavanja proročanstava iz Biblije ona je došla do zaključka da će Papstvo kao institucija u sprezi sa apostolskim protestantizmom odigrati ulogu u događajima poslednjeg vremena (GC 579-581). To verovanje moramo dovesti u ravnotežu sa njenim stalnim savetovanjem adventista da “ne pritiskaju” Rimokatoličku crkvu i da mnogi savesni hrišćani u Katoličkoj crkvi žive prema svetlosti koju imaju bolje od nekih adventista sedmog dana. Ona je bila sklona da gleda na pojedine katolike kao na duše koje mogu da ostvare blisku zajednicu sa Bogom kad jasnije sagledaju jevanđelje (9T 243; CW 64, 65; Ev 144, 574).

Svet Elen Vajt

Doba reformi

“To je bilo vreme opšte reforme – vreme kada je skoro svaki čovek koga biste sreli mogao iz džepa izvući plan za novo društvo ili novu upravu; vreme beskrajne nade i beskrajnog nezadovoljstva”, pisao je Henri Stil Komadžer (Henry Steele Commager) u uvodu svoje knjige o američkoj reformi u periodu do izbijanja američkog građanskog rata 1861.

Sjedinjene Američke Države bile su preplavljene reformama svih vrsta od 1820.  do 1860.godine.  Poneseni optimizmom Doba prosvećenosti u pogledu mogućnosti beskrajnog usavršavanja ljudskog roda, milenijalističkim vizijama o raju na zemlji i jasno određenom religioznošću Drugog velikog probuđenja, Amerikanci su osporavali svaki aspekt svog okruženja.  Dok su neki reformisti nastojali da izmene strukturu društva kroz uspostavljanje utopijskih komuna, drugi su želeli da reformu izvedu unutar postojeće strukture.  Centralno mesto u ovoj drugoj vrsti reforme imalo je dobrovoljno društvo.

Dobrovoljno Društvo

U Glavi drugoj pomenuli smo misionarska društva osnovana da bi širila hrišćansku vest po celoj kugli zemaljskoj.  Ovakva misionarska, traktatska i biblijska društva bila su samo vrh ledenog brega.  Reformistička ili dobrovoljna društva nastajala su početkom devetnaestog veka u skoro svim mogućim područjima ljudskog interesovanja.  U decenijama koje su prethodile izbijanju građanskog rata kampanje za ukidanje ropstva, rata i korišćenja alkohola postale su značajni činioci američke kulture.  Pored toga, neka druga društva radila su na unapređenju sistema obrazovanja; na boljem tretmanu gluvih, slepih, mentalno zaostalih ili zatvorenika; na jednakosti polova i rasa; i tako dalje.  Izvan socijalnog domena nailazimo na organizacije koje pomažu lično usavršavanje na takvim područjima kao što su reforma morala i zdravlja – uključujući i Američko vegetarijansko društvo.

Religiozni ljudi i svetovnjaci udružili su snage i sredstva u nadi da će kroz socijalnu i ličnu reformu usavršiti društvo.  Religiozni su naravno radili više od svojih savremenika tako što su osnivali čisto religiozna društva.  Dobrovoljna udruženja i reforme koje su zastupali nisu bili na rubu američkog društva, već u samom njegovom središtu.  To je bilo uzavrelo doba kada su ljudi duboko verovali da stvarno mogu da preobraze svoj svet.  Evangelička protestantska većina smatrala je da mora da se uhvati u koštac i pobedi sve što ugrožava uspostavljanje Božjeg carstva na američkom tlu.

Stotine dobrovoljnih društava niklo je da bi udružili svoje napore.  Takva društva su se skoro uvek formirala oko nekog zajedničkog interesovanja.  Niko nije morao da se raspituje kakva je svrha Američkog društva za borbu protiv ropstva (American Antislavery Society) ili Društva za propagiranje fizičkog rada u literarnim institucijama (Society for Promoting Manual Labor in Literary Insitutions).  Njihova imena su objašnjavala njihovu delatnost.  Ali, pojedinci skloni reformama retko kad su pripadali samo jednom društvu.  Oni bi se dobrovoljno javili za rad u onoliko društava za koliko su imali snage.  Pošto su bila van zvaničnih verskih denominacija, dobrovoljna društva dozvoljavala su saradnju različitih evangeličkih grupa.

Posebna interesovanja podstaknuta od dobrovoljnih društava prožimala su svet u kome je rasla Elen Vajt i u kome je provela svoju ranu zrelost.  Ovde ćemo pomenuti nekoliko reformi pre izbijanja građanskog rata, a koje su bile najbliže njenim interesovanjima.

Zdravstvena Reforma

S.P.Snou (C.P.Snow) je jednom napisao da “niko razuman ne bi izabrao da bude rođen u neko ranije doba ako ne bi bio siguran da će se roditi u dobrostojećoj porodici, da će biti jako dobrog zdravlja i da će moći stoički da prihvati smrt većine svoje dece”.

Prosto rečeno, dobra stara vremena nisu bila ni približno onoliko dobra koliko ih nostalgija čini takvim.  Ovo je naročito važilo za područje zdravlja.  Prosečan životni vek 1800.  iznosio je 32 godine, 1850.  41 godinu, 1900.  50 godina, a 1950.  67 godina.  Sada je životni vek žena u SAD oko 79 godina, a za muškarce nešto kraći.

Možda se pitate: Zašto se to promenilo? Odgovor je jasan – bolje zdravstvene navike, higijena i medicinska nega.

Zdravstvene navike skoro svih ljudi početkom devetnaestog veka bile su daleko od dobrih.  Ne samo da su oni koji su imali novca proždirali ogromne količine hrane ogromnom brzinom, već je dosta toga što su jeli bilo nezdravo, budući da se ishrana sastojala uglavnom od mesa, slatkiša i veoma začinjenih jela; mnogi su izbegavali voće i povrće smatrajući da je baš voće dovelo do smrtonosne epidemije kolere 1832.  godine.  Takođe su mnogi podozrevali da je sveže voće i povrće naročito opasno za decu.

Siromašni su, naravno, jeli mnogo oskudnije od bogatih, ali nijedna od ove dve grupe nije imala ni najosnovnija znanja o pravilnom načinu ishrane.  Povrh svega, hrana koja se mogla dobiti bila je generalno lošeg kvaliteta zbog nedostatka hlađenja i nehigijenske obrade.  Rezultat toga bilo je loše zdravlje pojedinaca i epidemije u širokim slojevima društva.

Ishrana je, razume se, bila samo jedan deo zdravstvenih problema ljudi.  Tako, na primer, nije postojala ni navika da se redovno kupaju.  Većina se retko kupala, a neki stručnjaci tvrde da se prosečni Amerikanci tridesetih godina devetnaestog veka za života nisu nikada okupali.  Tako je čak 1855.  grad Njujork za svojih 629.904 stanovnika imao samo 1.361 kadu za kupanje.  A za očekivati je da je taj odnos bio mnogo viši nego u ruralnim oblastima.

Higijena je takođe bila veliki problem s početka devetnaestog veka.  Čak su i otmene kuće obično još imale spoljne nužnike.  Grad Njujork je 1855.  imao samo 10.388 klozeta sa ispiranjem vodom.  U međuvremenu je procurivanje iz otvorenih nužnika dovodilo do zanimljivih bakterioloških nalaza u vodi bunara.  Što se tiče smeća, Amerikanci nisu imali nikakav sistem za njegovu preradu.  Veći deo đubreta završavao je na ulici gde su po njemu rile svinje koje su slobodno lutale.  Grad Njujork je četrdesetih godina devetnaestog veka imao hiljade svinja bez nadzora koje su rešavale problem smeća.  Naravno i sveprisutna konjska balega tekla je po vlažnom vremenu obično nepopločanim ulicama, a po suvom se raspadala u prašinu jakog mirisa koja je letela na sve strane.  A tu je bilo i pljuvanje.  U danima koji su prethodili popularnosti cigarete, Amerikanci su i u kućama i napolju pljuvali duvan za žvakanje, mada su neki, malo finiji, izbegavali da pljuju po stolu.

Nedostatak higijenskih i zdravstvenih navika predstavljao je pravu podlogu za bolesti.  Ali, ako ste se već razboleli, sigurno je da ne biste poželeli da idete u bolnicu.  Odlazak tamo je obično predstavljao smrtnu presudu u doba nepoznavanja klica.  Epidemije su bile redovni posetioci u tim nehigijenskim institucijama koje su prvobitno bile osnivane za siromašne.  Bolnica iz četrdesetih godina devetnaestog veka je bila poslednje pribežište – mesto gde si mogao otići i umreti.  Ljudi koji su imali para nisu ni išli u bolnicu.  Njih su lekari lečili kod kuće.

Nažalost, ni takva kućna medicinska praksa nije bila nešto naročito.  Uobičajeno shvatanje bolesti je bilo da telesni sokovi mora da su van ravnoteže.  Lečenje se sastojalo u njihovom vraćanju u ravnotežu.  Prvi korak u tom procesu je obično bilo puštanje krvi da bi istekao višak.  Tako bi lekar u periodu od nekoliko dana iz pacijentovog tela ispustio manje ili više krvi.  Posle ispuštanja krvi obično je sledilo čišćenje.  Ono se uglavnom obavljalo davanjem jakih lekova, kao što su bili kalomel (koji se dobijao iz žive) i strihnin, danas smatran veoma otrovnim.  Ali u doba kad se verovalo da temperatura, proliv i povraćanje predstavljaju simptome oporavka, takvi lekovi su imali efekat da brzo i dramatično oslobode telo suvišnih tečnosti.  Zbog toga ne čudi što se to vreme naziva vremenom “herojske” medicine.

U međuvremenu, ni hirurgija nije bila manje “herojska”, s obzirom da su se intervencije radile bez anestezije.  Mladi Juraja Smit (Uriah Smith), kasniji urednik časopisa Review and Herald , doživeo je takvu amputaciju noge na porodičnom kuhinjskom stolu, dok ga je majka držala za ruku stojeći pored njega.  U danima pre anestezije brzina je bila ključni faktor.  Priča se da su vojni hirurzi u Građanskom ratu mogli da odseku nogu za 40 sekundi.  Ali, čak ni tada šansa za preživljavanje nije bila prevelika, jer hirurzi nisu ništa znali o klicama, niti o tome kako se šire infekcije.  Oni nisu osećali nikakvu potrebu da promene kecelje ili noževe, pa čak ni da operu ruke između dve operacije, mada se moglo desiti da obrišu nož o prljavu kecelju pre nego što počnu sa novom intervencijom.  Ne treba ni reći da su se s početka devetnaestog veka operacije svodile na amputacije.  Operacije abdomena, lobanje ili grudi bile su skoro uvek sa smrtnim ishodom.

A šta je tih dana bili potrebno da bi neko postao hirurg? Ne mnogo toga.  Takva osoba bi mogla da ide na obuku koja je trajala četiri do osam meseci da upije medicinska “znanja” tog doba i da posle toga počne privatnu praksu.  Zbog toga ne čudi što je Oliver Vendel Holms (Oliver Wendell Holmes) izjavio da “kad bi celokupan medicinski materijal koji se sada koristi potonuo na dno mora, tim bi bilo bolje za čovečanstvo, a gore za ribe”.

U takvim prilikama je i došlo do pojave zdravstvenih reformatora u Americi tokom tridesetih godina devetnaestog veka.  Jedan od najuticajnijih i najreprezentativnijih bio je Silvester Graham koji je dobio priliku da se pročuje u jeku prve epidemije smrtonosne azijske kolere 1832.godine.

Predstavu o Grahamovim idejama možemo dobiti iz članka objavljenog 1837, u časopisu The Graham Journal.  Prema Grahamu, (1) “osnovna hrana treba da je povrće i voće”, (2) hleb treba da se pravi od neprerađenog zrna pšenice, (3)”dobra pavlaka može se koristiti umesto maslaca”, (4) hranu treba dobro sažvakati, (5) “meso životinja i ribu…  bolje je izostaviti”, (6) treba izbegavati masnoću, teške prelive i jake začine, (7) “zabranjeni su svi stimulansi, svih vrsta i oblika, kao što su čaj, kafa, vino, duvan (u svim oblicima), jabukovača, pivo, itd.”,(8) najbolje je piti “čistu meku vodu”, (9) “poslednji obrok tokom dana treba da je lak” i da se uzme tri ili četiri sata pre odlaska na spavanje, (10) “ne sme se uzeti ni mrvica hrane van obroka”, (11) treba izbegavati prejedanje, (12) “uvek se treba pre odlučiti za neuzimanje nego uzimanje leka,” (13) treba spavati oko sedam sati dnevno u “dobro provetrenim sobama”, (14) treba uvek izbegavati tesnu odeću, (15) “veoma se preporučuje kupanje /čak i svakodnevno/ kako po toplom, tako i po hladnom vremenu”, (16) “vežbanje na otvorenom je veoma potrebno” i (17) “hleb ne sme da se jede dok ne odstoji 12 do 24 sata”.

Graham je vezao ovaj svoj režim ne samo za zdravlje pojedinaca već i za zdravlje cele nacije.  Na kraju krajeva, zdrava nacija se sastoji od zdravih jedinki.  Zdravlje je bilo ključ budućnosti.  Tako je Američko fiziološko društvo (American Physiological Society) inspirisano Grahamom izjavljivalo “da se ne može realno očekivati dolazak hiljadugodišnjeg carstva sve dok oni zakoni koje je Bog usadio u fizičku prirodu čoveka, ne budu, isto kao i Njegovi moralni zakoni, opšte poznati i ispunjavani”.

Za religiozne zdravstvene reformatore zakoni zdravlja su bili Božji zakoni.  Tako je Teodor Dvajt Veld (Theodore Dwight Weld) tvrdio da su to ”Božji zakoni baš kao i ‘Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim’ i ‘Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”.  Njihovo ispunjavanje značilo je zdravo telo, a neispunjavanje je vodilo ka bolesti.  Izbor je prema Veldu bio “ između  poslušnosti i neposlušnosti Bogu, između očuvanja života i njegovog uništenja, između poštovanja šeste Božje zapovesti i dizanja ruke na sebe”!

U bliskoj vezi sa pokretom za zdravstvenu reformu i potpuno u skladu s njim bili su neki oblici medicinske prakse koji su se protivili tehnikama davanja jakih lekova i ispuštanja krvi koje je zastupala medicina tog vremena.  Jedan od njih je bila hidroterapija, koja je preporučivala unutrašnju i spoljašnju primenu vode kao sistema za lečenje.  Lekari koji su bili pristalice lečenja vodom generalno su usvojili Grahamov sistem.  Među tim lekarima naročito su se isticali dr Rasel T.Trel (Russel T.Trall), koji je osnovao Higioterapeutski koledž (Hygeio-Therapeutic College) 1857.  i dr Džejms Keileb Džekson (James Caleb Jackson) koji je osnovao “Naš dom na brdu” (Our Home on the Hillside) kao centar za lečenje u Densvilu (Dansville), država Njujork.  Edson i Vili Vajt (Willie White), konačno, stekli su medicinsko obrazovanje na Trelovom koledžu, a stariji Vajtovi bi provodili nekoliko nedelja u Dansvilovom zavodu za lečenje vodom tokom šezdesetih godina prošlog veka, kada je Džejms bio bolestan.

Ukratko, i zdravstveni reformatori i lekari pristalice hidroterapije odbacivali su tadašnja opšteprihvaćena medicinska znanja.  To je važilo i za druge lekare reformatore koji su se javili pre izbijanja Građanskog rata.

Oni koji poznaju savete o zdravlju Elen Vajt uočiće da se ona slagala sa većinom novih shvatanja zdravstvenih reformatora.  Tako nije bila usamljena u svom odbacivanju “korišćenja otrovnih lekova”, “koji umesto da pomažu prirodi, samo parališu njene moći” (MH 126; MM 224).

U pozitivnom smislu, gospođa Vajt se slagala sa reformatorima time što je preporučivala prirodno lečenje.  “Čist vazduh, sunce, umerenost u svemu, odmor, fizičko vežbanje, pravilna ishrana, korišćenje vode, vera u božansku moć – to su jedini pravi lekovi” (MH 127).

U saglasju sa tadašnjim reformatorima bilo je i uverenje Elen Vajt da zdravstvena reforma ima milenijalističke implikacije.  Međutim, ona nije smatrala da ljudi mogu da na Zemlji ostvare carstvo Božje.  Umesto toga je tvrdila da zdravstvena reforma treba da pripremi ljude za Gospodnji dolazak.  Kao takva, ta reforma predstavljala je “deo vesti trećeg anđela” (1T 486).  Jedna od njenih zasluga u oblasti zdravlja je i uključivanje poruka zdravstvene reforme u adventističku teologiju.

Rani adventisti znali su i za saglasnost Elen Vajt sa zdravstvenim reformatorima toga doba i za njen lični doprinos adventizmu.  Tako je J.H.  Vagoner (Waggoner) 1866.  napisao da “mi ne tvrdimo da smo pioniri u opštim principima zdravstvene reforme.  Činjenice na kojima se ovaj pokret zasniva su dobrim delom plod rada reformatora, lekara i ljudi koji pišu o fiziologiji i higijeni, tako da potiču iz raznih delova naše zemlje.  Ali mi takođe tvrdimo da je metodom po Božjem izboru /savet Elen Vajt/ ona objašnjena bolje i snažnije i da se time stvara efekat koji ne bismo mogli očekivati ni od jednog drugog sredstva.”

“Kao obične fiziološke i higijenske istine neko bi ih mogao proučavati u slobodno vreme, dok bi ih neki drugi mogli zanemariti kao manje važne; ali kad se podignu na nivo velikih istina iz vesti trećeg anđela po odobrenju i nalogu Božjeg Duha, i tako proglase sredstvom kojim slabi ljudi dobijaju snagu da pobede, a naša bolesna tela da budu očišćena i pripremljena za preobraženje, onda nam to dolazi kao bitan deo sadašnje istine.”

Pre nego što napustimo temu zdravstvene reforme potrebno je da bacimo letimičan pogled na nešto što je tesno povezano s njom – na reformu odevanja.  Tadašnja ženska moda postavljala je cilj postizanja struka “kao u zolje”.  To se postizalo pomoću korzeta od kitove kosti koji su delovali poput oklopa i nepodnošljivo čvrsto se vezivali.  Ova kombinacija je bukvalno gušila vitalne organe i sprečavala njihovo prirodno funkcionisanje.  Posledica toga bili su slabo zdravlje i prerana smrt.  Kao da već to nije bilo dovoljno loše, teške suknje i bezbrojne podsuknje činile su deo odeće koji se vukao po zemlji i često težio i po 15 funti (7,5 kg).  Rubovi sukanja vukli su se preko konjskog i svinjskog izmeta, kao i ljudske pljuvačke pune bolesti.

Zdravstveni reformatori i feministkinje iz pedesetih godina devetnaestog veka borili su se za odeću koja bi bila topla i zdrava.  Neke žene su odabrale da obuku reformatorsku haljinu koju je popularisala Amelija Blumer (Bloomer); sastojala se od kratke nadsuknje koja je slobodno padala sa ramena preko pidžama-pantalona.  Kao što se moglo i očekivati, mnoge žene koje su nosile ovakav kostim takođe su učestvovale u radikalnim feminističkim aktivnostima.

Elen Vajt je, pak, podržala reformu oblačenja kao pitanje zdravlja.  Ona je ne samo savetovala da ženska odeća treba da bude komotna i laka već i da žene treba da skrate suknje osam do devet inča (20 – 25 cm).  Na kraju je napravila sopstvenu verziju reformatorske haljine, ali se kao i ostali reformatori vratila tradicionalnijoj (ali nesputavajućoj) odeći kada je uočila da njena reformatorska haljina toliko zbunjuje publiku da s teškoćom prati ono što je Elen Vajt smatrala centralnom porukom.

Rani Trezvenjački Pokret

U tesnoj vezi sa zdravstvenom reformom stajao je i pokret za trezvenjaštvo.  Do dvadesetih godina devetnaestog veka malo je Amerikanaca, uključujući tu i sveštenike konzervativnih crkava, smatralo da ima ičeg lošeg u konzumiranju alkoholnih pića.  U stvari, konzumiranje alkohola je bilo sasvim normalna pojava za muškarce, žene, pa čak i za decu.  Neki su naravno osuđivali opijanje, ali ne i uzimanje alkohola.

To će se promeniti dvadesetih godina kada su neki ljudi počeli da smatraju alkohol glavnim grehom toga doba i preprekom za građanski i verski napredak.  Ključna osoba koja je učestvovala u skretanju pažnje reformatora na tu temu bio je Lajman Bičer (Lyman Beecher).  U jesen 1825.  Bičer je održao šest snažnih propovedi o preteranoj upotrebi alkohola.  “Preterana upotreba alkohola”, grmeo je on, “jeste greh naše zemlje, …  i ako će išta poraziti nade sveta, koje on ima u odnosu na naš /američki/ eksperiment sa građanskim slobodama, to će biti ta vatrena reka koja se valja kroz našu zemlju uništavajući vazduh koji daje život i šireći svuda oko sebe atmosferu smrti …  U onome što naša država čini ima nečeg iz osnova pogrešnog; a lek se, kao i zlo, mora prepoznati u pravilnoj primeni opštih principa.  To mora biti i univerzalni i nacionalni lek.  Pa koji je to, onda, lek? To je proterivanje žestokih pića sa spiska zakonitih predmeta trgovine, i to putem ispravnog i efikasnog javnog mnjenja; onakvog kakvo je isteralo ropstvo iz polovine naše zemlje, a isteraće ga i iz celog sveta.”

Bilo je prosto predodređeno da šest Bičamovih propovedi, objavljenih 1826.  budu od ogromnog uticaja.  Jedna od prvih i najvažnijih reakcija došla je od ljudi koji su se 13.  februara 1826.  okupili u Bostonu da bi osnovali Američko društvo za podsticanaje trezvenjaštva (American Society for the Promotion of Temperance), poznatije kao Američko trezvenjačko društvo (American Temperance Society).  Do 1835.  godine Sjedinjene Američke Države imale su između 5 i 8 hiljada lokalnih i regionalnih trezvenjačkih društava od kojih je većina predstavljala podružnice Američkog trezvenjačkog društva.

Američko trezvenjačko društvo izjašnjavalo se protiv umerene upotrebe alkohola i zastupalo potpuno uzdržavanje od svih alkoholnih pića.  Do 1835.  između jedan i jedan i po milion ljudi od ukupne populacije od 15 miliona obavezalo se na ovaj ili onaj način da će izbegavati alkohol.  Neki su preuzeli obavezu da budu umereni u piću, dok su se drugi zavetovali na potpuno trezvenjaštvo, tako da ih je potpis obavezivao da se u potpunosti uzdržavaju od upotrebe svih alkoholnih pića.

Trezvenjačkom pokretu su se četrdesetih godina devetnaestog veka pridružili i Vašingtonci, čiji je cilj bio rad sa nižim društvenim slojevima.  Međutim, do značajnije transformacije trezvenjačkog pokreta došlo je tih godina tek pošto su zastupnici trezvenjaštva prešli sa moralnog ubeđivanja na reformu zakonodavstva.  Tako će Mejn, država u kojoj je živela Elen Vajt, 1851.  postati prva država koja je zakonom propisala potpunu apstinenciju.  U narednih nekoliko godina još je najmanje devet saveznih država donelo slične zakone.  Na žalost reformatora, većina tih zakona o trezvenjaštvu je ukinuta ili proglašena neustavnim do početka Građanskog rata.

Međutim, 1865.  godine trezvenjački pokret ni izdaleka nije bio mrtav.  On će još više oživeti kroz kampanju koja će dovesti do Osamnaestog amandmana na Ustav SAD (1919) kojim se zabranjuje proizvodnja, prodaja ili korišćenje svih alkoholnih pića.  Elen Vajt će postati veoma traženi govornik pokreta u periodu posle Građanskog rata.

 

Reforma Obrazovanja

“Obrazovanje, dakle, više od svih izuma ljudskog porekla, služi za izjednačavanje uslova među ljudima…  Ono daje svakom čoveku nezavisnost i sredstvo kojim se on može odupreti sebičnosti drugih ljudi.  Ono čini više od sprečavanja netrpeljivosti siromašnih prema bogatima: ono sprečava siromaštvo…  Kad bi obrazovanje bilo univerzalno i kompletno, ono bi više nego bilo šta drugo doprinelo  brisanju veštačkih podela u društvu.”

Tako je 1848.godine pisao Horas Man (Horace Mann), najistaknutiji i najuspešniji reformator u dugotrajnoj borbi za dobijanje kvalitetnog univerzalnog obrazovanja u Masačusetsu.  On je izražavao veru u moć obrazovanja, koja se razvila iz francuske misli osamnaestog veka u pogledu urođene dobrote ljudske prirode.  Ako su ljudi prirodno dobri, onda univerzalno obrazovanje može da preobrazi i njih i ceo svet.  Mnogi su obrazovanje smatrali neograničenim sredstvom za obogaćivanje čoveka, dok su vizionari nastojali da svet pokrenu ka društvenom savršenstvu.

Međutim, školovanje je u periodu pre Građanskog rata moralo još mnogo toga da prođe da bi bilo efikasno.  S jedne strane, država je imala malo javnih osnovnih škola.  Zatim, sve vrste javnih i većina privatnih škola nisu bile bile dovoljno kvalitetne.  Podučavanje se uglavnom zasnivalo na pukom memorisanju.  Đaci su se gurali u sobama bez odgovarajuće ventilacije, klupa ili osvetljenja.  Učitelji su bili nedovoljno stručni, i školski odbori su ih često angažovali zbog njihove fizičke sposobnosti da obuzdaju đake, a ne zbog njihovog dara za podučavanje.  Učila su u najboljem slučaju bila primitivna.

Kao da ovi problemi već sami po sebi nisu bili dovoljni, higijenski uslovi u školama bili su veoma loši, što ilustruje molba jedne učiteljice da se naprave poljski nužnici.  Odgovor njenog školskog odbora bio je “da u dvorištu ima dovoljno drveća iza koga se može zakloniti”.  Odbor je takođe odbio njen predlog da se zajednička čabrica za zahvatanje vode iz bunara zameni higijenskijim šoljicama za svakog ponaosob kao “nedemokratski”.  Zato ne čudi da su se Manovi savremenici žalili da su “školske zgrade ne samo opasne po zdravlje dece već su i stvarno prouzrokovale smrt nekolicine”.

Man i njegove kolege-reformatori žestoko su se borili protiv ovih pojava.  Oni su nastojali da preobraze svaki aspekt škole.  Na vrhu njihove liste bila je potreba da se obezbede zdravija oprema i odgovarajuće poznavanje fiziologije i higijene.

Religija je prožimala osnovno obrazovanje pre Građanskog rata.  Čak su i javne škole toga doba imale veronauku, iako ne prilagođenu pojedinim crkvama.  Umesto toga one su podučavale opšti protestantizam koji se sastojao od onih verovanja koja su bila zajednička vodećim državnim veroispovestima.  Kao takve, škole su doprinele tome da Amerika ostane protestantska.  Rimokatolici, kao što se moglo i očekivati, nisu bili preterano oduševljeni takvom ponudom.  Zbog toga su četrdesetih godina počeli da uspostavljaju sopstveni sistem parohija.

Srednje i više obrazovanje bili su rezervisani za elitu, tako da su klasični jezici (grčki i latinski), klasična književnost, viša matematika, etika, religija i površno znanje prirodne filozofije prevladavali u njihovim nastavnim programima.  Međutim, već početkom tridesetih godina pojedine visokoškolske institucije bile su spremne da krenu sopstvenim putem.  Tako je, na primer, 1831.  godine osnovano Društvo za unapređenje fizičkog rada u literarnim institucijama (Society for Promoting Manual Labor in Literary Institutions), sa Teodorom Dvajtom Veldom (Theodore Dwight Weld) kao opštim zastupnikom.  Osnivači tog društva bili su ubeđeni “da je reforma naših školskih ustanova veoma potrebna, kako za očuvanje zdravlja, tako i radi jačanja karaktera navikama snažnog i korisnog vežbanja.”

Jedna od najuticajnijih škola pokreta za fizički rad ili profesionalno obrazovanje u literarnim institucijama bio je Oberlin koledž u severoistočnom Ohaju.  Oberlinov osnivač je 1833.  pisao “da će sistem obrazovanja u ovoj ustanovi služiti kako telu i duši, tako i intelektu; jer on teži najboljem obrazovanju celog čoveka”.  Oberlinovi osnivači nisu nikom ostavljali da sumnja u to da ta ustanova postoji da bi pomogla ulazak u hiljadugodišnje carstvo putem evangelizma i moralne reforme.

Jedan deo Oberlinove reforme sastojao se u rušenju monopola na klasike u nastavnom programu.  Direktor škole je izjavio da su grčki i latinski spisi “pogodniji za vaspitavanje nevernika …  nego hrišćana.  On je smatrao da se um može disciplinovati i proučavanjem jevrejskog i grčkog Svetog pisma…  On bi njihov um napunio istinom, činjenicama i praktičnim, korisnim znanjem.” Tako Oberlinovi reformatori ne samo da nisu isticali klasike, već su i podigli značaj obrazovne uloge Biblije.

Radikalniji od Oberlinovog napada na klasike bio je naglasak stavljan na fizičku i praktičnu stranu obrazovanja.  Prvi godišnji izveštaj škole (First Annual Report) tvrdio je da se Odeljenje za fizički rad (Manual Labor Department) “smatra neophodnim za potpuno obrazovanje”.  Ovaj dokumenat je ponudio nekoliko razloga zašto je ta tvrdnja tačna.  Prvo, fizički rad će “sačuvati zdravlje studenta”.  Zato je škola od svih studenata zahtevala svakodnevan rad.  Drugo, “pošto postoji bliska veza između duše i tela, njihovo upošljavanje podstiče …  jasno i intenzivno mišljenje uz prijatno ponašanje”.

Treće, ovaj sistem fizičkog rada donosio je i finansijsku korist.  “Jer osim što takav rad koristi zdravlju studenta, on može da pokrije znatan deo troškova školovanja.” Četvrto, taj program je pomagao “da se stvore navike marljivosti i štedljivosti”.  I najzad, takav sistem je studente upoznavao sa običnim, svakodnevnim stvarima iz života.  “Jednom rečju, on zadovoljava potrebe čoveka kao složenog bića i sprečava uobičajeno i zapanjujuće gubljenje novca, vremena, zdravlja i života.”

Elen Vajt se, kao i u većem delu reformi, uglavnom slagala sa reformama koje su uveli Man i ljudi iz Oberlina.  Na primer, ona se takođe zalagala za obrazovanje celog čoveka, što uključuje “fizičke, mentalne i duhovne sposobnosti” (Ed 13); isticala je koristi od fizičkog rada; ukazivala na potrebu zdravijih učionica, nastavnih programa koji podstiču mišljenje i boljih učitelja; zastupala je stanovište da “poznavanje fiziologije i higijene treba da bude osnova svih obrazovnih napora” (Ed 195), pošto sve ono što se ljudi nadaju da će postići, zavisi od njihovog zdravlja; i, u saglasju sa ljudima iz Oberlina, takođe je isticala potrebu da Biblija umesto klasika bude centralna tačka nastavnog programa.

Međutim, Elen Vajt nije samo mehanički ponavljala savete reformatora obrazovanja; ona je otišla još dalje, time što je ulogu obrazovanja stavila u kontekst velike borbe između dobra i zla.  Tako je za nju obrazovanje bilo “više od pripreme za sadašnji život.  Ono mora da se pozabavi celim bićem i celim periodom postojanja čoveka” (Ed 13).  Konkretno, ona je svoju obrazovnu filozofiju prikazala u svetlu pada čoveka i našeg spasenja u Hristu.  Osnovni zadatak svakog učitelja je da mladu osobu dovede do Isusa.  Na taj način ona je izjednačila obrazovanje sa iskupljenjem, “tim velikim ciljem života” (Ed 14-16, 29, 30).

Pokret za Oslobađanje Robova

Pokret za ukidanje ropstva s vremenom je postao dominantan faktor američkog života i doveo naciju do krvavog građanskog rata koji je trajao od 1861.  do 1865.godine.  Zahtev za momentalnim oslobađanjem svih robova javio se tridesetih godina devetnaestog veka, prevashodno kao rezultat Drugog velikog probuđenja.  Pokret za probuđenje iz dvadesetih i tridestih godina naglašavao je kajanje za sve grehe, a mnogi su smatrali ropstvo grehom.  Do 1833.  takve verski nadahnute vođe, kakvi su bili Viljem Lojd Garison (William Lloyd Garrison) i Teodor Dvajt Veld (Theodore Dwight Weld), udružili su se sa ostalima da bi osnovali Američko društvo za borbu protiv ropstva (American Antislavery Society).  Neki od najistaktnutijih milerista (među kojima su bili Džošua Hajms, Džordž Stors i Čarls Fič /Joshua Himes, George Storrs, Charles Fitch/) veoma su aktivno učestvovali u borbi za oslobađanje robova.  Američko društvo za borbu protiv ropstva bilo je u početku prilično nepopularno čak i na Severu, ali je do kraja tridesetih dobilo širu podršku.

Ono što je tridesetih godina samo tinjalo, eksplodiralo je četrdesetih.  Došlo je do postepene polarizacije, kako države, tako i crkava.  Metodisti su se, na primer, 1844.  podelili na severni i južni ogranak, a baptisti su to uradili godinu dana kasnije.  Na političkoj sceni došlo je do uspona Stranke slobode (Liberty Party) sa Džejmsom G.  Bernijem (James G.Birney) kao njenim predsedničkim kandidatom 1840.  i 1844.  Do 1848.  ona se udružila sa Strankom slobodnog zemljišta (Free Soil Party).  Nijedna od tih stranaka nije dobila mnogo glasova birača, ali su time što su držale ravnotežu moći pomerile kurs državne politike na izborima 1844.  i 1848.godine.

Početkom pedesetih godina problem ropstva dostigao je razmere krize.  U toj deceniji čitav niz pojedinačnih kriza koje su se ticale ropstva pogađao je državu; ali, nijedna nije izazvala veće podele od Zakona o odbeglim robovima (Fugitive Slave Act) iz 1850.  Taj zakon je Severnjake direktno obavezivao da pomognu oko hvatanja robova koji su pobegli sa Juga.  On je predviđao oštre kazne za one koji odbiju da pomognu državnim hvatačima robova ili koji budu ometali hvatanje.  Osim toga, oni koji su bili optuženi da su odbegli robovi, a u stvari su bili slobodni crnci, gubili su pravo na suđenje sa porotom i sudovi ne bi prihvatali njihovo svedočenje kao dokaz kad se rešavalo o njihovom slučaju.

Zakon o odbeglim robovima doveo je do građanske neposlušnosti ljudi koji su bili moralno pogođeni onim što su smatrali neustavnim i nehrišćanskim propisom.  Kao što smo ranije napomenuli, problem ropstva i pitanja vezana za njega doveli su šezdesetih godina do najkrvavijeg američkog rata u kome je izgubljeno više ljudskih života nego u svim ostalim ratovima na tlu Amerike zajedno.

Kao što smo mogli i očekivati od reformatora kakav je bila Elen Vajt, ona se čvrsto usprotivila ropstvu i smatrala ga moralnim pitanjem.  U jeku Građanskog rata ona se slagala sa radikalnim abolicionistima u tvrdnji da Bog kažnjava “Jug za greh ropstva, a Sever zbog toga što je toliko dugo trpeo njegov nadmoćni uticaj” (1T 264).  Osim toga, ona je išla toliko daleko da je zastupala građansku neposlušnost Zakonu o odbeglim robovima.  “Kada ljudski zakoni dođu u sukob sa Božjim, mi moramo poštovati ove druge…  Zakon naše države kojim se od nas traži da predamo roba njegovom gospodaru ne treba da poštujemo; i moramo snositi posledice kršenja tog zakona.  Rob nije vlasništvo nijednog čoveka.  Bog je njegov pravi gospodar i čovek nema nikakvo pravo da u svoje ruke uzima Božje delo i tvrdi da je njegovo” (1T 201, 202).

Uloga Žena

Početkom devetnaestog veka žene su imale samo neznatno mesto u društvu van svoga doma.  Na primer, nisu imale pravo glasa, fakultetsko obrazovanje im je bilo nedostupno, a udate žene nisu imale pravo ni na kakvu imovinu, čak ni onu koju su donele u miraz.  Njihov glas se nije čuo ni u društvu, ni u crkvi.  Tako je, na primer, Fini doveo do priličnog skandala kada je dozvolio ženama da javno svedoče pred publikom u kojoj je bilo i muškaraca i žena.

Položaj žena će lagano početi da se menja u doba reformi.  Oberlin koledž, radikalna i reformatorska ustanova, otvorio je tridesetih godina svoja vrata ženama, a između 1836.  i 1850.  većina saveznih država donela je zakone koji su se ticali prava udatih žena na sopstvenu imovinu.

Međutim, najveći podsticaj jačanju ženskih prava došao je kroz pokret protiv ropstva.  Krajem tridesetih godina neki od radikalnijih abolicionista, kakav je bio Garison (Garrison), dozvolili su ženama da govore na mešovitim skupovima, a 1838.  Garisonovo Društvo Nove Engleske za borbu protiv ropstva (New England Antislavery Society) počelo je da učlanjuje i žene.  Oko 1840.  godine “žensko pitanje” je dovelo do podele u pokretu za ukidanje ropstva.  Razlog podele je bilo šire filozofsko pitanje da li abolicionisti treba da se bore protiv svih nepravednih struktura, ili samo protiv ropstva.

U međuvremenu se “žensko pitanje” u okviru problema ropstva razvilo u zreli pokret za ženska prava tokom četrdesetih godina prošlog veka.  Žene školovane u duhu ideologije reformi primenjivale su ono što su znale o ograničavanju prava robova na sopstvenu situaciju.  Godine 1848.  reformatorke, na čelu sa Lukrecijom Mot i Elizabetom Kejdi Stenton /Lucretia Mott, Elisabeth Cady Stanton/ (obe borci protiv ropstva), podržale su organizovanje konferencije o ženskim pravima u gradu Seneka Folz, država Njujork.  Na tom sastanku je došlo do stvaranja pokreta za ženska prava koji će delovati do kraja devetnaestog veka i početkom dvadesetog.

“Žensko pitanje” je važno za proučavanje dela Elen Vajt jer je i ona bila žena u svetu muškaraca.  Ona ne samo da je bila žena koja je počela da govori pred mešovitom publikom 1845.  godine već i aktivista koji je preporučivao bolje obrazovanje za žene.  Osim toga, ona je na kraju postala poznati govornik ne samo među adventistima već i na širim skupovima.

Doduše, treba priznati da je gospođa Vajt potekla od metodista, sektora evangeličkog protestantizma koji je bio najnaklonjeniji javnoj ulozi žena na mešovitim skupovima.  Godine 1853.  Luter Li (Luther Lee), veslijevski metodista, održao je propoved rukopoloženja za Antoanetu D.  Braun (Antoanette D.Brown), koja je diplomirala na Oberlinu i verovatno bila prva žena koja je postala punopravni sveštenik u nekoj američkoj veroispovesti.  A početkom četrdesetih godina Fibi Palmer (Phoebe Palmer), koja nije bila zainteresovana da bude rukopoložena za sveštenika, počela je da brani pravo žena da drže propovedi na osnovu dara Duha crkvi na Dan pedesetnice i na osnovu obećanja: “I proricaće sinovi vaši i kćeri vaše.” Gospođa Palmer je pripadala istoj grani metodista kao i Elen Vajt.

Svet Elen Vajt

Veliko probuđenje

Dok su se novoformirane Sjedinjene Američke Države kretale kroz poslednju deceniju osamnaestog veka i prvu četvrtinu devetnaestog, suočile su se sa dva ozbiljna verska izazova. Prvi je bio izazov deizma, skeptičnog verovanja koje odbacuje hrišćanstvo sa svim njegovim čudima i natprirodnim otkrivenjem u Bibliji. Deizam je bio na čelu ideja koje će dovesti do sekularizma krajem devetnaestog veka.

Predrevolucionarni deizam je bio elitistički pokret u Americi i kao takav nije se činio previše opasnim za život i etičke principe republike i njenu misiju. Ali, to će se sve promeniti devedesetih godina osamnaestog veka posle zastrašujućih surovosti Francuske revolucije, koja je bila inspirisana deizmom i pojavom nove popularne deističke i antihrišćanske literature, kao što je Age of Reason (Doba razuma) Tomasa Pejna (1794).

Širenje agresivnih “deističkih društava” i pojava studenata koji su jedni druge nazivali Ruso i Volter sada su šokirali hrišćanske vođe. Mnogi su se plašili da sami koledži ne postanu rasadnici nove skeptične misli. Mladi Viljem Miler, iako sam nije bio student na koledžu, biće jedan od onih koje je zanelo tadašnje oduševljavanje deizmom.

Druga pretnja hrišćanskoj misiji nove države bila je zapadna granica koja se brzo širila iza Apalačkih planina. Mnogi su se brinuli da će se ljudi koji odlaze iz civilizovanih istočnih naseobina vratiti “varvarstvu”. Za pobožne ljude, naseobine iza zapadne granice bile su nepopravljivi Sodom. Tako je Piter Kartrajt (Peter Cartwright) pominjao svoje mesto iz rane mladosti u Kentakiju devedesetih godina osamnaestog veka kao “boravište ubica, konjokradica, drumskih razbojnika i varalica,” a Lorenzo Dou (Lorenzo Dow) govorio o ljudima iz zapadnog Njujorka kao o ”zemaljskom đubretu”.

Drugo Veliko Probuđenje

Suočene sa ovakvim opasnostima, Sjedinjene Američke Države doživele su najveći duhovni preporod u svojoj istoriji. Jedna od posledica bila je da se u periodu od 1800. do 1850. procenat članova crkve u državi povećao sa 5-10% na oko 25%, dok je posećenost crkava povećana sa 40 na 75%. Osim tih brojki, hrišćanstvo je doživelo renesansu u životu nacije. Jedan od rezultata te renesanse bila je hrišćanska milenijalistička energija sadržana u mnogim reformama o kojima ćemo govoriti u Trećem poglavlju.

Do 1830. Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville), poznati francuski putopisac, mogao da je da u saglasju sa ostalima izjavi da “ne postoji zemlja na celom svetu gde hrišćanska religija ima veći uticaj na ljudske duše od Amerike.”

Drugo veliko probuđenje, kako se počeo zvati duhovni preporod koji je trajao od približno 1790. do 1840, doprinelo je više nego bilo šta drugo pretvaranju Amerike u hrišćansku državu. Cela generacija Amerikanaca se od radikalizma s kraja osamnaestog veka i početka devetnaestog okrenula ka hrišćanskoj veri. I, važno je napomenuti da većina nije prihvatila liberalniji oblik hrišćanstva, već konzervativni evangelicizam koji je ozbiljno shvatao bukvalno tumačenje Biblije.

Tako, Viljem Miler, koji se vratio hrišćanstvu 1816. godine, nije bio usamljen na svom duhovnom putovanju od deizma ka hrišćanskoj veri. Ovo obraćenje osnivača adventizma desilo se u kontekstu snažog probuđenja. To probuđenje takođe je mnogo doprinelo formiranju Elen Vajt i drugih stvaralaca onoga što će u periodu od 1844. do 1861. postati adventizam. Njihov svet je bio hrišćanski, posvećen Bibliji, prožet očekivanjem u milenijalističkoj veri, i reformatorski nastrojen u društvenim i ličnim sferama.

Može se smatrati da je Drugo veliko probuđenje imalo tri faze. Prva je bila između 1795. i 1810, uglavnom na nenaseljenom Zapadu, u državama Tenesi i Kentaki. Zapadna faza Probuđenja donela je velike skupove na otvorenom prostoru sa njihovim uzbudljivim propovedima o preporodu, oduševljenim pevanjem i snažnim fizičkim reakcijama vernika. U narednom odeljku vratićemo se ovim okupljanjima.

U drugoj fazi Probuđenja težište oživljavanja se pomerilo ka Istoku, gde su takvi uticajni sveštenici kao što je bio Lajman Bičer počeli da u severnoatlantskim državama drže propovedi u tom maniru. Takve propovedi učinile su mnogo na revitalizaciji vere u naseljenijim oblastima države. U isto vreme istočna faza oživljavanja počela je da pomera teologiju Nove Engleske sa puritanskih verovanja u predodređenost ka poziciji koja je više u saglasju sa slobodnom voljom i delotvornošću ljudskog napora.

Posle 1825. duša pokreta Probuđenja postaje Čarls G. Fini (Charles G. Finney) čiji je uspeh na oživljavanju vere počeo u severnom delu države Njujork, da bi se na kraju proširio na velike gradove Istočne obale, među kojima valja pomenuti Njujork , Boston i Filadelfiju. Fini, koji je bio Bili Grejem svog vremena, otac je savremenog evangelizma.

Dok je jedan od vodećih učesnika Velikog probuđenja tridesetih godina osamnaestog veka tvrdio da je bio “iznenađen” tim oživljavanjem, Fini je u skladu sa svojom doktrinom, koja je sadržavala manje predodređenosti, od oživljavanja napravio čitavu nauku stotinak godina kasnije. ”Oživljavanje vere”, tvrdio je on, “nije nikakvo čudo… U religiji nema ničega što prevazilazi obične sile prirode.” Kao što je dobro ratarstvo rezultat činjenja pravih stvari, tako je i sa oživljavanjem. Božji blagoslov obično dolazi seljaku koji je dobro poorao i nađubrio svoju zemlju. Božji blagoslov u kombinaciji sa mudrim ljudskim naporom predstavlja tajnu oživljavanja. Oživljavanje može da počne bilo kada ako se koriste odgovarajući metodi. Evangelisti su sada koristili metod umesto kalvinističke predodređenosti iz ranijeg probuđenja. Samodovoljnost kulture u graničnom području, koja je imala iskustva sa činjenjem nemogućeg, lagano je prešla u oživljavanje. Farmer koji bi samo sedeo i čekao rezultate Božje predodređene volje, po Finiju, loše bi se proveo.

Centralno mesto u Finijevom uspehu imale su njegove “nove mere” – javna poimenična molitva za obraćenje ljudi, pretvaranje klupe ispred crkve u “klupu uznemirenih”kojoj su grešnici mogli prići dok se bore da uđu u raj, skandalozna praksa dozvoljavanja ženama da svedoče i javno se mole pred mešovitom muško-ženskom publikom i “produženi sastanak”. Produženi sastanak je bila kampanja oživljavanja na nivou celog grada koja je trajala nekoliko nedelja. Ovakvi sastanci su uzbuđenja karakteristična za skupove na otvorenom umnogome prenosili na sam grad.

Krajem tridesetih, ponesenost oživljavanjem iz perioda od 1825. do 1835. počela je da opada. Osim toga, panika iz 1837. (ekonomska depresija) i njene posledice, koje su se osećale i početkom naredne decenije, umanjile su optimizam mnogih Amerikanaca u pogledu mogućnosti da se ljudskim trudom dođe do hiljadugodišnjeg carstva. Zbog toga verovatno nije slučajno da je oduševljenje za premilenijalizam Viljema Milera veoma poraslo u periodu od 1838. do 1839. U nemirnom svetu kasnih tridesetih Milerovo učenje je počelo da zvuči logično mnogim ljudima. Ljudi su počeli da traže odgovore i u ličnom životu i u svetu koji ih je okružavao.

Zapažen kao propovednik koji ima odgovore, Miler je dobio bujicu poziva da drži propovedi o oživljavanju vere krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina devetnaestog veka u evangeličkim crkvama. Pastori su u Viljemu Mileru videli čoveka koji može da oživi posustale evangeličke napore Drugog velikog probuđenja. Tako je nekoliko stručnjaka za istoriju američke religije videlo milerizam kao završni segment Probuđenja. Everet Dik (Everett Dick) ukazao je na činjenicu da je najveći broj novih vernika (kod raznih verskih denominacija) zabeležen tačno u vreme kada je Miler očekivao drugi Hristov dolazak. A Ričard Kerverdin (Richard Carwardine) primećuje da je “strogo statistički gledano, vrhunac Probuđenja bio u toj adventističkoj fazi od 1843-44.”

Mileritski pohod, prema tome, ne treba smatrati pokretom odvojenim od Drugog velikog probuđenja, već njegovim nastavkom. Zbog toga je Dik verovatno u pravu kada kaže da se delovanje “Viljema Milera s pravom može smatrati najvećim evangelističkim uticajem u severoistočnim državama SAD u periodu od 1840. do 1844”. Elen Vajt će biti jedan od njegovih obraćenika.

Međutim, nažalost po Milera i njegovu stvar, većina onih koje su adventistički propovednici obratili do polovine 1842. verovatno je prešla u opšte evangeličko hrišćanstvo, ne prihvativši konkretnu adventističku doktrinu o premilenijalizmu. Ali, to će se promeniti sa približavanjem milerizma predskazanom kraju sveta 1843/1844.

Skupovi na Otvorenom (pod Šatorima)

Kao što smo ranije rekli, skupovi na otvorenom (pod šatorima) uglavnom su se organizovali u graničnom području. Pošto je mnogo toga što se dešavalo na takvim skupovima bilo tipično za evangeličku religiju običnih ljudi u prvoj polovini devetnaestog veka, malo ćemo se zadržati na toj temi.

Skup na otvorenom kao takav nastao je u okrugu Logan, Kentaki, 1800. godine. Najčuveniji takav skup održan je naredne godine u Kejn Ridžu (Cane Ridge), takođe u Kentakiju. Stručnjaci procenjuju da je prisustvovalo između 10.000 i 25.000 ljudi. Čak je i brojka od 10.000 bila impresivna za vreme kada je najveći grad u državi imao samo 1.795 stanovnika.

Godišnji verski skup na otvorenom za mnoge ruralne stanovnike Zapada bio je glavni društveni događaj u godini. Cele porodice putovale su i po 100 milja da bi doživele atmosferu takvog skupa.

Kejn Ridž je postao uzor za skupove na otvorenom u prvoj polovini devetnaestog veka. Jedno od glavnih obeležja ovakvih skupova bilo je emocionalno uzbuđenje. Džejms Finli (James Finley) koji se obratio i prihvatio život službe za druge u Kejn Ridžu daje nam da naslutimo dinamičnost tog skupa. “Galama je bila,” opisuje on u svojoj autobiografiji, “kao huk Nijagare. Ogromno more ljudi talasalo se kao u oluji. Izbrojao sam sedam sveštenika koji su istovremeno držali propoved, neki stojeći na panjevima, neki na kolima, a jedan je stajao na drvetu koje je bilo palo preko drugog drveta. Neki ljudi su pevali, neki se molili, neki tražili milost najtužnijim glasovima, dok su drugi vikali iz sve snage… Osećao sam se kao da ću pasti na zemlju. Izgledalo je kao da neka čudna natprirodna sila prožima sve prisutne… U jednom trenutku video sam najmanje petsto prosto pokošenih ljudi (tj.”pogubljenih u Duhu”), kao da je na njih otvorena vatra iz baterije od hiljadu topova, a odmah zatim začuli su se krici i uzvici koji su parali sama nebesa.”

Propoved je bila centralni događaj. Snažne propovedi predstavljale su obavezni deo. Za ljude i žene navikle na težak život, blage besede nisu bile dovoljne. Tipičan obrok propovedi sastojao se od slikovitih opisa pakla sa jedne strane, i sreće i mira spasenja, sa druge.

Fransis Troloup (Frances Trollope), Engleskinja koja je putovala po Sjedinjenim Američkim Državama 1827. godine, opisuje nam kako je to propovedanje izgledalo. ”Propoved”, primećuje ona, “vrlo je bila rečita, ali zastrašujuća. Propovednik je opisivao, sa jezivom detaljnošću, poslednje trenutke ljudskog života koji se gasi, a zatim postepeno propadanje posle smrti, koje je pratio kroz svaki proces do poslednje odvratne faze raspadanja. Iznenada menjajući glas… do užasnutog vriska, “on se sagnuo da osmotri ponor pakla. Zatim nam je ispričao šta je tamo video… Nije izostavio ništa što vatra, plamen, gorući sumpor, istopljeno olovo ili usijana klešta mogu da naprave, “dok su meso, živci i tetive” čoveka na mukama “poigravali… Znoj je tekao potocima niz lice propovednika; oči su mu kolutale, pena mu je izbijala na usta i svaka crta njegovog lica izražavala je užas koji bi ga obuzeo da je stvarno gledao scenu koju je opisivao.”

Do tada je već svako lice skupa vernika bilo ”bledo i užasnuto”. Zatim je ustao drugi propovednik “i počeo nekim ulagivački ljubaznim tonom da pita skup da li je ono što je njihov dragi brat govorio doprlo do njihovih srca? ”Onda dođite!” nastavio je on, pružajući ruke ka njima, “dođite k nama i recite nam to, i mi ćemo učiniti da vidite Isusa, dragog plemenitog Isusa, koji će vas spasiti. Ali, vi Mu morate prići!…Noćas ćete Mu reći da Ga se ne stidite… mi ćemo isprazniti klupu da u nju sednu nespokojni grešnici. Dođite, onda! Priđite “klupi nespokojnih” i mi ćemo vam pokazati Isusa! Dođite! Dođite! Dođite!” Ovo je naravno bio samo početak emocionalnog poziva dok su se grešnici rvali sami sa sobom na samoj ivici večnog pakla.

Za evangelike s početka devetnaestog veka do obraćenja je dolazilo posle jasno određenog redosleda događanja. Prvo, pod uticajem propovedi o oživljavanju čovek bi osećao sve veću krivicu i sopstvenu grešnost. Zatim bi došlo zastrašujuće saznanje da je pakao potpuno zaslužena kazna za takvog nitkova. Treće, tako ”slomljen pred Gospodom”, grešnik bi, lišen gordosti i samopoštovanja, bio spreman da se prepusti Božjoj milosti. Posle toga, ako bi Bog izabrao tu osobu za spasenje, on ili ona mogli bi osetiti tračak nade i tako iz stanja osuđenosti i straha preći u stanje nadanja. “I na kraju”, kaže Bernard Vajsberger (Weisberger), “on bi mogao doživeti emocionalni vrhunac, koji se kod nekoga manifestovao kao posebno ”krštenje duše”, a kod nekog drugog kao unutrašnji, nepogrešivi znak da je oproštenje dobijeno i da mu je u raju spremljena kruna slave.”

Obraćenja grešnih obično su se dešavala u nekom određenom periodu vremena, ali kad bi se dogodila istovremeno za više ljudi na takvim skupovima na otvorenom, onda je u pitanju bilo probuđenje.

Takav je bio svet oživljavanja vere u kome je odrasla Elen Vajt, iako je većina crkvenih pravaca do tridesetih godina devetnaestog veka odustala od skupova na otvorenom, osim metodista koji su ih dosta “pripitomili” time što su planirali svaki detalj i odredili stroga pravila za obuzdavanje neželjenih izliva verskog uzbuđenja. Upravo ovakvu “pitomiju” verziju skupa na otvorenom upoznala je Elen Harmon kao devojčica, iako je i to prema merilima dvadesetog veka bilo prilično živo i uzbudljivo. Pentekostalni duh je uvek nekako vrebao pod površinom religije u devetnaestom veku.

Iako je Elen Vajt pozitivno reagovala na oživljavanje i skupove na otvorenom tokom celog svog života, nije se slagala sa tadašnjim propovedima o vatri pakla. Ne samo da ju je u mladosti (LS 31, 49, 50) mučio strah od osvetoljubivog Boga koji bez prestanka, i za sva vremena, muči ljude u paklu, već je i smatrala da takvo učenje nije po Bibliji. Kasnije će napisati da “ljudski um uopšte ne može da zamisli koliko je zla nanela jeres o večnim mukama.” Takav koncept nije bio u skladu sa Božjom ljubavlju i dobrotom (GC 536). U njeno vreme mnogi su potpuno odbacili Bibliju, baš zbog propovedi o paklu. Sredinom veka javili su se univerzalisti koji su otišli u drugu krajnost tako što su učili da će Bog spasiti svakoga, bez obzira kako veruje ili živi. Po mišljenju Elen Vajt, lažna slika Boga iz propovedi o paklu “milione je pretvorila u skeptike i nevernike”(GC 536).

Elen Vajt je takođe negativno reagovala na mišljenje da je obraćenje jasno definisan proces čiji je vrhunac doživljaj ekstaze. Takvo očekivanje ju je u mladosti bacilo u duboko očajanje, jer nije mogla da potvrdi da se to i njoj desilo. No, bila je sigurna da voli Isusa i već je u ranoj mladosti spoznala da ju je Bog prihvatio i oprostio joj grehe. Kao odgovor na ono što je smatrala štetnim učenjem, ona je kasnije pisala da “neka osoba možda neće moći tačno da utvrdi vreme ili mesto, ili da sagleda sled okolnosti u procesu obraćenja, ali to ne znači da do obraćenja nije došlo”(SC 57).

Oživljavanje i Misionarski Rad

Talas oduševljavanja misionarskim radom, nezabeležen u istoriji protestantizma, pratio je Drugo veliko probuđenje. Izgledalo je da prvi put u svojoj istoriji protestantske crkve u potpunosti shvataju kolika je njihova odgovornost za propovedanje jevanđelja celom svetu. Ovo novo oduševljenje za opšti misionarski rad bilo je mnogostrano i trajalo je tokom celog devetnaestog pa sve do početka dvadesetog veka.

Era novih misija počela je u Engleskoj 1793. kada je Viljem Keri (William Carey) otplovio u Indiju. Zatim su 1795. britanski kongregacionalisti osnovali Londonsko misionarsko društvo za pomoć misijama u inostranstvu.

Događaji su se odvijali na sličan način i u Sjedinjenim Američkim Državama. Oduševljenje za misije u inostranstvu se prvi put javilo 1806. Zatim je 1812. prvih pet američkih misionarara otplovilo u Indiju pod pokroviteljstvom Američkog odbora komesara za misije u inostranstvu (American Board of Commissioners of Foreign Missions), koji je osnovan 1810. Američki odbor će biti prva od mnogobrojnih agencija osnovanih početkom devetnaestog veka za slanje misionara u svet.

Strane misije su, međutim, bile tek početak oduševljavanja u procesu nastojanja protestantskih crkava da šire hrišćansku vest. Američko biblijsko društvo je osnovano 1816, Američki savez nedeljnih škola (American Sunday School Union) 1824, Američko društvo za traktate (American Tract Society) 1825. i Američko domaće misionarsko društvo (American Home Missionary Society) 1826. Ova i slična društva bila su inspirisana milenijalističkom vizijom ne samo da pronesu jevanđelje po celom svetu, već i da od Amerike naprave hrišćansku državu i sačuvaju je kao takvu. U devetnaestom veku svest o misiji prožimala je američku versku atmosferu u neviđenom obimu. Strukture i procedure određene od strane takvih društava za evangeliziranje ljudi u svetu biće od pomoći milerizmu četrdesetih godina, a kasnije i adventistima sedmog dana. Svest o misiji je predstavljala bitan deo sveta Elen Vajt.

Svet Elen Vajt

Milenijalističke vizije

PRE GRAĐANSKOG RATA
Prvi deo

Glava prva

MILENIJALISTIČKE VIZIJE

Prvog novembra 1755. jedan od najrazornijih zemljotresa u dotadašnjoj istoriji u trenu je sravnio sa zemljom veliki grad Lisabon. Čak 60.000 ljudi nastradalo je u toj katastrofi koja je bukvalno potresla veliki deo Evrope, Srednjeg Istoka i Afrike. Ona je učinila da se mnogi okrenu biblijskim proročanstvima koja su se odnosila na drugi dolazak Isusa Hrista. Na kraju krajeva, zar On sam nije rekao da će jaki zemljotresi prethoditi Njegovom drugom dolasku?

Verski Milenijalizam

Ipak, lisabonska tragedija bila je samo nagoveštaj onoga sto će se tek desiti. Poslednja decenija osamnaestog veka biće svedok neviđenih komešanja vezanih sa Francusku revoluciju. Njene socijalne i političke erupcije podsetile su ljude na biblijski opis kraja sveta. Nasilnost i jačina ove katastrofe u Francuskoj navele su mnoge da se ponovo posvete proučavanju proročanstava Danilove knjige i Otkrivenja Jovanovog.

Mnogi biblijski naučnici zainteresovali su se za proročanstva tog vremena i za 1798. godinu. U februaru te godine Napoleonov general Luj Aleksandar Bertije (Louis Alexandre Berthier) umarširao je u Rim i zbacio papu Pija VI. Tako je 1798. za mnoge postala ključna tačka koja je povezivala svetovnu istoriju sa biblijskim predskazanjem. Držeći se načela da u proročanstvu jedan dan predstavlja godinu (Jezekilj 4,6; 4. Mojsijeva 14,34), oni su zarobljavanje pape shvatili kao “smrtnu ranu” u Otkrivenju 13,3 i ispunjenje Danilovog proročanstva od 1260 godina/dana u 7,25 i Otkrivenja 12,6; 14. i 13,5.

I najzad, neki su govorili da se ispunjava prroročanstvo iz Danila 12,4. Kao nikada ranije oči proučavalaca Biblije bukvalno su “letele tamo-amo” po Danilovim proročanstvima kako bi bolje shvatili događaje koji će označiti poslednje vreme. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka pojavio se do tada nezabeleženo veliki broj knjiga o biblijskim apokaliptičnim predskazanjima. ”Sudeći po broju propovedi, knjiga i pamfleta sa temom proročanstava,” piše Nejtan Heč (Nathan Hatch) sa Univerziteta Notr Dam, “prva generacija stanovnika SAD možda je više nego ijedna posle nje živela u senci drugog Hristovog dolaska”.

Verovanje u ispunjenje Danila 12,4 i odgonetanje predskazanja o 1260 godina/dana prema Danilu 7,25 ohrabili su ljude koji su proučavali Bibliju da nastave sa svojim istraživanjima. Oni su uskoro naišli na proročanstvo od 2300 dana u Danilu 8,14. Leroj Frum (Le Roy Froom) prikupio je dokaze o tome da je više od 65 tumača Biblije na četiri kontinenta u periodu od 1800. do 1844. predvidelo da će se proročanstvo o 2300 godina/dana ispuniti između 1843. i 1847. Međutim, iako je postojalo opšte slaganje u pogledu vremena ispunjenja proročanstva, mišljenja su se veoma razlikovala u pogledu događaja koji će se tada desiti.

Mnogi su taj događaj koji treba uskoro da se desi povezivali sa početkom hiljadugodišnjeg carstva. Pod tim su podrazumevali 1000 godina zemaljskog mira i izobilja do kojih će se doći socijalnom reformom, nacionalnim progresom i ličnim usavršavanjem. Jedna od najsnažijih ideja devetnaestog stoleća bila je da se ljudskim naporima može ostvariti to hiljadugodišnje carstvo. Oni koji su zastupali ovo mišljenje verovali su da će se Isus Hristos vratiti posle navršenih pomenutih 1000 godina.

Nisu svi milenijalisti s početka devetnaestog veka putem proučavanja vremenskih proročanstava došli do verovanja da je hiljadugodišnje carstvo blizu, ali su svi imali osećaj da je stvar hitna. Tako je Čarls Fini (Charles Finney), veliki američki evangelista iz druge četvrtine veka, primetio 1835. godine da “ako crkva bude radila svoj posao, hiljadugodišnje carstvo može da se ostvari u ovoj zemlji za tri godine”.

U istom tonu je Oberlin Evangelist, odgovarajući mileritskim adventistima, ustvrdio 1843. godine da ”svet nije sve gori, već sve bolji” zbog truda oko reformi koje sprovode crkve i drugi reformatori. Henri Kauls (Henry Cowles) mogao je da na sličan način napiše kako “zlatno doba našeg roda tek treba da dođe;… i da brojni znakovi Proviđenja izgleda ukazuju na to da ono možda i nije daleko.” Ali, požurio je da doda, “do tog događaja ne može da dođe… bez odgovarajuće čovekove pomoći (tj. reformatorskog rada)… Prema tome, crkva bi mogla da ubrza dolazak hiljadugodišnjeg carstva kad bi htela.”

Ipak, nisu se svi proučavaoci Biblije slagali sa tumačenjem da će Hristos doći kad se navrši period od 1000 godina (postmilenijalizam). Neki su smatrali da će On doći na početku tog hiljadugodišnjeg perioda (premilenijalizam). Vodeća ličnost među ovom manjinom tridesetih i četrdesetih godina devetnaestog veka bio je baptista po imenu Viljem Miler (William Miller).

Kao jedan od mnogobrojnih proučavalaca Biblije tog doba, Miler je verovao da će kraj 2300 dana i početak hiljadugodišnjeg carstva nastupiti početkom četrdesetih godina devetnaestog veka. No, on je zaključio da se čišćenje svetinje prema Danilu 8,14 odnosi na pročišćenje Zemlje i crkve vatrom. Pošto je te događaje vezivao za drugi Hristov dolazak, on je zaključio da će se Isus vratiti “oko 1843. godine”. Tako je Miler bio saglasan sa mnogim svojim savremenicima da će hiljadugodišnje carstvo uskoro nastupiti, iako se sa njima nije slagao o vrsti tog carstva.

Miler je bio logičan i ubedljiv propovednik, te su mnogi počeli da naginju njegovim pogledima krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina devetnaestog veka. Ali, Miler nije bio sam. Njegov najuticajniji pomoćnik bio je pastor Pokreta za povezivanje hrišćana (Christian Connection Movement) po imenu Džošua V. Hajms (Joshua V.Himes). Pokazalo se da je Hajms, kao što ćemo videti u Poglavlju 5, bio genije za odnose sa javnošću.

Zahvaljujući trudu Milera i Hajmsa desetine hiljada ljudi usvojilo je Milerove milenijalističke poglede u periodu od 1839. do 1844. Jedna od tih obraćenika biće i 12-godišnja devojčica po imenu Elen G. Harmon (Elen G.Vajt posle 1846), koja je prvi put čula Milerovu poruku kada je propovedao u njenom rodnom gradu, Portlandu, država Mejn, marta 1840. Elen je usvojila Milerovo mišljenje i ostatak svog dugog života provela sa doktrinom o blizini drugog Hristovog dolaska, kao središtem svog sistema vere.

Svetovni Milenijalizam

Nije samo verski svet prve polovine devetnaestog veka bio preplavljen očekivanjem hiljadugodišnjeg carstva; takav je bio i sekularni svet, doduše sa drugačijim naglascima i strukturama verovanja. Sekularno i religiozno milenijalističko verovanje je u američkom umu isprepleteno još od početka britanskog naseljavanja Severne Amerike. Na primer, vidimo kako se američko poimanje budućnosti odražava kod osnivača puritanske zajednice u Masačusetsu. ”Mi ćemo biti,“ obznanio je Džon Vintrop (John Winthrop) svojim sledbenicima dok su plovili ka Americi, “kao grad na gori. Pogledi svih ljudi upereni su u nas.”

Smisao Vintropove propovedi bio je da celokupna migracija puritanaca u divljine Severne Amerike nije obično bekstvo od verskih progona, već joj je cilj uspostavljanje idealne građanske zajednice koja će učiniti severnoamerički puritanizam primerom za svet – kako da se stvori najbolje moguće društvo. Puritanci su zaista verovali da će, ako budu ispravno postupali, “oči svih ljudi” biti uprte u njih. Duboko u tom shvatanju ležao je koncept zaveta Bogu kakav je dat u 5. Mojsijevoj 27 – 29. Osnovna ideja u konceptu zaveta jeste da će Bog blagosloviti svoj narod ukoliko Mu bude odan i držao se Njegovih zakona.

Pojmovi “primer za ostali svet” i “zavet” dominirali su puritanskim načinom razmišljanja. Zanimljivo je da su ti koncepti ostali na snazi tokom Američke revolucije i u prvoj polovini devetnaestog veka. Tako su i manje religiozni Amerikanci stekli osećaj milenijalističke predodređenosti, počevši da gledaju na svoju zemlju kao na “Božji Novi Izrailj” i “Iskupiteljev narod”.

Čak i takvi utemeljivači kakvi su bili Tomas Džeferson i Bendžamin Franklin, inače deisti, zamišljali su svoju zemlju kao Božji Novi Izrailj. Kada su izabrani u komisiju za izradu pečata nove države, pokazalo se da su manje deisti nego što se moglo očekivati. Franklin je predložio sliku “Mojsija kako diže ruku i razdvaja Crveno more, sa faraonom u bornim kolima koga preplavljuje voda, i parolom koja je tada bila jako popularna u narodu, “Pobuna protiv tirana je poslušnost Bogu”. Džeferson je predložio “prikaz sinova Izrailjevih u pustinji, koje oblak vodi danju, a ognjeni stub noću.”

Niko nije upornije govorio o Americi kao budućem Izrailju od Džefersona. On je pisao da će “pravična i jaka vlast republikanaca ovde biti trajan spomenik i primer kojem treba da teže i koji treba da slede narodi ostalih zemalja.”

U Sjedinjenim Američkim Državama devetnaestog veka svetovnija milenijalistička uloga države kakvu su odredili Džeferson i drugi uvek je ostajala isprepletena sa verskim pogledima. Tako je Lajman Bičer (Lyman Beecher), vodeći propovednik tokom cele prve polovine veka, zapravo govorio u ime širokog spektra društva kada je 1832. godine izjavio da su Sjedinjene Američke Države “predodređene za vodeću ulogu u moralnoj i političkoj emancipaciji sveta”.

Koncept milenijalističke predodređenosti prožimao je američku misao i postupanje u periodu do Građanskog rata. U očima postmilenijalističke većine, najnovija politička i tehnološka dostignuća počela su da stvaraju oruđa za uspostavljanje raja na Zemlji, a Sjedinjene Američke Države su u tome prednjačile. Tu nadu su podržavale krajnje pozitivne ocene ljudske prirode i koncepti beskrajne mogućnosti usavršavanja čovečanstva, što je devetnaesti vek nasledio od Doba prosvećenosti iz prethodnog stoleća.

Veliki pokreti za društvenu reformu (vidi Poglavlje 3) i lično usavršavanje (vidi Poglavlje 4) koji su se odvijali počev od dvadesetih godina devetnaestog veka umnogome su crpli snagu iz milenijalističke vizije nove države. Za tu viziju se vezivala i stalna potreba ljudi da kao zavetni narod ostanu verni Bogu. Ta ideja će se pojavljivati tokom celog devetnaestog veka u takvim oblastima kao što su zakoni o nedelji i koncept hrišćanske države (vidi poglavlja 4, 7, 8).

U međuvremenu su oni koji su verovali da će Isus doći na početku hiljadugodišnjeg carstva odbacili mišljenje da ljudi mogu da stvore raj na Zemlji kroz društvenu reformu i političke eksperimente. Oni su osetili da bi samo Hristov dolazak rešio probleme na Zemlji. To je verovala i Elen Vajt.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

BIBLIOGRAFIJA

Alstrohm, Gosta.  “Prophecy.”  Encyclopedia Britanica.               1984. 15:70-78.

 

Auerbach, Elias.  Die Prophetie.  Berlin: Jüdischer Verlag, 1920.

 

Bakioki, Samuel i dr. Adventistički Hrišćani Veruju…. Beograd: Preporod, 1994.

 

Begović, Milan.  “Proročanstvo.”  Rečnik Srpskohrvatskog Književnog Jezika.  Mihailo Stevanović.  Novi Sad: Matica Srpska, 1973.  5:214.

 

Biblija ili Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta.  Beograd: Britansko i Inostrano Biblijsko Društvo, 1982.

 

Brown, Colin.  “Prophet.”  The New International Dictonery of New Testament.  Colin Brown.  Grand Rapids: Zondervan Press, 1979.  3:79-92.

 

Coon, Roger.  A Gift of Light.  Washington: Review and Herald, 1983.

 

Douglass, Herbert.  Messenger of the Lord.  Nampa: Pacific Press, 1998.

 

Fagal, William.  “Ellen G. White: Prophet or Plagiarist?” Adventist Affirm, Spring 2001, 16-24.

 

Golubić, Mirko.  Biblija i Proročki Dar.  Maruševec:    Adventistički Teološki Seminar, 1982.

 

Inspiration and the Ellen G. White Writings. Review and Herald, 1979.

 

Jemison, Hedwig.  “Looking Ahead Through the Prophet’s Eyes.” Adventist Affirm,  Fall 2000, 39-49.

 

Jemison, Housel.  A Prophet Among You.  Mountain View: Pacific Press, 1955.

 

Klajić, Bratoljub.  “Copyright.” Rječnik Stranih Riječi.  Zagreb: Nakladni zavod. 1987. 235.

 

Koranteng-Pipim, Samuel.  „Understanding the Spirit of Prophecy: Some Key Questions and Principles.“ Adventist Affirm, Fall 2000, 21-38.

 

Medical Science and the Spirit of Prophecy. Review and Herald, 1971.

 

Nichol, Francis.  Ellen G. White and Her Critics.  Washington: Review and Herald, 1951.

 

________.  Why I Believe in Mrs. E. G. White. Washington: Review and Herald, 1964.

 

Noorbergen, Rene.  Ellen G. White, Prophet of Destiny.

New Canaan: Keats Publishing, 1972.

 

Rebić, Adelhert.  Prorok Čovjek Božji.  Zagreb: Kršćanska             Sadašnjost, 1982.

 

Rebok, Denton.  Believe His Prophets.  Washington: Review and Herald, 1956.

 

Reith, Alerander.  Die Erfuellung der Biblischen Weissagungen.  Steinkopf: Steinkopsche Buchhandlung, 1844.

 

Robertson, John.  The White Truth.  Mountain View: Pacific Press, 1981.

 

Robinson, Ella.  Stories of My Grandmother.  Nashville:Southern Publishing Association, 1967.

 

Rea, Walter.  The White Lie.  Bad Aibling: W & W Ulrich Publikationen, 1982.

 

Viera, Juan Carlos. The Voice of the Spirit. Nampa: Pacific Press, 1998.

 

Vajt, Elen. Saveti o Životu i Ishrani.  Beograd: Preporod.

 

_______.  Događaji poslednjih dana.  Beograd: Preporod, 1997.

 

White, Ellen.  Counsels on Diet and Foods, Washington: Review and Herald, 1938.

 

________.  Patriarchs and Prophets. Boise: Pacific Press, 1958.

 

________.  Iz riznice Svjedočanstava II. Beograd: Preporod, 1975.

 

________.  In Heavenly Places.  Washington: Review and Herald, 1967.

 

Was Ellen G. White a Plagiarist.  Review and Herald, 1981.

 

White, Arthur.  Inspiration and the Ellen G. White Writings.  Review and Herald, 1979.

 

________.  Ellen G. White Mesenger to the Remnant.  Washington: The Board of Trustees Ellen G. White Estate, 1965.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

ELEN VAJT I UKRŠTANJE LJUDI I ŽIVOTINJA – AMALGAMACIJA

Šta je amalgamacija? Neki su rekli da je to samo mesanje ljudi sa zivotinjama. Recnici ne tvrde tako. „Rezultat amalgamaci je : mesanje, blendiranje, kombinovanje. Ujedinjavanje ili kombinacija dveju ili vise komponenata ili organizacija u jednu.” (Websters Dictionary, p. 54) Dakle, reč ammalgamacije ne znaci mesanje zivotinja i ljudi, već mesanje bilo čega.

ELEN VAJT I AMALGAMACIJA
Veoma je važno da pocnemo od početka njene rasprave o stetnom ukrstanju ili ujedinjenju rasa.. U knjizi Duhovni darovi knjiga III, govoreci o uzrocima unistenja pretpodopnog sveta, ona pocinje sa dve suprotne RASE. Jedna od njih u Bibliji je nazvana „SINOVI BOZJI” a druga ‘SINOVI COVECIJI„. (1. Mojsijeva 6, 4) Sinove Bozje predvodi SIT, treci adamov sin, a drugu, KAJIN koji je ubio svoga brata Avelja.

Obratimo paznju na početak njenog izlaganja: ”SITOVI potomci odvajali su se od gresnih Kajinovih potomaka. Oni su voleli poznanje Bozje volje, dok BEZBOZNA KAjINOVA RASA nije postovala Boga ni Njegove svete zapovesti. Međutim, kada su se ljudi namnozili na zemlji, SITOVI potomci videci kceri Kajinove potomke, koje su bile vrlo lepe, uzimali su ih za žene. Na taj način odvojili su se od Boga i suprotsavili Mu se uzimanjem žena koje su izabrali od idolopoklonicke RASE Kajinove.„ (Spirirual Gifts, knjiga III. Str.60) Mesanje ovih dveju rasa proizvelo je i proširilo greh, koji je doveo do unistenja sveta Potopom.

Ona ovde govori o dvema suprotnim RASAMA koje su se zenidbom pomesale. Time sto su se ”sinovi Bozji„ zenidmom pomesali sa ”sinovima ljudskim„, i Bozji sinovi su postali idolopoklonci kao i sinovi coveciji.

Dobro je da obratimo paznju da ona ovde raspravlja o predpotopnim RASAMA i posledicama njihovog mesanja.

Ona nastavlja: ”Dva teska prokletstva pocivala su nad Zemljom. Prvo, posledica Adamovog prestupa, a drugo, zbog Kaijnovog ubistva (Avelja). Oni su čak poricali i postojanje Boga nebeskoga, a uzdizali su i obozavali dela svojih ruku. Pokvarili su se onim što je Bog stavio na zemlju za covekovo dobro.„ (Isto, str. 61-62) To je veliki greh.

”Umesto da cine pravdu svojim susedima, zadovoljavali su svoje beskonacne zelje. Imali su mnogo žena, sto je bilo protiv Bozje mudre odredbe… Sto su ljudi vise umnozavali žene za sebe, sve vise su povecavali poroke i nesrecu.„ (Isto, str. 63) To su posledice amalgamacije.

”Oni su uzivali u unistenju zivotinja. Upotrebljavali su ih za hranu, a to je povecalo divljastvo i nasilja da na ljudsku krv gledaju sa zapanjujucom ravnodusnoscu. Međutim, ako je bio ijedan greh iznad drugih, koji je bio uzrok unistenja te RASE Potopom, bio je to osnovni kriminal mesanja ljudi i zivotinja, koje je pokvarilo sliku Bozju i prouzrokovalo konfuziju svuda. Bog je Potopom unistio tu mocnu, dugozivecu RASU koja je korumpirala svoj put pred Njim.„ (Isto, str. 64)

U sledećih nekoliko stranica knjige Duhovni darovi, Elen Vajt nastavlja o Noju, gradnji ladje, zivotinjama za vreme potopa, i Potopu. Zatim nastavlja:

”Svaka vrsta zivotina koju je Bog stvorio, sacuvana je u kovcegu (ladji). Konfuzne vrste koje Bog nije stvorio, koje su rezultat amalgamacije, unistene su Potopom. I posle potopa bila je amalgamacija (mesanje) ljudi i zivotinja, kao što se može videti u bezbrojnim razlikama vrsta zivotinja i nekih ljudskih rasa.„ (Spiritual Gifts, knjiga III, str. 75)

ZAKLJUCAK:
1. Elen Vajt ovde govori o mesanju rasa koje fuzjom donose otpad. Ona pocinje sa Sitovim i Kajinovim potomcima koji su pomesali dve RASE ZENIDBOM.

2. U navedenom tekstu, Elen Vajt nigde ne spominje seksualno mesanje ljudi i zivotinja,(iako i to postoji) već mesanje vernih sa nevernicima, zenidbom, sto je dovelo do konfuzije, idolopoklonstva i unistenja Potopom.

3. Kad govori o mesanju ljudi i zivotinja, ona ne govori o mesanju ljudi SA zivotinjama niti zivotinja SA ljudima, već samo navodi mesanje i jednh i drugih. U gornjem tekstu nema nikakvog dokaza za međusobno mesanje zivotinja i ljudi.

4. Nigde u spomenutom tekstu ona ne spominje nijednu posebnu rasu ljudi, pa ni crnce, niti o nekom njihovom nastanku mesanjem SA zivotinjama, to je besmislen zakljucak kriticara.

5. Ona tvrdi da se nisu desile samo promene, otpad i konfuzija među ljudima, već i zivotinjama.
Teško je verovati da je Bog stvorio lavove, tigrove i druge zveri da ubijaju i muce ljude. To je konfuzija koja je nastala pojavom greha. Slično kao i mesanje dveju navedenih RASA pre Potopa.
To najbolje objašnjava prorok Isaija kad govori o obnovljenoj Zemlji koja će posle kraja greha biti onakva kakva je bila u početiku, jer tada neprijateljstva izmednju zivotinja i ljudi neće biti.
”Vuk i jagne zajedno će pasti, i lav će jesti slamu kao vo… Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, veli Gospod.„ (Isaija 65,25) Ovo jasno govori da postoji konfuzija među zivotinjama, koja je od njih nacinila isto sto i od Sitovih i Kajinovih potomaka. Krvolocne zveri su konfuzne vrste, kojih odmah posle stvaranja nije bilo. Ona takođe govori o ukrstanju razlicitih vrsta zivotinja koje takođe proizvode konfuzne vrste (kao sto spajanjem konja i magarca nastaju mazge). Moguće je da je mislila još na neka ukrstanja, ali to nije objasnila.

6. Kao sto su otpadom od Boga i mesanjem dveju rasa ”sinova Bozjih„ i ”sinova covecijih„ nastale konfuzne rase ljudi, tako su mesanjem zivotinja nastale konfuzne vrste zivotinja. Ona nigde ne spominje ukrstane ljudi SA zivotinjama, niti zivotinja SA ljudima, a o postanku crnaca nema ni govora.

7. Kada Elen Vajt govori o mesanju ljudi koje je prouzrokovalo greh i kriminal, ona je to već objasnila mesanjem Sitovih i Kajinovih potomaka, poboznih sitovaca sa idolopoklonickim kajinovcima. Njihovo mesanje proizvelo je i proširilo tako veliki greh koji je, osim Noja i njegove porodice, ceo pretpotopni svet pripremio za unistenje. Zato je to veliki greh i kriminal, a koji je proizasao iz amlagamacije zenidbom.

8. Kada ona povezuje pretpotopni svet i nas danas, to upravo čini sto je i Hristos učinio. ”Kao sto je bilo u vreme Nojevo, tako će biti i dolazak sina covecijega… jedjahu, pijahu, zenjahu se…„ (Matej 24,.37-39)

9. Bog je za vreme Potopa unistio konfuzne vrste, samo je sacuvao Noja i njegovu porodicu. Međutim, Potop je samo usporio sirenje greha, a nije ga i iskorenio. Ubrzo posle Potopa, greh pocinje da se siri, grade Kulu vavilonsku i ponovo prkose Bogu. Tako i posle potopa, RASE se mesaju i zlo se siri kao i pre Potopa.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

ZAKLJUČAK

Kroz sva vremena, Bog je slao proroke da bi ljude potakao da idu pravim putem, da bi im ukazao na svoju dobrotu i ljubav, ali i na strahotu grijeha. Odbiti proroka je u stvari značilo odbiti da se posluša Božji glas, jer je On govorio preko proroka.
U ovo posljednje vrijeme, Bog je ponovo podigao jednog proroka koji treba da pomogne da se čovječanstvo pripremi za Drugi Hristov dolazak. Za proročki dar Elen Vajt, on je dao obilje dokaza, za sve one koji su otvorenog srca i koji su spremni da ih prihvate. Sam karakter njenih spisa, život Elen Vajt, natprirodno Božje djelovanje kojim je potkrijepio njenu proročku službu, jasni su pokazatelji da je ona bila pravi prorok.
Kritika koja postoji ne treba da začuđuje jer je većina proroka bila odbijena od strane svojih savremenika, upravo zato što su ljudi rijetko spremni da u potpunosti prihvate Božiju poruku za njih. Bog je slao proroke, iako je znao da ih mnogi neće prihvatiti.
Od kad izidoše oci vaši iz zemlje Misirske do danas, slah k vama sve sluge svoje proroke svaki dan za rana i bez prestanka. Ali ne poslušaše me, niti uha svojega prignuše, nego bijahu tvrdovrati i činiše gore nego oci njihovi. Govorićeš im sve ove riječi, ali te neće poslušati; i zvaćeš ih, ali ti se neće odazvati.[1]

Ali, ono čega treba biti zaista svjestan jeste da odbiti proroka ne znači odbiti poruku čovjeka, već samog Boga koji je nadahnuo poruku. Ako čovjek, zbog ljubavi prema grijesima koje je zavolio i koje želi da opravda, odluči da odbaci Božji poziv, to može da učini samo izlažući se opasnosti vječne propasti.
Mnogi, koji su otpali od istine, navode kao razlog svog ponašanja nevjerovanje u “Svjedočanstva”. Sad se postavlja pitanje: Hoće li oni odbaciti svoje idole, koje Bog osuđuje, ili će produžiti pogrešnim putem ugađanja sebi i odbacitit svjetlost koju im je Bog dao da bi ih ukorio upravo zbog onoga u čemu oni nalaze uživanje? Pitanje na koje trebaju odgovoriti glasi: Hoću li se odreći sebe i primiti kao od Boga “Svjedočanstva” koja osuđuju moje grijehe, ili ću odbaciti “Svjedočanstva” upravo zato što osuđuju moje grijehe?
U mnogim slučajevima ”Svjedočanstva” se potpuno prihvaćaju, napušta se grijeh i ugađanje sebi, i odmah se vidi preobražaj u skladu sa svjetlošću koju je Bog dao. U drugim slučajevima udovoljava se grešnim prohtjevima, odbacuju se “Svjedočanstva”, a mnogi neistiniti izgovori se drugima navode kao razlog njihovog odbacivanja. Pravi razlog nije naveden. To je nedostatak moralne hrabrosti, volje ojačane i vođene Božjim Duhom, da se odbace štetne navike.[2]

S obzirom na činjenicu da postoje vjernici koji su zbunjeni po pitanju postojanja kritike, dužnost onih koji vode crkvu jeste da edukuju vjernike i da im daju dovoljno relevantnih informacija tako da se bez iznenađenja i zbunjenosti mogu susresti sa svakom vrstom kritike. Posebno su mladi članovi Crvke ugroženi, jer još nemaju dovoljno iskustva i mogu biti zbunjeni kritičkim stavovima koje će pronaći na internetu ili u knjigama. Zato bi jedno dobro sredstvo za podučavanje vjernika u vezi proročkog dara Elen Vajt bili seminari o ovoj temi.
Kada god Bog podigne proroka, to treba posmatrati kao izraz Njegove brige i ljubavi za Njegov narod kome on na taj način želi da pomogne i da ga ojača na putu koji vodi ka nebu. On želi da svoj narod na poseban način blagoslovi i pokaže mu put spasenja.
Vjerujte Gospodu Bogu svojemu i bićete jaki, vjerujte prorocima njegovijem i bićete srećni.[3]

Crkva adventista sedmog dana je dobila veliku prednost i blagoslov jer joj je Bog podario proroka. Ona ima slavnu budućnost pred sobom, jer je to Bog tako prorekao. Ali, da bi njeni članovi zaista primili puninu blagoslova koje je Bog pripremio za njih (ali ne samo za njih, već i za sve druge ljude), oni treba da vjeruju svim Božjim prorocima, da cijelim srcem prihvate Bibliju kao Božiju Riječ, ali i postkanonskog proroka kojeg je Bog podigao – Elenu Vajt. A pošto je Bog taj koji je pozvao ovu svoju poniznu sluškinju, onda će se, usprkos svoj kritici i svim drugim vrstama protivljenja, ispuniti sljedeće riječi (a već se i ispunjavaju):
Obilna svetlost bila je data našem narodu u ovim poslednjim danima. U svakom slučaju moj život je pri kraju, moji spisi neprekidno će govoriti i njihovo delo će se osećati sve dok bude vremena. Moji spisi nalaze se u arhivi u mojoj kancelariji, i kad ne budem više živa, te reči koje sam primila od Gospoda još uvek će biti žive i govoriti našem
______________________________________________________________

[1] Jeremija 7:25-27.
[2] Vajt, Iz Riznice Svjedočanstava, 235.236.
[3] 2 Dnevnika 20:20.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

KRITIKA, NJEN SISTEM RADA I PRAVILAN STAV PREMA NJOJ

Činjenica je da je kritika Elen Vajt dosta izražena i da postoji priličan broj onih koji pokušavaju da ospore njen proročki dar. Zato je potrebno istražiti način rada kritike i ispitati koja pozadina stoji iza nje, te kako se ispravno postaviti prema njoj.

Za Elen Vajt, kritika nije bila nešto iznenađujuće, niti je ona dopuštala da ju ona odvrati od njenog zadatka na koji ju je Bog pozvao.[1] Pri tome se može primjetiti da kritičari Elen Vajt, vjerovatno i nesvjesno, potvrđuju istinitost njenih spisa, jer potvrđuju jedno njeno proročanstvo, koje ne bi bilo istinito, da njih nema. Ono je zapisano u različitim oblicima i na više mjesta. Evo jednog od njih:

Poslednja velika sotonina prevara biće pokušaj da poništi uticaj Svedočanstava Božjeg Duha. „Kad nema utvare, rasipa se narod!“ (Priče 29:18). Sotona će raditi oštroumno, na različite načine i preko različitih oruđa, da poljulja poverenje koje Božji narod ostatka gaji u pravo svedočanstvo.[2]

 

Sve ono što se događa u crkvi i izvan nje je u stvari vrlo dobra priprema za potpuno ispunjenje ovog proročanstva. Sotona zaista već radi na „različite načine“[3] (knjige protiv Elen Vajt, internet stranice, članci u časopisima i lični angažman određenih osoba), da bi uzdrmao vjeru u proročki dar koji je podario svojoj crkvi.

 

Sistem rada kritike

Veoma je zanimljivo da se analizira na koji način funkcioniše kritika Elen Vajt. Dakle, cjelokupna kritika se zasniva na nekoliko principa od kojih će ovde biti prikazana dva osnovna.

 

Dekontekstualizicija

Neki od primjera koji su već obrađeni pokazuju koliko je kritika spremna da nateže i traži i najmanji povod da u najsitnije detalje razlaže svaku pojedinačnu izjavu. Ako se to čini, bez sagledavanja užeg konteksta, u kojem je izjava napisana, i šireg konteksta, cjelokupnih spisa (što bi vjerovatno riješilo 90% različitih kritičkih izjava i navodnih kontradikcija), onda se mogu stvoriti najčudesnije teorije, koje zaista izgledaju nebiblijski. Ali, to bi se isto moglo raditi i sa biblijskim piscima, i to jednako uspješno.

Npr., ako bi postojala namjera da se dokaže da Isaija nije pravi prorok i da se njegova knjiga suproti cjelokupnom biblijskom otkrivenju, vjerovatno bi bilo dovoljno da se citiraju sljedeće riječi:

Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi.[4]

 

Pažljivo analizirajući ovaj tekst, i uspoređujući ga sa drugim biblijskim tekstovima, u njemu bi se moglo naći obilje razloga za kritiku ovog „lažnog“ proroka. Evo nekih od očiglednih kontradikcija u odnosu na druge biblijske tekstove: 1. Bog se raduje da Njegov narod dolazi ka njemu, u Njegov hram, On ište da se dolazi pred Njega[5], 2. Žrtve nisu zaludne, Bog ih je propisao, upravo su one sredstvo očišćenja koje je bilo predviđeno u Starom Zavjetu[6], 3. Kad je bio miris koji je bio ugodan Bogu, u Novom Zavjetu on se uspoređuje sa molitvama svetih, zato se Bog na njega ne može gaditi[7] i 4. Bog ne može da mrzi na praznike koje je sam ustanovio, On se ne mjenja[8] i ako je jednom blagoslovio subotu i druge praznike[9], onda se On ne može gaditi na ove svete ustanove.

Naravno, ovakva analiza nije relevantna zbog istorijskog i duhovnog konteksta u kojem se nalazio Izraelski narod koji se daleko odaljio od Boga. Zbog postupanja Njegovog naroda, zbog velikih grijeha koji su se činili u to vrijeme u Izrealu[10], Bog je morao da preko proroka izrekne ove teške riječi, iako su one možda zvučale čudno onima koji su ih čuli. Prema tome, iako su na prvi pogled suprotne onome što Bog inače poručuje svom narodu, one su bile Božja poruka za to vrijeme i bile su apsolutno tačne.

Gore navedena analiza ovog teksta je veoma tipičan način kritikovanja spisa Elen Vajt. Tekstovi se vade iz njihovog socijalnog, kulturnog, istorijskog i literarnog konteksta i onda prikazuju kao univerzalna izjava koja ne može da opstane kao takva. Pronalaze se rečenice koje imaju poseban smisao i daje im se opšti smisao. Takođe se uzimaju rečenice koje su rečene na izvjestan način u posebnim okolnostima i pokušava im se dati njihovo najekstremnije značenje, pri čemu bi analiza cjelokupnog literarnog opusa Elen Vajt pokazala da je ona imala potpuno suprotan stav po tom pitanju.

Osim toga, određeni nesporazumi nestaju kada Elen Vajt opisuje detalje koji nisu opisani u Svetom Pismu, a koji onda mogu izgledati kao neskladni u odnosu na biblijski tekst. Ali, zar Bog ne može preko svog proroka da pruži podatke koji ne postoje u Njegovom dotadašnjem otkrivenju? I u Bibliji postoji sličan primjer. Naime, u evanđelju po Luci i Marku se spominje “jedan čovjek”[11] koji je bio obuzet demonima i kojeg je Isus iscjelio. Ali, u evanđelju po Mateju piše da su Isusa srela “dva bijesna”[12]. Uporednom analizom postaje jasno da su ovo dva potpuno ista događaja. Da li je Isus dakle izliječio jednog ili dva čovjeka? Rješenje je jednostavno – Matej je spomenuo i drugog čovjeka, a Markok i Luka nisu smatrali bitnim da ga spomenu. Dakle, Matej daje jedan dodatni detalj. Ali, time njegovo svjedočanstvo nije suprotno Marku i Luci, niti je netačno. Ono je samo šire i ima jedan bitan detalj više. Tako je često i sa Elen Vajt. Ono što vidi u viziji, ona opiše, iako ponekada svi ti detalji ne postoje u Bibliji, pa se čak ponekada može učiniti i da se ne poklapaju potpuno, kao i u ovom slučaju (jedan ili dva čovjeka).

 

Ironija i ismijavanje

Još jedan način koji je vrlo često u upotrebi kod kritike jeste ironija i ismijavanje. Ovo posebno dolazi do izražaja kod Voltera Ree u Njegovoj knjizi „Vajt Laj“.[13] Čak i Bog i njegovo sveznanje se spominju veoma ironično, u jednom podrugljivom tonu, da bi se ukazalo na navodno netačna proročanstva, a koja su u stvari bila uslovna proročanstva, koja su već bila razmatrana.[14] Vjerovatno je nepotrebno isticati koliko je ovakav duh ismijavanja nesličan metodama koje je Hristos koristio da bi ljude priveo ka putu istine.

 

Zanemarivanje Svjetlosti

Direktno odbacivanje svjetlosti koju je Bog dao je posebno opasno. Ali, nije bezopasno ni nehatno se obazirati u odnosu na vijest koju je Bog odlučio da pruži svom narodu.

Nisu samo oni koji odbacuju „Svjedočanstva“ ili sumnjaju u njih jedini koji se nalaze na opasnom tlu. Ne obazirati se na svjetlost znači odbaciti je… Mnogi žive potpuno suprotno svjetlosti koju je Bog dao svom narodu, jer ne čitaju knjige koje sadrže svjetlost i znanje u upozorenjima, ukorima i opomenama. Svjetovne brige, ljubav prema modi i nedostatak vjere odvratili su pažnju od istine koju je Gospod tako milostivo dao… Bog će pozvati svoj narod na odgovornost zbog ovog zanemarivanja. Morat ćemo mu položiti račun za svaku zraku svjetla kojom je On obasjao našu stazu, bilo da smo je iskoristili za svoj duhovni rast, bilo da smo je odbacili pošto nam je bilo ugodnije ugađati svojim sklonostima.[15]

 

Zaista, ako je zaista Bog govorio preko Elen Vajt, zanemariti ono što je ona napisala znači zanemariti ono što je sam Bog objavio. Zato je dužnost svakoga onoga ko se osvjedoči da su ovi spisi nadahnuti od Svetoga Duha, da im posveti i punu pažnju.

 

Pravi razlozi kritike

Kako to da je kritika uopšte nastala? Zbog čega se ljudi odlučuju da napadaju osobu čije životno djelo je postalo blagoslov za milione, privodeći ih ka Hristu svojim riječima i spisima, osobu čiji poziv je Bog potvrdio mnogim znacima i čudesima? Čemu takvo natezanje tekstova, izvlačenje iz konteksta, tako da neki citati izgledaju sasvim suprotni njenom cjelokupnom literarnom opusu? Vjerovatno ni danas razlozi nisu drugačiji nego u vrijeme Izraela.

Tvrdovrati i neobrezanijeh srca i ušiju! Vi se jednako protivite Duhu svetome; kako vaši oci, tako i vi. Kojega od proroka ne protjeraše oci vaši? I pobiše one koji naprijed javiše za dolazak pravednika, kojega vi sad izdajnici i krvnici postadoste.[16]

 

Ljudi u prošlosti nisu mogli da trpe proroke jer su im oni smetali u grešnom životu, budili su im savjest, pa su bili spremni čak i da ubiju ove svete Božje ljude, samo da ne bi slušali poruku Božje opomene. Opšte je poznata činjenica da se u spisima Elen Vajt ističu najuzvišenija mjerila morala i svetog života, i to na tako jasan, snažan i impresivan način, kakav se inače jako rijetko sreće. Oni kojima to smeta su zato spremni da odbace cjelokupnu svjetlost koju Bog preko nje pruža.[17]

Draga braćo, čuvajte se zlog srca nevjerstva. Božja Riječ je jasna i precizna u postavljanju granica; ona smeta vašoj sebičnoj popustljivosti, i zato je ne slušate. „Svjedočanstva“ njegovog Duha skreću vam pažnju na Pisma, ukazuju na nedostatke vašeg karaktera, ukoravaju vaše grijehe, i zato im se ne pokoravate. I da biste opravdali svoje tjelesno i lakoumno ponašanje, počinjete sumnjati u to da su „Svjedočanstva“ od Boga. Kad biste poslušali njihova učenja, vi biste se uvjerili u njihovo božansko porijeklo. Imajte na umu da vaše nevjerovanje ne utječe na njihovu istinitost. Ako su od Boga, ona će se održati.

Pokazano mi je da nevjerovanje u svjedočanstva koja sadrže opomene, ohrabrenja i ukore zaklanja svjetlost od Božjeg naroda. Nevjerovanje zatvara njihove oči, tako da nisu svjesni svog pravog stanja. Oni smatraju da je svjedočanstvo Božjeg Duha, koje ukorava, neosnovano ili da se ne odnosi na njih. Takvima je najpotrebnija Božja milost i duhovna pronicljivost da bi mogli otkriti svoje siromaštvo u duhovnom znanju.[18]

 

Svakako, postoje i iskreni ljudi koji žele da idu pravim putem, ali su zbunjeni nekim nejasnoćama koje je kritika prouzrokovala. Ali, ovdje treba napomenuti da Bog i ne želi da se bilo koji stav prihvati bez pomnog ispitivanja i istraživanja. “A sve kušajući dobro držite”.[19]

 

Kritika Prouzrokovana Zloupotrebom Spisa Elen Vajt

Ako se objektivno sagledaju razlozi kritike, ponekada je upravo nerealno i fanatično isticanje nekih savjeta Elen Vajt prouzrokovalo odbojnost čitaoca, pa čak i odbacivanje njenih spisa. Nametanje stavova drugima, zamjeranje svakog pogrešnog postupka, a uvijek bazirano na argumentaciji da to Elen Vajt zabranjuje, može lako da se pokaže kao kontraproduktivno. O tome piše i sama Elen Vajt.[20] Svaki hrišćanin treba da gaji iskrenu ljubav prema svakom ko ga okružuje, da se ne bavi proučavanjem tuđih karaternih mana, već da prvenstveno istražuje sopstveni život.[21] Dakle, spise Elen Vajt treba prvenstveno učiniti privlačnim kroz mnoge divne opise Hrista i sve ostalo što će se sasvim pouzdano pozitivno odraziti na one koji još nisu dovoljno upoznali dragocjenost spisa Elen Vajt.

 

Posledice Kritičkog Stava

Stav stalnog kriticizma se neminovno odražava i na onog ko ga praktikuje. Ovaj uticaj se pokazao kao vrlo negativan. Često se stvara snažan duh ismijavanja i kritike prema cijeloj crkvi, a posebno prema njenom vođstvu. Tipičan primjer su i sljedeće riječi Woltera Ree:

Bilo kako bilo, crkva Adventista sedmog dana je stajala gola i sama pred svijetom – kao jedan kult – sa svojom vjerom da je spasenje jedva moguće, i da Pismo ne može da bude vodič ka Hristu i ka evanđelju, osim kroz Ellen. Jedan pokret, koji je sa svojim ekstremnim pogledima počeo 1844, pošto je vrata za sve druge – osim samih sebe – zatovorio i opet 140 godina kasnije stupio na put ekstremizma, ne obazirući se na sav trud, da se ova zatvorena vrata otvore. Oni su ih opet zatvorili (ako je moguće zauvijek), i objasnili su još jednom, da su oni iskupljeni, nosioci ključeva, slika ljudske savršenosti. Oni su Božji narod, a svi drugi se moraju na svojim koljenima popeti po stepenicama Eleninih spisa, kao Luter na svom putovanju za Rim, ako uopšte misle na to, da žele da dosegnu nebo.[22]

 

Ove riječi nisu samo ispunjene cinizmom, ironijom i podsmjehom, već sadrže i otvorene laži, koje se uopšte ne slažu ni sa učenjem Crkve adventista sedmog dana, niti sa učenjem Elen Vajt. Npr. da “Pismo ne može da bude vodič ka Hristu i ka evanđelju, osim kroz Ellen” se ne slaže sa onim što adventistička crkva uči.[23] Takođe, ni Elen Vajt to nikada i nigdje nije tvrdila.

Često su se oni koji su odbacili proročki dar Elen Vajt u potpunosti odvojili od crkve.[24] A pokazalo se da sve ovo često vodi i ka daljnim sumnjama, nerijetko i u odnosu na vjerodostojnost i pouzdanost same Biblije. I ovo potvrđuje primjer Woltera Ree koji je, iako je ranije bio adventistički propovjednik, napisao sljedeće riječi:

Oni koji slobodno misle su oduvijek dospijevali u teškoće. Kada je u vrijeme Mojsija neko zapalio vatru, da bi uživao u jednoj šolji toplog čaja od bilja, on je bio kamenovan i to ne u današnjem smislu te riječi. Ako je u dane Nemije subotom na mjesnoj pijaci preprodavao, izlagao se opasnosti da ga povuku za bradu. Čak i u vrijeme Novog zavjeta, kada je Ananija zadržao nekoliko sikala od desetka, da bi platio stanarinu, bilo mu je zapovijeđeno od strane lokalnih božankih učitelja da padne mrtav, što je on i učinio.[25]

 

Paradoksalno, ali ovdje ovaj poznati kritičar Elen Vajt, one koji slobodno misle (u kontekstu, oni koji su dovoljno zreli da uvide da je Elen Vajt lažni prorok i koji su spremni da to izraze), uspoređuje sa ostalim slobodnim misliocima iz istorije Izraelskog naroda, koji su zbog svoje “promišljenosti i zrelosti,” morali da trpe kazne ljudi i Boga. Time on sam kritičare Elen Vajt svrstava u kategoriju onih koji su kršili subotu i onih koje je Bog kaznio smrću zbog pohlepe i laganja, indirektno prebacujući Bogu što je tako strogo kaznio ove ljude koji su naučili da “slobodno misle”! Iz ovog primjera postaje očigledno u kojem pravcu vodi kritika Elen Vajt. Ovakve posljedice je prorekla i sama Elen Vajt:

Sotona planira da oslabi veru Božjeg naroda u Svedočanstva. Zatim bi se javila sumnja u osnovne međaše našeg verovanja, pa onda sumnja u Sveto Pismo i na kraju survavanja u ponor propasti. Kada bi Svedočanstva, u koja su nekada verovali, bila odbačena, sotona zna da se prevareni na tome ne bi zaustavili, pa bi zato udvostručio svoje napore da ih navede na otvorenu pobunu, koja bi postala neizlečiva i završila se propašću.[26]

 

Zato Riječ Božja poziva: “Duha ne gasite, proroštva ne prezirite.”[27] Ako se dopušta da nastane sumnja, jer poruka nije prijatna, onda se to može odraziti vrlo negativno.[28] Oni koji sebi dopuštaju da ismijavaju, gaje duh kriticizma i ironije, trebalo bi da obrate pažnju na sljedeći tekst:

I Gospod Bog otaca njihovijeh slaše k njima za rana jednako glasnike svoje, jer mu bješe žao naroda njegova i stana njegova. A oni se rugahu glasnicima Božjim, i ne marahu za riječi njegove i smijahu se prorocima njegovijem, dokle se ne raspali gnjev Gospodnji na narod njegov, te ne bi lijeka.[29]

 

U sve se može sumnjati. Ako neko želi da pronađe dovoljno razloga da sumnja u pouzdanost Biblije, on će ih za sebe pronaći. Ali, onaj ko želi da vjeruje, jer vidi da kroz tu svetu knjigu progovara Bog, naći će i više nego dovoljno argumenata i dokaza za to. Slično je i sa spisima Elen Vajt. Mogu se pronaći i razlozi za sumnju, pogotovu ako se to želi[30], ali može se pronaći i više nego dovoljno dokaza da je Bog radio preko ovog svog poniznog oruđa.

Sotona je veoma sposoban da ulije sumnju i izmisli prigovore svjedočanstvu koje je Bog poslao sa određenim ciljem, a mnogi smatraju vrlinom, dokazom svoje inteligencije, što ne vjeruju, što sumnjaju i prave dosjetke. Oni koji žele sumnjati naći će dovoljno razloga za to. Bog ne namjerava ukloniti sve mogućnosti za nevjerovanje. On daje dokaz koji se mora istraživati s poniznim srcem i duhom koji je spreman da primi pouku, i svatko treba odlučiti, procjenjujući vrijednost dokaza. Bog daje iskrenoj duši dovoljno dokaza da vjeruje; ali onaj tko odbaci očite dokaze zato što vidi nekoliko problema koje njegov ograničeni um ne može shvatiti, bit će ostavljen u hladnoj, obeshrabrujućoj atmosferi nevjerovanja i uznemiravajućih sumnji, i njegova vjera će doživjeti brodolom.[31]

 

Stav koji treba zauzeti prema kriticizmu

S obzirom da kriticizam realno postoji, postavlja se pitanje kakav stav treba zauzeti prema njemu. Ako bi se na ironiju, podsmjeh i cinizam odgovorilo na isti način, to bi pokazalo duh koji nije sličan Hristovom. U skladu sa Njegovim riječima, mi i ove ljude treba da volimo, molimo se za njih i činimo im dobro.[32]

Sa druge strane, dok hrišćanin voli svakoga, on ne može da voli postupke i uticaj koji imaju razorno duhovno djelovanje. Apostol Pavle upućuje mladom Timotiju sljedeće riječi:

Propovjedaj riječ, nastoj u dobro vrijeme i u nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, umoli sa svakijem snošenjem i učenjem. Jer će doći vrijeme kad zdrave nauke ne će slušati, nego će po svojijem željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe, i odvratiće se od istine, i okrenuće se ka gatalicama.[33]

 

Svako lažno učenje je opasno. A sigurno je opasno kada neko pokušava da obezvrijedi poruku koju je Bog dao preko svog proroka.[34] Zato Pavle ovdje daje uputstvo da u takvim slučajevima treba zamoliti, ukoriti, a po potrebi i zaprijetiti, kada se pojave lažne nauke. I to je najbolji način ophođenja sa kritičarima Elen Vajt. Ako moljenje u duhu Hristove ljubavi ne pomogne, tada treba ukoriti i zaprijetiti onima koji na ovaj način obezvređuju Božju poruku i razaraju jedinstvo Njegovog naroda. I naravno, ne treba dopustiti da takve osobe imaju bilo kakvu odgovornu dužnost u tijelu Hristovom – Njegovoj crkvi.[35] S obzirom da je Crkva adventista sedmog dana zvanično prihvatila Elen Vajt kao prorok, nikome ne može biti dopušteno da uči nešto suprotno sa crkvene propovjedaonice. A ne može se prihvatiti ni širenje ovakve nauke u nekom ličnom obliku. Ali, u svemu ovome treba napraviti razliku između onih koji imaju sumnje i jednostavno nisu sigurni da li je Elen Vajt bila prorok, pa žele da imaju dovoljno vremena da se po ovom pitanju uvjere i osvjedoče, da ga dobro prouče i onih koji su krenuli putem otvorenog odbacivanja i podizanja duha bunta i protesta. Prema prvoj kategoriji treba imati mnogo strpljenja i ljubaznosti.[36]

Dakle, s obzirom da je kritika Elen Vajt nešto realno i da je u određenim sredinama relativno česta, potrebno je da Crkva mudro i prommišljeno postupi u odnosu na ovaj fenomen. Prije svega, trebalo bi edukativno djelovati među vjernicima, tako da su informisani i da imaju zadovoljavajuće odgovore na klsične primjedbe koje kritika redovno iznosi.

 

 


[1] “Sada sam poučena da u mom radu ne bi trebalo da me ometaju oni koji se uključuju u nagađanja oko njegove prirode, čiji umovi se bore sa mnogim komplikovanim problemima povezanim sa onim što se smatra da je posao proroka. Moj nalog obuhvaća djelo proroka, ali ne prestaje tamo. On obuhvaća mnogo više nego što oni koji siju sijeme nevjerovanja mogu da shvate» (Letter 224, 1906, citirano u The Truth about White Lie.‚ 10).

[2] Elen Vajt, Događaji poslednjih dana. (Beograd: Preporod, 1997), 145.

[3] Ibid.

[4] Isaija 1:12-14.

[5] vidi Psalam 138:2.

[6] vidi 3 Mojsijeva 1-7.

[7] 2 Mojsijeva 31:11; Otkrivenje 8:3-4.

[8] „Jer ja Gospod ne mjenjam se…“ (Malahija 3:6).

[9] 3 Mojsijeva 23.

[10] Vidi Isaija 1:9-28.

[11] Luka 8:27; vidi i Marko 5:2-5.

[12] Matej 8:28.

[13] Jedan takav primjer su sljedeće riječi: “U takvom jednom sistemu, svetac postaje zamjena za Spasitelja. Nebo i sadašnjost se posmatraju kroz oči ovog sveca 19-og stoljeća. Djela postaju put da bi se dobilo i zadržalo odobravanje privilegovanih. Život postaje jedna ‘sveta’ bitka sa drugim vjernima” (Rea, 23).

[14] «Bog koji je sposoban da od početka vidi kraj, mogao bi da bude nesposoban da vidi čitav kraj od početka. Pod ovim kratkovidim okolnostima Bog mora sve svoje opklade osigurati, kada god stupi u javnost, jer je mnogo toga na ovom području igra na sreću. Ako se događaji iznenada okrenu ka gorem, i ne slažu se sa njegovim izvještajem ili njegovom interpretacijom, onda su okolnosti te koje su napravile grešku, a ne Bog.

Sa takvim jednim novčićem kao što je uslovno proročanstvo mogu svi zastupnici Božji biti sigurni da će oni sa glavom dobiti, a da ćete vi sa pismom izgubiti. Ali, predstavnici Božji i Bog u svakom slučaju imaju pravo» (Rea, 37).

[15] Vajt, Iz riznice svjedočanstava, 236.237.

[16] Djela 7:51.52.

[17] „Ako izgubite povjerenje u „Svjedočanstva,“ odvojit ćete se od biblijske istine. Plašila sam se da će mnogi zauzeti nepovjerljivo, sumnjičavo stanovište, i u svojoj uznemirenosti za vaše duše, ja vas opominjem. Koliko će njih obratiti pažnju na opomene? S obzirom na vaše današnje držanje prema „Svjedočanstvima,“ kad bi bilo dano svjedočanstvo koje osuđuje vaš put i ispravlja vaše zablude, da li biste se osjećali sasvim slobodnima da ga prihvatite ili odbacite djelimično ili kao cjelinu? Ono što biste bili najmanje spremni prihvatiti, to je upravo ono što vam je najpotrebnije“ (Vajt, Iz riznice svjedočanstava., 234.235).

[18] Vajt, Iz riznice svjedočanstava., 235.

[19] 1 Solunjanima 5:20.

[20] “Vidjela sam da su mnogi zloupotrijebili ono što je Bog pokazao o grijesima i nepravdama drugih. Oni su na najstroži način protumačili ono što je bilo pokazano u viziji i nametali svoje tumačenje sve dok ono nije izazvalo slabljenje vjere mnogih u ono šo je Bog pokazao, kao i nestajanje hrabrosti i srčanosti u Crkvi.” (Vajt, Iz riznice Svjedočanstava, 232).

[21] “Vi koji volite da govorite o pogreškama drugih, ustanite i pogledajte u vaša sopstvena srca. Uzmite vaše Biblije i pođite ka Bogu u usrdnoj molitvi. Molite Ga da vas nauči da upoznate sebe, da razumijete vašu slabost, vaše grijehe i zablude, u svjetlosti vječnosti. Molite Ga da vam pokaže kakvi ste vi u očima neba. Ovo je individualni posao…“ (Ellen White, In Heavenly Places. [Washington: Review and Herald, 1967], 88).

[22] Rea, 41.

[23] “Sveto Pismo, Starog i Novog zaveta je pisana Božja Reč data božanskim nadahnućem preko svetih Božjih ljudi koji su govorili i pisali onako kako ih je pokretao Sveti Duh. U ovoj Reči Bog je poverio čoveku znanje potrebno za spasenje. Sveto Pismo je nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je merilo karaktera, ogled iskustva, autoritativni tumač doktrina i pouzdana zabeleška o Božjim delima u istoriji.” Bakioki i dr., 12.

[24] Volter Rea spominje nekoliko takvih primjera u svojoj knjizi. Iako je ranije bio adventistički propovjednik, tu spada i on sam (vidi Rea, 1-8; 59-73).

[25] Rea, 25.

[26] Vajt, Događaji Poslednjih Dana, 146.

[27] 1 Solunjanima 5:19.

[28] Dajući mjesta sumnji i nevjerovanju u Božje djelo, gajeći osjećaj nepovjerenja i okrutne ljubomore, takvi pripremaju sebe da budu potpuno prevareni. Oni ogorčeno ustaju protiv svakoga koji se usuđuje govoriti o njihovim zabludama i ukoravati njihove grijehe. (Vajt, Iz riznice Svjedočanstava. 234).

[29] 2 Dnevn. 36:15.16.

[30] „Bog nema namjeru da ukloni svaki razlog za nevjerovanje. On pruža dokaz, koji mora da se pažljivo istraži sa poniznim umom i poučljivim duhom, i svi treba da se odluče kroz težinu dokaza. Iskrenom umu Bog daje dovoljno dokaza da vjeruje; ali onaj ko se odvraća od težine dokaza, zato što postoje malobrojne stvari koje on ne može da objasni svom ograničenom razumjevanju, biće ostavljen u hladnoj atmosferi nevjerovanja i sumnje pune pitanja, i doživjeće brodolom vjere» (Elen White, Testimonies for the Church, Vol.5. pp. 656.657., citirano u The Truth about White Lie‚ 14).

[31] Vajt, Iz riznice Svjedočanstava, 236.

[32] vidi Matej 5:44.

[33] 2 Timotiju 4:2-4.

[34] „Jedno je sigurno: adventisti sedmog dana koji će se svrstati pod sotoninu zastavu prvo će se odreći svoje vere u opomene i ukore sadržane u Svedočanstvima Božjeg Duha“ (Vajt, Događaji Poslednjih Dana, 145).

[35] „Odgovorne vođe treba ljubomorno da čuvaju Božje delo na svakom stepenu njegove organizacije, od mesne crkve do Generalne konferencije. Da neprijatelji Dela ne bi mogli dobiti pristup našim propovedaonicama, najstrože se zahteva da se nikome ne dopusti da govori u bilo kojoj crkvi ako ne pokaže valjanu i važeću punomoć crkve… Nijedan propovednik, starešina crkve ni bilo koja druga osoba nema pravo da propovedaonicu koristi kao mesto rasprave u zastupanju spornih tačaka doktrine ili postupka… Oni vernici koji smatraju da imaju novo videlo suprotno ustanovljenim gledištima Crkve, treba da potraže savet kod odgovornih vođa“ (Crkveni Pravilnik, [Beograd: Preporod, 1998], 125.179).

[36] Za one koji su u dilemi, po pitanju prihvatanja njene proročke službe, Elen Vajt piše: “Ne treba ih pozivati na odgovornost niti se mučiti s onima koji nikad nisu vidjeli osobu koja ima viđenje i koji nemaju osobnog iskustva s utjecajem viđenja. Ako je njihov kršćanski život u svemu besprijekoran, ne treba im uskratiti blagoslove Crkve…“ (Vajt, Iz riznice Svjedočanstava, 231).

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

KRITIKA NA RAZNIM PODRUČJIMA

Kritika Elen G. Vajt postoji na raznim područjima. Ona se dijelom zasniva na njenom ličnom životu, a djelom na analizi njenih spisa. Teško je kompletnu kritiku u potpunosti sagledati, ali se mogu sagledati osnovna područja na kojima ona postoji, pa se tako može i izvući princip po kojem se kritika sa izvjesnog područja može analizirati.


Neispunjena proročanstva

Možda jedini, ali ipak markantni primjer neispunjenog proročanstva, koji kritičari Elen G. Vajt navode jeste jedno njeno proročanstvo iz 1856. godine. Na jednom saboru 27. maja 1856., Elen G. Vajt je dobila viziju koja je bila vezana za taj sabor. Evo kako ono glasi:
Bilo su mi pokazani oni koji su bili prisutni na saboru. Anđeo je rekao: “Neki će biti hrana za crve, neki objekat poslednjih sedam zala, a neki će biti živi i ostati na zemlji da budu preobraženi prilikom Isusovog dolaska.”[1]

Da bi se razumilo ovo proročanstvo, neophodno je biti svjestan da postoje uslovna proročanstva. Ona su uslovna zbog ljudskog faktora koji na različite načine može odgovoriti na Božju poruku.[2] Prorok Jona je izrekao jedno vrlo jasno i izričito proročanstvo o propasti grada Ninevije. “I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propovijeda i reče: jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti.”[3] Zanimljivo je da nigdje u ovoj poruci ne postoji „ako“ ili „ali,” da se ukaže da je to jedno uslovno proročanstvo. Pa ipak, kada je isteklo četrdeset dana, ništa se nije desilo. Ali, Ninevljani su vrlo iskreno i ponizno prihvatili poruku proroka Jone. Oni su se pokajali i promijenili način života, uzdajući se u Božju milost.[4] I zato se ovo proročanstvo, proročanstvo jednog pravog proroka, ipak nije ispunilo.
Na sličan način treba razumjeti i ovo proročanstvo Elen G. Vajt. Godine 1903. ona je ukazala na činjenicu da je Božji narod već mogao biti u nebeskom Hananu, da je bio poslušan Bogu.[5]

Vizije su produkt psihičke neuravnoteženosti

Postoje kritičari koji vizije Elen G. Vajt smatraju običnom psihičkom neuravnoteženošću.[6] Ali, ovakav odgovor nas stavlja pred mnogo više drugih nerješivih pitanja. Jer u svjetlosti onoga što je o vizijama i njihovom natprirodnom karakteru već objašnjeno u drugoj glavi ovog rada, sasvim je jasno da one nisu produkt običnih psihičkih poremećaja kakve srećemo kod ostalih bolesnika.[7]
U ovim vizijama nije bilo nekih čudnih i posebnih grimasa, niti klasičnih simptoma bolesti.[8] Ono što je posebno zanimljivo jeste ono što se dešavalo nakon vizije, a to su bili oni podaci koji su Elen G. Vajt pokazani u sklopu same vizije. To su često bili takvi podaci koje ona nikako nije mogla saznati bilo kojim prirodnim putem, bez pomoći sa strane.[9] Neki kritičari smatraju da su svjedočanstva Elen G. Vajt koja je ona upućivala pojedincima bila produkt ogovaranja, nagađanja i pretpostavljanja. Ali, suviše je primjera koji pokazuju da je sam Bog na poseban način djelovao da svojoj sluškinji objavi ono što je bilo potrebno da se kaže nekom pojedincu. Ponekada su takva svjedočanstva u stvari bila proročanstva i govorila su o onome što će se tek desiti i to, u određenim slučajevima, u najsitnije detalje.[10] A takva proročanstva su očigledan dokaz za Božje djelovanje, ona su sama po sebi čudo i nije ih moguće objasniti na neki drugi način.[11]
Pripisivati djelo Svetoga Duha nekim prirodnim uzrocima uopšte nije novo. To isto su činili i oni koji su pokušali da se usprotive apostolima na dan Pedesetnice. Dok su oni govorili u jezicima, tečno se izražavajući na raznim jezicima koje do tada nisu upotrebljavali i objavljujući spasonosne istine, određeni ljudi su pokušali da to pripišu pijanstvu. I zaista je čudno da nisu shvatili koliko je ovakva jedna izjava nelogična i nerazumna. Zar se kroz pijanstvo dobija mogućnost tečnog govorenja drugih jezika?[12] Svakako, isto toliko je nelogično da oni koji su barem donekle upoznali prirodu vizija Elen G. Vajt i njihove posljedice, ustvrde da su one produkt nervne neuravnoteženosti. Ali, kao što to pokazuje i primjer Pedesetnice, ako neko nema Svetoga Duha, moguće je da se zastupaju najnelogičnije i najpraznije teorije, u želji da se dokaže ono što neko želi da dokaže.[13]

Kontradikcije u odnosu na Bibliju

Iako je očigledno da Elen G. Vajt svojim stavom i spisima svestrano podupire cjelokupnu biblijsku nauku, postoje i primjedbe da se njeno učenje ne slaže sa raznim biblijskim izjavama i učenjima. Na početku je korisno da se napomene da ako neko ima za cilj da traži prividne kontradikcije, vrlo će ih lako pronaći i kod biblijskih pisaca. Tipičan primjer su apostol Pavle i apostol Jakov. Dok apostol Pavle krajnje izričito naglašava da se čovjek opravdava samo “vjerom bez djela zakona,”[14] apostol Jakov kao da želi da istakne nešto sasvim suprotno: “Vidite li dakle da se djelima pravda čovjek a ne samom vjerom?”[15] Uzimajući ove tekstove kao argument, neki nevjernik ili skeptik bi u svojim očima neoborivo dokazao da biblijski pisci nisu učili istu nauku i da među njima postoje očigledne kontradikcije.
Pri tome se u ovom slučaju radi o različitom uglu posmatranja koji su imala ova dva apostola, pri čemu su mislili na jedno te isto. Naime, apostol Pavle ističe objektivnu istinu da se čovjek spasava samo vjerom. A apostol Jakov ukazuje na činjenicu da prava vjera uvijek kao svoj produkt ima dobra djela. Pa ipak, kada se pogledaju samo izjave koje su dali ova dva apostola, čini se da su njihovi stavovi po ovom pitanju bili sasvim različiti.
Na isti način je moguće da se određene izjave Elen G. Vajt izvade iz njihovog literarnog konteksta, i iz konteksta ukupnog literarnog ostvarenja Elen G. Vajt, što onda može da proizvede potpuno pogrešan utisak kod onoga ko te citate čita.
Dosta je različitih kontradikcija koje navodno postoje između spisa Elen Vajt i Biblije. Ovde će biti analizirana dva primjera kritike koja se nalazi na internetu, a koji se tiču suproćenja izjava Elen Vajt i Biblije.
Elen Vajt je napisala: “Bog je zadovoljio njihovu želju dajući im meso, i puštajući ih da jedu dok njihova proždrljivost nije prouzrokovala pomor.”[16] Kritika tu citira sljedeći tekst: Ali meso još im bijaše u zubima, jošte ga ne pojedoše, a Gospod se razgnjevi na narod, i udari Gospod narod pomorom vrlo velikim.”[17] Na osnovu ovog teksta, kritika tvrdi da grijeh za koji su Izraelci bili krivi nije bio grijeh proždrljivosti, već za grijeh žudnje ili želje, koji je zabranjen u Dekalogu.[18] Ali, nakon kratke logične analize ove navodne kotradikcije, vidi se da je izjava kritike krajnje kontradiktorna. Ako su Izraelci bili pobijeni pomorom zbog želje, šta je bio predmet njihove želje? To je bila hrana. Kako se drugačije zove pohlepa za hranom? Zar ne proždrljivost?
„A svjetina što bješe među njima, bješe vrlo lakoma, te i sinovi Izrailjevi stadoše plakati govoreći: ko će nas nahraniti mesa? A narodu reci: pripravite se za sjutra da jedete mesa, jer plakaste da Gospod ču, i rekoste: ko će nas nahraniti mesa? Jer nam dobro bijaše u Misiru. Daće vam dakle Gospod mesa i ješćete“[19]

Nije li ovo očigledna aluzija na proždrljivost naroda koju je on već ranije posjedovao? Dakle, iako se proždrljivost nije mogla razviti za onih nekoliko trenutaka dok je narod žvakao meso, ona je postojala već ranije i za to je narod mogao da bude kažnjen.
Drugi primjer je citat: “Bog voli onu malu djecu koja se trude da čine dobro, i On je obećao da će ona biti u njegovom carstvu. Ali zlu djecu Bog ne voli.”[20] Kritika ovdje navodi Hristove riječi: „Ljubite svoje neprijatelje“[21]. Zatim postavlja pitanje: „Kako Bog može da voli svoje najgore neprijatelje, a da ipak ne voli zlu djecu?“[22] Žalosno je što je na ovom mjestu jedan citat iščupan iz cjelokupnog konteksta spisa Elen Vajt o ovoj važnoj temi. Nasuprot utisku koji bi se mogao steći na osnovu jednog ovakvog pojedinačnog citata, postoji veoma veliki broj citata koji pozivaju da se svoj djeci, bez razlike da li su ona dobra ili loša, ukaže pažnja, brižnost i ljubav. Elen Vajt upućuje najusrdnije pozive da se djeci pomogne da izgrade dobar i plemenit karakter i da ih se voli usprkos njihovim manama. Npr. govoreći o siročadi, ona kaže sljedeće:
Mnogi od njih su nasledili rđave crte karaktera; i ako ih pustimo da rastu u neznanju, dopašće u društvo onih koji će ih navesti na porok i zločin. Ova deca, koja ne obećavaju mnogo, trebalo bi da budu smeštena u sredinu pogodnu za pravilnu izgradnju karaktera da bi i ona mogla postati Božja deca.[23]

Postoji još mnogo citata koji jasno pokazuju da je Elen Vajt imala nežno srce, puno saučešća, razumjevanja i ljubavi prema djeci. Ona je to stalno iznova isticala.
Decu ne možemo silom dovesti Hristu… Grubost tera duše u sotoninu mrežu. Klonite se reči koje zastrašuju, koje stvaraju strah i izgone ljubav iz srca. Mudar, nežan i bogobojazan otac neće u dom unositi ropski strah, već toplinu ljubavi… Ljubav koju pokazujemo u druženju sa svojom decom ima veliku vrednost. Nemojte ih odgurnuti nedostatkom saosećanja za njihove dečje igre, radosti i žalosti. Nikada nemojte dopustiti da se namrštite ili da gruba reč pređe preko vaših usana. Bog sve ove reči zapisuje u svoje knjige.[24]

Dakle, logično je zaključiti da, kada Elen Vajt govori o tome da Bog ne voli lošu djecu, ona govori o tome da On ne može da se složi sa njihovim ponašanjem, a ne da ih On odbacuje kao ljudska bića koja mu nisu draga. Ona vjerovatno želi da ukaže na opasnost istrajavanja na putu činjenja loših postupaka, što važi i za djecu. Uostalom, kako bi se mogli protumačiti tekstovi gdje Bog zapovjeda da se pobiju čitavi narodi, zajedno sa djecom?[25] Nisu li ovakvi tekstovi pokazatelj da Bog, usprkos svojoj ljubavi prema svakom ljudskom biću, na kraju mora da ponekad dopusti da se izvrši i pravda, da ne bi posljedice trpljenja zla bile još veće? Dakle, Bog voli djecu, ali upozorava na posljedice koje će zlo ponašanje donijeti, a to je ono što je u onim spornim tekstovima Elen Vajt želila da istakne.

Kontradikcije u odnosu na sopstvene spise

Još jedna kritika Elen G. Vajt jeste da njeni spisi nisu koherentni, tj. da u njima postoje kontradiktornosti. Međutim, zanimljivo je da milioni onih koji pažljivo čitaju njene spise nisu dali takvu primjedbu. U ovom kontekstu je zanimljiv primjer u kojem je Elen G. Vajt navodno prvo odobravala jedenje mesa (što je rečeno u sklopu jedne vizije gdje se upotrebljavaju riječi „vidjela sam“)[26], a kasnije izričito zabranjuje jedenje svinjskog mesa.[27] Pitanje koje se postavlja jeste, kako je ona mogla da kroz viziju dobije suprotne informacije onima koje je kasnije takođe dobila kroz vizije?[28]
Ali, da li je zaista postojala kontradikcija, da li je Elen G. Vajt potvrdila da je jedenje svinjskog mesa zaista korisno? Ovaj slučaj je zapisan u „Svjedočanstvima za crkvu,“ a ovo svjedočanstvo je upućeno jednom bračnom paru. U tom svjedočanstvu se obrađuje nekoliko pitanja. Između ostaloga, Elen G. Vajt im piše sljedeće:
Vidjela sam da da vi imate pogrešno mišljenje o mučenju vašeg tjela, time što se lišavate hranjive hrane. Ove stvari navode neke u crkvi da misle da mora biti da je Bog sa vama, inače se vi ne biste tako odricali i žrtvovali. Neki odlaze u krajnosti u ishrani.[29]

Zatim ona nastavlja i govori o iskustvu svog muža i nje i o periodima kada su se i oni suviše lišavali dobre i kvalitne hrane. Toliko su štedili da bi mogli da pomognu Božje djelo, da su svoje zdravlje doveli u opasnost.[30] Onda govori o opštem odricanju u hrani koje će u specifičnim okolnostima nekada i biti potrebno. Ali, u svemu ovome, ona nije nigdje spominjala svinjsko meso, već je govorila o opštim principima, a to je da treba jesti dovoljno dobre i kvalitetne hrane.[31] Nakon toga, dolazi sljedeća izjava o svinjskom mesu za koje je ovaj bračni par smatrao da ga ne treba jesti:
Vidjela sam da vaši pogledi u vezi sa svinjskim mesom ne bi nanijeli štetu ako biste ih zadržali za sebe; ali u vašem sudu i mišljenju vi ste ovo pitanje učinili testom, i vaša djela su jasno pokazala vašu vjeru u ovu stvar. Ako Bog zahtjeva od svog naroda da prestane sa svinjskim mesom, On će ga osvjedočiti u ovu stvar. On je isto toliko voljan da svojoj iskrenoj djeci pokaže njihovu dužnost, kao i pojedincima na koje On nije položio teret svog djela. Ako je dužnost crkve da se prestane sa svinjskim mesom, Bog će otkritivećem broju ljudi, a ne samo dvojici ili trojici. On će učiti svoju crkvu njenoj dužnosti.[32]

Iz ovog citata se vidi da 1. nije loše ako ovaj bračni par i dalje ne bude upotrebljavao svinjsko meso, 2. da su oni ovo pitanje učinili testom za druge, i 3. da su oni ovo pokušavali da prenesu i drugima, na način na koji su oni mislili da to treba da se uradi. U nekim drugim djelovima ovog svjedočanstva se vidi da ovo dvoje ljudi nisu na pravi način objavljivali ono što su smatrali da je korisno, ne koristeći prave metode za to.[33] Prema tome, bilo bi logično da se zaključi da su i ovo pitanje iznosili na jedan nemudar način, tako da je Bog svojoj sluškinji objavio da ove ljude nije pozvao na taj posao i da ne želi da ga oni obavljaju.[34] A da je svinjetina bila ta dobra i „hranjiva hrana“[35] koju su oni sebi uskraćivali, zašto bi im onda napisala: „Vidjela sam da vaši pogledi u vezi sa svinjskim mesom ne bi nanijeli štetu ako biste ih zadržali za sebe“[36] Prema tome, problem nije ležao u ideji, koja je sama po sebi bila čak i dobra, već u neodgovarajućem i fanatičnom načinu prenošenja te ideje.
Ali, zanimljivo je da ona nije rekla da ta vijest neće biti objavljivana i da je netačna, već da će Bog, ako bude želio učiniti da ta vijest bude poznata čitavoj crkvi, a ne samo dvojici ili trojici pojedinaca. Dakle, ovo svjedočanstvo nigdje ne tvrdi da je svinjsko meso dobra i korisna hrana (što bi se zaista suprotilo kasnijim spisima Elen G. Vajt), već je to samo lično upućena poruka ljudima koji su objavljivali nešto na šta ih Bog nije pozvao.
Pitanje koje se takođe može postaviti jeste, kako to da Elen G. Vajt nije znala da je to dobra stvar i da je treba objaviti drugima? Odgovor je vrlo jednostavan – Bog joj tu vijest još nije povjerio jer je u svojoj mudrosti odredio pravi, a ne preuranjeni trenutak za objavljivanje ove vijesti.[37]
Slično ovom primjeru, mnoge navodne kontradikcije gdje Elen G. Vajt govori suprotno onome što je kasnije rekla su u stvari samo nedovoljno izučene izjave koje su rečene iz drugog ugla ili su izvađene iz svog istorijskog, društvenog ili literarnog konteksta.

Pitanje zdravstvene reforme

Jedno od pitanja koje izazvalo najveće diskusije u vezi onoga što je Elen G. Vajt poručila jeste pitanje zdravstvene reforme. Mnogi su njene poruke na ovom području posmatrali kao neku vrstu ograničavanja sopstvene slobode da žive kako im je to ugodno. Pa ipak, Elen G. Vajt jasno objašnjava da je zdravstvena reforma tu da bude na blagoslov i dobrobit čovječanstva, nikako da ga ograniči na nekom području na kome za to nema potrebe.[38]

Pitanje Jedenja Mesa

U sklopu zdravstvene reforme, pitanje koje posebno često postaje predmet razmatranja jeste pitanje jedenja mesne hrane. Naime, kritičari Elen G. Vajt tvrde da se ona, kroz zastupanje vegetarijanizma, odvaja od biblijskih smjernica koje imamo za ovaj predmet. Naime, opšte je poznata činjenica da Sveto Pismo dopušta upotrebu mesne hrane. Šta više, oni tvrde da pošto je Isus jeo meso, osuđujući jedenje mesa, ona osuđuje samog Hrista.[39]
Ali, u svemu ovome treba uzeti u obzir da u Bibliji postoje dopuštenja, a postoje i ideali. Činjenica da je Bog nešto dopustio još uvijek ne znači da se to poklapa sa Njegovim planom koji u tom pravcu ima za čovjeka.[40] Iako je Bog dopustio mnogoženstvo, ropstvo i pijenje alkoholnih pića, to se nikada nije poklapalo sa Njegovim idealima i zato je kasnije, kroz Hrista sve to podigao na viši nivo.[41] Ali i Hristos je rekao: „Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi“.[42] Nije li moguće da u ovo „mnogo“ spadaju stvari koje je Bog kasnije objavio preko svojih vjernih slugu. Ako ljudi u Hristovo vrijeme još nisu mogli da prihvate sve uzvišene ideale, jer bi ta svijetlost bila za njih suviše velika u tom trenutku, zar nije logično da ju Bog objavi kada vidi da je situacija za to pogodna?
Dakle, Bog je odlučio da svoj narod vrati edemskom idealu vegetarijanizma, kada je vidio da je situacija za to spremna.[43] Ali i analizirajući naučne argumente u vezi vegetarijanizma, mi vidimo da je to najbolji način ishrane za čovjeka. Čovjek duže živi i manje boluje od raznih bolesti.[44] Ne govori li i zdrav razum da čovjek koji želi da vodi sretan život i da proslavi svog Stvoritelja, treba da živi tako da Njegov život bude što slobodniji od bolesti, a i što duži. Šta više, nije li to naša dužnost da tijelo koje nam je Bog povjerio održimo u najboljem mogućem stanju, i da čuvamo dragocjeni život, nastojeći da ga produžimo i onda dozvolimo da dragocjeno vrijeme našeg života bude iskorišteno Bogu na slavu, a bližnjima na spasenje.

Netačni podaci

Jedna od primjedbi koja takođe postoji jeste da je u rjetkim slučajevima Elen Vajt davala netačne podatke o određenim pitanjima. Ali, ona nije tvrdila da je slobodna od grešaka u vezi sa običnim pitanjima i podataka koji nisu vezani za njenu proročku službu i spasenje ljudi.[45] Takođe, ako je o nečemu pisala, koristeći standardne istorijske izvore, ona je podrazumjevala da su oni vjerodostojni.[46]
Dakle, usprkos činjenici da postoje mnoge različite primjedbe i da je kritika razvijena na različitim područjima, mmože se zaključiti da ta kritika ipak nije osnovana. Ali, da bi se problematična pitanja mogla razumjeti i odgovoriti, potrebno je ponekada uložiti ozbiljan trud u istraživanju.

________________________________________________________________
[1] Ellen White, Testimonies for the Church vol. 1. 131.132.
[2] “Uslovna proročanstva, ili kontrolisana neizvjesnost, je biblijski princip primjenjen na izjave proročke prirode koje se uključuju i odgovore ljudskih bića. Kada god razvoj događaj ovisi o odgovoru ljudskih bića, određeni aspekti proročkog iskupnjena su automatski i uslovni.” (Douglass., 30).
[3] Jona 3:4.
[4] Vidi Jona 3:5-10.
[5] «Znam da bi narod Božji, da je sačuvao živu vezu sa Njim, da je služao Njegovu Riječ, danas bio u nebeskom Hananu.» ( General Conference Bulletin, 35th Session, March 30, 1903, p. 9., citirano u Nichol, Francis. Ellen G. White and Her Critics. [Washington: Review and Herald, 1951] 109).
[6] “Tu i tamo se pojavi neko i pokuša da ubijedi druge ljude u ono što misli da je sam čuo ili vidio. Samoučinjeni “proroci” se pojave, da bi nas ubijedili u stvarnost svojih vizija. Čudni umovi se pojavljuju i pričaju nam o glasovima koje čuju, a kada su prilično normalni i društveno prihvatljivi, onda im ponekada uspijeva da izgrade veliku grupu sljedbenika, da započnu kultove i da osnuju zajednice. S druge strane, ako pretjerano umišljaju, ako prilikom svog gledanja nešto predaleko idu ili malo suviše čuju, brzo ih se uhvati i što je brže moguće smjesti iza zidova neke ustanove za duševno obolele.” (Rea, 22).
[7] Reći da se ove vizije, sa njihovim najneobičnijim karakteristikama i svim što iz njih proizlazi, mogu objasniti na osnovu tvrdnje da je gospođa White bila emocionalno nestabilna osoba, ili da je smjerala da obmani, suviše je plitko, da, suviše glupo objašnjenje koje bi se moglo ponuditi. Uzrok ne odgovara posljedici, da se poslužimo jednom naučnom frazom. To jednostavno ne objašnjava stvar. Ovo bi trebalo da bude dovoljan dokaz za svakoga ko nije beznadežno odlučan da sve ovo odbaci: vizije otkrivaju prisustvo natprirodnog faktora. Ali, sada se odmah nameće pitanje koje traži odgovor, da li je natprirodna sila odozgo ili odozdo? Hristos je dao siguran, bezbjedan način da dođemo do pravog zaključka u vezi sa ovakvim pitanjem. On je rekao: “Po rodovima njihovijem poznaćete ih.“ Da li osoba koju kontroliše zli (sotona prim. prev.), živi dugački život od osamdesetosam godina svetosti, pristojnosti i iskrenosti, stalno se mješajući sa svim klasama ljudi, a uvijek bez razloga za ukor? Da li bi sila odozdo pružila duhovno vodstvo, savjet, ukor i prosvjećivanje kao što su to njeni spisi stalno činili. Mislimo da ova pitanja istovremeno i daju odgovore i tako nas vode, prirodno i neizbježno, ka zaključku… da je gospođa White imala dar Duha proroštva.“ (Francis, Why I Believe in Mrs. E. G. White, 90-91).
[8] «Ne postoje nikakve odvratne grimase ili iskrivljenosit koje se obično pojavljuju kod spiritističkih medijuma, već upravo sama njena mirna, dostojanstvena i impresivna pojava kod posmatrača stvara poštovanje i jedan svečani osjećaj. Nema ništa fanatično u ovoj pojavi.» (Ibid. 87-88).
[9] “Kada izađe iz ovog stanja, ona ponekada govori i piše ono što je vidila dok je bila u viziji; a natprirodni karakter ovih vizija je još jasniji kroz ono što ona tako otkrije, nego u njenoj pojavi i stanju dok je u viziji, jer mnoge stvari su takve prirode da je bilo nemoguće da ona to sazna na bilo koji drugi način.
Posebne okololnosti u životima pojedinaca, koje nikada nije ranije vidjela u tjelu, i tajne sakrivene od najbližih poznanika, ona je objavila, kada nije ništa lično znala o ovim osobama osim kroz viziju. Često se nalazila na skupu onih koje uopšte nije poznavala, kada bi ustala i pokazala osobu za osobom koju nikada nije vidjela ranije, u tjelu, i rekla im šta su učinili i ukorila njihove grijehe. Mogao bih da spomenem mnoge druge tačke slične prirode, što mi ne dopušta prostor. Ove stvari se mogu dokazati velikim brojem svjedočanstava i mi pouzdano potvrđujemo da su one takvog karaktera da nisu mogle da se obave kroz prevaru. (Francis, Why I Believe in Mrs. E. G. White, 87-88).
[10] U ranim 1890-tim, jedna mlada žena, Anna Philips, je tvrdila da je primila viziju, da joj se Gospod počeo otkrivati. Počela je da piše svoje poruke, a članovi crkve su bili zbunjeni i mnogima nije bilo jasno da li su ove poruke zaista od Boga ili nisu. Tada vrlo poznati propovjednik A. T. Jones je smatrao da da su ove poruke od Boga i sredinom aprila je održao propovjed o ovom predmetu u adventističkoj crkvi u gradu Battle Creek. Čitao je svjedočanstva ove nove “proročice,” uspoređivao ih sa spisima Ellen White i pokušao da dokaže da su oni slični i da i ove spise treba prihvatiti kao nadahnuto štivo. Mnogi su bili zbunjeni i uzbuđeni zbog ove propovjedi.
Sljedećeg jutra, u nedelju, A. T. Jones je dobio pismo na kojem se vidjelo da je pismo poslano prije nekoliko sedmica i da je došlo iz Australije. To je bilo pismo od Ellen White. U njemu ga je ona pitala zašto je te subote propovjedao o nečemu za šta ga Bog nije pozvao, uspoređujući njene spise sa spisima Anne Philips. Ellen White je nastavila sa svojom porukom, opisujući u detalje ono što se odigralo tog jutra u crkvi i navodeći ono što je Jones propovjedao. Onda je jasno rekla da Anna Philips nije pozvana od strane Boga. Bila je to vrlo snažna i jasna poruka. Pošto je poruku čitao još u poštanskom uredu izdavačke kuće “Review and Herald,” tu je pored njega svo vrijeme bio i brat O. A. Tait, koji je čuo Jonesovu propovjed. Jones ga je zamolio da pročita pismo sestre White sa datumom 15. mart. Pitanje koje je poslije nekoliko trenutaka tišine postavio, bilo je: “Ko je gospođi White prije mijesec dana rekao da ću propovjedati propovjed o Anni Philips kao proročici?” Malo kasnije je nadodao: “Bog je znao šta ću učiniti.” Već sljedeće subote, Jones je ponovo propvjedao u istoj crkvi, ali je ovog puta njegova poruka bila drugačija. Bila je to snažna propovjed. U njoj je priznao da je Bog onaj koji poznaje pomisli srca čovječijeg i prije nego što ih on pomisli i da samo Bog ima silu da ove misli prikaže osobi koja je od ove osobe udaljena hiljadama kilometara. (vidi Francis, Why I Believe in Mrs. E. G. White, 113-117).
[11] Dr. Alerander Reith to na jedan veoma živopisan i ubjedljiv način opisuje u uvodu u svoju knjigu “Die Erfuellung der Biblischen Weissagungen” (Ispunjenje Biblijskih Proročanstava). On piše: “Proročanstvo kao posljedica Božanskog djelovanja ima isto značenje kao i svako drugo čudo, a samo po sebi i jeste očigledno čudo. Unaprijed znati šta će učiniti razumna i moralna bića je neshvatljiva Božja osobina, čisto Božje savršenstvo. Prošlost, sadašnjost i budućnost su jednako otvoreni njegovom pogledu; i ne može postojati konkretniji dokaz za neposredno djelovanje Svemoćnog, od proročanstva. Od svih Božjih osobina, njegovo sveznanje je ljudski um najviše zbunjivalo: i kada se ova Božanska osobina iskaže objavljivanjem onoga što je samo neograničeni razum Božji mogao otkriti, onda posvjedočena istina dobija Božanski pečat koji nikakvo ljudsko umijeće ne može oponašati. Kada se istinitost proročanstava Svetog Pisma može dokazati, kada su ona takvog karaktera, da je jednom čovjeku nemoguće da ih predvidi ili predskaže, kada su unaprijed objavljeni događaji opisani stoljećima ili čak milenijumima prije ispunjenja, kada se dakle istorija poklapa sa proročanstvom, onda je osvjedočenje, koje nam proročanstva pružaju, čudo i znak za svako pokolenje, tako da se teško moglo dati jasnije svjedočanstvo” (Alerander Reith, Die Erfüllung der Biblischen Weissagungen [Steinkopf: Steinkopfsche Buchhandlung, 1844], 2.3).
[12] «Pokušaj da se uništi povjerenje u rad Svetog Duha, pripisujući ga prirodnim uzrocima je star koliko i Biblija. Na kraju krajeva, čuda pedesetnice su pripisana pijanstvu. Kada neko jednom odbaci vjerovanje u Božansko porijeklo vizija, za očekivati je da se traže prirodna objašnjenja» (The Truth about White Lie.‚ 9).
[13] «Dalje, gdje postoji jedan primjer nekoga koga su česti napadi osposobili da vodi crkvu tako mudro i da savjetuje ljude tako korisno?» (Ibid).
[14] Rimljanima 3:28.
[15] Jakov 2:24.
[16] Ellen White, Counsels on Diet and Foods, (Washington: Review and Herald, 1938), 148.
[17] 4 Mojsijeva 11:33.
[18] Kritika argumentuje da proždrljivost nije ni spomenuta u gorenavedenom tekstu, a i da to nije grijeh zbog kojeg bi Bog tako kaznio svoj narod. Osim toga, proždrljivost se ne može razviti za tako kratko vrijeme, jer je narod tek počeo da žvaće hranu, a kazna je već došla. (vidi www.bible.ca)
[19] 4 Mojsijeva 11:4.18.
[20] Appeal to Youth, p. 61 citirano u www.bible.ca
[21] Matej 5:44.
[22] www.bible.ca
[23] Ellen White. Temelji srećnog doma. (Beograd: Preporod, 1984. 135).
[24] White, Temelji srećnog doma., 135.136.
[25] vidi 4 Mojsijeva 31:17; Sudije 21:11.
[26] vidi Ellen, White. Testimonies for the Church vol.1. Boise: Pacific Press, 1948, 204-209.
[27] vidi Ellen, White. Testimonies for the Church vol 2. Boise: Pacific Press, 1948, 96.
[28] Francis, Ellen G. White and Her Critics., 374.
[29] White, Testimonies for the Church vol.1. 205.
[30] Ibid.
[31] Ibid., 204-206.
[32] Ibid., 206.207.
[33] vidi White, Testimonies for the Church vol.1. 205.
[34] “Očigledno, šta god da je savjet gospođe White značio za njih u vezi pogleda na svinjsko meso, to nije bilo u vezi sa bilo kakvim hranjivim, jačajućim kvalitetima koje bi ono moglo da posjeduje, već je bilo na drugim osnovama. Ove druge osnove su jasno istaknute u citatu koji je već spomenut. Evidentno je da je ova porodica pitanje jedenja svinjskog mesa učinila „testom,“ i prilikom za pokazivanje stava svetiji-od-tebe. Kroz čitavu istoriju hrišćanstva, postojalo je žalosno iskustvo da su ponekad mudri ljudi morali da ukore neke vrlo značajne, vrijedne i čak neophodne reforme, jer su oni koji su nastojali da sprovedu ove refome bili nesmotreno prebrzi i koristili su nesmotrene metode, a ono što je još i gore, nesigurne razloge. Ne postoji ništa u izjavi gospođe White što bi sprečavalo čitaoca da vjeruje u moguću važnost reforme po pitanju svinjskog mesa. Njen jedini ukor je bio upućen određenoj porodici za koju je ona osjećala da ovoj stvari prilazi na pogrešan način” (Francis, Ellen G. White and Her Critics., 374-6).
[35] Testimonies for the Church vol.1., 205.
[36] Ibid., 206.
[37] “Ovde je i dobar primjer da prorok ne dobija istovremeno svu svjetlost, nego Bog određuje kada će koji dio svjetlosti da otkrije svom vjesniku.
Ali, da li prorok mora da ima svu svjetlost i svo znanje u vazi sa nekim važnim pitanjem za crkvu, na samom početku diskutovanja o njima? O ovom pitanju se raspravljalo već u ranijim poglavljima i biblijske ilulstracije su pokazale da Božji proroci ne dobijaju svu svjetlost odjednom. U odnosu na ovo, teško da možemo da pomislimo da bi neki iskreni čitaoc našao neki razlog koji bi nagovještavao da gospođa White nema proročki dar pošto na početku svoje službe nije imala svjetlost o tome da svinjsko meso ne treba da se upotrebljava. Proroke ne treba držati odgovornim za ono što su rekli da ne znaju, već za ono za šta tvrde da im je Bog otkrio” (vidi Francis, Ellen G. White and Her Critics., 376).
[38] „Imajmo uvek na umu da je veliki cilj zdravstvene reforme postizanje potpunog razvoja uma, duše i tela. Svi prirodni zakoni – koji su Božji zakoni – određeni su za naše dobro. Poslušnost tim zakonima uvećaće nam sreću u ovom životu i pomoći u pripremi za večni život” (Elen Vajt, Saveti o Životu i Ishrani. [Beograd: Preporod], 12).
[39] vidi Francis, Ellen G. White and Her Critics., 369.
[40] „Ali, Biblija takođe dopušta i ropstvo – a ateisti nas podsjećaju na tu činjenicu. Ni apostoli nisu podigli svoj glas pozivajući gospodare da oslobode svoje robove, a nisu ni okupljali robove na revolt. A ateisti nas na to takođe podsjećaju. A kako je sa gospođom White? Skoro od početka svog javnog života ona je grmila protiv onoga što je nazivala grijehom ropstva. Indikativno je da kada je ona počela da o tome govori, još uvijek je skoro pola sveštenstva u Sjedinjenim Državama govorilo da je ropstvo dio Božjeg plana i potpuno opravdano Pismom.
Da li je argumentacija gospođe White bila vanbiblijska, da li je ona samo nudila savjet koji je bio ‘dobar,’ ili koji ovisi o našem ličnom raspoloženju po ovom pitanju. Niko od nas ne bi to tako rekao danas. Mi bismo energično izjavili da je ona predstavljala originalni plan Božji kao što je prikazan u istoriji o Edemu, istovremeno nam ukazujući na ideal koji će biti na novoj zemlji.
Ako Bog nešto dopusti, to ne znači da je to ideal. Uzmimo na primjer, Mojsijevu dozvolu za razvod. Hristos je izjavio da je takva dozvola bila data zbog ‘tvrdoće’ srca Izraelaca. Ali, on odmah dodaje da je to bilo suprotno originalnom Božjem planu za čovjeka. (vidi Marko 10:2-9). Hristove riječi se mogu primjeniti na sva dopuštenja u Pismu koja izgledaju tako čudno različita u odnosu na originalnu Edemsku sliku ili na konačnu sliku obnovljenog Edema. Naša zamračena vizija, naše nasleđe koje nije nebesko i drugi faktori objašnjavaju ova dopuštenja. Ali takva dopuštenja ne dozvoljavaju da zaključimo da gospođa Vajt ne pruža inspirisana uputstva jer ona uzdiže naše oči iznad dopuštenja, ka idealu. Zar ne bi upravo to trebalo da bude oznaka proroka koji nastoji da nas pripremi za bolji svijet koji uskoro treba da dođe. A u tom bolje svijetu, kao što je to istina i u originalnom Edemu, neće postojati oni koji jedu meso. ‘Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj’(Isaija 11:9).
Ne postoji ništa vanbiblijsko u zastupanju vegetarijanizma. To je bila ishrana uspostavljena u Edemu i biće ishrana koja će biti obnovljena u Edemu. A dopušenja Pisma ne mjenjaju ovu činjenicu. Sjetite se da dopuštenja ne dopuštaju samo meso već i jaka pića, lak razvod, mnogoženstvo – da spomenemo samo neka od najupadljivijih. A ova dopuštenja nam ne otkrivaju standarde ljutitog Boga – kao što to tvrde ateisti – već dugotrpeljivost i strpljenje svetoga Boga. Ona nam sigurno ne nude neki stalni standard života niti neko opravdanje za življenje ispod nivoa svjetlosti koji nam je bio otkriven.
Božji proroci ponekada nastoje da nas uzdignu na više nivoe, da pomognu da “mislite o onome što je gore” (Kološanima 3:2). A čineći tako, oni se ne odvajaju od onoga što su Mojsije i proroci pisali. Oni jednostavno za nas grade stepenice božanskih principa koji bi nas od žalosnog nivoa dopuštenja poveli na više ka visokom nivou nebeske zemlje» (Francis, Why I Believe in Mrs. E. G. White,. 110-112).
[41] Ibid.
[42] Jovan 16:12.
[43] vidi Francis, Why I Believe in Mrs. E. G. White,. 110-112.
[44] vidi Walter Veith, Ernährung Neu Entdecken. (Stuttgart: Wissenschaftliche Verlagsgesellschaft, 1996), 59-61.
[45] Tvrdi se da je Ellen White napravili izvjestan broj grešaka. Da li mi tvrdimo da je ona nepogrešiva?
Ne, a ni Ellen White nije tvrdila da je “nepogrešiva”. Na primjer, kada je bila kritikovana zbog navođenja pogrešnog broja soba u jednom sanatorijumu – 40 umjesto 38 – ona je rekla:
Nikada mi nije bio otkriven tačan broj soba u nekom od naših sanatorijuma, znanje koje sam dobila potiče od onih za koje se smatra da to znaju. … kada govorim o ovim opštim stvarima, ne postoji ništa što bi trebalo da navede umove da vjeruju da svoje znanje dobijam u vizijama od Gospoda i da ga onda kao takvog navodim.» (John Robertson, The White Truth. [Mountain View:
Pacific Press, 1981.] 8).
[46] Ibid.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

PROBLEM PLAGIJATA

Jedna od najčešćih primjedbi koje se odnose na inspiraciju i pouzdanost proročkog dara Elen G. Vajt jeste primjedba o njenoj tzv. „literarnoj ovisnosti,“ tj. o njenom čestom “posuđivanju,” što bi se, po procjeni određenih kritičara moglo okarakterisati kao plagijat. U stvari, jedan od glavnih razloga što je Volter Rea (Walter Rea), jedan od najpoznatijih kritičara Elen Vajt odlučio da napiše svoju knjigu „Vajt Laj“ („White Lie“, u prevodu bijela laž, što je istovremeno i igra riječi sa prezimenom Vajt [White]) jeste činjenica da je on naišao na djelove drugih knjiga u spisima Elen Vajt, bez da su oni bili citirani.[1] On je posebno bio razočaran, jer po njegovom razumjevanju inspiracije, prorok treba da pokaže originalnost, a ne da prepisuje.[2] Sličan problem su imali i neki drugi autori, koji su pokušali da dokažu da Elen Vajt nije prorok pošto je citirala druge pisce, ne naznaćujući to.[3]

Pitanje Inspiracije

Prije svega je neophodno istražiti šta biblijski inspiracija podrazumjeva i da li ona mora da znači i potpunu literarnu originalnost. Poznato je da su i biblijski pisci citirali jedni druge, ali i vanbiblijske izvore. Ali, posebno je u ovom kontekstu zanimljiv primjer apostola Luke.
Šta više, u uvodu u svoje evanđelje, Luka nam kaže da je on sakupio činjenice od onih koji “isprva sami vidješe” i koji “nam predaše” (Luka 1:1-4). U njegovom slučaju, inspiracija mu je pomogla da izabere od drugih i da tačno zabilježi informacije o Isusu koje je Bog želio da pruži.
U svjetlosti ovih primjera iz Pisma, koji pokazuju kako inspiracija funkcioniše, na osnovu čega možemo da insistiramo, kao što se čini da pastor – kritičar Elen G. Vajt čini, da ako materijal nije originalno od proroka, ako pokazuje bilo kakvu srodnost sa prethodnim spisima, da onda prorokova upotreba ovih spisa nije inspirisana? Na osnovu onoga što pronalazimo u Pismu, moramo da zaključimo da originalnost nije test za inspiraciju.[4]

Dakle, u slučaju Luke, koji nije bio jedan od dvanaest Hristovih učenika i koji nije bio očevidac svih događaja u Njegovom životu, inspiracija nije značila čak ni citiranje nekih drugih izvora, već raspitivanje[5] o svemu onome što se desilo za vrijeme Hristovog života. Inspiracija mu je pomogla da on bude u stanju da od svih podataka koji su stajali pred njim izabere one najvažnije, odbaci one koji eventualno nisu bili tačni (a za očekivati je da je bilo i onih koji su širili neprecizne i netačne podatke u vezi Hristovog života) i sve to sastavi u vrlo snažno i inspirativno jevanđelje –po mnogim pitanjima najdetaljnije od sva četri jevanđelja.
Pri tome, Luka nije jedini primjer ovakve inspiracije. I drugi biblijski pisci su koristili njima dostupne istorijske i druge izvore, kao što je to kasnije činila Elen Vajt.[6]
Činjenica je da postoji gledište da su proroci bili verbalno inspirisani, tj. da su sve njihove riječi samo doslovno prenošenje onoga što je Bog rekao. Ali, to nije biblijski pogled na inspiraciju,[7] a ni Elen Vajt nikada nije tvrdila da je ona verbalno inspirisana.[8]

Primjeri drugih pisaca iz vremena Elen Vajt

Važno je takođe zapaziti da su i drugi pisci u vrijeme Elen G. Vajt imali sličan stav prema citiranju drugih autora. Oni nisu želili da kroz brojno citiranje odvraćaju pažnju svojih čitalaca sa glavnog sadržaja teksta.[9] To je bilo sasvim uobičajeno kod najpriznatijih i najrenomiranijih pisaca tog vremena, uključujući i one koji su pisali biblijske komentare – mnogi dijelovi jednog komentara su u stvari bili samo prepisani iz nekog drugog komentara.[10] Elen Vajt to svoje “literarno posuđivanje” takođe nikada nije pokušavala da sakrije, jer je takav način pisanja smatrala ispravnim. Šta više, ona je preporučivala čitanje knjiga iz kojih je ona preuzimala određene dijelove.[11]
Dakle, važno je da u procjeni “literarnog posuđivanja” Elen Vajt, uzmemo u obzir i istorijski kontekst. Nije realno jednog građanina Rimskog carstva procjenjivati na osnovu zakona koji su postojali u Egiptu, u to isto vrijeme. Njegove postupke ćemo procjenjivati na osnovu poznatog Rimskog prava koje je vladalo u njegovoj zemlji i u njegovo vrijeme. Isto tako, ni Elen Vajt ne možemo procjenjivati po zakonima o plagijatu koji vladaju danas, već po principima i zakonima koji su vladali u njeno vrijeme.[12]

Zakoni u Vrijeme Elen Vajt

Da bi se utvrdilo da li je Elen Vajt u odnosu na zakone svoga vremena bila plagijator, jedna poznata advokatska firma, koja se upravo specijalizovala za pitanje kopirajta[13] (copyright) je bila zamoljena da ispita slučaj Elen Vajt u odnosu na pitanje plagijata. Mišljenje stručnjaka na ovom području je nedvosmisleno jasno:
Elen G. Vajt nije kriva za kršenje kopirajta ili za plagijat. Ovo je mišljenje Vincenta Ramika, advokata koji se bavi sa patentima, zaštitnim znakovima i zakonom o kopirajtu u Washingtonu, DC… Ramik, rimokatolik, proveo je više od 300 sati istražujući oko 1000 srodnih slučajeva u Američkoj sudskoj istoriji. On je svoje pravno mišljenje zaključio sa sljedećom nedvosmislenom izjavom: “Zasnovano na našem pregledu činjenica i ranijih pravnih slučajeva… Elen Vajt nije bila plagijator i njena djela nisu povredila kopirajt, niti su piratstvo.”
“Ako bi se ovi predmeti podvrgli sudskom procesu između 1850 i 1915, Elen G. Vajt sigurno ne bi bila osuđena zbog kršenja kopirajta”[14]

U vrijeme Elen Vajt, od pisaca se očekivalo da ostanu u okvirima “fer upotrebe”. “Sve dok ona iz nekog prijašnjeg djela nije uzimala u velikom stepenu (a dokazi jasno potvrđuju da nije), ona ostaje u zakonskim okvirima “fer upotrebe.”[15] Izvršena su i detaljna istraživanja glavnih djela Elen Vajt da bi se tačno utvrdio stepen u kojem se ona služila citiranjem tuđih djela. I ni u jednom slučaju, to nije bio visok stepen, pogotovu ne u odnosu na standarde koji su vladali u njenom vremenu.[16] Prema tome, ispitivanjem sudskih slučajeva koji su bili vezani za ovo pitanje, eminentni stručnjak na ovom području je došao do nedvosmislenog zaključka da se Elen Vajt ne može okarakterisati kao plagijator. A ovo nije stav samo jednog stručnjaka na ovom području.[17]

Porijeklo ideje o korištenju drugih izvora

Ali, zašto se Elen Vajt odlučila na navođenje određenih knjiga u svojim djelima. Odakle joj je došla ta ideja? Poznato je da se ona osjećala potišenom zbog velike odgovornosti koja je na njoj počivala i nije znala da li će moći da uvijek nađe adekvatne riječi kojim bi Božiju poruku prenijela narodu. Ona je imala samo tri razreda osnovne škole, i sasvim je razumljivo da su joj ponekada nedostajali izrazi kojim bi na najimpresivniji i najsnažniji način objavila ono što joj je Bog pokazivao, a što je ona smatrala izvanredno dubokim. I onda joj je sam Bog objavio da će ona biti vođena ka literaturi koja će sadržati tekstove koje će ona moći upotrijebiti i koji će biti sastavljeni na jedan dobar i kvalitetan način. Drugim riječima, sam Bog ju je potakao da koristi one izvore za koje će ju Njegov Duh osvjedočiti da će biti na blagoslov drugima.
William C. Vajt, sin Elen Vajt i njen glavni pomoćnik u kasnijem periodu njenog života izvještava da joj je Bog otkrio da će u spisima drugih naći istinu izraženu na prihvatljiv način, što će joj pomoći da prenese poruku koja joj je bila dana. “U njenom ranom iskustvu, kada je bila krajnje potištena zbog poteškoće da otkrivenja istine koja su joj bila dana izrazi ljudskim jezikom, ona je bila podsjećana na činjenicu da sva mudrost i sve znanje dolazi od Boga i dobila je potvrdu da će Bog na nju izliti milost i pružiti joj vodstvo. Bilo joj je rečeno da će prilikom čitanja drugih religijskih knjiga i časopisa pronaći dragocjene dragulje istine izražene prihvatljivim jezikom i da će njoj biti pružena pomoć sa neba da ih prepozna i da ih odvoji od smeća grešaka sa kojima će oni ponekada biti udruženi.”[18]

Iako ovo nije bio prvenstveni način kako je Bog radio preko Elen Vajt, ali on je očigledno koristio i ovaj metod. Stoga, ako se inspiracija shvati na ovakav način, koji je veoma sličan onom na koji je je Bog inspirisao i evanđelistu Luku, onda je sasvim prihvatljivo da prorok citira druge pisce. Pa čak ako bi prorok opisivao i neke biblijske ili druge prizore koji su mu pokazani u viziji, a naišao bi na birane riječi koje je neko prije njega pod vodstvom Svetog Duha upotrijebio da bi opisao te iste prizore, onda bi u tom slučaju inspiracija pomogla da se prepozna istinitost ovih opisa, shvati njihova vrijednost i ljepota, te da se oni preuzmu i upotrijebe da bi se opisali prizori koji su viđeni u viziji.
I upravo ovdje dolazimo do onog što je posebno fascinantno u “literarnom posuđivanju” Elen Vajt. Usprkos činjenici da je koristila djela drugih pisaca, ona nikada nije od njih preuzimala ni teološke, ni naučne greške. Dr. Clive McCay, ranije spomenuti profesor sa Cornell univerziteta i zapaženi nutricionista, nakon što je proučio knjigu “Savjeti o životu i ishrani” od Elen Vajt, sa velikim oduševljenjem je izjavio sljedeće:
Na prvom mjestu, njeni osnovni koncepti o odnosu između ishrane i zdravlja su potvrđeni u jednom neobično visokom stepenu kroz naučna napredovanja u poslednjim decenijama. Neko bi ovu pažnje vrijednu činjenicu mogao da pokuša da objasni govoreći: “Gospođa Vajt je jednostavno svoje ideje posuđivala od drugih”. Ali kako je znala koje ideje da uzme, a koje da odbije iz niza zbunjujućih teorija i učenja o zdravlju koji su postojali u devetnaestom vijeku? Ona bi moralo da bude najčudnija osoba, sa znanjem koje bi daleko nadilazilo njeno vrijeme, da bi ovo uradila uspješno.
Usprkos činjenici da su djela gospođe Vajt bila napisana mnogo prije dolaska moderne nutricionsitičke nauke, danas nema bolje knjige koja daje jedan opšti pregled.[19]

Ovo je samo jedan od mnogih primjera gdje je Elen G. Vajt oduševljavala one koji su je okruživali sa svojim mudrim načinom biranja onoga što će citirati u svojim djelima. Zaista, ona se mogla odlučiti da citira i nekog autora sa pogrešnim pogledima na temu kojom se bavila. Zašto se to nije dešavalo? Ne samo da ona nije citirala ono što je bilo pogrešno, već su njena djela po svojoj kvaliteti i novim doprinosima koji do tada na tom polju nisu postojali, daleko nadilazila ona djela iz kojih je uzimala neke djelove.
Elen Vajt je koristila spise drugih, ali kroz način kako ih je koristila, ona ih je učinila jedinstveno svojim, etički, a i zakonski. I zanimljivo je da je ona uvijek unapređivala ono što je “odabirala”![20]

___________________________________________________________
[1] Rea, 3-8.
[2] Ibid.
[3] vidi www.bible.ca
[4] Fagal., 17.18.
[5] “…ispitavši sve od početka” (Luka 1:3).
[6] «Tako je i V. Vajt izjavio da njegova majka ne samo da je obilno koristila druge autore koji su pisali o Hristovom životu, nego je naročito cenila književni jezik kojim su drugi autori prikazali čitaocu scene koje joj je Bog pokazao u viđenju i ona je u tome nalazila… zadovoljstvo, praktičnost i uštedu vremena, upotrebivši njihov izraz u celosti ili delimično, predstavljajući on događaje koje je upoznala kroz otkrivenje, i koje je htela da približi čitaocima u knjizi Čežnja Vijekova (3SM 460). Slične opaske mogu se dati i u vezi sa ostlim spisima Elen Vajt. Baš kao što su i biblijski proroci u svojim spisima upotrebljavali književne i istorijske dokumente, isto tako činila je i ona (vidi: 4 Mojsijeva 21, 14.15; 1 Dnevnika 29,29; Luka 1,1-4; Juda 14,15). Nadahnuće ne podrazumeva i originalnost. S druge strane, nadahnuće podrazumeva Božje vođstvo u proročkom prikupljanju i izboru materijala.» (Džordž Najt, Upoznajmo Elen Vajt. [Beograd: Preporod, 1999] 48).
[7] Drugi hrišćani vjeruju da biblijski podaci pokazuju da Sveti Duh inspiriše osobu, a samo ponekad navodi riječi koje treba da upotrijebi. Sveti Duh prožima njegov um sa mislima ili porukama koje On želi da pisac prenese (2 Pet. 1:21). Ovaj pogled se ponekad opisuje kao inspiracija misli. Pod stalnim vodstvom Duha, prorok govori ili piše svojim sopstvenim riječima, prema svojoj sposobnosti, ono što mu je naloženo (1 Samuilova 3:11-18) ili pokazano. (Otkrivenje 1:10.11). Tako, on može biti potaknut da uzme od spisa drugih da bi sadržaj svoje poruke oblikovao efektivnije (Tit 1:12.13). Ponekada on može da ponovo napiše ili preoblikuje neku raniju poruku da bi je učinio jasnijom i silnijom (Jeremija 36:32) (The Truth about White Lie.‚ 6).
[8] «W. C. White je rekao sljedeće: Majka nikada nije tvrdila da je imala verbalnu inspiraciju, a nisam primjetio ni da su moj otac ili neki od braće Bates, Andrews, Smith, ili Wagoner tvrdili ovako nešto. Ako je postojala verbalna inspiracija njenih manuskripata, zašto bi onda, sa njene strane, bio potreban posao dodavanja ili adaptacije? Činjenica je da majka često uzima jedan od njenih manuskripata i prolazi ga uz razmišljanje, dodajući ono što će misao razviti još dalje» (The Truth about White Lie.‚ 6).
[9] «John Wesley, osnivač metodizma (u kojem je Ellen G. White odrasla) iz 18. vjeka, opisao je svoju sopstvenu praksu u vezi sa dokumentovanjem izvora.
‘Jedno vrijeme sam se kolebao,’ pisao je Wesley, ‘da li bi trebalo da svakom citatu koji upotrebim dodam i ime autora od koga je on uzet, posebno kada se uzme u obzir da sam od nekih prepisivao, a skraćivao njih mnogo više, skoro riječima autora. Ali, nakon daljneg razmatranja, zaključio sam da ne imenujem nikoga, da ništa ne bi odvratilo umove čitalaca od srži i primanja onog što je rečeno samo prema svojoj unutrašnjoj vrijednosti.’
Čini se da je Ellen G. White imala sličan pogled na ovo kao i Wesley. Njen primarni interes je bio da ljudi razumiju njenu poruku. Ona nije osjećala potrebu da citira druge pisce ‘kao izvor’. Ono što su oni napisali može da posluži jednostavno kao ‘odgovarajuće i snažno predstavljanje predmeta’. Izražavajući to Weslyjevim riječima, ona nije želila da išta “odvrati umove čitalaca od srži». (Fagal., 19.20).
[10] “Dok sam radio na izdavanju SDA biblijskog komentara, imao sam priliku da usporedim trideset biblijskih komentara iz 19. vijeka, uspoređujući ih u vezi sa 1. poslanicom Korinćanima. Prva stvar koju sam zapazio jeste stepen u kojem su pisci iz 19. vijeka, od kojih su mnogi bili vrlo poznati i poštovani, kopirali značajne količine materijala jedan od drugog, bez da su to citirali. Zaključio sam da je literarna etika 19. vijeka dopuštala, ili barem nije ozbiljno postavljala pitanja oko obilnog literarnog posuđivanja bez citiranja. Ellen G. White je slobodno objavljivala posuđivanje od raznih istoričara u procesu pisanja “Velike Borbe,” nekada sa, a nekada bez citiranja.» (Ibid., 20).
[11] Evo primjera gdje Elen Vajt poziva na čitanje upravo onih knjiga iz kojih je mnogo preuzimala i to bez citiranja: «’Život svetog Pavla (The Life of St. Paul) od Konibera (Conybeare) i Hausona (Howson) smatram knjigom koja ima veliku zaslugu i koja je jedna od rijetkih koje su tako korisne u pručavanju istorije Novog Zavjeta.’ Drugom prilikom je pisala: ‘Nabavite nešto što ćete čitati u ovim dugim zimskim večerima. Za one koji mogu da ju obezbjede, Dobinjeova (D’Aubigne) Istorija Reformacije (History of Reformation) će biti zanimljiva i korisna.’» (The Truth about White Lie., 3).
[12] „Nije korektno da jednog pisca iz 19. vijeka sudimo prema standardima koje mi imamo danas. Mi moramo da ih sudimo prema njihovim standardima i prihvaćenoj praksi iz njihovih dana.» (Fagal., 20).
[13] “Copyright (kopirajt) pravo izdavanja; nakladno i autorsko pravo, ‘sva prava pridržana’ (Bratoljub Klajić. “Copyright,” Rječnik Stranih Riječi. [Zagreb: Nakladni zavod, 1987], 235.
[14] Was Ellen G. White a Plagiarist. (Review and Herald, 1981), 2.
[15] Ibid.
[16] „Evo jedne tabele u kojoj su precizno prikazani procenti, koliko je Elen Vajt koristila tuđa djela:
Velika Borba (citirano) – 15,11%
Velika Borba (ne citirano) – 5,05%
Crtice iz Pavlovog života – 12,23%
Put Hristu – 6,23%
Djela Apostola – 3.05%
Vjera i Djela – 2,97%
Svjedočanstva sv. 5 – 2,82%
Poruka mladim hrišćanima – 2,67%
Patrijarsi i Proroci – 2,28%
Odabrana svjedočanstva sv. 1 – 2,03%
Svjedočanstva sv. 4 – 1,88%
Proroci i Carevi – 1,51%
Kompletan izvještaj se može dobiti kod Ellen G. White zaostavštine, Silver Spring, MD, USA.»
(Herbert Douglass, Messenger of the Lord. [Nampa: Pacific Press, 1998.], 463).
[17] Zanimljiv je i dijalog koji je John Robertson vodio sa uglednim američkim sudijom Robertom Makomberom (Macomber), koji je upravo proučavao pitanje plagijata u 19-om vijeku. Ovde ćemo navesti samo neke dijelove:
Pitanje: Da li smo uvijek imali copyright zakone u Sjedinjenim državam?
Odgovor: Da, ali ne u istom smislu kao naši sadašnji copyright zakoni. Amerika se prilagodila opštem zakonu Engleske, koji uključuje njihov opšti zakon copyright-a. Ovo je štitilo vlasnika da je samo on svojim djelom mogao da raspolaže do objavljivanja, ali nakon objavljivanja, ono je postajalo opšte vlasništvo.
Pitanje: Kakvu zaštitu je nudio opšti zakon protiv plagijata?
Odgovor: Vrlo malu. Koncept je bio da se zaštite prava vlasništva – knjigu ili manuskript – dok prvi put nije bila odštampana. Nakon toga, praktično i nije bilo zaštite.
Pitanje: Ja sam shvatio da je ona dosta toga parafrazirala, bez da to posebno citira. Da li bi to bio prekršaj?
Odgovor: Parafraziranje jednog cijelog djela, možda, ali ne zbog nekih većih odlomaka. To je bilo dozvoljeno. Ako je više djela bilo citirano, to generalno gledano, nije bio prekršaj, posebno ako je glavni dio nezavisan ili ako je dato jedno novo gledište.. To bi bilo dozvoljeno. Čak i nakon zakona koji je izašao 1909, tužioc je morao da dokaže tri tačke: 1. vlasništvo; 2. nedozvoljeno kopiranje; 3. štetu koja je vlasniku bila nanesena takvim kopiranjem. A ne mislim da bi ovo moglo biti dokazano. Sama činjenica da niko nije protiv nje podnio nikakvu tužbu pokazuje da nema dokaza za takav slučaj. Očigledno da se niko ovde nije osjećao oštećenim.
Pitanje: Pošto pretpostavljam da su sve knjige iz kojih je ona citirala bile iz 1800-tih, da li bi to stvorilo neku razliku?
Odgovor: Onda ne bi postojao nikakav problem. U stvari, većina autora u to vrijeme se uopšte nisu brinuli oko toga da dobiju copyright. Oni su samo naveli datum i mjesto objavljivanja. Takve knjige su nakon objavljivanja bile opšte vlasništvo” (Robertson., 30-33).
[18] Fegal., 20.
[19] Fegal., 21.
[20] Was Ellen G. White a Plagiarist. 5.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

DOKAZI U PRILOG PROROČKOG DARA ELEN G. VAJT

Definicija Proroka

Na početku je potrebno da se prvo definiše pojam proroka i da se ukaže na njegovu ulogu. Grčka riječ za proroka je “prophetes.”[1]
Prophetes je imenica izvedena iz korijena -phe-, govoriti, objaviti, koji uvjek ima religijsku konotaciju, a prefiks -pro-, kao vremenski prilog ima značenje ranije, unaprijed. Čini se da je to potvrđeno upotrijebom riječi prophemi, proreći, objaviti unaprijed.[2]

Jevrejska riječ za proroka je navi, ali se koristi i roeh i hozeh, što znači vidioc.[3] Riječ navi se u Starom Zavjetu pojavljuje 309 puta.[4] Ono što u ovom konteksu treba zapaziti jeste činjenica da ove jevrejske riječi na jedan poseban način ukazuju i na samu funkciju proroka kao onoga koji od Boga prima specijalna otkrivenja koja su često u obliku vizije i kao onoga koji ih onda objavljuje drugima.[5]
Čovjek nikada ne postaje prorok svojim sopstvenim izborom, ili izborom naroda, već za to dobija poziv od Boga.[6] To su bili ljudi velike vjere, čistog karaktera i svetog života. Ipak, oni su ponekad pravili greške, ali su se poslije toga vraćali Bogu.[7] Gajili su usku zajednicu sa Bogom i na taj način pokazivali da je njihova poruka zaista vjerodostojna i dostojna prihvatanja.[8]
Jer nikad proroštvo ne bi od čovječije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi.[9]

Ovdje se ističe da su ljudi koji su pisali u Božje ime bili “sveti,” odnosno da su imali čist karakter, pa ih je Bog mogao upotrijebiti za jedno takvo posebno djelo. Oni su bili pozvani da budu Božji glasnici.[10] Njihova dužnost nije bila da samo izriču proročanstva koja su se odnosila na budućnost, već i da moralno podučavaju narod, da mu tumače Božju volju i opominju ga da ne čini grijeh.[11]

Elen Vajt i dar proroštva

Kao što je to već ranije napomenuto, Crkva adventista sedmog dana smatra da je Elen Vajt imala proročki dar.[12] Postoje kriterijumi na osnovu kojih se biblijski može ustanoviti da li je neka osoba u biblijskom smislu prorok. Zato će se u nastavku ovog poglavlja istraživati život i rad Elen G. Vajt, da bi se ustanovilo da li ona zadovoljava biblijske, a i logičke kriterijume na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da li je ona prorok.

Sklad sa Biblijom

Spisi svakog pravog proroka moraju biti u skladu sa Biblijom, odnosno sa cjelokupnim Božjim otkrivenjem koje je postojalo do tada. „Ali ako i mi, ili anđeo sa neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!“[13] Ako se spisi Elen G. Vajt pažljivo proučavaju i uspoređuju sa naukom Biblije, može se zaključiti da su njeni spisi u potpunom skladu sa učenjem Biblije. Oni ga potvrđuju, produbljuju i služe kao povećalo kojim se još bolje i dublje mogu sagledati spasonosne istine Božje Riječi.[14]

Uzvisivanje Božjeg Zakona

„Zakon i svjedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore“ (Isaija 8:20). Vrlo je dobro poznata činjenica koliko je Elen G. Vajt u svojim spisima uzvisivala Božji zakon i veoma svečano pozivala na držanje istog.[15] Može se slobodno reći da je uticaj njenih knjiga mnoge potakao na prihvatanje i držanje svetog Božjeg zakona.

Uzvisivanje Božansko-Ljudske Prirode Isusa Hrista
Pravi proroci će uzvisivati Hrista kao Spasitelja koji je došao u tijelu, umro za nas, uskrsnuo, uznio se na nebo i koji će opet doći da sudi živima i mrtvima. „Po ovome poznajte Duha Božjega, i duha lažnoga: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za kojega čuste da će doći, i sad je već na svijetu“ (1 Jovanova 4:2.3).[16]

Poruka svakog pravog proroka mora da bude hristocentrična, inače to nije pravi prorok. Ne samo u onim knjigama u kojim direktno opisuje Hristov rad i misiju na ovoj zemlji, već u svim svojim djelima, Elen G. Vajt stavlja ličnost Isusa Hrista u sam centar onoga što piše. Ona ga predstavlja na takav način da se u svakom onom, koji otvorenog srca čita ova djela, stvara duboka čežnja da bolje upozna ličnost Isusa Hrista i da počne da gaji živu i spasonosnu zajednicu sa Njim.[17]

Elen G. Vajt se Pojavila Onda Kada je po Proročanstvu Prorok Trebalo da se Pojavi

Prema 12. glavi Otkrivenja Jovanovog, pri kraju vremena[18], pred drugi Hristov dolazak, pojaviće se narod koji „ima svjedočanstvo Isusa Hrista“[19]. Ovaj vjerni ostatak u stvari ima Duh proroštva, „jer je svjedočanstvo Isusovo Duh proroštva“.[20] Svi ovi tekstovi se nalaze u jednom izrazito eshatološkom kontekstu.
Tako se izraz Duh proroštva može odnositi na: (1) Svetog Duha koji nadahnjuje proroka otkrivenjem od Boga, (2) djelovanje proročkog dara i (3) posredovanje samog proroštva.
Proročki dar, Isusovo svjedočanstvo „crkvi posredstvom proroštva“ obuhvata naročitu karakteristiku Crkve Ostatka. Prorok Jeremija povezuje zanemarivanje ovog dara sa bezakonjem. „Zakona nema, i proroci njezini ne dobijaju utvare od Gospoda.“ (Plač 2:9) Otkrivenje poistovećuje posedovanje ova dva dara kao izrazitu karakteristiku Crkve poslednjeg vremena; njeni vernici drže “zapovesti Božje” i “imaju “svedočanstvo Isusa Hrista” – proročki dar (Otkrivenje 12:17).[21]

Dakle, pažljivom analizom dolazimo do zaključka da je Bog predvidio da će Njegova crkva u poslednje vrijeme imati proroka u svojoj sredini, upravo kao pomoć u ovo posebno i teško vrijeme, neposredno pred drugi Hristov dolazak.[22] Takođe i drugi biblijski tekstovi pokazuju da treba očekivati proročki dar u poslednje dane, pred drugi Hristov dolazak.[23] Apostol Pavle poziva na to da težimo za ovim darom.[24] Hristos je onaj koji daje ovaj dragocjeni dar, po svojem arbitrarnom izboru.[25]

Posvećen Život

Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro dobre rodove rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.[26]

Elen G. Vajt je živila posvećenim životom, koji je bio ispunjen predanim radom u svrhu spasenja izgubljenih, pomoći slabima i siromašnima i tješenja žalosnih.[27] Bila je vrlo ponizna i uvjek je isticala Božju mudrost i silu, a sebe je stavljala u pozadinu.[28] Nije se plašila da stupi u otvorenu borbu protiv zla, mada je prema svima bila obazriva i ispunjena brižljivošću i ljubavlju.[29] Svima je bilo jasno da je to jedna vrlo iskrena i duboko pobožna žena, koja živi u skladu sa onim što piše i govori. To su priznavali čak i oni koji su napustili crkvu Adventista sedmog dana i koji nisu smatrali da je ona prorok.[30]

Uticaj Života Elen G. Vajt na Druge

Da bi se moglo zaključiti da li je Elen G. Vajt zaista bila pravi prorok, neophodno je razmotriti kako je njen život uticao na druge ljude. Ako se ovo pitanje realno sagleda, može se primjetiti sljedeće: mnogi koji nisu vjerovali u Boga počeli su da vjeruju, oni koji nisu gajili duboku zajednicu sa svojim Spasiteljem počeli su da je gaje, naučivši ne samo da vjeruju u Isusa Hrista, već da Ga i vole cjelim svojim bićem. Mnogi koji su odbacivali Božji zakon su ga prihvatili i praktično sproveli u svom životu. Ljudi koji su bili ovisnici o alkoholu, cigaretama i ostalim narkoticima postali su slobodni i sretni ljudi. Mnoga djeca su dobila kvalitetno vaspitanje i bila zaštićena od uticaja mnogih poroka koji danas postoje, zahvaljujući njenim mudrim savjetima na polju vaspitanja.
Dakle, uticaj života i rada Elen G. Vajt bio je nesumnjivo veoma pozitivan. U svjetlosti ovih činjenica, svakako je bitno još jednom razmotriti već spomenute Hristove riječi:
Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro dobre rodove rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.[31]

Fizički zakoni, koje je Bog stvorio, sprečavaju da na trnju raste grožđe. Takođe i duhovni zakoni, koje je isto tako Bog načinio, sprečavaju da dobri plodovi nastaju u životu lošeg čovjeka ili nekog lažnog proroka.[32] Kao što je to već zaključeno, ako se pažljivo analizira uticaj života i rada Elen G. Vajt na druge, dolazi se do zaključka da je ona i ličnim djelovanjem, a i svojim spisima izvršila enormno veliki uticaj na živote miliona ljudi.[33]

Ispunjena Proročanstva

Pravi prorok će uvijek govoriti proročanstva koja će se kasnije zaista i obistiniti.[34] Sa druge strane, ako neki prorok izriče proročanstva koja se ne obistinjuju, onda to nije pravi prorok.[35]
Ali, bilo bi korisno napomenuti da osnovna funkcija jednog proroka nije da proriče budućnost, već da povede narod natrag ka Bogu.[36] Činjenice pokazuju da, iako proročanstva Elen G. Vajt u vezi budućnosti nisu veoma brojna, ona postoje i ona koja je trebalo da se već ispune, ispunila su se.[37] Iako se neka bave globalnim trendovima, druga su specifična i odnose se na konkretne događaje.[38] Veoma je zanimljivo, da, dok su najveći svjetski lideri, globalno najavljivali doba mira i “zoru svjetskog mira,”[39] ona je najavljivala velike svjetske sukobe koji će izbiti, koji su se onda zaista i obistinili (neka proročanstva su izrečena direktno pred 1. svjetski rat).[40] Proročanstva su naravno pokazatelj da ovo nije djelo samo jednog čovjeka, već da je tu djelovala jedna natprirodna sila.[41]
Natprirodne Manifestacije Božanske Sile
Sve događaje iz života Elen G. Vajt nikako nije moguće svrstati u obične događaje koji se mogu objasniti na osnovu fizičkih zakona koji su nam poznati. U stvari, postoje pojave koje su bile očigledna manifestacija jedne natprirodne sile.

Posebne Lične Poruke

Često se dešavalo da je Elen Vajt ljudima upućivala poruke u kojima je pokazivala da su joj poznati „tajni“ događaji, pa čak i same misli osoba kojima je upućivala poruke.[42] Nekada je bilo potrebno da detaljno opiše prizore koji su joj bili pokazani, da bi na taj način ukazala da to nije njena poruka, već poruka Gospodnja.[43] Ponekada je Elen G. Vajt unaprijed citirala riječi koje je neka osoba, koju ona do tada čak nije ni poznavala, kasnije doslovno ponovila.[44] Cilj ovih poruka je uvijek bio da ljude privede bliže Bogu i pomogne im da ostave grijehe koji su ih od Njega odvajali.

Vizije

Kao i proroci iz Biblije, Elen Vajt je imala veliki broj vizija, preciznije, oko 2000 vizija i proročkih snova.[45] U njoj su joj bili prikazani brojni događaji koje je Gospod želio da joj otkrije. One su bile praćene istim fizičkim fenomenima koji su postojali i kod biblijskih proroka, a sve je to često bilo pred očima mnogih očevidaca.[46] Ove vizije se po mnogim detaljima mogu usporediti sa vizijom proroka Danila.[47] Ali, ono što ove vizije čini posebno dragocjenim jeste njihov sadržaj, koji se pokazao kao veliki blagoslov za sve one koji su ih čitali ili slušali.

Naučni doprinos

Ako se spisi Elen Vajt usporede sa naučnim istraživanjima i otkrićima, dolazi se do zapanjujućeg podatka da je ono što je ona napisala na mnogim područjima bilo daleko ispred naučnih saznanja njenog vremena.[48] Ovo važi ne samo za jedno, već za više različitih područja nauke (medicina[49], psihologija, pedagogija[50], nutricionizam[51] itd.). Neki koji su visoko cijenili život i rad Elen Vajt su poticali iz sasvim drugih kulturoloških, religijskih i socijalnih pozadina.[52] Pri tome ne bi trebalo iz vida ispustiti činjenicu da je Elen Vajt imala samo tri razreda osnovne škole. Zapanjujuće je i koliki je obim njenih literanih ostvarenja, kojim ona sasvim sigurno ulazi u najuži krug najplodonosnijih pisaca u ljudskoj istoriji.
Na kraju svoje sedamdesetgodišnje službe, njeno književno ostvarenje je ukupno iznosilo oko 100 000 strana, što odgovara 25 miliona riječi. Ovdje postoji vrlo širok opseg predmeta – duhovnost, teologija, vaspitanje, zdravlje, porodica itd. Mnogo ovih materijala se čuvaju kao pisma, izvještaji iz dnevnika, intervjui, propovjedi, rukopisi, članci, časopisi i štampane knjige.[53]

Ali, suštinsko pitanje nije samo u obimu. Mnogo je važniji kvalitet literarnog djela. Oni koji su se precizno bavili kvalitetom onog što je Elen Vajt napisala, došli su do sljedećeg fascinantnog zaključka:
Bazirano na čistom opsegu i kvalitetu njenih spisa, Elen G. Vajt je mogla objaviti 250 doktorskih disertacija, od kojih bi svaka imala 400 strana”[54]

Svjedočanstva Drugih

Bilo je mnogo onih koji su za vrijeme dugog života Elen Vajt imali priliku da je upoznaju. Što se više istražuju svjedočanstva tih ljudi, sve jasnije postaje da je njen život zaista u svakom segmentu ukazivao na to da je bila ono za šta su je drugi i smatrali – prorok.[55] Dovoljno je razmotriti i samo neka od ovih brojnih svjedočanstava da se vidi kako je djelovala na one koji su je poznavali, a i na one koji su čitali njene spise.[56]

Lično Svjedočanstvo Elen Vajt

Elen Vajt je bila duboko osvjedočena da je pozvana od Boga da obavi svoju posebnu zadaću koju joj je On dao. Ona nije sumnjala u svoj proročki dar, niti u nadahnutost svojih spisa. Ona to izražava sljedećim riječima:
Gospod mi je rano u mom javnom radu zapovjedio: „Piši, piši stvari koje su ti otkrivene“ U vrijeme kada je ova poruka došla do mene, nisam mogla da stabilno držim svoju ruku. Moje fizičko stanje je pisanje za mene učinilo nemogućim. Ali, ponovo je došla riječ, „piši stvari koje su ti otkrivene.“ Poslušala sam i kao rezultat nije prošlo dugo dok nisam mogla da pišem stranicu za stranicom, prilično lako. Ko mi je rekao da pišem? Ko je učvrstio moju ruku i učinio mi mogućim da koristim olovku? To je bio Gospod.[57]

Razlog zašto je Elen Vajt bila ovako slaba jeste njeno loše zdravstveno stanje nakon teške povrede u djetinjstvu. Imajući ovo u vidu, nije li pravo čudo da je ova slaba žena napisala 25 000 000 riječi u toku svog života, riječi koje su imale svoj duboki smisao i koje su mnoge ljude povele ka jednom plemenitijem i boljem životu?
Na sličan način ona objašnjava poznavanje prošlih i budućih događaja, koje ne bi mogla poznavati, da joj to na neki način nije bilo objavljeno. Evo kako to ona izražava: “Ponekada sam odnesena daleko u budućnost i biva mi pokazano šta će se desiti. A nekada mi se pokažu stvari koje su se desile u prošlosti.”[58]
Ova lična svjedočanstva Elen Vajt su nedvosmislena. Prema tome, ona je ili jedna krajnje neiskrena osoba i vrlo veliki prevarant, ili je zaista sluškinja Gospodnja. To i ona sama kaže:
Ili Bog uči svoju Crkvu ukoravajući njezine greške i jačajući njezinu vjeru, ili to ne čini on! Ovaj rad je ili od Boga, ili nije od njega. Bog ništa ne radi u savezu sa sotonom. Moj rad… nosi ili pečat Božji, ili pečat neprijatelja. Ovdje nema srednjeg puta. „Svjedočanstva“ su ili od Duha Božjega, ili od đavola.
Kad se Gospod otkrio Duhom proroštva, preda mnom su prošle prošlost, sadašnjost i budućnost. Pokazana su mi lica koja nikada nisam vidjela, a koja sam prepoznala mnogo godina kasnije kad sam ih ugledala. Budila sam se iz sna sa živim dojmovima o onome što mi je upravo bilo pokazano i pisala sam u pola noći pisma koja su putovala preko kontinenta, i, stižući u vrijeme krize, sačuvala Božje djelo od velike nesreće. To je bio moj posao u toku mnogih godina. Jedna sila me je nagonila da opominjem i korim zla, o kojima nisam ni pomišljala. Da li je ovaj rad, za posljednjih trideset i šest godina,[59] odozgo ili odozdo?… Oni koji stvarno žele znati istinu naći će dovoljno dokaza da vjeruju.[60]

___________________________________________________________

Dovoljno činjenica da bi se donio pravilan sud je pred svakim onim ko je spreman da objektivno sagleda njen cjelokupni život i rad. U skladu sa tim, svečana je obaveza svakog vjernika da ispita sve dokaze koji mu stoje na raspolaganju i procjeni ovo pitanje za sebe. Na osnovu svega što je iznijeto u ovom poglavlju, trebalo bi da svaki objektivan istraživač ima dovoljno materijala da zaključi da je Elen Vajt u svom radu zaista imala božansko vodstvo i pomoć.
[1]vidi Colin Brown, “Prophet,” The New International Dictonery of New Testament (1986), 3:74.
[2]Ibid.
[3]vidi Gosta Ahlstrohm, “Prophecy,” Encyclopedia Britanica (1984), 15:62.
[4]The New International Dictonery of New Testament.
[5]Ovo je Dr. Golubić objasnio na sljedeći, vrlo interesantan način: “Riječ ‘prorok’, kako je upotrijebljena u Starome zavjetu, potiče od dviju jevrejskih riječi. Jedna od njih je ‘roeh’, što znači ‘gledati’; a druga je ‘nabi’, što znači ‘govoriti’, ‘objašnjavati.’ Riječ ‘roeh’ prevedena je u našoj Bibliji sa izrazom ‘vidjelac.’ ‘U staro doba ko bi išao da pita Boga govoraše: hajde da idemo k vidiocu. Jer ko se sada zove prorok, u staro se vrijeme zvaše vidjelac.’ (1 Sam 9:9)
Izraz ‘vidjelac’ potvrđuje da su ‘vizije’ ili ‘viđenja’ bila prvobitne metode kojima se Bog služio da bi otkrio svoje namjere ljudima. Prema značenju ove jevrejske riječi, prorok je onaj koji ‘gleda’, onaj čiji pogled prodire kroz zastor koji sakriva božansko od ljudskog, ili onaj pred kime je za čas podignut taj zastor, tako da on može promatrati nebeske realnosti ili buduće prizore. ‘Vidjelac’ gleda ne samo na ono što mu Bog pokaže već u svjetlosti koja mu je dana on vidi svijet, ljude društvo i ljudsko srce jasnijim i bistrijim pogledom od drugih ljudi.
No, nije dovoljno da prorok promatra nebeske realnosti, da njegov pogled proniče u svijet i ljude oko njega. Od toga jadno, slijepo i zbunjeno čovječanstvo ne bi imalo nikakve koristi. Prorok je dužan da ono što vidi, što mu je otkriveno, objavi drugima. Ova prorokova odgovornost izražena je drugom jevrejskom rječju, ‘nabi’, što znači ‘glasnik’, ‘vjesnik’, ‘objavljivač.’
Razlika između jevrejskih riječi ‘roeh’ i ‘nabi’ jest u tome što prva izražava način ili put kako prorok prima vijest, a druga pokazuje kako on primljenu vijest predaje drugima. Prema tome, riječ ‘prorok’ u sebi sadrži dva bitna značenja – ‘vidjelac’ i ‘objavljivač’ ili ‘vjesnik.’ Oba ova značenja su bitna i karakteristična za proročki dar” (Golubić., 17.18).
[6]Adelhert Rebić, Prorok Čovjek Božji (Zagreb; Kršćanska Sadašnjost, 1982), 68.
[7] vidi 4 Mojsijeva 20:9-13.
[8]Rebić, 84-99.
[9]2 Pet 1:21.
[10] “Proroci su govorili u ime Boga i za Boga. Oni su bili usta Gospodnja. Prorok je morao govoriti ono što bi sam Bog govorio da je osobno među ljudima. Kao osobni Božiji predstavnici, proroci su iznosili narodu Božiju vijest.“ (Golubić., 24).
[11] „Proroci su hrabrili narod na vjerost Bogu, opominjali su ga i ukoravali u slučaju da je zastranio s pravog puta. “Tada reče Jozua narodu: Ako ostavite Gopoda da biste služili tuđim bogovima, okrenut će se protiv vas i uništit će vas, pošto vam je bio dobro činio… Odbacite, dakle, tuđe bogove koji su među vama i priklonite svoje srce Gospodu, Bogu Izraelovu!“ (Jozua 24,20-23).
Proroci su bili moralni i religiozni učitelji svoga naroda, moćni propovjednici pravde. Oni su bili reformatori, koji su budili duhovni život naroda; nagovjestitelji Božijih sudova, koji će pohoditi narod zbog njihovih grijeha; oni su bili propovjednici božanskih ideala, zlatnog doba – kome narodi treba da kreću…
Proroci su često protestirali protiv društvene nepravde, protiv nemoralnosti i svega što je u suprotnosti s velikim Božjim načelima vjernosti, istinitosti, pravdenosti i čistoće“ (Golubić, 25).
[12] vidi Bakioki i dr., 285.
[13] Galatima 1:7.
[14] O kvalitetu i plodovima literarnih ostvarenja Ellen White, Uriah Smith kaže sljedeće:
1. Ona teže ka najčistijoj moralnosti. Ona razobličavaju svaki porok i podstiču na praktikovanje svake vrline.
2. Ona vode ka Hristu. Kao i Biblija, ona Ga uzdižu kao jedinu nadu i Spasitelja čovječanstva.
3. Ona nas vode ka Bibliji. Ona postavljaju tu Knjigu kao inspirisanu i nepromjenjivu Riječ Božju.
4. Ona su donijela mir i utjehu mnogim srcima. Ona su ojačala slabe, ohrabrila obeshrabrene i podigla utučene. Ona su iz konfuzije stvorila red… i obasjala svjetlošću ono što je bilo tamno i nejasno
(The Truth about White Lie.‚ 14).
[15] “Prava vjera, koja se potpuno oslanja na Hrista, će se manifestovati u poslušnosti svim Božjim zahtjevima. Od Adamovih dana do sadašnjeg vremena velika borba se vodila oko poslušnosti Božjem zakonu” (Ellen G. White, Patriarchs and Prophets. [Boise: Pacific Press, 1958], 73).
[16] Golubić, 34.
[17] vidi The Truth about White Lie.‚ 14.
[18] “Otkrivenje 12. poglavlje otkriva dva glavna perioda progonstva. U toku prvog koji je obuhvatio vreme od 538. do 1798. g. n. e. (Otkrivenje 12:6.14; vidi 12. poglavlje u ovoj knjizi), odani vjernici trpeli su veliko progonstvo. Ponovo, neposredno pre Drugog dolaska, sotona će napasti ‚ostatak njezin,’ ostatak crkve koji će odbiti da se odrekne vjernosti Hristu. Otkrivenje karakteriše odane vjernike koji sačinjavaju ostatak kao one koji drže zapovijesti Božje i imaju ‚svjedočanstvo Isusa Hrista’ (Bakioki i dr., 281.)
[19] Otkrivenje 12:17.
[20] “Pri kraju knjige anđeo opisuje sebe kao “sluga kao i ti i braća tvoja koja imaju svedočanstvo Isusovo” (Otkrivenje 19:10.) i sluga kao i ti i braća tvoja proroci.“ (Otkrivenje 22:9) Ovi uporedni izrazi objašnjavaju da su to proroci koji imaju “Svjedočanstvo Isusovo“ (Bakioki i dr., 281).
[21] Bakioki i dr., 281.
[22] “Bog je dao proročki dar ‘crkvi’ Izlaska da bi organizovao, poučavao i vodio svoj narod (Dela 7:38). „I prorokom izvede Gospod Izrailja iz Misira, i prorokom čuva ga.“ (Osija 12:14) Onda ne predstavlja nikakvo iznenađenje da se taj dar nađe među onima koji su obuhvaćeni poslednjim izlaskom – odlaskom sa grehom ukaljane planete Zemlje u nebeski Hanan. Ovaj izlazak, koji će uslediti nakon Drugog dolaska je konačno i potpuno ispunjenje Isaije 11:11: ‘I tada će Gospod opet podignuti ruku svoju da zadobije ostatak naroda svojega, što ostane’” (Bakioki i dr., 282).
[23] vidi Joilo 2:28-32.
[24] “Držite se ljubavi, a starajte se za duhovne darove, a osobito da prorokujete” (1 Korinćanima 14:1).
[25] vidi Efescima 4:11-13.
[26] Matej 7:16-18.20.
[27] “Starješina Daniels je pred kraj svog života dao ovo svečano svjedočanstvo:
U ovoj 1935 godini Gospodnjoj, Gospođa White je na počinku već 20 godina, dok sam ja i dalje naporno radio. 23 godine sam direktno posmatrao njen životni rad. Od njene smrti imao sam 20 dodatnih godina za duboko razmišljanje i proučavanje njenog života i njegovih plodova.
Sada, u poodmakloj starosti, sa ograničenjem da izražavam samo racionalnu, poštenu istinu, mogu da kažem da je moje duboko osvjedočenje da život gospođe White daleko nadilazi život bilo koga koga sam ikada poznavao ili sa kim sam došao u kontakt. Ona je bila postojano prijatna, vesela i hrabra. Nikada nije bila nehatna, lakomislena ili na bilo koji način niska u razgovoru ili načinu života. Ona je bila personifikacija ozbiljne usrdnosti u pogledu stvari vezanih za carstvo. Ni jednom je nisam čuo da se hvališe milostivim darom koji joj je Bog poklonio, ili sa čudesnim rezultatima njenih napora. Ona se radovala plodovima, ali je svu slavu davala Onome koji je radio kroz nju.» (The Truth about White Lie.‚ 14).
[28] “Ja nemam neke posebne mudrosti sama po sebi; ja sam samo oruđe u Gospodnjim rukama da izvršim djelo koje mi je On odredio. Savjeti koje sam davala perom i riječju su izražaj svjetlosti koju mi je Bog dao.” (Ellen G. White, Iz riznice Svjedočanstava II. [Beograd: Preporod, 1975] 246).
[29] Evo kako unuka Ellen G. White opisuje svoju baku: “Iako je baka stajala na stanovištu da mladi uvijek treba da budu zaposleni, ipak nas nije nikada primoravala ili ukoravala. Ona je bila uvijek radosna… Neke od naših subota poslije podne provodili smo šetajući pokraj ogromnih drveta na susjednom brežuljku… Na povratku iz šetnji svraćali bismo k baki koja bi nam pričala o novoj zemlji tako realno i živo da smo osjećali da dobro znamo kako će zapravo biti na nebu.“ (Golubić., 172.173).
[30] Jedan od njih je D. M. Kenrajt (Canright): “Ja sam je dobro poznavao. Neko vrijeme, kao mladić, živio sam u njenoj kući, i osamnaest godina bio sam prijateljski povezan s porodicom White. Želim reći da nikada nisam sreo tako pobožnu i ljubaznu ženu, a u isto vrijeme tako nesebičnu i praktičnu kao što je bila gospođa White. Ona je zaista bila duhovna žena, žena molitve i duboke vjere u Isusa… Uvijek je uzvisivala Isusa, i naučavala pravo posvećenje, kao malo koja druga osoba. Poznavao sam veliki broj ljudi i žena koji su se hvalili svojim umišljenim božanskim pozivom i darovima. Ustanovio sam da su takvi uvijek manje-više arogantni i oholi, častoljubivi i često samovoljni i nemilosrdni u svom osuđivanju drugih. Ustanovio sam da je Elen G. Vajt sasvim suprotna ovima. Ona je bila uvijek suzdržljiva i skromna, nije imala želju da svraća pažnju na sebe kao na nešto veliko ili na svoju nadmoć. Ona je bila pobožna žena. Uvijek je živjela u Hristovoj blizini i propovjedala živu vjeru. Svako ko slijedi njenu nauku biće sigurno spašen u Božjem carstvu” (Golubić., 174.175).
[31] Matej 7:16-18.20.
[32] «Kako to da su hiljade bile dovedene ka Spasitelju kroz čitanje Čežnje Vijekova, Puta Hristu i Velike Borbe? Kako to da knjiga Služba Iscjeljenja, koja je objavljena 1905, nikada nije morala da se revidira, dok druge medicinske knjige opstanu jednu ili dve decenije?» (The Truth about White Lie.‚ 14).
[33] “Ako izuzmemo biblijske pisce i bivšeg ruskog komunističkog vođu, Vladimira I. Lenjina, moguće je da je Ellen G. White najprevođeniji pisac svih vremena. Broj raznih jezika na koja su njena djela prevedena prevazilazi broj jezika na koji su prevedena djela ruskog noveliste Lava Tolstoja, njemačkog socijalističkog filozofa Karla Marksa, engleskog pisca drama, Vilijama Šekspira, englesku spisateljicu Agatu Kristi, njemačke pisce bajki, Jakoba i Vilhelma Grim, engleskog pisca Iana Fleminga (autor Džems Bond trilera), ili američkog novelistu Ernesta Hemingveja.” (Samuel Koranteng-Pipim, «Understanding the Spirit of Prophecy: Some Key Questions and Principles» Adventist Affirm, Fall 2000, 21).
[34] “Prorok koji proriče mir, kad se zbude riječ toga proroka, onda se poznaje taj prorok da ga je zaista poslao Gospod” (Jeremija 28:9).
[35] “Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je riječ koju nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se” (5 Mojsijeva 18:22).
[36] “Zapravo, samo mali dio riječi biblijskih proroka bavi se predviđanjem budućnosti. Samo dvije od 66 knjiga Biblije se mogu okarakterisati kao one koje se isključivo bave budućnošću. Prema tome, velika većina biblijskih pisaca se mora procjenjivati po načinu savjeta koji su davali za trenutne situacije, po planovima koje su predstavljali za snaženje i uvećavanje carstva Božjega, a ne po proročanstvima i njihovim ispunjenjima.” (Francis Nichol, Why I Believe in Mrs. E. G. White. [Washington: Review and Herald, 1964] 93).
[37] U časopisu “Adventist Affirm” se nalazi vrlo zanimljiv članak pod naslovom “Gledajući naprijed kroz proročke oči,” a koji govori o onome što je Ellen White prorekla (vidi Hedwig Jemison, «Looking Ahead Through the Prophets’s Eyes,» Adventist Affirm, Fall 2000 39-49). Isto tako i u knjizi “Why I Believe in Mrs. E. G. White” (Zašto Vjerujem u gospođu E. G. White), se nalazi poglavlje “Gospođa White gleda u budućnost,” u kojem postoje primjeri ispunjenih proročanstava E. G. White (vidi Nichol, 92-100). Postoje proročanstva koja su vezana za razvoj spiritizma, djelovanje karizmatskog pokreta, rok muziku, tzv. hrišćansku rok muziku, ekstremni moralni pad velikih gradova, povezivanje crkve i države, razvoj ekumenskog pokreta, spajanje protestantske Amerike sa papstvom i političku i vojnu nadmoć Amerike. Ovo su samo neka od onih proročanstava koja se u njenim spisima mogu pronaći (Ibid).
[38] “Kada su svi adventistički vjernici oko nje, razočarani 22 oktobra 1844., očekivali da će se Hristos pojaviti za tačno godinu dana, ona je izjavila da će se oni opet razočarati, da Hristos neće doći. Zašto je ona ovo rekla? Kako je to znala? Ostavljamo njenim kritičarima da odgovore na ovo.
Kao rezultat vizije u 1848, ona je izjavila da njen muž treba da objavi časopis i da će izdavačko djelo koje je tako skromno počelo biti kao ‘bujice svjetlosti’ koje će ‘obići oko svijeta.’ Ovo proročanstvo ona je izrekla mirno, bez predomišljanja, da svi ljudi kasnije mogu o tome da razmišljaju. Činjenica je da ništa nije tako značajno raslo kao izdavačko djelo koje je tako slabo počelo” (Nichol, 94). Zaista, kako je Ellen White mogla da sa sigurnošću kaže da će ovo izdavačko djelo, koje je u to vrijeme tek trebalo da počne, da obasja cijeli svijet. Kako je mogla da zna da će se knjige štampati na skoro svim jezicima svijeta?
[39] vidi Nichol, 97.
[40] Vidi Ibid., 96-98.
[41] Dr. Elias Auerbach sasvim ispravno zaključujue kada kaže: “Ako je prorok u stanju da unapred sagleda budućnost, onda je to jedna zapanjujuća činjenica, koja izlazi iz okvira svega poznatog, tako da su u odnosu na nju svi pokušaji da se proroštvo sa strane njegovog ljudsko – duševnog ispoljavanja približe razumu besmisleni” (Elias Auerbach, Die Prophetie [Berlin: Juedischer Verlag, 1920], 55).
[42] “U knjizi “Zašto vjerujem u gospođu E. G. White,” postoji poglavlje “Čitanje misli ljudskog srca” koje opisuje slučajeve u kojima je Ellen White pokazala da jasno poznaje najsitnije detalje života ljudi za koje joj je Bog dao poruku. Ovo poznavanje je uključivalo misli, osobine karaktera i namjere određene osobe. (vidi Nichol, 66-72). Jedna od osoba koja je dobila ovakvo jedno lično svjedočanstvo dala je sljedeću izjavu: “Kada sam potražio Gospoda posteći i moleći se, uskoro sam stvari vidio u njihovom pravom svjetlu. Svjedočanstvo je bilo fotografija mog unutrašnjeg života i mogao sam da vidim da je to tako.” (Nichol, 72).
[43] „Drugo zanimljivo iskustvo se desilo za vrijeme ranih jutarnjih sati 11. juna 1887. Ellen White (koja je upravo stigla u Moss, Norveška, iz Kopenhagena, Danska) ustala je da bi napisala pismo upravniku jednog adventističkog sanatorijuma u Kaliforniji, udaljenom oko 8000 milja. Ona mu je rekla:
U noćnoj utvari sam vidjela tebe u drušvu nadzornice institucije. U skladu sa pažnjama koje ste ukazivali jedno drugom, vi biste mogli biti muž i žena. Sestra — više nikada neće biti ono što je bila. Vas oboje ste krivi pred Bogom.
Ellen White nije ovo dvoje vjenčanih zaposlenih optužila za preljubu, iako je to pordrazumjevala. Ovo je bilo tako kao da Bog ovom paru, koji je bio kriv, daje priliku da priznaju grijeh i da se pokaju. Ali, upravnik je porekao bilo koju vrstu svoje greške. On je uzvratio sa optužbom da Ellen White minira njegov uticaj u instituciji. Onda, pošto joj nije ostao neki drugi izbor, Ellen White je nekokliko mjeseci kasnije pisala dalje:
Dok sam ovdje u Evropi, stvari koje su se desile u — su bile otvorene predamnom. Glas je rekao, ‘slijedi me i ja ću ti pokazati grijehe koje čine oni koji stoje na odgovornim položajima.’ Išla sam kroz sobe i vidjela da si ti, stražar na zidovima Siona, bio vrlo intiman sa ženom drugog čovjeka, izdajući sveto povjerenje, razapinjući tvog Gospoda iznova…
Ona je sjedila na tvom krilu; ti si je ljubio, a ona je ljubila tebe. Druge ljubavne scene, senzualni pogledi i ponašanje su mi bili prikazani, što je učinilo da je moja duša zadrhtala od užasa. Tvoja ruka je bila oko njenog struka, a izražena ljubav je imala čaroban uticaj. Onda se zavjesa podigla i vidjela sam tebe u krevetu sa —. Moj vodič je rekao, ‘Bezakonje, preljuba…’
Nikada nisi bio sam. Ista ruka koja je napisala slova na zidu Valtazarove palate je u nebeskim knjigama zabilježila djela i riječi koji su učinili da te se Hristos postidi.
Čak ni onda, prorok Gospodnji nije ovaj par i njihov slučaj javno izložio. Kao rezultat ovog drugog pisma, održan je privatni sastanak na kojem ‘su stariješina R., i sestra H izrekli ponizno priznanje.’
(Roger Coon, A Gift of Light. [Washington: Review and Herald, 1983] 34-35). Još nekoliko impresivnih iskustava je opisano u ovom poglavlju “Problem sa prorocima” (Ibid., 32-42).
[44] Jedan ovakav primjer je vezan za osnivanje adventističke škole u Australiji. Elen Vajt je vidjela zemljište, koje nije izgledalo tako plodno, a na kojem je bila povučena jedna čudna brazda, koja uopšte nije ličila na obične brazde. Tada je vidjela i dva brata koja su rekla: “Ovo nije dobra zemlja, tlo nije pogodno”. Dok su oni govorili, sestri White je rečeno da to nije tačno i objašnjena joj je vrijednost različitih slojeva tog tla i njihova korisnost. Ovaj svoj san, ona je ispričala sestri i bratu Starr, prije nego što je uopšte i vidjela ovo imanje. Kada je sa njima došla na to imanje, tamo se zaista nalazila ona brazda, za koju niko nije znao ko ju je povukao, a takođe su kasnije pristigla i ona dva brata koja je ona ranije vidjela u viziji. Uskoro, oni su pogledali u brazdu i rekli: “Ovo nije dobra zemlja, tlo nije pogodno”. Nakon toga im je sestra White ispričala svoj san. Na kraju je odlučeno da će to zemljište biti kupljeno, a vremenom se pokazalo da je ono zaista vrlo plodno (vidi Denton Rebok, Believe His Prophets. [Washington: Review and Herald, 1956] 117-122).
[45] “Od 1844. kada je imala 17 godina, do 1915. kada je umrla, ona je imala više od 2000 viđenja.“ (Bakioki i dr., 285).
[46] “1874 godine, ili skoro tačno trideset godina nakon prve vizije Ellen White, George I. Butler, prominentni vođa u Crkvi adventista sedmog dana, i svjedok mnogih vizija, napisao je dugačak članak za jedan crkveni časopis u kojem je opisao nju u viziji. On je istovremeno ukazivao i na paralele sa iskustvima biblijskih pisaca. Citiraćemo neke djelove:
‘Sve što tražimo jeste da ljudi budu razumni. Spremni smo da sa stotinama živih istinitih svjedoka podupremo ono što tvrdimo,što se tiče činjenica u vezi same manifestacije, jer ovo nije stvar koja se dešavala u nekom uglu. Skoro trideset prošlih godina, vizije su davane sa većom ili manjom učestalošću, a mnogi su im bili svjedoci, mnogo puta i oni koji u njih nisu vjerovali, kao i oni koji u njih jesu vjerovali. Obično, ali ne i uvijek, one se pojavljaju usred nekog usrdnog sastanka sa religijskim sadržajem, dok je Sveti Duh posebno prisutan, što oni koji su prisutni mogu da potvrde. Vrijeme koje je gospođa White provodila u ovakvom stanju varira od 15 do 180 minuta. Za ovo vrijeme srce i puls nastavljaju da udaraju, njene oči su uvijek široko otvorene, i čini se da zuri u neki daleki objekat, ali nikada nisu fiksirane na neku osobu ili stvar u prostoriji. Obično su usmjerene nagore. One pokazuju ugodan izraz. Ne postoji neki jeziv izgled ili neka sličnost sa nesvesticom. Najsnažnije svjetlo može da se iznenada prinese u blizinu njenih očiju, ili se napraviti lažni pokušaj, kao da se hoće ubaciti nešto u njeno oko, ali nikada nema ni najmanjeg miga ili promjene izraza lica…
Dok je u viziji, njeno disanje potpuno prestaje. Nijedan udisaj ili izdisaj ne pređe preko njenih nozdrva ili usana dok se nalazi u ovom stanju. Ovo su potvrdili mnogi očevici, među kojima su i mnogi ljekari po struci, a koji nisu vjerovali u vizije i koje je ponekad skup na kome su bili odredio za tu svrhu. Mnogo puta je ovo bilo potvrđeno laganim držanjem njenih nozdrva i usta sa rukom i kroz postavljanje staklenog okulara ispred njih, tako blizu da bi se otkrilo svako pojavljivanje vlage kroz dah. U ovom stanju, ona često govori riječi ili kratke rečenice, ali ni najmanji dašak ne iziđe iz nje. Kada prelazi u ovo stanje, nema nikakvog traga nesvestice, njeno lice ostaje u svojoj prirodnoj boji, a krv cirkuliše kao i obično» (Nichol, 86.87).
[47] vidi Danilo 10:5-19.
[48] «Jedva da možemo da dovoljno razumijemo kakva su bila vremena prije 100 godina kada je Ellen White pisala na području zdravlja, nauke i ishrane. Kada je 1864. godine pisala o malignosti u vezi sa duvanom, mali broj zdravstvenih reformatora se slogao sa njom, a neki doktori su prepisivali pušenje cigara prilikom oboljenja pluća. Kako je znala koju poziciju da zauzme? Kada je govorila o dubokim posljedicama prenatalnog uticaja, što se usko podudara sa današnjim izjavama nauke, nauka je znala malo, ako je uopšte nešto znala, o tome predmetu. Dok je isticala vježbu na svježem vazduhu za invalide, mnogi doktori su propisivali zatvorene sobe i produženi boravak u krevetu. Njeni savjeti u vezi sa zagađenjem vazduha, upotrebom soli, alkohola, o odnosu između uma i tijela, i o drugim temama, su dokazani kroz moderna istraživanja. Sve te izjave su neki kritičari smatrali greškama kada ih je ona napisala.» (The Truth about White Lie.‚ 8).
[49] Postoji knjiga „Medical Science and the Sprit of Prophecy“ („Medicinska nauka i Duh Proroštva“) koja se čitava bavi uspoređivanjem otkrića savremene medicinske nauke i onoga što je Elen Vajt napisala još prije otprilike 100 godina o toj istoj temi, pokazujući da su njene spoznaje o ovom predmetu bile daleko ispred njenog vremena (vidi Medical Science and the Spirit of Prophecy. Review and Herald, 1971).
[50] «Diplomirani student koji je radio magristraturu na Pedagoškoj akademiji Univerziteta Kolumbija otkrio je 1959. godine knjigu Elen Vajt Vaspitanje u ličnoj biblioteci dr Florens Stretemejer /Stratemeyer/. Dr Stretemejer, vodeći vaspitač i profesor za predmet obrazovanja pozvana je da se obrati skupu adventističkih učitelja u Vašingtonu D.C. Tom prilikom ona je, izmedju ostalog, kazala:
Nedavno mi je skrenuta pažnja na knjigu Vaspitanje od Elen Vajt. Pisano na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek, to delo je više od pedeset godina ispred svog vremena. I bila sam iznenadjena kad sam saznala da ga je napisala žena sa samo tri razreda škole.
Iznenadila me je širina i dubina njene filozofije. Njen koncept o uravnoteženom vaspitanju, harmoničnom razvoju i o razmišljanju i delovanju na osnovu principa spada u napredne koncepte vaspitanja.
Cilj uspostavljanja lika Božjeg u čoveku, pouke o roditeljskoj odgovornosti i naglašavanje samokontrole kod deteta predstavljaju ideale koji su svetu tako preko potrebni.
Gospođa Vajt možda ne koristi savremene izraze. U stvari, ona nije upotrebljavala reč curriculum (nastavni plan) u svojim spisima, ali knjiga Vaspitanje u pojedinim delovima raspravlja o bitnim principima nastavnog plana. Ona se brinula o svestranom vaspitanju učenika – harmoničnom razvoju mentalnih, fizičkih i duhovnih snaga.
Danas mnogi naglašavaju razvoj intelekta. No, osećanja i emocionalni razvoj podjednako su važni. U našem društvu punom nedoslednosti, sposobnost promišljenog delovanja i na osnovu principa od presudne je važnosti. Upravo je taj harmonični razvoj danas toliko potreban, a ipak umnogome zanemarivan.
Nisam iznenađena što članovi Crkve adventista sedmog dana tako visoko cene spise gospođe Vajt, i daju im centralno mesto pri izradi obrazovnih programa u svojim školama.
Dr Stratemejer je sigurno dobro znala kako se na vaspitanje gledalo 1903. godine kada je objavljena knjiga Vaspitanje, a i kako je to izgledalo ranije. Da je gospođa Vajt samo izmešala različita shvatanja koja su bila nekada u modi, profesor sa Univerziteta Kolumbija teško bi se usudio da gledišta Elen Vajt nazove ‘naprednim’!” (Coon., 54-56).
[51] Ili, izražavajući to riječima Dr. Clive McCay, profesora sa Cornell univerziteta i zapaženog nutricioniste: „Da zaokružimo diskusiju: svaki moderni specijalista za nutricionizam čiji život je posvećen ljudskoj sreći, mora da bude impresioniran… spisima i vodstvom Elen Vajt.” (William Fagal, «Ellen G. White: Prophet or Plagiarist?,» Adventist Affirm, Spring 2001, 21).
[52] «Cunekiči Mizuno sa japanskog Univerziteta Tanagava (bivši upravnik tokijskog Muzeja nauke i direktor za društveno obrazovanje pri japanskom Ministarstvu obrazovanja) preporučio je knjigu Vaspitanje roditeljima, učiteljima i đacima. Nazvao ju je najkorisnijim štivom za shvatanje “novog načina vaspitanja”.
‘Vaspitanje, iz nadahnutog pera Elen Vajt, je već nekih pedeset godina dobro poznata knjiga koja pruža veliku pomoć i radost učenicima, učiteljima i roditeljima širom sveta.
Dok sam studirao na Univerzitetu Ilinois, bio sam u prednosti što sam tu knjigu mogao da čitam u originalu. Tada sam bio duboko dirnut tom knjigom /profesor Mizuno nije hrišćanin i ne ispoveda nikakvu posebnu religiju/, i oduvek sam želeo da je preporučim vaspitačima u Japanu. Iskreno se radujem što čujem da je knjiga konačno prevedena na japanski jezik.» (Coon., 56).
[53] Koranteng-Pipim., 21.
[54] Ibid.
[55] «Sa vrlo malobrojnim izuzecima, oni koji su dobro poznavali Ellen White su čvrsto vjerovali u njenu inspirisanost.» (The Truth about White Lie.‚ 6).
[56] «Godine 1965. nemački sociolog, dr Irmgard Simon, objavila je svoju doktorsku disertaciju u Minsteru, Vestfalija, koja se odnosila na adventiste sedmog dana i Elen Vajt. Evo nekoliko njenih misli:
‚Što se tiče pitanja kako je bilo mogućno da jedna žena koja nikada nije dobila stvarno obrazovanje, a bila je i slabog zdravlja, obavi tako važan i dalekosežan posao uprkos svom hendikepu – postoje mnogi odgovori.
Najvažniji razlog trebalo je tražiti u njenoj snažnoj veri, u njenom temeljitom religioznom obrazovanju, u njenim vizionarskim sposobnostima, što ju je činilo apsolutno sigurnom da je posebno pozvana od Boga. Osećanje da ju je Bog posebno izabrao davalo joj je snagu, istrajnost i strpljenje.
Bila je ispunjena uzvišenim moralnim idejama koje je ispoljavala u ličnom životu i koje je očekivala i od svojih bližnjih. Pored toga, poznavala je ljude kao malo ko… Posmatrala ih je na savremeni način kao celovita bića, koja imaju telo, um i duh. Nije se bojala ljudi; hrabra i dosledna, borila se unutar pokreta na savladavanju mnogih problema. Rešavala je probleme čijem se razrešenju crkve nisu mogle nadati još mnogo decenija.
Uprkos svojoj snažnoj, gotovo ekstatičnoj vezi s Bogom, ona je retko gubila osećaj stvarnosti. Naprotiv, bavila se mnogima praktičnim životnim pitanjima. Elen G. Vajt imala je samo jedan cilj u životu, da bude od koristi veroispovesti kojoj je služila i doprinese njenom širenju, kako bi se članovi njene crkve mogli dobro pripremiti i bogougodnim životom ući u broj ‚crkve ostatka’.
Svoje poznavanje različitih predmeta naglašavala je u praksi, ali ne preterano revnosno (jer je ukoravala svaku vrstu fanatizma ), već na takav način da se uklopi u postojeće prilike. E. G. Vajt bila je mudra i autoritativna žena i imala je široku dušu… Prezirala je “svet” i neumorno radila na prekidanju veza sa njim i na zadobijanju ljudi za Hrista.
Lako je shvatiti da će osoba uključena u takav posao i kao njegova središnja figura, biti izložena oštroj kritici, pogotovo zato što je žena.
Dr Simon se bavila pitanjem da li je gospođa Vajt bila među najpoznatijim ličnostima u hrišćanskoj crkvi tokom vekova. Dr Simon nije bila u stanju da pronađe odgovarajuće naučno objašnjenje za vizije Elen Vajt i njena neobična iskustva. Ona je smatrala da bi Elen Vajt, da je bila rimokatolkinja a ne adventista sedmog dana, s vremenom bila proglašena za sveticu!
Bez sumnje, stoji činjenica da joj je mistično viđenje Boga, koje je snažno zračilo na njenu braću po veri, omogućilo da bude njihov vođa, mada nije zauzimala nikakav zvaničan položaj u crkvi. Ona je funkcionisala kao vesnik između Boga i crkve… Time se objašnjava važan položaj koji je E.G.Vajt zauzela među adventistima. Uprkos svom visokom položaju, E.G.Vajt nikad nije podlegla iskušenju kao što je to bio slučaj sa osnivačima drugih pokreta, kada su tvrdili da su se izdigli iznad slabosti ljudskog tela, već je bila poput sluge i nije za sebe tražila čast koja pripada Bogu.
Adventisti sedmog dana još uvek žive u duhu reči E. G. Vajt i samo dok se budu držali tog nasleđa, adventisti imaju budućnost.” (Coon., 57-59).
[57] The Review and Herald, jun 14. 1906, 8., citirano u Denton., 203.
[58] Spiritual Gifts 2:292., citirano u Jemison., 40.
[59 Pisano 1862.
[60] White, Iz Riznice Svjedočanstava, 233.234.

Elen Vajt: Božji prorok ili ne?

UVOD

U sklopu svojih osnovnih 27 vjerovanja, Hrišćanska adventistička crkva izražava stav da je Elen Guld Vajt (Ellen Gould White)1 imala proročki dar.2 Ovaj dar je dat crkvi da bi bila poučena, ohrabrena i poduprta u pripremi za skori Hristov dolazak.3 Ali, debata, da li je Elen Vajt zaista Božji prorok postoji ne samo izvan adventističke crkve, već i u samoj adventističkoj crkvi (naravno, u manjoj mjeri).4 Čini se kao da nije zanemarljiv broj onih koji sumnjaju u proročki dar Elen G. Vajt. Podjela u stavovima koja postoji u okviru same adventističke crkve je problem, čije rješenje zahtjeva istraživanje ovog predmeta.
Svrha ovog rada jeste da istraži argumente koji postoje u prilog, a i protiv proročkog dara Elen G. Vajt.
Biće istraženi argumenti koji se upotrebljavaju da bi se opovrgao proročki dar Elen Vajt, a takođe će se prikazati i argumenti na kojima se zasniva stav da ona jeste
bila prorok.
Značaj ovog rada se sastoji u tome što on treba da pomogne mnogima koji su u dilemi po pitanju proročkog dara Elen G. Vajt i upotrebe njenih spisa. S obzirom na veoma veliki opus koji je napisala Elen G. Vajt, od velikog je značaja razumjeti da li sve to što je ona napisala treba posmatrati kao spise jednog proroka, jednog kvalitetnog duhovnog pisca ili kao spise jednog lažnog proroka.5
Ovaj rad se neće baviti svim biblijskim 6 aspektima djelovanja jednog proroka, već samo onim što je neophodno za razmatranje izabrane teme. Takođe se neće razmatrati ni oni biografski dijelovi života Elen Vajt, koji nisu neophodni za proučavanje najavljene tematike. Takođe, tema ovog rada neće biti odnos između autoriteta Biblije i autoriteta spisa Elen Vajt.
U drugoj glavi ovog rada će biti prikazani argumenti koji podupiru stav da je Elen Vajt imala proročki dar i da je bila pozvana od Boga. U trećoj glavi će se posebno razmatrati problem plagijata, koji se pripisuje Elen Vajt i zbog čega određeni kritičari imaju stav da ona nije bila inspirisana.
U četvrtoj glavi će se istraživati razne druge primjedbe koje su česte kada se pokušava dokazati da Elen Vajt nije bila pravi prorok, ili da je čak bila lažni prorok. U petoj glavi će biti proučen sistem rada kritike i biće ukazano na stav koji prema njoj treba imati. U šestoj glavi će na osnovu svega što je do tada istraženo, biti donesen zaključak.

  1. Elen Guld Vajt,rođena Harmon, rodila se 26. XI 1827 godine u Gorhamu, državi Mejn (Maine). Njeni pobožni roditelji Robert i Eunika (Eunice) bili su članovi Metodističke episkopalne crkve. Vremenom je postala istaknuti pisac i govornik, a njene knjige su danas prevedene na veoma veliki broj svjetskih jezika (vidi Mirko Golubić, Biblija i Proročki Dar. (Maruševec: Adventistički Teološki Seminar, 1982), 137.164-171).
  2. „Proročki dar bio je aktivan u službi Elen G. Vajt, jedne od osnivača Hrišćanske adventističke crkve. Ona je davala nadahnuta uputstva Božjem narodu koji živi u poslednje vreme. Svet sa početka devetnaestog veka kada je Elen Vajt počela da prenosti Božje vesti, bio je čovekov svet. Njen proročki poziv podvrgnut je detaljnom kritičkom ispitivanju. Pošto je zadovoljila biblijske testove, nastavila je da služi svojim duhovnim darom punih 70 godina.” (Samuel Bakioki i dr., Adventistički Hrišćani Veruju… (Beograd: Preporod, 1994) 285).
  3. “To će biti žalosno vreme, kakoga nije bilo otkako je naroda dotada”. (Danilo 12:1). Da bi mu pomogao da preživi najžešći sukob svih vekova, Bog u svojoj ljubavi daje svom naroduuveravanje da neće ostati sam. Svedočanstvo Isusovo, Duh proroštva, sigurno će ga voditi do njegovog konačnog cilja – sjedinjenja sa svojim Spasiteljem prilikom Njegovog drugog dolaska” (Ibid.,282).
  4. vidi Walter Rea, The White Lie. Bad Aibling: W & W Ulrich Publikationen, 1982., 7.70-72.
  5. Svaki adventista sedmog dana, u prošlosti i sada, mora da se suoči sa pitanjem: Da li je Ellen White zaista govorila za Boga? (The Truth about White Lie. (Ministry Insert, 1982) 13).
  6. Ako ne bude izričito drugačije naglašeno, u ovom će se radu koristiti isključivo Biblija ili Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta (Beograd: Britansko i Inostrano Biblijsko Društvo, 1982).
O Ellen G. White

DESET ZABLUDA O DARU PROROŠTVA

1) “Proroci su bili odlika ljudi Starog zaveta. Danas ne postoji potreba za njima!”

Ako Bog postoji, onda je realno da ljudima svih vremena pruža otkrivenje svoga karaktera, svoje volje i konkretna upozorenja na iskušenja i opasnosti u kojima se oni nalaze. Kao što dobar otac opominje svoje dete na svaku opasnost koja može da ugrozi njegov fizički život, tako i milostivi Bog opominje svoju zemaljsku decu i na opasnosti po njihov ovozemaljski fizički život (savetima o zdravlju, međusobnom poštovanju…), i na opasnosti po njihov duhovni i samim tim večni život (opomenama protiv greha). Kako živimo u vreme specifičnih iskušenja i eskalacije svakakvog bezakonja, Božje otkrivenje je naša velika potreba. (više…)

O Ellen G. White

Izabrana proročanstva Elen Vajt (1827- 1915)

U vreme kada je i sam hrišćanski svet krenuo putem hedonizma i počeo da osporava važnost i večnost Božjeg zakona, te da sebični ljudski sentiment proglašava pojmom ljubavi, a užitak smislom života, Bog je ponovo podigao svetlost reformacije. Nadahnuta Božjim Duhom, Elen Vajt (1827- 1915) je napisala više od 40 dela velike duhovne vrednosti. (više…)

O Ellen G. White

KAKO TUMAČITI SPISE ELLEN G. WHITE

Spisi Ellen G. White, osim neupitne povijesne vrijednosti za razumijevanje osnutka i razvoja Adventističkog pokreta, značajni su i za suvremeni razvoj teološke misli i duhovnosti svih naraštaja adventista. Budući da tumačiti spise nastale u devetnaestom stoljeću zbog vremenskog i kulturološkog jaza nije jednostavno, važno je uvijek iznova podsjetiti se osnovnih načela za njihovo tumačenje. Ovo je naročito bitno jer se ovo vrijedno naslijeđe može odbaciti ne samo izravnim nijekanjem njegove vrijednosti, već i neuravnoteženim tumačenjem. Izdvajam osam načela koja smatram temeljnim za razumijevanje spisa Ellen G. White. (više…)

O Ellen G. White

Ellen G. White i Biblija

Spisi Ellen White nisu zamjena za Sveto pismo. Oni ne mogu biti stavljeni na istu razinu. Sveto pismo stoji samo, kao jedinstveno mjerilo s pomoću koga se njeni i svi ostali spisi moraju procijeniti i kome moraju biti potčinjeni. (više…)

O Ellen G. White

Službena izjava o Duhu prorostva

Mi, delegati na zasjedanju Generalne konferencije 2010.godine u Atlanti u Georgiji, sa zahvalnošću priznajemo neprestani doprinos Kršćanskoj adventističkoj crkvi koji dolazi od spisa i službe Ellen G. White. Svjedočimo da je crkvu Bog blagoslovio i da ju vodi pomoću nadahnutih savjeta Njegove vijesnice. Njezini savjeti veličaju Bibliju kao Riječ Božju, uzdižu Isusa kao Stvoritelja i Otkupitelja svijeta i potiču na život službe i žrtve. Njezina služba je izravno pomogla da se sačuva jedinstvo crkve i da se njezin rad proširi na cijeli svijet. (više…)

O Ellen G. White

Kako razumjeti spise Ellen White u našem stoljeću?

Što da kažemo za pisca koji savjetuje ženama da skrate haljinu za 20 cm u svijetu u kojemu već i onako mnoge nose kratko ili koji savjetuje da adventističke škole uče djevojke kako da upregnu konja i upravljaju zapregom kad većini od njih nikad neće biti potrebna takva informacija? Dio problema jest u
tome što se naš svijet radikalno razlikuje od vremena u kojemu je živjela Ellen White. Ali to nije jedina činjenica koju čitatelji dvadeset prvog stoljeća trebaju uzeti u obzir dok čitaju i nastoje primijeniti savjete proroka koji je živio u drugačije vrijeme i na sasvim drugom mjestu. Pogledajmo deset smjernica koje će
nam pomoći da čitanje spisa Ellen White bude korisnije i uravnoteženije. (više…)

O Ellen G. White

Kratka biografija

Ellen G. White rođena je 26. studenog 1827. godine, kao jedna od osmero djece Roberta i Eunice Harmon u mjestu Gorham u Saveznoj Državi Maine u Sjedinjenim Američkim Državama u poljodjelskoj obitelji. Svega nekoliko godina nakon rođenja Ellen, njezin otac Robert seli obitelj u grad Portland, malo dalje na istok zemlje. (više…)