Doba reformi

“To je bilo vreme opšte reforme – vreme kada je skoro svaki čovek koga biste sreli mogao iz džepa izvući plan za novo društvo ili novu upravu; vreme beskrajne nade i beskrajnog nezadovoljstva”, pisao je Henri Stil Komadžer (Henry Steele Commager) u uvodu svoje knjige o američkoj reformi u periodu do izbijanja američkog građanskog rata 1861.

Sjedinjene Američke Države bile su preplavljene reformama svih vrsta od 1820.  do 1860.godine.  Poneseni optimizmom Doba prosvećenosti u pogledu mogućnosti beskrajnog usavršavanja ljudskog roda, milenijalističkim vizijama o raju na zemlji i jasno određenom religioznošću Drugog velikog probuđenja, Amerikanci su osporavali svaki aspekt svog okruženja.  Dok su neki reformisti nastojali da izmene strukturu društva kroz uspostavljanje utopijskih komuna, drugi su želeli da reformu izvedu unutar postojeće strukture.  Centralno mesto u ovoj drugoj vrsti reforme imalo je dobrovoljno društvo.

Dobrovoljno Društvo

U Glavi drugoj pomenuli smo misionarska društva osnovana da bi širila hrišćansku vest po celoj kugli zemaljskoj.  Ovakva misionarska, traktatska i biblijska društva bila su samo vrh ledenog brega.  Reformistička ili dobrovoljna društva nastajala su početkom devetnaestog veka u skoro svim mogućim područjima ljudskog interesovanja.  U decenijama koje su prethodile izbijanju građanskog rata kampanje za ukidanje ropstva, rata i korišćenja alkohola postale su značajni činioci američke kulture.  Pored toga, neka druga društva radila su na unapređenju sistema obrazovanja; na boljem tretmanu gluvih, slepih, mentalno zaostalih ili zatvorenika; na jednakosti polova i rasa; i tako dalje.  Izvan socijalnog domena nailazimo na organizacije koje pomažu lično usavršavanje na takvim područjima kao što su reforma morala i zdravlja – uključujući i Američko vegetarijansko društvo.

Religiozni ljudi i svetovnjaci udružili su snage i sredstva u nadi da će kroz socijalnu i ličnu reformu usavršiti društvo.  Religiozni su naravno radili više od svojih savremenika tako što su osnivali čisto religiozna društva.  Dobrovoljna udruženja i reforme koje su zastupali nisu bili na rubu američkog društva, već u samom njegovom središtu.  To je bilo uzavrelo doba kada su ljudi duboko verovali da stvarno mogu da preobraze svoj svet.  Evangelička protestantska većina smatrala je da mora da se uhvati u koštac i pobedi sve što ugrožava uspostavljanje Božjeg carstva na američkom tlu.

Stotine dobrovoljnih društava niklo je da bi udružili svoje napore.  Takva društva su se skoro uvek formirala oko nekog zajedničkog interesovanja.  Niko nije morao da se raspituje kakva je svrha Američkog društva za borbu protiv ropstva (American Antislavery Society) ili Društva za propagiranje fizičkog rada u literarnim institucijama (Society for Promoting Manual Labor in Literary Insitutions).  Njihova imena su objašnjavala njihovu delatnost.  Ali, pojedinci skloni reformama retko kad su pripadali samo jednom društvu.  Oni bi se dobrovoljno javili za rad u onoliko društava za koliko su imali snage.  Pošto su bila van zvaničnih verskih denominacija, dobrovoljna društva dozvoljavala su saradnju različitih evangeličkih grupa.

Posebna interesovanja podstaknuta od dobrovoljnih društava prožimala su svet u kome je rasla Elen Vajt i u kome je provela svoju ranu zrelost.  Ovde ćemo pomenuti nekoliko reformi pre izbijanja građanskog rata, a koje su bile najbliže njenim interesovanjima.

Zdravstvena Reforma

S.P.Snou (C.P.Snow) je jednom napisao da “niko razuman ne bi izabrao da bude rođen u neko ranije doba ako ne bi bio siguran da će se roditi u dobrostojećoj porodici, da će biti jako dobrog zdravlja i da će moći stoički da prihvati smrt većine svoje dece”.

Prosto rečeno, dobra stara vremena nisu bila ni približno onoliko dobra koliko ih nostalgija čini takvim.  Ovo je naročito važilo za područje zdravlja.  Prosečan životni vek 1800.  iznosio je 32 godine, 1850.  41 godinu, 1900.  50 godina, a 1950.  67 godina.  Sada je životni vek žena u SAD oko 79 godina, a za muškarce nešto kraći.

Možda se pitate: Zašto se to promenilo? Odgovor je jasan – bolje zdravstvene navike, higijena i medicinska nega.

Zdravstvene navike skoro svih ljudi početkom devetnaestog veka bile su daleko od dobrih.  Ne samo da su oni koji su imali novca proždirali ogromne količine hrane ogromnom brzinom, već je dosta toga što su jeli bilo nezdravo, budući da se ishrana sastojala uglavnom od mesa, slatkiša i veoma začinjenih jela; mnogi su izbegavali voće i povrće smatrajući da je baš voće dovelo do smrtonosne epidemije kolere 1832.  godine.  Takođe su mnogi podozrevali da je sveže voće i povrće naročito opasno za decu.

Siromašni su, naravno, jeli mnogo oskudnije od bogatih, ali nijedna od ove dve grupe nije imala ni najosnovnija znanja o pravilnom načinu ishrane.  Povrh svega, hrana koja se mogla dobiti bila je generalno lošeg kvaliteta zbog nedostatka hlađenja i nehigijenske obrade.  Rezultat toga bilo je loše zdravlje pojedinaca i epidemije u širokim slojevima društva.

Ishrana je, razume se, bila samo jedan deo zdravstvenih problema ljudi.  Tako, na primer, nije postojala ni navika da se redovno kupaju.  Većina se retko kupala, a neki stručnjaci tvrde da se prosečni Amerikanci tridesetih godina devetnaestog veka za života nisu nikada okupali.  Tako je čak 1855.  grad Njujork za svojih 629.904 stanovnika imao samo 1.361 kadu za kupanje.  A za očekivati je da je taj odnos bio mnogo viši nego u ruralnim oblastima.

Higijena je takođe bila veliki problem s početka devetnaestog veka.  Čak su i otmene kuće obično još imale spoljne nužnike.  Grad Njujork je 1855.  imao samo 10.388 klozeta sa ispiranjem vodom.  U međuvremenu je procurivanje iz otvorenih nužnika dovodilo do zanimljivih bakterioloških nalaza u vodi bunara.  Što se tiče smeća, Amerikanci nisu imali nikakav sistem za njegovu preradu.  Veći deo đubreta završavao je na ulici gde su po njemu rile svinje koje su slobodno lutale.  Grad Njujork je četrdesetih godina devetnaestog veka imao hiljade svinja bez nadzora koje su rešavale problem smeća.  Naravno i sveprisutna konjska balega tekla je po vlažnom vremenu obično nepopločanim ulicama, a po suvom se raspadala u prašinu jakog mirisa koja je letela na sve strane.  A tu je bilo i pljuvanje.  U danima koji su prethodili popularnosti cigarete, Amerikanci su i u kućama i napolju pljuvali duvan za žvakanje, mada su neki, malo finiji, izbegavali da pljuju po stolu.

Nedostatak higijenskih i zdravstvenih navika predstavljao je pravu podlogu za bolesti.  Ali, ako ste se već razboleli, sigurno je da ne biste poželeli da idete u bolnicu.  Odlazak tamo je obično predstavljao smrtnu presudu u doba nepoznavanja klica.  Epidemije su bile redovni posetioci u tim nehigijenskim institucijama koje su prvobitno bile osnivane za siromašne.  Bolnica iz četrdesetih godina devetnaestog veka je bila poslednje pribežište – mesto gde si mogao otići i umreti.  Ljudi koji su imali para nisu ni išli u bolnicu.  Njih su lekari lečili kod kuće.

Nažalost, ni takva kućna medicinska praksa nije bila nešto naročito.  Uobičajeno shvatanje bolesti je bilo da telesni sokovi mora da su van ravnoteže.  Lečenje se sastojalo u njihovom vraćanju u ravnotežu.  Prvi korak u tom procesu je obično bilo puštanje krvi da bi istekao višak.  Tako bi lekar u periodu od nekoliko dana iz pacijentovog tela ispustio manje ili više krvi.  Posle ispuštanja krvi obično je sledilo čišćenje.  Ono se uglavnom obavljalo davanjem jakih lekova, kao što su bili kalomel (koji se dobijao iz žive) i strihnin, danas smatran veoma otrovnim.  Ali u doba kad se verovalo da temperatura, proliv i povraćanje predstavljaju simptome oporavka, takvi lekovi su imali efekat da brzo i dramatično oslobode telo suvišnih tečnosti.  Zbog toga ne čudi što se to vreme naziva vremenom “herojske” medicine.

U međuvremenu, ni hirurgija nije bila manje “herojska”, s obzirom da su se intervencije radile bez anestezije.  Mladi Juraja Smit (Uriah Smith), kasniji urednik časopisa Review and Herald , doživeo je takvu amputaciju noge na porodičnom kuhinjskom stolu, dok ga je majka držala za ruku stojeći pored njega.  U danima pre anestezije brzina je bila ključni faktor.  Priča se da su vojni hirurzi u Građanskom ratu mogli da odseku nogu za 40 sekundi.  Ali, čak ni tada šansa za preživljavanje nije bila prevelika, jer hirurzi nisu ništa znali o klicama, niti o tome kako se šire infekcije.  Oni nisu osećali nikakvu potrebu da promene kecelje ili noževe, pa čak ni da operu ruke između dve operacije, mada se moglo desiti da obrišu nož o prljavu kecelju pre nego što počnu sa novom intervencijom.  Ne treba ni reći da su se s početka devetnaestog veka operacije svodile na amputacije.  Operacije abdomena, lobanje ili grudi bile su skoro uvek sa smrtnim ishodom.

A šta je tih dana bili potrebno da bi neko postao hirurg? Ne mnogo toga.  Takva osoba bi mogla da ide na obuku koja je trajala četiri do osam meseci da upije medicinska “znanja” tog doba i da posle toga počne privatnu praksu.  Zbog toga ne čudi što je Oliver Vendel Holms (Oliver Wendell Holmes) izjavio da “kad bi celokupan medicinski materijal koji se sada koristi potonuo na dno mora, tim bi bilo bolje za čovečanstvo, a gore za ribe”.

U takvim prilikama je i došlo do pojave zdravstvenih reformatora u Americi tokom tridesetih godina devetnaestog veka.  Jedan od najuticajnijih i najreprezentativnijih bio je Silvester Graham koji je dobio priliku da se pročuje u jeku prve epidemije smrtonosne azijske kolere 1832.godine.

Predstavu o Grahamovim idejama možemo dobiti iz članka objavljenog 1837, u časopisu The Graham Journal.  Prema Grahamu, (1) “osnovna hrana treba da je povrće i voće”, (2) hleb treba da se pravi od neprerađenog zrna pšenice, (3)”dobra pavlaka može se koristiti umesto maslaca”, (4) hranu treba dobro sažvakati, (5) “meso životinja i ribu…  bolje je izostaviti”, (6) treba izbegavati masnoću, teške prelive i jake začine, (7) “zabranjeni su svi stimulansi, svih vrsta i oblika, kao što su čaj, kafa, vino, duvan (u svim oblicima), jabukovača, pivo, itd.”,(8) najbolje je piti “čistu meku vodu”, (9) “poslednji obrok tokom dana treba da je lak” i da se uzme tri ili četiri sata pre odlaska na spavanje, (10) “ne sme se uzeti ni mrvica hrane van obroka”, (11) treba izbegavati prejedanje, (12) “uvek se treba pre odlučiti za neuzimanje nego uzimanje leka,” (13) treba spavati oko sedam sati dnevno u “dobro provetrenim sobama”, (14) treba uvek izbegavati tesnu odeću, (15) “veoma se preporučuje kupanje /čak i svakodnevno/ kako po toplom, tako i po hladnom vremenu”, (16) “vežbanje na otvorenom je veoma potrebno” i (17) “hleb ne sme da se jede dok ne odstoji 12 do 24 sata”.

Graham je vezao ovaj svoj režim ne samo za zdravlje pojedinaca već i za zdravlje cele nacije.  Na kraju krajeva, zdrava nacija se sastoji od zdravih jedinki.  Zdravlje je bilo ključ budućnosti.  Tako je Američko fiziološko društvo (American Physiological Society) inspirisano Grahamom izjavljivalo “da se ne može realno očekivati dolazak hiljadugodišnjeg carstva sve dok oni zakoni koje je Bog usadio u fizičku prirodu čoveka, ne budu, isto kao i Njegovi moralni zakoni, opšte poznati i ispunjavani”.

Za religiozne zdravstvene reformatore zakoni zdravlja su bili Božji zakoni.  Tako je Teodor Dvajt Veld (Theodore Dwight Weld) tvrdio da su to ”Božji zakoni baš kao i ‘Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim’ i ‘Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”.  Njihovo ispunjavanje značilo je zdravo telo, a neispunjavanje je vodilo ka bolesti.  Izbor je prema Veldu bio “ između  poslušnosti i neposlušnosti Bogu, između očuvanja života i njegovog uništenja, između poštovanja šeste Božje zapovesti i dizanja ruke na sebe”!

U bliskoj vezi sa pokretom za zdravstvenu reformu i potpuno u skladu s njim bili su neki oblici medicinske prakse koji su se protivili tehnikama davanja jakih lekova i ispuštanja krvi koje je zastupala medicina tog vremena.  Jedan od njih je bila hidroterapija, koja je preporučivala unutrašnju i spoljašnju primenu vode kao sistema za lečenje.  Lekari koji su bili pristalice lečenja vodom generalno su usvojili Grahamov sistem.  Među tim lekarima naročito su se isticali dr Rasel T.Trel (Russel T.Trall), koji je osnovao Higioterapeutski koledž (Hygeio-Therapeutic College) 1857.  i dr Džejms Keileb Džekson (James Caleb Jackson) koji je osnovao “Naš dom na brdu” (Our Home on the Hillside) kao centar za lečenje u Densvilu (Dansville), država Njujork.  Edson i Vili Vajt (Willie White), konačno, stekli su medicinsko obrazovanje na Trelovom koledžu, a stariji Vajtovi bi provodili nekoliko nedelja u Dansvilovom zavodu za lečenje vodom tokom šezdesetih godina prošlog veka, kada je Džejms bio bolestan.

Ukratko, i zdravstveni reformatori i lekari pristalice hidroterapije odbacivali su tadašnja opšteprihvaćena medicinska znanja.  To je važilo i za druge lekare reformatore koji su se javili pre izbijanja Građanskog rata.

Oni koji poznaju savete o zdravlju Elen Vajt uočiće da se ona slagala sa većinom novih shvatanja zdravstvenih reformatora.  Tako nije bila usamljena u svom odbacivanju “korišćenja otrovnih lekova”, “koji umesto da pomažu prirodi, samo parališu njene moći” (MH 126; MM 224).

U pozitivnom smislu, gospođa Vajt se slagala sa reformatorima time što je preporučivala prirodno lečenje.  “Čist vazduh, sunce, umerenost u svemu, odmor, fizičko vežbanje, pravilna ishrana, korišćenje vode, vera u božansku moć – to su jedini pravi lekovi” (MH 127).

U saglasju sa tadašnjim reformatorima bilo je i uverenje Elen Vajt da zdravstvena reforma ima milenijalističke implikacije.  Međutim, ona nije smatrala da ljudi mogu da na Zemlji ostvare carstvo Božje.  Umesto toga je tvrdila da zdravstvena reforma treba da pripremi ljude za Gospodnji dolazak.  Kao takva, ta reforma predstavljala je “deo vesti trećeg anđela” (1T 486).  Jedna od njenih zasluga u oblasti zdravlja je i uključivanje poruka zdravstvene reforme u adventističku teologiju.

Rani adventisti znali su i za saglasnost Elen Vajt sa zdravstvenim reformatorima toga doba i za njen lični doprinos adventizmu.  Tako je J.H.  Vagoner (Waggoner) 1866.  napisao da “mi ne tvrdimo da smo pioniri u opštim principima zdravstvene reforme.  Činjenice na kojima se ovaj pokret zasniva su dobrim delom plod rada reformatora, lekara i ljudi koji pišu o fiziologiji i higijeni, tako da potiču iz raznih delova naše zemlje.  Ali mi takođe tvrdimo da je metodom po Božjem izboru /savet Elen Vajt/ ona objašnjena bolje i snažnije i da se time stvara efekat koji ne bismo mogli očekivati ni od jednog drugog sredstva.”

“Kao obične fiziološke i higijenske istine neko bi ih mogao proučavati u slobodno vreme, dok bi ih neki drugi mogli zanemariti kao manje važne; ali kad se podignu na nivo velikih istina iz vesti trećeg anđela po odobrenju i nalogu Božjeg Duha, i tako proglase sredstvom kojim slabi ljudi dobijaju snagu da pobede, a naša bolesna tela da budu očišćena i pripremljena za preobraženje, onda nam to dolazi kao bitan deo sadašnje istine.”

Pre nego što napustimo temu zdravstvene reforme potrebno je da bacimo letimičan pogled na nešto što je tesno povezano s njom – na reformu odevanja.  Tadašnja ženska moda postavljala je cilj postizanja struka “kao u zolje”.  To se postizalo pomoću korzeta od kitove kosti koji su delovali poput oklopa i nepodnošljivo čvrsto se vezivali.  Ova kombinacija je bukvalno gušila vitalne organe i sprečavala njihovo prirodno funkcionisanje.  Posledica toga bili su slabo zdravlje i prerana smrt.  Kao da već to nije bilo dovoljno loše, teške suknje i bezbrojne podsuknje činile su deo odeće koji se vukao po zemlji i često težio i po 15 funti (7,5 kg).  Rubovi sukanja vukli su se preko konjskog i svinjskog izmeta, kao i ljudske pljuvačke pune bolesti.

Zdravstveni reformatori i feministkinje iz pedesetih godina devetnaestog veka borili su se za odeću koja bi bila topla i zdrava.  Neke žene su odabrale da obuku reformatorsku haljinu koju je popularisala Amelija Blumer (Bloomer); sastojala se od kratke nadsuknje koja je slobodno padala sa ramena preko pidžama-pantalona.  Kao što se moglo i očekivati, mnoge žene koje su nosile ovakav kostim takođe su učestvovale u radikalnim feminističkim aktivnostima.

Elen Vajt je, pak, podržala reformu oblačenja kao pitanje zdravlja.  Ona je ne samo savetovala da ženska odeća treba da bude komotna i laka već i da žene treba da skrate suknje osam do devet inča (20 – 25 cm).  Na kraju je napravila sopstvenu verziju reformatorske haljine, ali se kao i ostali reformatori vratila tradicionalnijoj (ali nesputavajućoj) odeći kada je uočila da njena reformatorska haljina toliko zbunjuje publiku da s teškoćom prati ono što je Elen Vajt smatrala centralnom porukom.

Rani Trezvenjački Pokret

U tesnoj vezi sa zdravstvenom reformom stajao je i pokret za trezvenjaštvo.  Do dvadesetih godina devetnaestog veka malo je Amerikanaca, uključujući tu i sveštenike konzervativnih crkava, smatralo da ima ičeg lošeg u konzumiranju alkoholnih pića.  U stvari, konzumiranje alkohola je bilo sasvim normalna pojava za muškarce, žene, pa čak i za decu.  Neki su naravno osuđivali opijanje, ali ne i uzimanje alkohola.

To će se promeniti dvadesetih godina kada su neki ljudi počeli da smatraju alkohol glavnim grehom toga doba i preprekom za građanski i verski napredak.  Ključna osoba koja je učestvovala u skretanju pažnje reformatora na tu temu bio je Lajman Bičer (Lyman Beecher).  U jesen 1825.  Bičer je održao šest snažnih propovedi o preteranoj upotrebi alkohola.  “Preterana upotreba alkohola”, grmeo je on, “jeste greh naše zemlje, …  i ako će išta poraziti nade sveta, koje on ima u odnosu na naš /američki/ eksperiment sa građanskim slobodama, to će biti ta vatrena reka koja se valja kroz našu zemlju uništavajući vazduh koji daje život i šireći svuda oko sebe atmosferu smrti …  U onome što naša država čini ima nečeg iz osnova pogrešnog; a lek se, kao i zlo, mora prepoznati u pravilnoj primeni opštih principa.  To mora biti i univerzalni i nacionalni lek.  Pa koji je to, onda, lek? To je proterivanje žestokih pića sa spiska zakonitih predmeta trgovine, i to putem ispravnog i efikasnog javnog mnjenja; onakvog kakvo je isteralo ropstvo iz polovine naše zemlje, a isteraće ga i iz celog sveta.”

Bilo je prosto predodređeno da šest Bičamovih propovedi, objavljenih 1826.  budu od ogromnog uticaja.  Jedna od prvih i najvažnijih reakcija došla je od ljudi koji su se 13.  februara 1826.  okupili u Bostonu da bi osnovali Američko društvo za podsticanaje trezvenjaštva (American Society for the Promotion of Temperance), poznatije kao Američko trezvenjačko društvo (American Temperance Society).  Do 1835.  godine Sjedinjene Američke Države imale su između 5 i 8 hiljada lokalnih i regionalnih trezvenjačkih društava od kojih je većina predstavljala podružnice Američkog trezvenjačkog društva.

Američko trezvenjačko društvo izjašnjavalo se protiv umerene upotrebe alkohola i zastupalo potpuno uzdržavanje od svih alkoholnih pića.  Do 1835.  između jedan i jedan i po milion ljudi od ukupne populacije od 15 miliona obavezalo se na ovaj ili onaj način da će izbegavati alkohol.  Neki su preuzeli obavezu da budu umereni u piću, dok su se drugi zavetovali na potpuno trezvenjaštvo, tako da ih je potpis obavezivao da se u potpunosti uzdržavaju od upotrebe svih alkoholnih pića.

Trezvenjačkom pokretu su se četrdesetih godina devetnaestog veka pridružili i Vašingtonci, čiji je cilj bio rad sa nižim društvenim slojevima.  Međutim, do značajnije transformacije trezvenjačkog pokreta došlo je tih godina tek pošto su zastupnici trezvenjaštva prešli sa moralnog ubeđivanja na reformu zakonodavstva.  Tako će Mejn, država u kojoj je živela Elen Vajt, 1851.  postati prva država koja je zakonom propisala potpunu apstinenciju.  U narednih nekoliko godina još je najmanje devet saveznih država donelo slične zakone.  Na žalost reformatora, većina tih zakona o trezvenjaštvu je ukinuta ili proglašena neustavnim do početka Građanskog rata.

Međutim, 1865.  godine trezvenjački pokret ni izdaleka nije bio mrtav.  On će još više oživeti kroz kampanju koja će dovesti do Osamnaestog amandmana na Ustav SAD (1919) kojim se zabranjuje proizvodnja, prodaja ili korišćenje svih alkoholnih pića.  Elen Vajt će postati veoma traženi govornik pokreta u periodu posle Građanskog rata.

 

Reforma Obrazovanja

“Obrazovanje, dakle, više od svih izuma ljudskog porekla, služi za izjednačavanje uslova među ljudima…  Ono daje svakom čoveku nezavisnost i sredstvo kojim se on može odupreti sebičnosti drugih ljudi.  Ono čini više od sprečavanja netrpeljivosti siromašnih prema bogatima: ono sprečava siromaštvo…  Kad bi obrazovanje bilo univerzalno i kompletno, ono bi više nego bilo šta drugo doprinelo  brisanju veštačkih podela u društvu.”

Tako je 1848.godine pisao Horas Man (Horace Mann), najistaknutiji i najuspešniji reformator u dugotrajnoj borbi za dobijanje kvalitetnog univerzalnog obrazovanja u Masačusetsu.  On je izražavao veru u moć obrazovanja, koja se razvila iz francuske misli osamnaestog veka u pogledu urođene dobrote ljudske prirode.  Ako su ljudi prirodno dobri, onda univerzalno obrazovanje može da preobrazi i njih i ceo svet.  Mnogi su obrazovanje smatrali neograničenim sredstvom za obogaćivanje čoveka, dok su vizionari nastojali da svet pokrenu ka društvenom savršenstvu.

Međutim, školovanje je u periodu pre Građanskog rata moralo još mnogo toga da prođe da bi bilo efikasno.  S jedne strane, država je imala malo javnih osnovnih škola.  Zatim, sve vrste javnih i većina privatnih škola nisu bile bile dovoljno kvalitetne.  Podučavanje se uglavnom zasnivalo na pukom memorisanju.  Đaci su se gurali u sobama bez odgovarajuće ventilacije, klupa ili osvetljenja.  Učitelji su bili nedovoljno stručni, i školski odbori su ih često angažovali zbog njihove fizičke sposobnosti da obuzdaju đake, a ne zbog njihovog dara za podučavanje.  Učila su u najboljem slučaju bila primitivna.

Kao da ovi problemi već sami po sebi nisu bili dovoljni, higijenski uslovi u školama bili su veoma loši, što ilustruje molba jedne učiteljice da se naprave poljski nužnici.  Odgovor njenog školskog odbora bio je “da u dvorištu ima dovoljno drveća iza koga se može zakloniti”.  Odbor je takođe odbio njen predlog da se zajednička čabrica za zahvatanje vode iz bunara zameni higijenskijim šoljicama za svakog ponaosob kao “nedemokratski”.  Zato ne čudi da su se Manovi savremenici žalili da su “školske zgrade ne samo opasne po zdravlje dece već su i stvarno prouzrokovale smrt nekolicine”.

Man i njegove kolege-reformatori žestoko su se borili protiv ovih pojava.  Oni su nastojali da preobraze svaki aspekt škole.  Na vrhu njihove liste bila je potreba da se obezbede zdravija oprema i odgovarajuće poznavanje fiziologije i higijene.

Religija je prožimala osnovno obrazovanje pre Građanskog rata.  Čak su i javne škole toga doba imale veronauku, iako ne prilagođenu pojedinim crkvama.  Umesto toga one su podučavale opšti protestantizam koji se sastojao od onih verovanja koja su bila zajednička vodećim državnim veroispovestima.  Kao takve, škole su doprinele tome da Amerika ostane protestantska.  Rimokatolici, kao što se moglo i očekivati, nisu bili preterano oduševljeni takvom ponudom.  Zbog toga su četrdesetih godina počeli da uspostavljaju sopstveni sistem parohija.

Srednje i više obrazovanje bili su rezervisani za elitu, tako da su klasični jezici (grčki i latinski), klasična književnost, viša matematika, etika, religija i površno znanje prirodne filozofije prevladavali u njihovim nastavnim programima.  Međutim, već početkom tridesetih godina pojedine visokoškolske institucije bile su spremne da krenu sopstvenim putem.  Tako je, na primer, 1831.  godine osnovano Društvo za unapređenje fizičkog rada u literarnim institucijama (Society for Promoting Manual Labor in Literary Institutions), sa Teodorom Dvajtom Veldom (Theodore Dwight Weld) kao opštim zastupnikom.  Osnivači tog društva bili su ubeđeni “da je reforma naših školskih ustanova veoma potrebna, kako za očuvanje zdravlja, tako i radi jačanja karaktera navikama snažnog i korisnog vežbanja.”

Jedna od najuticajnijih škola pokreta za fizički rad ili profesionalno obrazovanje u literarnim institucijama bio je Oberlin koledž u severoistočnom Ohaju.  Oberlinov osnivač je 1833.  pisao “da će sistem obrazovanja u ovoj ustanovi služiti kako telu i duši, tako i intelektu; jer on teži najboljem obrazovanju celog čoveka”.  Oberlinovi osnivači nisu nikom ostavljali da sumnja u to da ta ustanova postoji da bi pomogla ulazak u hiljadugodišnje carstvo putem evangelizma i moralne reforme.

Jedan deo Oberlinove reforme sastojao se u rušenju monopola na klasike u nastavnom programu.  Direktor škole je izjavio da su grčki i latinski spisi “pogodniji za vaspitavanje nevernika …  nego hrišćana.  On je smatrao da se um može disciplinovati i proučavanjem jevrejskog i grčkog Svetog pisma…  On bi njihov um napunio istinom, činjenicama i praktičnim, korisnim znanjem.” Tako Oberlinovi reformatori ne samo da nisu isticali klasike, već su i podigli značaj obrazovne uloge Biblije.

Radikalniji od Oberlinovog napada na klasike bio je naglasak stavljan na fizičku i praktičnu stranu obrazovanja.  Prvi godišnji izveštaj škole (First Annual Report) tvrdio je da se Odeljenje za fizički rad (Manual Labor Department) “smatra neophodnim za potpuno obrazovanje”.  Ovaj dokumenat je ponudio nekoliko razloga zašto je ta tvrdnja tačna.  Prvo, fizički rad će “sačuvati zdravlje studenta”.  Zato je škola od svih studenata zahtevala svakodnevan rad.  Drugo, “pošto postoji bliska veza između duše i tela, njihovo upošljavanje podstiče …  jasno i intenzivno mišljenje uz prijatno ponašanje”.

Treće, ovaj sistem fizičkog rada donosio je i finansijsku korist.  “Jer osim što takav rad koristi zdravlju studenta, on može da pokrije znatan deo troškova školovanja.” Četvrto, taj program je pomagao “da se stvore navike marljivosti i štedljivosti”.  I najzad, takav sistem je studente upoznavao sa običnim, svakodnevnim stvarima iz života.  “Jednom rečju, on zadovoljava potrebe čoveka kao složenog bića i sprečava uobičajeno i zapanjujuće gubljenje novca, vremena, zdravlja i života.”

Elen Vajt se, kao i u većem delu reformi, uglavnom slagala sa reformama koje su uveli Man i ljudi iz Oberlina.  Na primer, ona se takođe zalagala za obrazovanje celog čoveka, što uključuje “fizičke, mentalne i duhovne sposobnosti” (Ed 13); isticala je koristi od fizičkog rada; ukazivala na potrebu zdravijih učionica, nastavnih programa koji podstiču mišljenje i boljih učitelja; zastupala je stanovište da “poznavanje fiziologije i higijene treba da bude osnova svih obrazovnih napora” (Ed 195), pošto sve ono što se ljudi nadaju da će postići, zavisi od njihovog zdravlja; i, u saglasju sa ljudima iz Oberlina, takođe je isticala potrebu da Biblija umesto klasika bude centralna tačka nastavnog programa.

Međutim, Elen Vajt nije samo mehanički ponavljala savete reformatora obrazovanja; ona je otišla još dalje, time što je ulogu obrazovanja stavila u kontekst velike borbe između dobra i zla.  Tako je za nju obrazovanje bilo “više od pripreme za sadašnji život.  Ono mora da se pozabavi celim bićem i celim periodom postojanja čoveka” (Ed 13).  Konkretno, ona je svoju obrazovnu filozofiju prikazala u svetlu pada čoveka i našeg spasenja u Hristu.  Osnovni zadatak svakog učitelja je da mladu osobu dovede do Isusa.  Na taj način ona je izjednačila obrazovanje sa iskupljenjem, “tim velikim ciljem života” (Ed 14-16, 29, 30).

Pokret za Oslobađanje Robova

Pokret za ukidanje ropstva s vremenom je postao dominantan faktor američkog života i doveo naciju do krvavog građanskog rata koji je trajao od 1861.  do 1865.godine.  Zahtev za momentalnim oslobađanjem svih robova javio se tridesetih godina devetnaestog veka, prevashodno kao rezultat Drugog velikog probuđenja.  Pokret za probuđenje iz dvadesetih i tridestih godina naglašavao je kajanje za sve grehe, a mnogi su smatrali ropstvo grehom.  Do 1833.  takve verski nadahnute vođe, kakvi su bili Viljem Lojd Garison (William Lloyd Garrison) i Teodor Dvajt Veld (Theodore Dwight Weld), udružili su se sa ostalima da bi osnovali Američko društvo za borbu protiv ropstva (American Antislavery Society).  Neki od najistaktnutijih milerista (među kojima su bili Džošua Hajms, Džordž Stors i Čarls Fič /Joshua Himes, George Storrs, Charles Fitch/) veoma su aktivno učestvovali u borbi za oslobađanje robova.  Američko društvo za borbu protiv ropstva bilo je u početku prilično nepopularno čak i na Severu, ali je do kraja tridesetih dobilo širu podršku.

Ono što je tridesetih godina samo tinjalo, eksplodiralo je četrdesetih.  Došlo je do postepene polarizacije, kako države, tako i crkava.  Metodisti su se, na primer, 1844.  podelili na severni i južni ogranak, a baptisti su to uradili godinu dana kasnije.  Na političkoj sceni došlo je do uspona Stranke slobode (Liberty Party) sa Džejmsom G.  Bernijem (James G.Birney) kao njenim predsedničkim kandidatom 1840.  i 1844.  Do 1848.  ona se udružila sa Strankom slobodnog zemljišta (Free Soil Party).  Nijedna od tih stranaka nije dobila mnogo glasova birača, ali su time što su držale ravnotežu moći pomerile kurs državne politike na izborima 1844.  i 1848.godine.

Početkom pedesetih godina problem ropstva dostigao je razmere krize.  U toj deceniji čitav niz pojedinačnih kriza koje su se ticale ropstva pogađao je državu; ali, nijedna nije izazvala veće podele od Zakona o odbeglim robovima (Fugitive Slave Act) iz 1850.  Taj zakon je Severnjake direktno obavezivao da pomognu oko hvatanja robova koji su pobegli sa Juga.  On je predviđao oštre kazne za one koji odbiju da pomognu državnim hvatačima robova ili koji budu ometali hvatanje.  Osim toga, oni koji su bili optuženi da su odbegli robovi, a u stvari su bili slobodni crnci, gubili su pravo na suđenje sa porotom i sudovi ne bi prihvatali njihovo svedočenje kao dokaz kad se rešavalo o njihovom slučaju.

Zakon o odbeglim robovima doveo je do građanske neposlušnosti ljudi koji su bili moralno pogođeni onim što su smatrali neustavnim i nehrišćanskim propisom.  Kao što smo ranije napomenuli, problem ropstva i pitanja vezana za njega doveli su šezdesetih godina do najkrvavijeg američkog rata u kome je izgubljeno više ljudskih života nego u svim ostalim ratovima na tlu Amerike zajedno.

Kao što smo mogli i očekivati od reformatora kakav je bila Elen Vajt, ona se čvrsto usprotivila ropstvu i smatrala ga moralnim pitanjem.  U jeku Građanskog rata ona se slagala sa radikalnim abolicionistima u tvrdnji da Bog kažnjava “Jug za greh ropstva, a Sever zbog toga što je toliko dugo trpeo njegov nadmoćni uticaj” (1T 264).  Osim toga, ona je išla toliko daleko da je zastupala građansku neposlušnost Zakonu o odbeglim robovima.  “Kada ljudski zakoni dođu u sukob sa Božjim, mi moramo poštovati ove druge…  Zakon naše države kojim se od nas traži da predamo roba njegovom gospodaru ne treba da poštujemo; i moramo snositi posledice kršenja tog zakona.  Rob nije vlasništvo nijednog čoveka.  Bog je njegov pravi gospodar i čovek nema nikakvo pravo da u svoje ruke uzima Božje delo i tvrdi da je njegovo” (1T 201, 202).

Uloga Žena

Početkom devetnaestog veka žene su imale samo neznatno mesto u društvu van svoga doma.  Na primer, nisu imale pravo glasa, fakultetsko obrazovanje im je bilo nedostupno, a udate žene nisu imale pravo ni na kakvu imovinu, čak ni onu koju su donele u miraz.  Njihov glas se nije čuo ni u društvu, ni u crkvi.  Tako je, na primer, Fini doveo do priličnog skandala kada je dozvolio ženama da javno svedoče pred publikom u kojoj je bilo i muškaraca i žena.

Položaj žena će lagano početi da se menja u doba reformi.  Oberlin koledž, radikalna i reformatorska ustanova, otvorio je tridesetih godina svoja vrata ženama, a između 1836.  i 1850.  većina saveznih država donela je zakone koji su se ticali prava udatih žena na sopstvenu imovinu.

Međutim, najveći podsticaj jačanju ženskih prava došao je kroz pokret protiv ropstva.  Krajem tridesetih godina neki od radikalnijih abolicionista, kakav je bio Garison (Garrison), dozvolili su ženama da govore na mešovitim skupovima, a 1838.  Garisonovo Društvo Nove Engleske za borbu protiv ropstva (New England Antislavery Society) počelo je da učlanjuje i žene.  Oko 1840.  godine “žensko pitanje” je dovelo do podele u pokretu za ukidanje ropstva.  Razlog podele je bilo šire filozofsko pitanje da li abolicionisti treba da se bore protiv svih nepravednih struktura, ili samo protiv ropstva.

U međuvremenu se “žensko pitanje” u okviru problema ropstva razvilo u zreli pokret za ženska prava tokom četrdesetih godina prošlog veka.  Žene školovane u duhu ideologije reformi primenjivale su ono što su znale o ograničavanju prava robova na sopstvenu situaciju.  Godine 1848.  reformatorke, na čelu sa Lukrecijom Mot i Elizabetom Kejdi Stenton /Lucretia Mott, Elisabeth Cady Stanton/ (obe borci protiv ropstva), podržale su organizovanje konferencije o ženskim pravima u gradu Seneka Folz, država Njujork.  Na tom sastanku je došlo do stvaranja pokreta za ženska prava koji će delovati do kraja devetnaestog veka i početkom dvadesetog.

“Žensko pitanje” je važno za proučavanje dela Elen Vajt jer je i ona bila žena u svetu muškaraca.  Ona ne samo da je bila žena koja je počela da govori pred mešovitom publikom 1845.  godine već i aktivista koji je preporučivao bolje obrazovanje za žene.  Osim toga, ona je na kraju postala poznati govornik ne samo među adventistima već i na širim skupovima.

Doduše, treba priznati da je gospođa Vajt potekla od metodista, sektora evangeličkog protestantizma koji je bio najnaklonjeniji javnoj ulozi žena na mešovitim skupovima.  Godine 1853.  Luter Li (Luther Lee), veslijevski metodista, održao je propoved rukopoloženja za Antoanetu D.  Braun (Antoanette D.Brown), koja je diplomirala na Oberlinu i verovatno bila prva žena koja je postala punopravni sveštenik u nekoj američkoj veroispovesti.  A početkom četrdesetih godina Fibi Palmer (Phoebe Palmer), koja nije bila zainteresovana da bude rukopoložena za sveštenika, počela je da brani pravo žena da drže propovedi na osnovu dara Duha crkvi na Dan pedesetnice i na osnovu obećanja: “I proricaće sinovi vaši i kćeri vaše.” Gospođa Palmer je pripadala istoj grani metodista kao i Elen Vajt.



Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati