Milenijalističke vizije

U Glavi prvoj primetili smo da su milenijalističke teme zaokupljale SAD pre Građanskog rata. Ovo interesovanje nije nestalo ni posle rata, ali je poprimilo neke nove osobine.

Perspektive Premilenijalizma

Uprkos “velikom razočaranju”, kada se Hristos nije pojavio 1844. godine, mileritski adventizam nije nestao. Međutim, posle tog datuma to više nije bio jedinstven pokret. Umesto toga, milerizam se pocepao na nekoliko denominacija, a adventizam sedmog dana je počeo kao najslabija od njih, da bi završio kao ubedljivo najjača u vreme smrti Elen Vajt 1915. godine.

Do tada je nekad moćna evangelička adventistička denominacija skoro prestala da postoji, dok je adventistički hrišćanski pokret stagnirao u pogledu širenja jevanđelja. S druge strane, adventisti sedmog dana ulazili su u sve brži program misija širom sveta, sa članstvom koje se neprekidno množilo. Ja sam u knjizi “Milenijalistička groznica i kraj sveta” (Millennial Fever and the End of the World) zastupao tezu da je razlog uspeha adventizma sedmog dana u tome što je on ostao veran Milerovim proročkim spoznajama i počeo da sebe smatra narodom proroštva sa zadatkom iz Otkrivenja 14,6-12 da trostruku anđeosku vest objavi celom svetu. Za razliku od njih, druge bivše mileritske grupe odustale su od Milerovog tumačenja biblijskih proročanstava i umnogome izgubile razlog da i dalje postoje kao zasebna verska tela. Ukratko, tajna uspeha adventizma sedmog dana je u njegovom osećaju proročkog identiteta. Elen Vajt je najviše pomogla adventizmu da shvati taj identitet i misiološke odgovornosti koje on povlači za sobom.

Uprkos relativnom uspehu koji je imao u drugoj polovini devetnaestog veka, adventizam sedmog dana nije bio najveća niti najuticajnija premilenijalistička grupa u SAD posle Građanskog rata. To mesto pripada dispenzacionalističkom pokretu čije je brzo jačanje počelo unutar denominacija sedamdesetih i osamdesetih godina. Konzervativni američki hrišćani u godinama posle Građanskog rata bili su prilično skloni premilenijalizmu. Mnogima se činilo da svet postaje sve gori, umesto sve bolji. Zbog toga su bili skloni da odbace postmilenijalizam sa njegovim učenjem da će se uslovi neprekidno poboljšavati sve dok se na Zemlji ne uspostavi Božje carstvo, i prihvate premilenijalističko učenje da je rešenje svetskih problema u Drugom Hristovom dolasku na početku hiljadugodišnjeg carstva.

Ali kome da se obrate? Na kraju krajeva, većina protestanata je smatrala da je 1844. godina “diskreditovala” mileritske oblike tumačenja proročanstava. Premilenijalistička teologija razvijena početkom veka u Velikoj Britaniji od strane Džona Nelsona Darbija (John Nelson Darby) sada je popunjavala tu prazninu. Dok su se mileriti i adventisti sedmog dana držali istoricističke škole tumačenja proročanstava, dotle su dispenzacionalisti bili futuristi. Istoricizam gleda na apokaliptično proroštvo kao na neprekidno dešavanje od vremena biblijskih proroka do Drugog Hristovog dolaska, dok futurizam smatra da će se veći deo apokaliptičnih proročanstava ispuniti neposredno pred Drugi dolazak. Iz perspektive dispenzacionalista nije se ispunio nijedan deo proročanstva od smrti apostola , iako takvi događaji kao što je povratak Jevreja u Izrael pripremaju put za njegovo konačno ispunjenje.

Ključni elementi u dispenzacionalističkoj šemi tumačenja proročanstava su glavna uloga Izraela u događajima poslednjeg vremena, tajno vaznesenje, ideja da je Bog imao nekoliko različitih dispenzacija ili perioda (obično sedam) tokom istorije sveta. U svakom od tih perioda Bog je na drugačiji način pristupao problemu greha i spasenja. Tako je, na primer, Božje postupanje prema grešnima variralo od perioda milosti do perioda zakona.

Darbijev dispenzacionalizam stigao je u SAD sedamdesetih godina kada je on obilazio zemlju i za svoju stvar pridobio dosta uticajnih evangeličkih pastora. Ovaj pokret se brzo širio u konzervativnim krugovima uz pomoć proročkih skupova. Krajem sedamdesetih godina vidimo i takve bivše mileritske vođe, kao što su Džosaja Lič /Josiah Litch/ (treći najuticajniji čovek u milerizmu) i Henri Dejna Vord /Henry Dana Ward/ (predsedavajući prvog mileritskog opšteg sabora) kako prilaze dispenzacionalističkom taboru.

Uprkos svojim problematičnim tumačenjima spasenja i proročanstava, ovaj pokret je lako našao saveznike među drugim konzervativnim evangelicima. Timoti Veber (Timothy Weber), vodeći istoričar tog pokreta, navodi da su razvoj darvinizma i kriticizam više vrste ohrabrivali ovakav savez. “Nastanak teološkog liberalizma”, pisao je Veber, “primorao je sve konzervativne evangelike da uđu u jedan tesno povezan, odbrambeni savez” do čega ne bi došlo u manje burna vremena. Godine 1909. ovaj pokret je dobio veliki podsticaj objavljivanjem “Skofildove referentne Biblije” (Scofield Reference Bible).

Postmilenijalističke Perspektive

Dok se veliki broj konzervativnih protestanata okrenuo premilenijalizmu u godinama posle Građanskog rata, dotle je mnogo liberalnih protestanata istrajalo u svom postmilenijalističkom verovanju. U stvari, njihov postmilenijalizam sasvim se lepo uklopio u Darvinovu filozofiju koju su nedavno bili prihvatili. Za mnoge liberale evolucija nije bila samo Božji način rada već i Božji način ostvarivanja svog carstva na Zemlji.

Tako je Džon Fisk (John Fiske) tvrdio da će konačni kraj “uticaja prirodne selekcije na čoveka” biti odbacivanje njegovog “životinjskog nasleđa” i postizanje mira na Zemlji. Fisk je smelo tvrdio da je “darvinizam taj koji je postavio ljudski rod na vrh viši nego ikad. Budućnost nam je osvetljena blistavim bojama nade. Napori i muke će nestati. Mir i ljubav će zavladati… Možemo da očekujemo vreme kada će ovozemaljska carstva u pravom smislu postati carstvo Isusovo i On će vladati večno, Car nad carevima, Gospodar nad gospodarima.”

Razmišljajući na isti način Džems Frimen Klark (James Freeman Clarke) u svom izričito evolucionističkom posmatranju najvećih svetskih religija zaključuje da “hiljadugodišnje carstvo još nije došlo… Mač još nije prekovan u raonik, niti je ostvaren sveopšti mir. Ipak, to je neizbežna tendencija u poretku stvari. Kako se znanje širi, kako bogatstvo raste, kako jača moralna snaga sveta, zakon sve više i više zamenjuje silu. Ljudi više ne nose mačeve… Gradovi se više ne utvrđuju zidinama… Oni su svi u mirnom naručju prirodnog zakona. Do sada je već prevladalo pomirenje. Samo države nastavljaju da se međusobno bore; ali blizu je čas kada će međunarodni zakoni, svetski parlament i konfederacija zauzeti mesto stajaćih vojski i oklopljenih mornarica” (podvukao autor).

Vreme i društvena reforma bili su ključni elementi liberalne eshatologije. Kad se ljudi poprave i isprave društvene nepravde, ovozemaljska carstva će evoluirati u carstvo Božje. Tako u liberalnom krilu protestantizma nalazimo naglasak na društvenom jevanđelju i društvenoj reformi (vidi Glavu 8). U korenu liberalnog shvatanja bila je ideja da ljudska bića postaju sve bolja i bolja te da će tako i nastaviti kroz obrazovanje i druge oblike društvenog usavršavanja, zahvaljujući neprekidnom procesu evolucije.

Milenijalističke Perspektive Države

Opstajući pored čisto verskih milenijalističkih perspektiva i često isprepletena s njima, isticala se stalna vizija milenijalističke sudbine Sjedinjenih Država. Senator Albert J. Beveridž (Beveridge), govoreći na izmaku veka pred Senatom na temu američke odgovornosti za imperijalizam, pomaže nam da sagledamo oblik te vizije. “Bog”, tvrdio je on, “nije hiljadu godina pripremao tevtonske narode koji govore engleski jezik samo za tašto i zaludno samoposmatranje i divljenje samom sebi. Ne. On je od nas načinio glavne svetske organizatore sa zadatkom da uspostavimo red tamo gde je vladao haos… On nas je učinio vičnim vladanju, tako da možemo da vladamo divljim i ostarelim narodima. Da nije takve snage kao što je naša, svet bi ponovo potonuo u varvarstvo i tamu. A od celog našeg roda On je obeležio američki narod kao svoj izabrani narod koji će konačno dovesti do iskupljenja čovečanstva.”

Sveštenik Džosaja Strong (Josia Strong) oglasio se sličnom trubom u svom uticajnom delu Naša zemlja (Our Country) 1885. godine. “Naš apel”, napisao je Strong, “nije Amerika radi Amerike. Jer, ako je ova generacija verna svom ubeđenju, Amerika treba da postane Božja desna ruka u Njegovoj borbi sa ljudskim neznanjem, i ugnjetavanjem, i grehom… Naša nacija je odabrana za doba koje će tek doći. Mi smo izabrani narod. Mi ne možemo da čekamo. Božji planovi neće čekati. Ti planovi kao da su nas doveli do jedne od završnih faza svetskog toka, u kojoj više ne možemo sigurno ploviti do svoje sudbine.” “Hristijanizovana Amerika znači hristijanizovani svet. A ako Amerika ne uspe, kaže profesor Park, ni svet neće uspeti. U ovoj krizi je hrišćanski rad /da se država održi protestantskom i vernom Bogu/ neuporedivo značajniji u SAD nego bilo gde drugde u svetu.”

Takvi izlivi nacionalnog milenijalizma nadahnuli su predsednika Vudroa Vilsona da povede SAD u Prvi svetski rat kao u krstaški pohod koji će okončati sve ratove i učiniti svet spremnim za demokratiju. Na sličan način, upravo je milenijalistička vizija, zajedno sa odanošću Bogu sadržanom u Božjem zavetu sa Amerikom, vršila stalan pritisak da se SAD održe kao hrišćanska država koja poštuje sve Božje zakone, uključujući i one vezane za svetost nedelje.



Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati