Tehnološki napredak

Početak devetnaestog veka nije bio samo doba nade u dolazak hiljadugodišnjeg carstva, oduševljavanja reformama i verskih inovacija; to je takođe bilo doba tehnološkog napretka. U stvari, bez tehnološke revolucije, tadašnji reformatorski i verski pokreti imali bi manje uspeha.

Vodena para je preobrazila saobraćaj i masovne komunikacije. Setimo se samo takvih inovacija kakve su bile železnica, parni brodovi i parna štamparska presa da bismo shvatili razmere tog preobražaja. Van carstva vodene pare nailazimo na takve pronalaske kakav je, recimo, telegraf. U ovom poglavlju ćemo se uglavnom pozabaviti štamparstvom i železnicom, jer su te dve inovacije najdirektnije uticale na rad Elen Vajt.

Revolucija u Štamparstvu

Kao što protestantska reformacija iz šesnaestog veka za svoj uspeh mnogo duguje Gutenbergovom pronalasku pokretnog sloga 1453. godine, tako i širenje reformatorskih i verskih ideologija početkom devetnaestog veka stoje u vezi sa odgovarajućom revolucijom u štamparstvu. Ne samo da je parna presa ubrzala proces štampanja posle 1822. već su to učinile i mašine za pravljenje i sečenje papira.

Rezultat je bio fenomenalan. Tako je, na primer, 1833. njujorški list Courier and Enquirer sa svojih 4.500 čitalaca imao najveću čitalačku publiku u gradu. Koštao je šest centi po primerku. Samo dve godine kasnije njujorški list Sun imao je dnevni tiraž od 53.000 primeraka po ceni od jednog penija. Za te dve godine proizvodni kapacitet se povećao sa 200 na 5.500 primeraka na sat, odnosno sa 2.000 na 55.000 primeraka dnevno.

Američko društvo za borbu protiv ropstva odmah je prihvatilo novu tehnologiju i počelo da zasipa celu državu štampanim materijalom – samo u 1835. godini sa više od milion primeraka. Uspehu te kampanje doprineo je i mladi saradnik Viljema Lojda Garisona po imenu Džošua V.Hajms.

Široka upotreba štampe od strane društvenih reformatora i verskih grupa počela je i pre pojave novina za peni, ali su sve manji troškovi štampanja veoma ubrzali taj trend. Jedan ushićeni sveštenik je 1839. primetio da je ”dobro vođen verski časopis kao hiljadu propovednika, koji lete u skoro svim pravcima, na konjima, u poštanskim kočijama, parnim brodovima, železničkim vagonima, brodovima, itd., itd., nudeći život i spasenje sinovima čovečijim u skoro svim podnebljima.” Godine 1823. Methodist Magazine je pisao da bi “verski časopis donedavno bio neobičan fenomen, ali da ih sada štamparska presa baca u skoro svim pravcima.” Oko 1830. SAD su imale 605 verskih časopisa od kojih je samo 14 postojalo pre 1790. Takođe, oko 1830. Američko biblijsko društvo i Američko traktatsko društvo godišnje su izrađivali više od milion Biblija, odnosno 6 miliona verskih pamfleta.

Mileriti, pod vođstvom Hajmsa, shvatili su duh novog doba štamparstva. Jedan pisac je Hajmsa nazvao “Napoleonom štampe”. A Nejtan Heč (Nathan Hatch), vodeći istoričar američke religije, opisuje Hajmsove izdavačke napore kao “do sada nezabeležen medijski blic” i kao “komunikacijski krstaški pohod bez presedana”. Približno četiri godine početkom četrdesetih Hajms je nadgledao distribuciju više od 5 miliona primeraka mileritske literature – skoro po jedan na svaka četiri stanovnika SAD.

Adventisti sedmog dana pošli su za mileritskim primerom. Jedna od tajni njihovog uspeha bilo je silovito širenje njihove vesti putem publikacija. Elen Vajt i njen muž bili su na samom čelu te kolone. Ne samo da je ona govorila Crkvi da se adventističke publikacije “moraju razvejavati unaokolo kao jesenje lišće” (4T 79) već je i predlagala da “se u velikoj meri kroz naše izdavačke kuće mora obaviti” završno delo Crkve na Zemlji (7T 140).

Jedan od rezultata takvog saveta bio je da su krajem devedesetih godina dvadesetog veka adventisti sedmog dana imali 55 izdavačkih kuća širom sveta, koje su štampale materijal na više od 235 jezika. Sama Elen Vajt, sa svojim delima prevedenim na skoro 150 jezika, jeste najviše prevođeni ženski pisac u istoriji i najprevođeniji američki pisac bez obzira na pol.

Napredak u Saobraćaju

Ako je štamparska revolucija omogućila štampanoj reči da dospe svuda, razvoj saobraćaja takođe je omogućio živim propovednicima da stignu na mnogo više mesta nego što je to ranije bilo moguće. Jedna od inovacija koja je Elen Vajt pomogla u njenom radu bila je vodena para uvedena za pokretanje brodova. Tako su joj parni brodovi pomogli da brže pređe Atlantik i Pacifik i da plovi rekama i kanalima širom SAD.

Međutim, nije vodena para primenjena na brodove toliko poboljšala njen verski rad koliko je to učinila železnica. Ono što je u njenoj mladosti bila prilično primitivna naprava, krajem šezdesetih godina već je povezivalo najudaljenije krajeve SAD i omogućavalo Elen Vajt i drugima da relativno brzo prelaze s kraja na kraj države u nastojanju da organizuju verske skupove na otvorenom i obave druge poslove. Železnica je omogućavala ljudima da za nekoliko dana stignu u mesta do kojih im je samo nekoliko godina ranije trebalo više meseci. Nepostojanje železnice bi u velikoj meri otežavalo rad Elen Vajt. Putovanje vozom omogućilo je i njoj i drugima da svoj verski rad prošire na celu zemlju.

Ipak, putovanje železnicom nije baš bilo lako, iako je predstavljalo poboljšanje u odnosu na ranija prevozna sredstva. Ono je zahtevalo mnogo izdržljivosti u godinama Građanskog rata i u decenijama iza njega. Ventilacija je obično bila slaba, a grejanje zimi poznato po neravnomernosti. Redovi vožnje su često bili haotični, a zaustavljanja radi uzimanja hrane grozna, ukoliko putnik ne bi sam poneo nešto za jelo. Leti je kroz otvorene prozore uletalo mnogo ugljenog pepela, dok bi zbog zatvorenih prozora vazduh bio topao, težak i zagađen mirisima viskija, duvana i tesno sabijenih ljudskih tela. Drvena sedišta su bila neudobna. Putovanje železnicom bilo je sve drugo samo ne prijatno. Tako je Lušijus Bib /Lucius Beebe/ (prijatelj železnica) napisao da se “američka publika vozi do prašnjavih odredišta u disciplinovanoj neudobnosti”.

Osim što su bili neudobni, vozovi si mogli biti i prilično opasni. Iako su, bez sumnje, bili bezbedniji od putovanja na konjima, koje je bilo deset puta smrtonosnije od današnje vožnje automobilom, do 1890. na železnicama je još uvek bilo više od 10.000 poginulih i 80.000 ozbiljno povređenih putnika godišnje, i to samo u SAD. To je skoro 30 smrtnih slučajeva i 230 teško povrđenih dnevno. U poređenju sa standardima iz 1890. godine putovanje savremenim vozovima i avionima je neuporedivo bezbednije. Deo problema sastojao se u tome što je u trci za zaradom zanemarena bezbednost putnika i radnika na železnici. Džordž T.Strong je reagovao na problem bezbednosti tako što je napisao da “mi nećemo putovati bezbedno sve dok neki pobožni, bogati i mnogo voljeni direktor železnice ne bude obešen zbog ubistva”.

Džems i Elen Vajt doživeli su svoj susret sa železničkom tragedijom 1854. kada je u nesreći stradalo najmanje četiri putnika, a teško povređeno mnogo više (vidi 1 Bio 294-297). Iako je Elen Vajt često ukazivala na probleme vezane za putovanje železnicom, ona je takođe bila potpuno ubeđena da je železnica pravi blagoslov za širenje trostruke anđeoske vesti. ”Pomoću železničkih pruga i linija na kojima saobraćaju parni brodovi, “ pisala je ona, “mi smo povezani sa svakim delom sveta i imamo pristup svakoj državi sa svojom vesti istine”(5T 381). Po njenom mišljenju, razvoj saobraćaja u devetnaestom veku omogućio je adventizmu sedmog dana da oko 1900. godine postane pokret svetskih razmera.



Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati