Veliko probuđenje

Dok su se novoformirane Sjedinjene Američke Države kretale kroz poslednju deceniju osamnaestog veka i prvu četvrtinu devetnaestog, suočile su se sa dva ozbiljna verska izazova. Prvi je bio izazov deizma, skeptičnog verovanja koje odbacuje hrišćanstvo sa svim njegovim čudima i natprirodnim otkrivenjem u Bibliji. Deizam je bio na čelu ideja koje će dovesti do sekularizma krajem devetnaestog veka.

Predrevolucionarni deizam je bio elitistički pokret u Americi i kao takav nije se činio previše opasnim za život i etičke principe republike i njenu misiju. Ali, to će se sve promeniti devedesetih godina osamnaestog veka posle zastrašujućih surovosti Francuske revolucije, koja je bila inspirisana deizmom i pojavom nove popularne deističke i antihrišćanske literature, kao što je Age of Reason (Doba razuma) Tomasa Pejna (1794).

Širenje agresivnih “deističkih društava” i pojava studenata koji su jedni druge nazivali Ruso i Volter sada su šokirali hrišćanske vođe. Mnogi su se plašili da sami koledži ne postanu rasadnici nove skeptične misli. Mladi Viljem Miler, iako sam nije bio student na koledžu, biće jedan od onih koje je zanelo tadašnje oduševljavanje deizmom.

Druga pretnja hrišćanskoj misiji nove države bila je zapadna granica koja se brzo širila iza Apalačkih planina. Mnogi su se brinuli da će se ljudi koji odlaze iz civilizovanih istočnih naseobina vratiti “varvarstvu”. Za pobožne ljude, naseobine iza zapadne granice bile su nepopravljivi Sodom. Tako je Piter Kartrajt (Peter Cartwright) pominjao svoje mesto iz rane mladosti u Kentakiju devedesetih godina osamnaestog veka kao “boravište ubica, konjokradica, drumskih razbojnika i varalica,” a Lorenzo Dou (Lorenzo Dow) govorio o ljudima iz zapadnog Njujorka kao o ”zemaljskom đubretu”.

Drugo Veliko Probuđenje

Suočene sa ovakvim opasnostima, Sjedinjene Američke Države doživele su najveći duhovni preporod u svojoj istoriji. Jedna od posledica bila je da se u periodu od 1800. do 1850. procenat članova crkve u državi povećao sa 5-10% na oko 25%, dok je posećenost crkava povećana sa 40 na 75%. Osim tih brojki, hrišćanstvo je doživelo renesansu u životu nacije. Jedan od rezultata te renesanse bila je hrišćanska milenijalistička energija sadržana u mnogim reformama o kojima ćemo govoriti u Trećem poglavlju.

Do 1830. Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville), poznati francuski putopisac, mogao da je da u saglasju sa ostalima izjavi da “ne postoji zemlja na celom svetu gde hrišćanska religija ima veći uticaj na ljudske duše od Amerike.”

Drugo veliko probuđenje, kako se počeo zvati duhovni preporod koji je trajao od približno 1790. do 1840, doprinelo je više nego bilo šta drugo pretvaranju Amerike u hrišćansku državu. Cela generacija Amerikanaca se od radikalizma s kraja osamnaestog veka i početka devetnaestog okrenula ka hrišćanskoj veri. I, važno je napomenuti da većina nije prihvatila liberalniji oblik hrišćanstva, već konzervativni evangelicizam koji je ozbiljno shvatao bukvalno tumačenje Biblije.

Tako, Viljem Miler, koji se vratio hrišćanstvu 1816. godine, nije bio usamljen na svom duhovnom putovanju od deizma ka hrišćanskoj veri. Ovo obraćenje osnivača adventizma desilo se u kontekstu snažog probuđenja. To probuđenje takođe je mnogo doprinelo formiranju Elen Vajt i drugih stvaralaca onoga što će u periodu od 1844. do 1861. postati adventizam. Njihov svet je bio hrišćanski, posvećen Bibliji, prožet očekivanjem u milenijalističkoj veri, i reformatorski nastrojen u društvenim i ličnim sferama.

Može se smatrati da je Drugo veliko probuđenje imalo tri faze. Prva je bila između 1795. i 1810, uglavnom na nenaseljenom Zapadu, u državama Tenesi i Kentaki. Zapadna faza Probuđenja donela je velike skupove na otvorenom prostoru sa njihovim uzbudljivim propovedima o preporodu, oduševljenim pevanjem i snažnim fizičkim reakcijama vernika. U narednom odeljku vratićemo se ovim okupljanjima.

U drugoj fazi Probuđenja težište oživljavanja se pomerilo ka Istoku, gde su takvi uticajni sveštenici kao što je bio Lajman Bičer počeli da u severnoatlantskim državama drže propovedi u tom maniru. Takve propovedi učinile su mnogo na revitalizaciji vere u naseljenijim oblastima države. U isto vreme istočna faza oživljavanja počela je da pomera teologiju Nove Engleske sa puritanskih verovanja u predodređenost ka poziciji koja je više u saglasju sa slobodnom voljom i delotvornošću ljudskog napora.

Posle 1825. duša pokreta Probuđenja postaje Čarls G. Fini (Charles G. Finney) čiji je uspeh na oživljavanju vere počeo u severnom delu države Njujork, da bi se na kraju proširio na velike gradove Istočne obale, među kojima valja pomenuti Njujork , Boston i Filadelfiju. Fini, koji je bio Bili Grejem svog vremena, otac je savremenog evangelizma.

Dok je jedan od vodećih učesnika Velikog probuđenja tridesetih godina osamnaestog veka tvrdio da je bio “iznenađen” tim oživljavanjem, Fini je u skladu sa svojom doktrinom, koja je sadržavala manje predodređenosti, od oživljavanja napravio čitavu nauku stotinak godina kasnije. ”Oživljavanje vere”, tvrdio je on, “nije nikakvo čudo… U religiji nema ničega što prevazilazi obične sile prirode.” Kao što je dobro ratarstvo rezultat činjenja pravih stvari, tako je i sa oživljavanjem. Božji blagoslov obično dolazi seljaku koji je dobro poorao i nađubrio svoju zemlju. Božji blagoslov u kombinaciji sa mudrim ljudskim naporom predstavlja tajnu oživljavanja. Oživljavanje može da počne bilo kada ako se koriste odgovarajući metodi. Evangelisti su sada koristili metod umesto kalvinističke predodređenosti iz ranijeg probuđenja. Samodovoljnost kulture u graničnom području, koja je imala iskustva sa činjenjem nemogućeg, lagano je prešla u oživljavanje. Farmer koji bi samo sedeo i čekao rezultate Božje predodređene volje, po Finiju, loše bi se proveo.

Centralno mesto u Finijevom uspehu imale su njegove “nove mere” – javna poimenična molitva za obraćenje ljudi, pretvaranje klupe ispred crkve u “klupu uznemirenih”kojoj su grešnici mogli prići dok se bore da uđu u raj, skandalozna praksa dozvoljavanja ženama da svedoče i javno se mole pred mešovitom muško-ženskom publikom i “produženi sastanak”. Produženi sastanak je bila kampanja oživljavanja na nivou celog grada koja je trajala nekoliko nedelja. Ovakvi sastanci su uzbuđenja karakteristična za skupove na otvorenom umnogome prenosili na sam grad.

Krajem tridesetih, ponesenost oživljavanjem iz perioda od 1825. do 1835. počela je da opada. Osim toga, panika iz 1837. (ekonomska depresija) i njene posledice, koje su se osećale i početkom naredne decenije, umanjile su optimizam mnogih Amerikanaca u pogledu mogućnosti da se ljudskim trudom dođe do hiljadugodišnjeg carstva. Zbog toga verovatno nije slučajno da je oduševljenje za premilenijalizam Viljema Milera veoma poraslo u periodu od 1838. do 1839. U nemirnom svetu kasnih tridesetih Milerovo učenje je počelo da zvuči logično mnogim ljudima. Ljudi su počeli da traže odgovore i u ličnom životu i u svetu koji ih je okružavao.

Zapažen kao propovednik koji ima odgovore, Miler je dobio bujicu poziva da drži propovedi o oživljavanju vere krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina devetnaestog veka u evangeličkim crkvama. Pastori su u Viljemu Mileru videli čoveka koji može da oživi posustale evangeličke napore Drugog velikog probuđenja. Tako je nekoliko stručnjaka za istoriju američke religije videlo milerizam kao završni segment Probuđenja. Everet Dik (Everett Dick) ukazao je na činjenicu da je najveći broj novih vernika (kod raznih verskih denominacija) zabeležen tačno u vreme kada je Miler očekivao drugi Hristov dolazak. A Ričard Kerverdin (Richard Carwardine) primećuje da je “strogo statistički gledano, vrhunac Probuđenja bio u toj adventističkoj fazi od 1843-44.”

Mileritski pohod, prema tome, ne treba smatrati pokretom odvojenim od Drugog velikog probuđenja, već njegovim nastavkom. Zbog toga je Dik verovatno u pravu kada kaže da se delovanje “Viljema Milera s pravom može smatrati najvećim evangelističkim uticajem u severoistočnim državama SAD u periodu od 1840. do 1844”. Elen Vajt će biti jedan od njegovih obraćenika.

Međutim, nažalost po Milera i njegovu stvar, većina onih koje su adventistički propovednici obratili do polovine 1842. verovatno je prešla u opšte evangeličko hrišćanstvo, ne prihvativši konkretnu adventističku doktrinu o premilenijalizmu. Ali, to će se promeniti sa približavanjem milerizma predskazanom kraju sveta 1843/1844.

Skupovi na Otvorenom (pod Šatorima)

Kao što smo ranije rekli, skupovi na otvorenom (pod šatorima) uglavnom su se organizovali u graničnom području. Pošto je mnogo toga što se dešavalo na takvim skupovima bilo tipično za evangeličku religiju običnih ljudi u prvoj polovini devetnaestog veka, malo ćemo se zadržati na toj temi.

Skup na otvorenom kao takav nastao je u okrugu Logan, Kentaki, 1800. godine. Najčuveniji takav skup održan je naredne godine u Kejn Ridžu (Cane Ridge), takođe u Kentakiju. Stručnjaci procenjuju da je prisustvovalo između 10.000 i 25.000 ljudi. Čak je i brojka od 10.000 bila impresivna za vreme kada je najveći grad u državi imao samo 1.795 stanovnika.

Godišnji verski skup na otvorenom za mnoge ruralne stanovnike Zapada bio je glavni društveni događaj u godini. Cele porodice putovale su i po 100 milja da bi doživele atmosferu takvog skupa.

Kejn Ridž je postao uzor za skupove na otvorenom u prvoj polovini devetnaestog veka. Jedno od glavnih obeležja ovakvih skupova bilo je emocionalno uzbuđenje. Džejms Finli (James Finley) koji se obratio i prihvatio život službe za druge u Kejn Ridžu daje nam da naslutimo dinamičnost tog skupa. “Galama je bila,” opisuje on u svojoj autobiografiji, “kao huk Nijagare. Ogromno more ljudi talasalo se kao u oluji. Izbrojao sam sedam sveštenika koji su istovremeno držali propoved, neki stojeći na panjevima, neki na kolima, a jedan je stajao na drvetu koje je bilo palo preko drugog drveta. Neki ljudi su pevali, neki se molili, neki tražili milost najtužnijim glasovima, dok su drugi vikali iz sve snage… Osećao sam se kao da ću pasti na zemlju. Izgledalo je kao da neka čudna natprirodna sila prožima sve prisutne… U jednom trenutku video sam najmanje petsto prosto pokošenih ljudi (tj.”pogubljenih u Duhu”), kao da je na njih otvorena vatra iz baterije od hiljadu topova, a odmah zatim začuli su se krici i uzvici koji su parali sama nebesa.”

Propoved je bila centralni događaj. Snažne propovedi predstavljale su obavezni deo. Za ljude i žene navikle na težak život, blage besede nisu bile dovoljne. Tipičan obrok propovedi sastojao se od slikovitih opisa pakla sa jedne strane, i sreće i mira spasenja, sa druge.

Fransis Troloup (Frances Trollope), Engleskinja koja je putovala po Sjedinjenim Američkim Državama 1827. godine, opisuje nam kako je to propovedanje izgledalo. ”Propoved”, primećuje ona, “vrlo je bila rečita, ali zastrašujuća. Propovednik je opisivao, sa jezivom detaljnošću, poslednje trenutke ljudskog života koji se gasi, a zatim postepeno propadanje posle smrti, koje je pratio kroz svaki proces do poslednje odvratne faze raspadanja. Iznenada menjajući glas… do užasnutog vriska, “on se sagnuo da osmotri ponor pakla. Zatim nam je ispričao šta je tamo video… Nije izostavio ništa što vatra, plamen, gorući sumpor, istopljeno olovo ili usijana klešta mogu da naprave, “dok su meso, živci i tetive” čoveka na mukama “poigravali… Znoj je tekao potocima niz lice propovednika; oči su mu kolutale, pena mu je izbijala na usta i svaka crta njegovog lica izražavala je užas koji bi ga obuzeo da je stvarno gledao scenu koju je opisivao.”

Do tada je već svako lice skupa vernika bilo ”bledo i užasnuto”. Zatim je ustao drugi propovednik “i počeo nekim ulagivački ljubaznim tonom da pita skup da li je ono što je njihov dragi brat govorio doprlo do njihovih srca? ”Onda dođite!” nastavio je on, pružajući ruke ka njima, “dođite k nama i recite nam to, i mi ćemo učiniti da vidite Isusa, dragog plemenitog Isusa, koji će vas spasiti. Ali, vi Mu morate prići!…Noćas ćete Mu reći da Ga se ne stidite… mi ćemo isprazniti klupu da u nju sednu nespokojni grešnici. Dođite, onda! Priđite “klupi nespokojnih” i mi ćemo vam pokazati Isusa! Dođite! Dođite! Dođite!” Ovo je naravno bio samo početak emocionalnog poziva dok su se grešnici rvali sami sa sobom na samoj ivici večnog pakla.

Za evangelike s početka devetnaestog veka do obraćenja je dolazilo posle jasno određenog redosleda događanja. Prvo, pod uticajem propovedi o oživljavanju čovek bi osećao sve veću krivicu i sopstvenu grešnost. Zatim bi došlo zastrašujuće saznanje da je pakao potpuno zaslužena kazna za takvog nitkova. Treće, tako ”slomljen pred Gospodom”, grešnik bi, lišen gordosti i samopoštovanja, bio spreman da se prepusti Božjoj milosti. Posle toga, ako bi Bog izabrao tu osobu za spasenje, on ili ona mogli bi osetiti tračak nade i tako iz stanja osuđenosti i straha preći u stanje nadanja. “I na kraju”, kaže Bernard Vajsberger (Weisberger), “on bi mogao doživeti emocionalni vrhunac, koji se kod nekoga manifestovao kao posebno ”krštenje duše”, a kod nekog drugog kao unutrašnji, nepogrešivi znak da je oproštenje dobijeno i da mu je u raju spremljena kruna slave.”

Obraćenja grešnih obično su se dešavala u nekom određenom periodu vremena, ali kad bi se dogodila istovremeno za više ljudi na takvim skupovima na otvorenom, onda je u pitanju bilo probuđenje.

Takav je bio svet oživljavanja vere u kome je odrasla Elen Vajt, iako je većina crkvenih pravaca do tridesetih godina devetnaestog veka odustala od skupova na otvorenom, osim metodista koji su ih dosta “pripitomili” time što su planirali svaki detalj i odredili stroga pravila za obuzdavanje neželjenih izliva verskog uzbuđenja. Upravo ovakvu “pitomiju” verziju skupa na otvorenom upoznala je Elen Harmon kao devojčica, iako je i to prema merilima dvadesetog veka bilo prilično živo i uzbudljivo. Pentekostalni duh je uvek nekako vrebao pod površinom religije u devetnaestom veku.

Iako je Elen Vajt pozitivno reagovala na oživljavanje i skupove na otvorenom tokom celog svog života, nije se slagala sa tadašnjim propovedima o vatri pakla. Ne samo da ju je u mladosti (LS 31, 49, 50) mučio strah od osvetoljubivog Boga koji bez prestanka, i za sva vremena, muči ljude u paklu, već je i smatrala da takvo učenje nije po Bibliji. Kasnije će napisati da “ljudski um uopšte ne može da zamisli koliko je zla nanela jeres o večnim mukama.” Takav koncept nije bio u skladu sa Božjom ljubavlju i dobrotom (GC 536). U njeno vreme mnogi su potpuno odbacili Bibliju, baš zbog propovedi o paklu. Sredinom veka javili su se univerzalisti koji su otišli u drugu krajnost tako što su učili da će Bog spasiti svakoga, bez obzira kako veruje ili živi. Po mišljenju Elen Vajt, lažna slika Boga iz propovedi o paklu “milione je pretvorila u skeptike i nevernike”(GC 536).

Elen Vajt je takođe negativno reagovala na mišljenje da je obraćenje jasno definisan proces čiji je vrhunac doživljaj ekstaze. Takvo očekivanje ju je u mladosti bacilo u duboko očajanje, jer nije mogla da potvrdi da se to i njoj desilo. No, bila je sigurna da voli Isusa i već je u ranoj mladosti spoznala da ju je Bog prihvatio i oprostio joj grehe. Kao odgovor na ono što je smatrala štetnim učenjem, ona je kasnije pisala da “neka osoba možda neće moći tačno da utvrdi vreme ili mesto, ili da sagleda sled okolnosti u procesu obraćenja, ali to ne znači da do obraćenja nije došlo”(SC 57).

Oživljavanje i Misionarski Rad

Talas oduševljavanja misionarskim radom, nezabeležen u istoriji protestantizma, pratio je Drugo veliko probuđenje. Izgledalo je da prvi put u svojoj istoriji protestantske crkve u potpunosti shvataju kolika je njihova odgovornost za propovedanje jevanđelja celom svetu. Ovo novo oduševljenje za opšti misionarski rad bilo je mnogostrano i trajalo je tokom celog devetnaestog pa sve do početka dvadesetog veka.

Era novih misija počela je u Engleskoj 1793. kada je Viljem Keri (William Carey) otplovio u Indiju. Zatim su 1795. britanski kongregacionalisti osnovali Londonsko misionarsko društvo za pomoć misijama u inostranstvu.

Događaji su se odvijali na sličan način i u Sjedinjenim Američkim Državama. Oduševljenje za misije u inostranstvu se prvi put javilo 1806. Zatim je 1812. prvih pet američkih misionarara otplovilo u Indiju pod pokroviteljstvom Američkog odbora komesara za misije u inostranstvu (American Board of Commissioners of Foreign Missions), koji je osnovan 1810. Američki odbor će biti prva od mnogobrojnih agencija osnovanih početkom devetnaestog veka za slanje misionara u svet.

Strane misije su, međutim, bile tek početak oduševljavanja u procesu nastojanja protestantskih crkava da šire hrišćansku vest. Američko biblijsko društvo je osnovano 1816, Američki savez nedeljnih škola (American Sunday School Union) 1824, Američko društvo za traktate (American Tract Society) 1825. i Američko domaće misionarsko društvo (American Home Missionary Society) 1826. Ova i slična društva bila su inspirisana milenijalističkom vizijom ne samo da pronesu jevanđelje po celom svetu, već i da od Amerike naprave hrišćansku državu i sačuvaju je kao takvu. U devetnaestom veku svest o misiji prožimala je američku versku atmosferu u neviđenom obimu. Strukture i procedure određene od strane takvih društava za evangeliziranje ljudi u svetu biće od pomoći milerizmu četrdesetih godina, a kasnije i adventistima sedmog dana. Svest o misiji je predstavljala bitan deo sveta Elen Vajt.



Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati