Verski impulsi

Svet u promenama krajem devetnaestog veka imao je određeni uticaj na tadašnja religijska događanja. Različite reakcije na ono novo na intelektualnom planu postepeno će zabadati klin u središte evangeličkog protestantizma, tako da će na kraju dovesti do cepanja ovog pokreta na fundamentalističko i moderno krilo. Osim toga, religija će upotrebiti organizacione strategije i metodoligije velikih poslovnih poduhvata da bi evangelizirala nove urbane metropole. Isto tako, stavljanje najsnažnijeg akcenta na strane misije u istoriji protestantizma pridružiće se poslednjem velikom naletu imperijalizma SAD i zapadnoevropskih sila devedestih godina prošlog veka. Verska kretanja u drugoj polovini devetnaestog veka bukvalno će promeniti izgled verskog pejzaža.

Probuđenje i Uloga D. L. Mudija (Moody)

Jedna od najuočljivijih karakteristika religije s kraja devetnaestog veka bio je upadljiv uspeh Dvajta L. Mudija (Dwight L. Moody). Rođen u porodici skromnog imovnog stanja, Mudi je rano odlučio da postane uspešan kapitalista. I možda bi postao jedan od Karnegijevih, Rokfelerovih ili MakKormikovih svoga vremena da nije došlo do njegovog duboko iskrenog obraćenja u hrišćanstvo pedesetih godina. Posle toga je svoje velike preduzetničke sposobnosti posvetio poslu pridobijanja duša za Hrista.

Dok je Čarls Fini dvadesetih i tridestih godina postizao svoje najveće uspehe u zajednicama koje su retko bile veće od 10.000 ljudi, Mudijevi napori bili su usredsređeni na velike gradove od milion i više stanovnika. U takvim gradovima bilo je mnogo onih koji su otišli sa farmi i iz malih gradova radi uzbuđenja i mogućnosti koje im je veliki grad pružao. U tom procesu mnogi su za sobom ostavili svoju versku pripadnost i praksu, što je bilo prilično lako u svetu u kome ih društveni pritisci ruralne zajednice više nisu opterećivali. Osim toga, veliku grupu ljudi koji nisu pripadali nijednoj crkvi činile su stotine hiljada novih doseljenika sa svojim čudnim običajima i neprotestantskim religijama.

Kao seljače iz Nove Engleske Mudi je znao da “voda teče nizbrdo” i bio ubeđen da su u životu države “najviša brda upravo gradovi”. Ako se ti gradovi mogu pridobiti za protestantizam, smatrao je Mudi, “uzburkaćemo celu državu”. Konzervativni bogatiji slojevi su uglavnom delili Mudijeve nade. Plašeći se neobraćenog proletarijata, oni su davali novac i moralnu podršku Mudijevoj borbi za probuđenje i oživljavanje vere iako je izgledalo kao da ih više interesuje društvena stabilnost nego sama njegova jevanđeljska poruka.

Njegovi skupovi doneli su žar okupljanja na otvorenom prostoru i u velike gradove. Uz taj entuzijazam išle su organizacione sposobnosti koje je razvio kroz rad i bavljenje poslovima. Mudijevi pohodi nisu ništa prepuštali slučaju. Postojali su komiteti za sve, čak i izvršni komitet koji se starao o dobrom funkcionisanju ostalih komiteta. Mudi je takođe u najvećoj meri koristio prednosti modernog reklamiranja. Kada se neko požalio da je ispod časti reklamirati verske usluge, Mudi je odgovarao da on to smatra časnijim od propovedanja praznim klupama.

Mudijeve klupe bile su sve drugo osim prazne. Njegovi evangelistički timovi bili su organizovani po uzoru na masovnu industriju radi prerade sirovog materijala iz mnogoljudnih gradova u gotov protestantski proizvod. Njegov način rada postaće uzor za masovni evangelizam Bili Sandija (Billy Sunday) i Bili Grejema u dvadesetom veku.

Mudijeva teološka poruka je bila jednostavna. Tri teze njegovog jevanđelja bile su da su ljudi uništeni grehom, iskupljeni od strane Hrista i da se mogu ponovo roditi uz pomoć Svetog Duha. Sve što treba da rade da bi bili spaseni jeste da hoće da veruju. Mudi je propovedao sa osećajem velike hitnosti. “Ja na ovaj svet gledam kao na brod koji tone”, govorio je on. “Bog mi je dao čamac za spasavanje i rekao mi: ‘Mudi, spasi sve koje možeš.’” On nije mnogo mario za to kojoj će denominaciji pojedinci odabrati da priđu, važno mu je samo bilo da uđu u čamac za spasavanje.

Dva aspekta Mudijeve teologije imala su naročito velik uticaj na protestantizam u fazi promena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Prvi je bio taj da je on kao premilenijalista isticao Drugi Hristov dolazak kao jedino rešenje za svet koji je beznadežno izgubljen u grehu. To isticanje je učinilo mnogo na pripremi mnogih konzervativaca da prihvate sve jači dispenzacionalizam toga doba (vidi Glavu 7).

Drugi aspekt Mudijeve teologije koji je uticao na protestantski svet tog vremena bio je njen nedostatak sadržaja. Taj nedostatak, zajedno sa činjenicom da je Mudi insistirao na tome da se sve protestantske crkve ujedine radi podrške njegovim pohodima na gradove, bez sumnje je doveo do spoljašnog ujedinjavanja liberala i konzervativaca. Ali, ta spoljašna koalicija je možda dugoročno uticala na pogoršanje krize u protestantizmu na početku dvadesetog veka, pošto su stvarne razlike između modernista i fundamentalista ostale skrivene sve dok nije bilo prekasno za umerenu raspravu do koje je moglo ranije doći da nije bilo umirujućeg efekta popularnog prividnog jedinstva.

Nastanak Protestantskog Liberalizma

Jedno od centralnih verskih pitanja druge polovine devetnaestog veka bilo je kako se odnositi prema novim intelektualnim i društvenim kretanjima koja su preplavila Zapadni svet (vidi Glavu 6). Jedna od reakcija poznata je pod imenom protestantski liberalizam ili modernizam.

U suštini, takva liberalna reakcija predstavljala je iskreni pokušaj da se hrišćanska vera sačuva putem prilagođavanja tradicionalnog hrišćanstva problemima moderne kulture. Nažalost, taj proces je doveo do takve transformacije verovanja da protestantski liberalizam jedva da je ličio na veru nasleđenu od reformatora.

Iako je liberalni protestantizam bio donekle prisutan u SAD i pre Građanskog rata, preko takvih pokreta kakvi su bili unitarizam i transcendentalizam, liberalizam je tek posle rata počeo da se razvija kao jedan od glavnih tokova u protestantskim denominacijama. I mada su se pojedini liberalni teolozi međusobno razlikovali, ipak su svi bili naklonjeni nekim glavnim principima i temama.

Centralno mesto u liberalnom sistemu vere je imanentnost Boga u prirodi i istoriji. Modernisti su zastupali tezu da je Bog prisutan u istoriji i kulturi i da se kroz njih otkriva. Bog deluje putem prirodnih zakona uopšte, i kroz proces evolucije ponaosob. Liberali su, visoko ceneći nauku, praktično odbacili sva čuda, uključujući tu i takva centralna hrišćanska verovanja kakva su ovaploćenje i uskrsnuće Isusa Hrista.

Drugi noseći stub poimanja stvari kod liberala jeste da su ljudi u suštini dobri. Zbog toga su imali veoma optimističko mišljenje o mogućnostima ljudskog roda da se popravi zahvaljujući pojedincima koji rade za opšte dobro. Pošto su avangarda evolucije, ljudska bića mogu pomoći Bogu da stvori carstvo nebesko na Zemlji.

Treće verovanje liberala bilo je da greh nije pobuna protiv Boga, već posledica neznanja odnosno životinjskih ostataka evolucionog nasleđa. Ovakvo verovanje je podrazumevalo da nam, ukoliko želimo da rešimo problem greha, nije potrebno obraćenje, već obrazovanje i društvena reforma. Obrazovani ljudi će prirodno raditi ono što je ispravno.

Četvrti koncept liberala odnosio se na Hrista. Oni su odbacivali tezu o žrtvovanju umesto čoveka i isticali Hrista kao najbolji primer onoga šta jedan pojedinac može da postane.

Tesno povezano sa njihovim shvatanjem Hrista kao “primera” a ne ka “Spasitelja” bilo je postavljanje etike (ispravnog ponašanja) umesto doktrine (ispravnog verovanja) u središte njihovog poimanja hrišćanstva. Doktrina i načela vere bili su, po njima, ostaci prošlosti.

Šesti stub liberalizma odnosio se na evolucionističko shvatanje samog Svetog pisma. Biblija više nije bila natprirodni proizvod Svetog Duha, već zbirka mitova i primitivnih shvatanja, veoma sličnih onim koje nalazimo kod drugih manje razvijenih kultura. Tako, Biblija nije toliko Božje otkrivenje ljudskom rodu, koliko nastojanje da se dosegne Bog. Takvo verovanje je omogućilo liberalima da bez problema prihvate radikalne rezultate više kritike i nauke o evoluciji.

Sedmo načelo liberalizma je glasilo da je misija Crkve da pomogne ostvarivanju carstva nebeskog putem verskog obrazovanja i društvene reforme. Ovo verovanje ih je usmerilo ka nečem što je postalo poznato pod imenom Društveno jevanđelje (Social Gospel) uz aktivno učešće Crkve u ispravljanju društvenih nepravdi izazvanih brzom urbanizacijom i industrijalizacijom krajem devetnaestog veka. Društveni jevanđelisti su smatrali da hrišćanstvo ne treba da primenjuje Hristovu etiku samo na živote pojedinaca, već i na ekonomske i političke strukture. Kao i kod postmilenijalizma iz perioda pre Građanskog rata, carstvo Božje ne može doći pre nego što se sprovede društvena reforma.

Početak dvadesetog veka je zatekao liberale uverene u budući dolazak carstva nebeskog. Jedan od njihovih vođa je 1900. napisao da “ulazimo u novi vek sa više nade, obećanja i mogućnosti nego ikada ranije u istoriji ljudskog roda”. Takva vera nije mogla ni da zamisli dva svetska rata, veliku depresiju i atomsku pretnju koji će toliko učiniti da pomute viziju liberala.

Reakcija Konzervativaca

Blago rečeno, nisu svi protestanti bili zaljubljeni u ono što su mnogi počeli da nazivaju Novom teologijom. Niti je, pak, liberalizam lako i brzo preuzeo kontrolu nad denominacijama glavnog toka. Taj proces će trajati od sedamdesetih godina devetnaestog veka do kraja dvadesetih godina dvadesetog veka, sa liberalnom klikom koja će sve dublje zalaziti u severne ogranke takvih crkava kakve su bile prezbiterijanci, metodisti i baptisti. Međutim, u svakoj denominaciji su ostali veliki i moćni tabori konzervativaca.

Konzervativni evangelici bili su skloni tome da na liberalsko prilagođavanje nauci i kulturi gledaju kao na rasprodaju izvornog hrišćanstva. U decenijama posle Građanskog rata oni će biti sve militantniji u pokušaju da zaštite i definišu ono što su smatrali suštinom hrišćanske vere. Njihove definicije su, naravno, bile reakcija na program rada liberala.

Godine 1910. Opšta skupština Severnih prezbiterijanaca usvojila je deklaraciju od pet tačaka o “osnovnim” doktrinama. To su bile (1) nepogrešivost Svetog pisma, (2) rođenje Hrista od strane device, (3) Njegovo ispaštanje umesto čoveka, (4) Njegovo telesno uskrusnuće, i (5) istinitost čuda. To nije bila prva takva lista, niti će biti poslednja. Neke grupe dispenzacione orijentacije stavile su premilenijalni Hristov povratak umesto tačke 5 na listi prezbiterijanaca. Drugi su naglašavali da je stvaranje značajnije od evolucije, da je ljudska priroda degradirana i da je potrebno spasenje kroz veru u Hristovu žrtvu, kao i verbalnu prirodu nadahnuća. U stvari, upravo su to verbalno nadahnuće Biblije i njena nepogrešivost postali središte borbe između liberala i onih koje poznajemo kao fundamentaliste.

Tačan sadržaj raznih lista nije ni blizu onoliko važan kao činjenica da je do velike podele u protestantskim redovima došlo zbog pitanja kako ljudi treba da se odnose prema promenama na intelektualnom i društvenom planu.

Kao što se moglo i očekivati, adventizam sedmog dana se istorijski identifikovao sa konzervativcima u svim prethodno navedenim tačkama, osim verbalnog i nepogrešivog nadahnuća, jer Biblija ni o jednom ne govori izričito. Godine 1883. ova denominacija je zvanično odbacila verbalno nadahnuće na zasedanju svoje Generalne konferencije. Doneta odluka je glasila: “Mi verujemo da Bog svojim slugama daje svetlost posredstvom prosvećenja uma, prema tome kroz misli, a ne (osim u retkim slučajevima) preko samih reči za izražavanje tih ideja” (RH, 27.nov.1883). Elen Vajt je imala isto mišljenje. Godine 1886. ona je napisala da “ nisu nadahnute reči Biblije, već su ljudi nadahnuti. Nadahnuće ne deluje na čovekove reči ili njegove izraze, već na samog čoveka, koji pod uticajem Svetog Duha biva sav prožet mislima” (ISM 21). Ona je takođe odbacivala tezu o nepogrešivosti (da Biblija ne može imati bilo kakvih činjeničnih grešaka, čak ni u detaljima) koju su postavili fundamentalisti (za ovo videti moju knjigu Reading Ellen White /Čitajući Elen Vajt) str.105-112). S druge strane, ona nije imala nikakvih sumnji u pogledu božanskog nadanuća cele Biblije. Po njoj je to Božja autoritativna reč.

Ako se izuzme verbalna i nepogrešiva priroda nadahnuća, Elen Vajt je bila u suštinskoj harmoniji sa konzervativcima koji su se borili protiv novih ideja liberala. Ona je naročito čvrsto branila tezu o tome da grešnik nema nikakve nade van Hrista. Odgovarajući na liberalsko mišljenje o usavršavanju i dobroti ljudi, ona je napisala da “obrazovanje, kultura, snaženje volje, ljudski napori, sve to ima svojuoblast delovanja, ali je tu bespomoćno. Možda se time može postići spoljašnja ispravnost ponašanja, ali se ne može promeniti srce; ne mogu se pročistiti izvori života. Mora da postoji neka sila koja deluje iznutra, jedan novi život odozgo, da bi čovek mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos. Samo Njegova milost može da pokrene uspavane sposobnosti duše i da je privuče Bogu, svetosti” (SC 18). Za Elen Vajt Hristos nije prvenstveno primer, već Spasitelj koji je “pretrpeo smrt koja je trebalo da bude naš deo, da bismo mi mogli primiti Njegov život” (DA 25). Ona je sebe odlučno postavila u konzervativni tabor kad je reč o grehu i spasenju.

Oživljavanje Svetosti

Osim sve veće borbe između liberalnih i konzervativnih protestanata i vodeće uloge D.L.Mudija u masovnom evangelizmu, krajem devetnaestog veka takođe je zabeležen nastanak crkava za dostizanje svetosti, dok je u prvim godinama dvadesetog veka došlo do pojave modernog pentekostalizma.

Oživljavanje svetosti ima korene u veslijevskom i oberlinskom zanimanju za savršenstvo u godinama koje su prethodile Građanskom ratu (o čemu sam govorio u Glavi 4). Rat je umanjio početno oduševljenje pokretom, ali je do njegovog uskrsnića došlo 1867. kada je osnovano Nacionalno društvo za unapređenje svetosti (National Campmeeting Association for the Promotion of Holiness). Vodeći ljudi tog društva smatrali su da se učenju o hrišćanskom savršenstvu ne posvećuje potrebna pažnja u glavnoj struji metodizma i drugim denominacijama. Zbog toga su počeli da pomažu letnja okupljanja u kampovima kako bi se to ispravilo. Ubrzo su takođe osnovali Nacionalnu izdavačku asocijaciju za unapređenje svetosti (National Publishing Association for the Promotion of Holiness) i inostranu misionarsku organizaciju. Tako je pokret počeo da prima neke od atributa denominacije.

Mada su na čelu nacionalnog pokreta za unapređenje svetosti obično stajali metodisti, regionalni pokreti bili su pod manjim uticajem metodista, i težeći da budu nezavisniji u svojoj verskoj orijentaciji, često su funkcionisali kao neka vrsta crkava. Do osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka veliki broj pristalica svetosti udaljio se od svojih crkava i javio se snažan implus “za odvajanje” dok su mnogi lideri pokreta zagovarali osnivanje posebnih crkava svetosti u kojima bi mogli slobodno da govore o značaju Svetog Duha i savršenstva, a istovremeno izbegli skretanje ka teološkom liberalizmu koji je već bio zarazio metodizam i druge glavne denominacije. Zagovornici svetosti su sebe na mnogo načina videli kao povratnike na “starovremsku religiju”.

Na kraju je iz pokreta za postizanje svetosti poniklo nekoliko novih denominacija. Među njima su najveće bile nazarenska i Božja crkva /Church of God/ (Anderson, Indijana). Osim toga, neke od već afirmisanih verskih institucija, kakve su bile Vojska spasa i Slobodna metodistička crkva, usvojile su učenje o svetosti.

U ovom učenju na prvom mestu je potpuno posvećenje, koje se često pominje kao hrišćansko savršenstvo, drugi blagoslov, potpuno spasenje, ili uzvišeniji hrišćanski život. Mnogi su gledali na potpuno posvećenje ili savršenstvo kao na drugo delo milosti. Ako je prvo Božje delo u životu vernika opravdanje verom, Njegovo drugo delo je sveukupno posvećenje verom. Neki su smatrali da je taj drugi blagoslov trenutan i dramatičan. Oni su verovali da potpuno posvećenje ili savršenstvo nije dostignuće, već dar dobijen predanjem Bogu.

Ovaj pokret stavljao je naglasak na delo Svetoga Duha u životu vernika, ali je veliki deo njegovih vođa takođe isticao lečenje putem vere i druge darove Duha. Neki su išli toliko daleko da su tvrdili da je Hristos iskupio sve bolesti na krstu i da je jedini razlog što neko ne ozdravlja nedostatak vere kod takve osobe. Krajem veka, neki pobornici svetosti počeli su da ističu govorenje raznih jezika kao potvrdu delovanja Duha. Takvo naglašavanje je dovelo do rađanja modernog pentekostalnog pokreta.

Adventistima sedmog dana nisu bila nepoznata događanja u Pokretu za svetost. Na primer, knjiga Hane Vitol Smit (Hannah Whitall Smith) Christian’s Secret of a Happy Life (Hrišćaninova tajna srećnog života) pomenuta je na Generalnoj konferenciji 1893.godine od strane A.T.Džonsa, reklamirana u listu Review and Herald i prodavana preko obe severnoameričke adventističke izdavačke kuće. Osim toga, Džons je 1898. naveo da odobrava mnoge od ideja vodećeg britanskog pokreta za svetost koje se tiču hrišćanskog života. Džons, V. V. Preskot, J. N. Lafboro (Jones, Prescott, Loughborough) i drugi adventisti takođe su se uključili u isceljivanje verom početkom devedesetih godina, uporedo sa pokretom koji se razvijao među pobornicima svetosti. Do kraja veka, neki adventisti u svom oduševljavanju “svetim telom” došli su čak do same ivice osnivanja sopstvene verzije pentekostalizma.

Elen Vajt je takođe bila upoznata sa tadašnjim učenjem o svetosti. Mada je hvalila njihovo naglašavanje spasenja u Hristu, ona je kudila njihovo unižavanje Božjeg zakona (RH, 13.avgusta 1889.). Osim toga, kao što je rečeno u Glavi 4, ona se protivila onim učenjima zagovornika svetosti, po kojima su potpuno posvećenje ili savršenstvo trenutno delo Svetog Duha, kao i da hrišćani mogu da budu svesni svoje savršenosti. Na sličan način ona je odbacivala i ekstreme u isceljivanju putem vere kako u adventizmu, tako i u pokretu za unapređenje svetosti. Po njoj, Bog isceljuje samo u skladu sa svojom voljom. Znači, ako neka osoba ne ozdravi, to ne mora da podrazumeva nedostatak vere (vidi pismo 93, 1892.).

Drugi Talas Protestantskih Misija

Kenet Skot Laturet (Kenneth Scott Latourette) s pravom smatra devetnaesti vek “velikim vekom” za protestantske misije. Širenje misija je teklo u dve faze. Kao što smo videli u Glavi 2, prva faza je bila nusproizvod Drugog velikog probuđenja. U prvoj polovini veka Indija, Burma, Cejlon, Zapadna Afrika, Turska imperija i Havaji bili su glavne mete američkih misionara. Do kraja veka ovom spisku su pridodati Latinska Amerika i Daleki Istok (naročito Kina) kao posebno zanimljivi, dok su se američke misije proširile na svaki kutak Zemljine kugle.

Drugi veliki talas misija devetnaestog veka bio je na vrhuncu devedesetih godina i prenet je i u prve decencije dvadesetog veka. U vreme kada su se američki komercijalni, politički i ekonomski interesi širili u raznim delovima sveta, američke crkve počele su da više pažnje posvećuju potrebama ljudi van svoje teritorije.

Džosaja Strong (Josiah Strong) je 1885. u svojoj knjizi Our Country (Naša zemlja) pozvao američku crkvu da prihvati punu odgovornost za obraćanje sveta u hrišćanstvo. Strong je zastupao tezu da američki ideali, a ne snaga države, treba da budu glavna briga u odnosu nacije prema drugim zemljama. Prema Strongu, “vrata mogućnosti su otvorena na celoj kugli zemaljskoj… Trijumfalni dolazak carstva očekuje samo da crkva upotrebi poverene joj moći.” On je čvrsto verovao “da je potpuno u rukama hrišćana u SAD da u narednih deset ili petnaest godina ubrzaju ili uspore dolazak carstva Isusovog na Zemlju za stotine, a možda i hiljade godina”.

Strongov apel je urodio plodom. Naredne godine rođen je Studentski volonterski pokret za strane misije (Student Volunteer Movement for Foreign Missions) kada je Dvajt L.Mudi na saboru hrišćanskih koledža pozvao studente da posvete svoj život misionarskoj službi. Odazvalo se stotinu studenata. Taj broj se povećao na 2.200 u 1887.godini, odnosno na više od 5.000 u 1888. U roku od nekoliko godina mnogi su posvetili svoj život misionarskoj službi. Deviza pokreta bila je “da svi treba da idu do svih”, a parola “evangelizirati svet u ovom naraštaju”. Pokret je stimulisao, tvrdi istoričar Ernest R. Sandin (Ernest R. Sandeen), “najveću demonstraciju misionarskog interesa koja je ikada viđena u SAD”. Kao što je rekao Sidni Alstrom (Sydney Ahlstrom) “u poslednje dve decenije devetnaestog veka zabeležen je vrhunac pokreta stranih misija u američkom protestantizmu”.

Oduševljenje misijama nije se ograničilo samo na Severnu Ameriku, iako su SAD tu preuzele vođstvo. Devedesetih godina bilo je važnih misionarskih programa i u Velikoj Britaniji i mnogim kontinentalnim državama Evrope.

Adventisti sedmog dana bili su u stanju da se dobro održavaju na vrhu tog drugog talasa širenja misija. Godine 1886. ova denominacija je objavila svoju prvu knjigu o misijama u inostranstvu – Historical Sketches of the Foreign Missions of the Seventh-day Adventists (Skice iz istorije stranih misija adventista sedmog dana). Onda je 1889. poslala S. N. Haskela (Haskell) i Persija T. Magana (Percy T.Magan) na dvogodišnji put oko sveta da snime mogućnosti, probleme i moguće lokacije misija koje su očekivale misionare-adventiste u raznim delovima Afrike, Indije i Orijenta. Oni su o svom putu iscrpno obaveštavali Crkvu preko stranica časopisa Youth’s Instructor. Tako su misije i misionarstvo zavladali srcima i razumom adventističke omladine na način sličan onom na koji je studentski pokret uticao na hiljade mladih ljudi u širem protestantskom svetu. Krajem devedesetih godina adventizam se afirmisao na svim kontinentima i na mnogim ostrvskim grupama.

Elen Vajt je bila među onima koji su najviše učinili na unapređenju misija. Ona nije prestajala da podstiče Crkvu i njene članove na žrtvu, kako bi mogli da trostruku anđeosku vest odnesu do najudaljenijih kutaka zemaljske kugle.

Severnjačke Misije u Crnoj Americi

Protestanti sa Severa verovali su da imaju ne samo zadatak u odnosu na svet, već i prema sopstvenoj državi. Jedan deo te misije sastojao se u delovanju severnjačkih protestanata posle Građanskog rata među nedavno oslobođenim robovima u državama Juga. Dok je rat još besneo, severnjačke crkve su postale svesne potreba bivših robova za hranom, odećom, poslom, krovom nad glavom i zaštitom. Međutim, po shvatanju mnogih protestanata, njihova osnovna potreba je bila obrazovanje. Najveći deo crne populacije bio je nepismen, jer je u decenijama pred Građanski rat bilo protiv zakona, u većini južnih država, da se robovi uče da čitaju. Posle rata su severnjačke crkve osnovale skoro 80 agencija radi ispravljanja ove nepravde.

Hiljade loše plaćenih misionara pošlo je na jug da pomogne u obrazovanju 4 miliona bivših robova. Mada je većina tih misionara imala iskrene namere, mnogi su bili veoma netaktični prema nedavno poraženim belcima i ne baš stručni u svom pedagoškom radu. Uz ove “uvezene” probleme išlo je i urođeno neprijateljstvo bele populacije koja je u bliskoj prošlosti bila pregažena na vojnom planu, a sada je doživljavala invaziju i na kulturnom.

Posledica svega toga je da su severnjački misionari redovno trpeli neprijateljstvo i uznemiravanje, a povremeno i nasilje od grubljih predstavnika belaca. Deo suprotstavljanja misionarskim učiteljima bio je izraz odlučnosti da se crnci zadrže “tamo gde im je mesto”. “ On jeste i mora dalje biti”, pisalo je u listu Christian Advocate iz Nju Orleansa 1867.godine, “radni čovek sa Juga, jer nije sposoban …za bilo šta drugo”.

Postepeno su veličina zadatka, neprekidno neprijateljstvo belaca – južnjaka i opadanje žara među vodećim ljudima u agencijama pojedinih crkava doveli do napuštanja mnogih projekata. Sredinom sedamdesetih, misija za bivše robove sve se brže povlačila. Ipak, nešto je urađeno za početak, a misije su ostavile u nasleđe oslobođenim robovima Juga takve institucije kao što su Hampton Institute, Fisk University, Morehouse College i Atlanta University.

Crkva adventista sedmog dana naknadno se pridružila misijama na Jugu. Glavni razlog nije bio u tome što ta denominacija nije imala interesa za problematku bivših robova krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, već zato što je i sama bila vrlo mlada i zauzeta borbom za sopstveni opstanak.

Zapostavljanje “rada na Jugu”, kako je počeo da se zove rad sa crncima u južnim državama u adventističkim krugovima, prestalo je devedesetih godina. Interesovanje za ovu temu podstaknuto je govorom Elen Vajt vođama denominacije 1891. pod nazivom “Naša dužnost prema obojenima”. “Greh”, rekla im je ona, “leži na nama kao Crkvi jer se nismo više potrudili da spasemo duše obojenih… Belci i belkinje treba da se osposobljavaju za rad sa obojenima. Predstoji veliki posao oko obrazovanja ovog neukog i potlačenog sloja ljudi” (SW 15,16).

Taj apel kao da je bio upućen gluvima. Međutim, dve godine kasnije došao je u ruke sina Elen Vajt, Edsona, koji je upravo tada doživljavao lično versko probuđenje. On je bio uveren da ga Bog zove da radi sa crnom populacijom na krajnjem Jugu. Rezultat toga je bio da je brodom Morning Star otplovio u oblast reke Jazu u Misisipiju, gde je ustanovio moćan obrazovno/evangelistički/izdavački centar za rad sa crnom populacijom. Uprkos velikom otporu, njegov se posao održao i proširio. Godine 1895. Edson je stvorio Južnjačko misionarsko društvo (Southern Missionary Society) za vođenje sve šire mreže samofinansirajućih misija. Iste godine ova denominacija je i zvanično započela rad sa crncima iz južnih država kada je kupila zemljište za osnivanje onog što će se zvati Oakwood Industrial School 1896. (danas Oakwood College).

U svom dosadašnjem istraživanju sveta Elen Vajt posle Građanskog rata govorili smo o promenama do kojih je došlo u društvenoj i intelektualnoj sferi, o milenijalističkim očekivanjima toga doba i o nekim verskim trendovima koji su činili okruženje u kome je ona živela i propovedala. Uočili smo da je ona bila u kontaktu s tim vremenom, iako možda ne u saglasju sa svim novim idejama i pokretima. U Glavi 9 govorićemo o nekim od društvenih problema sa kojima su se suočavali reformatori krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Takođe ćemo ukratko opisati odnos koji je Elen Vajt imala prema tim problemima.



Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati