Verski impulsi

Društveni ferment s početka devetnaestog veka u SAD ne samo da je bio ojačan milenijalističkim iščekivanjima i osnažen probuđenjima i reformama već je bio možda najplodonosniji period u svetskoj istoriji za razvoj novih hrišćanskih pokreta. Razlog ovakvom bujanju treba tražiti u periodu Revolucije, a naročito u Prvom amandmanu ustava SAD, koji propisuje odvojenost crkve od države. U ranijim društvima, kako antičkim, tako i savremenim, ova dva segmenta uvek su bila združena, tako što je država zvanično podržavala jednu versku grupu. U hrišćanskim državama ta zvanična grupa je postala crkva, dok se na sve ostale manjinske verske grupe gledalo kao na sekte, koje su na ovaj ili onaj način gubile neke ili sve svoje verske slobode i često bile izložene progonima.

To se izmenilo u novoj državi u kojoj nijedna hrišćanska grupa nije mogla da postane dominantna. Rezultat toga bilo je slobodno tržište u pitanjima vere, koje je sve hrišćanske grupe tretiralo kao jednake sa pravnog stanovišta. Tako su novonastale SAD dovele do stvaranja novog verskog entiteta zvanog denominacija, pri čemu vlada nijednu denominaciju nije označavala kao posebnu ili bolju od drugih. Naprotiv, svaka denominacija je mogla da se održi samo ako je u stanju da “proda” svoj proizvod na otvorenom tržištu. Denominacije koje su se dopadale ljudima bile su jedine koje su se razvijale.

Stvaranje pravne jednakosti među svim hrišćanskim grupama dovelo je do verskog eksperimentisanja do tada nezabeležnog u istoriji. Neki od tih eksperimenata bili su prilično ortodoksni u pogledu tradicionalnih hrišćanskih doktrina, dok druge najbolje možemo definisati kao neobične. Tako je Filip Šaf (Philip Schaff) pisao 1844. godine: “Tendencije koje nisu našle politički prostor da se razviju u drugim zemljama, ovde /u SAD/ opstaju bez ograničavanja… Svaki teološki skitnica i torbar ovde može da doveze svoju sklepanu radnju, i da bez pasoša ili dozvole, do mile volje prodaje svoju lažnu robu. Ono što će proisteći iz takve konfuzije tek će se kasnije videti.” U ovom poglavlju pozabavićemo se nekim od najistaknutijih verskih impulsa u Americi s početka devetnaestog veka.

Nastanak “Demokratskih” Crkava

Aristrokratskiji episkopalci i kongregacionalisti, i nešto manje prestižni prezbiterijanci dominirali su brojno i politički u verskom životu kolonijalnog perioda američke istorije. To su bile moćne crkve, ali će se situacija drastično promeniti početkom devetnaestog veka. U prvoj polovini veka doći će do razvoja narodnih crkava – naročito metodističke i baptističke.

Te dve denominacije naročito su bile pogodne za pristup običnim ljudima i za napredovanje prema granici koja se sve više pomerala na zapad. Dok su crkve koje su dominirale u kolonijalno doba očekivale zvanično obrazovano sveštenstvo, dotle su metodisti i baptisti bili voljni da koriste propovednike-laike i propovednike koji su se upoznali sa teologijom kroz literaturu i učeći od iskusnijih sveštenika. To je bilo važno zato što, kako to ističe Vintrop Hadson (Winthrop Hudson), “budućnost Amerike – govoreći u brojkama- pripada onim grupama koje budu mogle da obezbede dovoljno svešteničkog kadra”.

Osobenost metodizma predstavljao je “kružni sistem”, po kome je jedan pastor opsluživao nekoliko crkava i periodično ih posećivao idući u krug. Kad bi iskrsle nove mogućnosti, pastor bi dodavao nove grupe svom programu, sve dok “krug” ne bi morao da se podeli na dva nova. U međuvremenu je briga o pastvi uglavnom bila u rukama lokalnih laičkih propovednika ili vodećih ljudi u zajednici.

Baptisti su takođe imali sistem koji je bio uspešan u uslovima postojanja granica. Kao i metodisti, i rani baptisti su malo značaja davali zvanično obrazovanom sveštenstvu. Iako su njihovi propovednici obično služili u jednoj crkvi, to je bilo sa nepunim radnim vremenom. Pošto su često primali malu ili nikakvu platu, oni su preživljavali kao farmeri ili mehaničari, živeći u blizini kongregacije koju su opsluživali. S obzirom na to da je bilo koja grupa istomišljenika mogla da obrazuje baptističku crkvu i pozove propovednika (često iz sopstvene sredine), baptisti su bili dobro prilagođeni širenju države preko kontinenta.

Denominacije koje su koristile samo fakultetski obrazovane pastore nisu mogle da održe korak sa baptistima i metodistima. Osim toga, njihovi pastori često nisu bili u kontaktu sa običnim ljudima ruralne Amerike u vreme kad je skoro cela zemlja bila takva.

Rezultat toga je da su baptisti i metodisti od po 2700 mesnih crkava 1820. godine, 1860. stigli do 12.150 odnosno 19.883, dok su kongregacionalisti i episkopalci imali povećanje sa 1.100 na 2.234, odnosno sa 600 na 2.145 mesnih crkava u tom istom periodu. Sredinom veka baptisti i metodisti biće daleko najveće protestantske zajednice u Americi, mada niko nije mogao da predvidi takvu dominaciju u vreme Američke revolucije 1776. godine. Bio je to zaista vek širenja vere običnih ljudi.

Pokret za Obnovu i Vraćanje Bibliji

Pokret za obnovu bio je u tesnoj vezi sa širenjem metodizma i baptizma i njihovim demokratskim impulsima. U suštini, ovaj pokret se zalagao za vraćanje hrišćanstvu iz Novog zaveta. To je značilo odbacivanje verovanja koja su muškarce i žene vezivala za ezoterične doktrine, za koje su neki smatrali da nisu ništa drugo do spekulacije takozvanih učenih ljudi. Na taj način je pokret za obnovu odbacio ne samo pomenuta verovanja već i autoritet sveštenstva.

Nova generacija je tražila, u svetlu Američke revolucije, crkvu zasnovanu na demokratskim principima i pravo običnih ljudi da sami tumače Novi zavet. Oni su tražili religiju ljudi, od ljudi i za ljude.

Centralne ličnosti ovog reformatorskog pokreta s početka devetnaestog veka bili su Ilajas Smit /Elias Smith/ (baptista), Džems O’Keli /James O’Kelly/ (metodista), Barton Stoun /Barton Stone/ (prezbiterijanac), Aleksander Kempbel /Alexander Campbell/ (prezbiterijanac) i Ebner Džons /Abner Jones/ (baptista). Ovih pet ljudi, koji su radili nezavisno jedan od drugoga, došli su do zajedničkog zaključka da reformacija nije u potpunosti završena i da neće ni biti sve dok se crkva ne vrati jednostavnom čitanju i tumačenju Novog zaveta. Kempbel je to ovako formulisao: “Samo ako se obnovi stari poredak stvari, ili religija Novog zaveta, tek onda počinje hiljadugodišnje carstvo.”

“Nijedno verovanje osim Biblije” bio je poklič pokreta za obnovu. Džon Rodžers (John Rogers) to objašnjava na sledeći način: “Čim je /crkva/ uspostavila ljudsko verovanje kao proveru istine i jedinstva, ona je brzim koracima krenula prema Vavilonu… Čovek bezakonja i Sin pogibli uskoro se pojavio i viđen je kako se penje u hram Božji…; /tada/ je počela vladavina svešteničkog terora.” Jedina sigurnost je, prema Kempbelu, u okretanju Bibliji za svaki aspekt Božje volje. Čovek mora prevazići izopačenosti osamnaest vekova hrišćanske teologije i svešteničkog delovanja i vratiti se Božjoj reči. “Pokušao sam”, pisao je on, “da čitam Sveto pismo kao da ga niko pre mene nije čitao… Protiv toga sam da na mene utiče bilo koje strano ime, autoritet ili sistem.”

Sveštenstvo poteklo od vernika i lično tumačenje Biblije činili su jezgro pokreta za obnovu. Za pristalice tog pokreta ovi koncepti su predstavljali centralnu tačku “Jevanđeljske slobode”.

Pokret za obnovu, uz metodistički i baptistički pokret, važan je za razumevanje adventizma. Na kraju krajeva, Džejms Vajt /James White/ i Džozef Bejts /Joseph Bates/ (dvojica od tri osnivača adventizma sedmog dana) bili su pripadnici pokreta za obnovu, kao i Džošua V. Hajms /Joshua V. Himes/(drugi po značaju mileritski adventista). Viljem Miler je bio baptista, a Elen Vajt metodista.

Nije slučajno što su rani adventisti tvrdili da “nemaju drugih načela vere osim Biblije” ili što je Viljem Miler govorio da oni koji sa verom proučavaju Bibliju mogu da budu sigurni da će stići do istine, “čak i ako možda ne razumeju jevrejski ili grčki”. To su bili motivi u samom središtu demokratskog hrišćanstva nastalog u Americi početkom devetnaestog veka. Isto važi i za sledeći Milerov savet mladom pastoru: “Morate propovedati Bibliju, morate sve dokazivati pomoću Biblije, morate govoriti iz Biblije, morate ljude bodriti Biblijom, morate se moliti na osnovu Biblije, voleti Bibliju i učiniti sve što možete da i drugi zavole Bibliju.”

Takođe treba prepoznati da koncepti primata Svetog pisma i shvatanja istorije kakvo su imali zastupnici pokreta za obnovu stoje u samom središtu Velike borbe (Great Controversy) Elen Vajt. Za nju reformacija nije bila nešto što se desilo u šesnaestom veku, već jedno neprekidno napredovanje dok je Bog nastojao da svoj narod vrati velikim istinama Biblije. Rani adventisti, kakav je bio Džozef Bejts, gledali su i na subotu u svetlu obnove. Subota kao sedmi dan, tvrdio je on, jedna je od onih istina koje valja obnoviti u crkvi pre Hristovog dolaska.

Težnja ka Savršenstvu

Timoti Smit (Timothy Smith) ispravno primećuje da je hrišćansko savršenstvo “jedna od najtrajnijih i društveno najznačajnijih tema devetnaestog veka” i da “je glad za svetošću bila bliska svakom pokretu zainteresovanom za razvijanje smislenijeg hrišćanstva”.

Savremeno protestantsko učenje o savršenosti vodi poreklo od teologije Džona Veslija (John Wesley), osnivača metodizma. Vesli nije izjednačavao savršenstvo sa apsolutno savršenim rezultatima ili onim što bismo mogli da nazovemo apsolutnom bezgrešnošću. Naprotiv, Vesli je definisao savršenost kao “čistu ljubav koja sama vlada u srcu i životu”. Takođe je napisao da je savršenost “čistota namera, posvećivanje celog života Bogu. To je davanje Bogu celog našeg srca… To je posvećivanje Bogu, ne jednog dela, već celine naše duše, tela i imovine. S druge strane, upravo je um Hristov taj koji nam omogućuje da hodamo kao što je Hristos hodao. To je obrezivanje srca od sve prljavštine, od sve spoljašnje i unutrašnje zagađenosti. To je obnova srca prema pravom liku Boga, do potpune sličnosti sa Onim koji ga je stvorio. Zatim, to znači … da Boga volimo svim svojim srcem, a svoje bližnje kao sebe same.”

Vesli je učio da savršenstvo dolazi kao drugi čin milosti koji Bog trenutno ostvaruje u životu vernika. On je takođe smatrao da hrišćani mogu da budu svesni sopstvene savršenosti.

Rani metodisti su Veslijeve koncepte o savršenosti doneli sa sobom u Ameriku. Četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka obnovljeno je interesovanje za predmet američkog hrišćanstva kako unutar, tako i izvan metodizma. Unutar metodizma naročito je bio značajan rad Fibi Palmer.

Elen Vajt, koja je rasla u veslijevskoj tradiciji, u suštini je imala istu definiciju savršenstva kao i Vesli. To se jasno vidi iz delova knjige Hristove parabole (Christ’s Object Lessons), strana 69, gde ona govori o potrebi savršenog odražavanja Hristovog lika pre no što On ponovo dođe. Na prethodne dve stranice ona pokazuje svoj afinitet za Veslijevu definiciju savršenstva, nasuprot srednjovekovnom monaškom bezgrešnom konceptu savršenosti, kada izjednačuje savršenost karaktera sa savršenom ljubavlju i nesebičnim duhom Isusa Hrista.

Međutim, gospođa Vajt se nije slagala sa svim Veslijevim učenjima o savršenosti. Na primer, ona je glatko odbacivala njegovo mišljenje o “trenutnom” drugom činu. Isto tako je odbacivala ideju da hrišćani mogu da budu svesni svoje savršenosti.

Ono što iznenađuje kod oživljavanja perfekcionističkih teorija tridesetih i četrdesetih godina jeste njihova rasprostranjenost. Mada bi se takvo buđenje moglo očekivati kod metodista, teško da bi mu se moglo nadati kod kongregacionalista i prezbiterijanaca. A ipak tamo nailazimo na značajan pokret predvođen Čarlsom Finijem (Charles Finney), najvećim evangelistom svoga vremena. Sa Finijem su bili povezani i Asa Mahan (Asa Mahan) i Čarls Fič /Charles Fitch/ (koji je prešao u milerizam krajem tridesetih godina i postao jedan od njegovih najistaknutijih vođa).

Ova tri čoveka, držeći se onog što je bilo poznato pod nazivom Oberlinska teologija, učila su da je savršenstvo postalo moguće krštenjem Svetog Duha, koji je jačao i usavršavao volju vernika da postupa u skladu sa Božjom voljom.

Ideja savršenstva koja je vladala pre Građanskog rata nije bila vezana samo za lično uzdizanje. Naprotiv, ona je imala jasne društvene implikacije. Kao što kaže Ronald Volters (Walters), “perfekcionizam je pomogao da se stvori “ekstremistički” mentalitet koji je insistirao na tome da ništa što odstupa od milenijalističkih standarda ne treba tolerisati, osobina svojstvena ovim predratnim borcima za veru. On se manifestovao u takvim stvarima kao što su utopijski napori da se izgradi novi društveni poredak, povici da se odmah okonča ropstvo, verovanje da je svaki alkohol zlo i nespremnost … na kompromise.” Perfekcionisti s početka devetnaestog veka nisu samo želeli da budu ispravni – oni su želeli da stvari učine ispravnim.

Naravno, nisu sve perfekcionističke teorije tog doba bile zdrave. Neki vernici su na kraju stigli do koncepta da je, pošto su savršeni, sve što rade ispravno, jer nijedan postupak onih koji su već savršeni ne može po definiciji biti greh. Takvo verovanje je neke (uključujući i nekolicinu milerita posle velikog razočarenja) dovelo do grubog kršenja Božjeg zakona. Elen Vajt je na početku svog propovedničkog rada morala da se pozabavi sa nekim od takvih devijacija.

Pre nego što napustimo temu težnje za savršenstvom, treba da ukažemo da je među nekim pojedincima ona poprimila oblik stvaranja utopijskih zajednica gde bi vladali mir i pravda. Među verskim ljudima su se čak pojavili takvi eksperimenti kao perfekcionistička zajednica koju je osnovao Džon Hamfri Nojis (John Humphrey Noyes) u Oneidi, država Njujork. Svetovnije verzije ovakvih utopija bile su Brukova farma i Bronson Alkotovi voćnjaci u Masačusetsu.

Zaštita “Šabata” (Dana Odmora)

“Svetkovanje dana odmora”, napisao je Robert Abcug (Abzug), “najveća je obnova u reformatorskim pokretima krajem dvadesetih godina. Najuticajniji verski lideri Amerike brinuli su zbog slabog poštovanja sabata (nedelje) u sve više pluralističkoj državi. Lajman Bičer je zastupao mišljenje da će “ako reka zadovoljstava i svakodnevnih briga” odvuče većinu vernika od svetkovanja dana odmora, ”prevladati neverovanje, nemoralnost i raskalašnost čije će razmere biti u neskladu sa trajnošću institucija Republike.”

Tako je Bičer izjednačio nepoštovanje sabata sa propadanjem američke republike. Ta ideja nije bila nova. Puritanci su sa sobom doneli strogo poštovanje nedelje/sabata iz Engleske tridesetih godina sedamnaestog veka. Osim toga, pošto su sebe videli kao duhovni Izrailj, puritanci su povezivali odanost u svetkovanju sabata sa Božjim blagosiljanjem vernih i proklinjanjem neposlušnih, što možemo naći u 5. Mojsijevoj 27,29. Želeći da budu verne i tako blagoslovene, puritanske kolonije i sve druge kolonije donele su zakone o nedelji. Ti zakoni su postali poznati pod imenom “plavi zakoni” kada je 1656. Nju Hejvn u državi Kontektikat objavio zbirku zakona o nedelji, štampanih u Engleskoj na plavom papiru.

Početkom devetnestog veka verski lideri su se uplašili da država krši ovaj dogovor kada je prema zakonu, kojim je osnovana Pošta SAD, od lokalnih šefova pošte traženo da poštu dostavljaju svakog dana u sedmici ako to neko traži. Sredinom dvadesetih godina sve veća komercijalizacija pojedinih urbanih centara gde se isplatilo raditi svih sedam dana u sedmici, pridružila se problemu dostave pošte nedeljom.

Rezultat svega toga je bila kampanja za svetkovanje sabata zasnovana na istoj onakvoj evangeličkoj borbenosti kakva je pokretala ostale reforme toga vremena. U maju 1828. došlo je do osnivanja Opšteg saveza za podsticaj poštovanja hrišćanskog dana odmora – “sabata” (General Union for Promoting the Observance of the Christian Sabbath). Ova reformatorska asocijacija imala je za cilj obnovu svetkovanja sabata/nedelje kao ključnog faktora za oživljavanje čisto hrišćanske strukture društvenog života.

Krajem dvadesetih godina Bičer je vodio veliku bitku za zatvaranje pošta u nedelju, dok su se Luis Tapan i Džosaja Bisel (Lewis Tappan, Josiah Bissell) borili za obustavu rada i prevoza na taj dan.

Ova kampanja nije imala uspeha, ali je postavila scenu za borbu u pogledu poštovanje nedelje koju će drugi mnogo uspešnije voditi osamdesetih i devedesetih godina. Elen Vajt i njeni adventistički savremenici imaće mnogo toga da kažu o tom drugom konfliktu.

U međuvremenu, početkom četrdesetih godina došlo je do oživljavanja svetkovanja sabata druge vrste. Njega će pomoći baptisti sedmog dana koji su 1843. objavili, na njima nesvojstveno agresivan način, da je njihova “sveta dužnost” da pouče svoje sugrađane o toj temi. Takođe su preuzeli mere da ovu odluku sprovedu u praksi. Na njihovom opštem saboru 1844.godine, oni su zahvalili Bogu što je “došlo do dubljeg i raširenijeg interesovanja za to pitanje nego ikada ranije u našoj zemlji”.

Najplodonosniji deo tog interesovanja razvio se na izvesnim područjima mileritskog adventizma. On će se na kraju sliti u onaj sektor adventizma posle velikog razočarenja koji će postati Adventistička crkva sedmog dana. Njihovo verovanje u subotu kao sedmog dana dovešće Elen Vajt i druge adventiste sedmog dana u direktnu konfrontaciju sa oživljenim i moćnim pokretom za nedeljne zakone iz osamdesetih i devedesetih godina (vidi Glavu 8).

Nastanak Mormonizma

Isto ono poverenje u “običnog čoveka” i ista ona težnja za obnovom koji su doveli do nastajanja mnogobrojnih verskih denominacija u devetnaestom veku, zaslužni su i za nastanak mormonizma. Kao i mnogi njegovi savremenici, mladi Džozef Smit (Joseph Smith) iz Palmire, država Njujork, razočarao se u postojeće crkve. Izgledalo je kao da nijedna od njih ne sledi Božji ideal.

Bog je, prema Smitovim rečima, u fazi ponovnog uspostavljanja prave vere kroz njega. Tvrdio je da je imao susret sa Bogom Ocem i Isusom Hristom, koji su mu dali zadatak da obnovi na Zemlji “pravu crkvu” i “izgubljeno sveštenstvo”. Smit je takođe tvrdio da mu je anđeo Moroni pokazao prastaru knjigu napisanu na zlatnim tablicama, koju je on preveo koristeći magične kamenove. Njegov takozvani prevod pojavio se 1830. pod imenom “Knjiga mormona” (The Book of Mormon). Zatim je 6. aprila 1830. osnovao svoju novu crkvu. Njegovi sledbenici uskoro su postali poznati kao mormoni.

Smit, koji je tvrdio da je prorok, prihvatio je učenje o poligamiji još 1836. Pre nego što je 1844. skončao od ruku razjarene rulje u zatvoru u Kartagini, država Ilinois, bio je oženjen sa nekih 49 žena, od kojih je barem 12 već bilo udato. Do tada se Smit već bio kandidovao za predsednika SAD, osnovao privatnu vojsku i izgradio dobro isplanirani grad Novu (Nauvoo) u državi Ilinois. Jedan deo njegovih sledbenika otišao je da bi osnovao Salt Lejk Siti u divljini države Juta 1847. pod vođstvom Brigama Janga (Brigham Young).

U srcu mormonske teologije je doktrina večitog napredovanja. Ovo verovanje je sažeto u rečenicu: “Što je čovek sada, Bog je bio nekad; što je Bog sada, čovek može da postane.” Tako je ljudska sudbina da se razvije do božanskog kroz poštovanje zakona i obreda crkve u Juti.

Za razliku od protestanata koji svoje učenje zasnivaju samo na Bibliji, mormonizam smatra kanonskim knjigama one koje je napisao Smit, i to “Knjigu Mormona”(The Book of Mormon), “Biser velike vrednosti” (The Pearl of Great Price) i “Doktrinu i zavete” (Doctrine and Covenants). Ovo verovanje je imalo velikog uticaja na razvoj mormonske doktrine. Savremeni znalac mormonizma, Stiven E. Robinson, govori nam da vizije i otkrivenja Džozefa Smita “čine osnov doktrine Svetaca poslednjih dana /Mormonska crkva/ … Za Crkvu svetaca poslednjih dana najviši autoritet u pitanjima vere je neprekidno otkrivenje koje dolazi od Boga preko živih apostola i proroka Njegove crkve, počev od Džozefa Smita pa do sadašnje vodeće garniture.” Zbog takvog gledanja nije čudo što je mormonska teologija odstupila od biblijske perspektive.

Elen Vajt, koja je takođe tvrdila da ima dar prorokovanja, osećala je potrebu da svoj rad malo udalji od Smitovog i od mormonskog koncepta proroštva (vidi 2SG iv; 1SM 32). Njeno gledanje na dar proroštva bilo je evangeličko hrišćansko. Za nju je 66 knjiga Biblije bilo jedino što čini Sveto pismo. Biblijski kanon se završava knjigom Otkrivenje. Smatrajući da je Biblija sve što je ljudima potrebno za spasenje, ona je svoj proročki zadatak videla u tome da “vrati /svoje čitaoce/ rečima Biblije koje su iz nemara prestali da slede” (5T 663). Jednom drugom prilikom napisala je da njeni spisi predstavljaju “manju svetlost koja će ljude i žene dovesti do veće svetlosti /Biblije/ (CM 125).

Nastanak Modernog Spiritizma

Nekoliko milja od Palmire, u severnom delu države Njujork 1848. javio se još jedan verski fenomen. Te godine su Megi i Kejti Foks prouzrokovale takvo spiritističko uzbuđenje da se ono prema pisanju Elis Felt Tajler (Alice Felt Tyler) “skoro pretvorilo u maniju” kod neverovatno “velikog broja ljudi i žena koji su postali veoma zainteresovani za tu stvar”.

Februara 1848. čulo se tajanstveno kucanje o pod, zidove i nameštaj bilo koje prostorije u kojoj su deca boravila. Jedne noći Kejti Foks je povikala: “Evo, gospodine Splitfut, radite isto što i ja!” i misteriozni fenomen je odgovorio istim brojem kucanja, kao što je to prethodno učinilo dete. Posle toga, gospođa Foks i njene ćerke smislile su sistem sporazumevanja pomoću koga su duhovi kucanjem odgovarali na pitanja koja su im se postavljala.

Sestre su na kraju postale profesionalni medijumi, održavajući javne skupove i naplaćujući ulaznice za prikazivanje jednog otkrivenja za drugim iz sveta natprirodnog. Spiritistička društva su osnivana u mnogim gradovima i selima, a širom države su se javili novi medijumi. Nije mnogo prošlo, a pokretanje stolova, pisane poruke duhova, razgovori sa “mrtvima” i ostali fenomeni koji su od tada postali dobro poznati u svetu spiritizma, pridružili su se tajanstvenom kucanju. Oko 1857, 67 spiritistički časopisi širili su po SAD poruke pokreta.

Godine 1888. Margaret i Kejti Foks su, posle porodične svađe, sve opovrgle i predstavile svoju karijeru kao jednu veliku prevaru, tvrdeći da su od početka zvuk kucanja stvarale pucketajući palčevima na nogama. Margaret se kasnije predomislila i izjavila da nisu varalice. Njihovo priznanje nije mnogo uticalo na spiritistički pokret, čije su pristalice tvrdile da je prevara upravo to opovrgavanje sestara, a ne njihova karijera.

Elen Vajt se slagala sa spiritistima tvrdeći da “tajanstveno kucanje kojim je otpočeo moderni spiritizam nije bilo proizvod ljudske prevare ili lukavstva, nego neposredno delo zlih anđela koji su tako uveli jednu od najuspešnijih obmana za uništavanje ljudske duše” (GC 553). Po njenom mišljenju, spiritizam će biti jedno od glavnih sotoninih oruđa prevare pre Drugog dolaska (vidi GC 551-562).

Nativizam i Antikatolicizam

Nativizam je jedan oblik američkog nacionalizma koji se povremeno javljao kroz istoriju SAD. On se suprotstavlja onome što izgleda strano ili neamerički i povezan je sa antikatolicizmom, mada nije identičan sa njim. Više je ksenofobičan. Međutim, desilo se da su stranci koji su izazivali najveći strah u Americi devetnaestog veka bili upravo rimokatolici.

Prvobitni doseljenici u 13 kolonija koje će postati Sjedinjene Američke Države bili su najvećim delom protestanti i uglavnom iz Velike Britanije i Severne i Zapadne Evrope. Kao takvi, oni su imali zajedničku osnovu kulturnih i verskih vrednosti. Kao što smo ranije rekli, Amerikanci su počeli da smatraju da imaju milenijalističku misiju prema svetu. Ta misija je bila tesno povezana sa protestantskom prirodom Republike.

Ta vizija je počela da se suočava sa pretnjama kada je tokom tridesetih godina devetnaestog veka veći broj katolika emigrirao u SAD. Oko 1830. jedan severnjački list je prvi put ustvrdio da Katolička crkva služi kao agent evropskih država u naporu da se ukine američka demokratija. Od tada je ideja o tajnim katoličkim zaverama prožimala protestantske rasprave.

Antikatolička literatura javila se sredinom tridesetih godina. Jedan od uticajnijih priloga bio je niz pisama koje je Semjuel F.B.Morze /Samuel F.B.Morse/ (izumitelj telegrafa) objavio u njujorškom listu Observer 1834. pod nazivom “Strana zavera protiv američkih sloboda” (A Foreign Conspiracy Against the Liberties of the United States). Naredne godine Morze je objavio “Predstojeće opasnosti po slobodne institucije SAD zbog stranih useljenika”( The Imminent Dangers to the Free Institutions of the United States Through Foreign Immigration).

Iste godine uticajni Lajam Bičer objavio je “Apel za Zapad” (A Plea for the West). U njemu je uporedio opasnost od imigranata u dolini reke Misisipi sa invazijom egipatskih skakavaca ili varvara sa severa. Bičer nije ostavljao mesta sumnji da ako protestantska Amerika želi da ispuni svoju misiju prema svetu, onda Zapad treba spasavati od katolicizma.

Drugom linijom išle su knjige Rebeke Rid (Rebecca Reed) “Šest meseci u manastiru” (1835) i Marije Mank (Maria Monk) “Strašna otkrića u ženskom manastiru ‘Hotel Dieu’ u Montrealu” (1836). Ova druga, koja se odlično prodavala i koja je predstavljena kao autobiografsko delo, pričala je o tome kako je autorka prešla u katolicizam i zamonašila se. Zatim su dati sugestivni opisi grehova koje je počinila iza manastirskih zidina pridruživši se ostalim iskušenicama i monahinjama u prostituciji. Iako su kasniji događaji pokazali da je Mankova varalica, knjiga je ipak nanela štetu u tom zapaljivom vremenu.

Još ružnije od antikatoličkih publikacija bilo je povremeno izbijanje nasilja. Tako je 1834. na primer, rulja spalila katolički manastir u blizini Bostona. Došlo je do još nekoliko napada na katoličke škole i crkve krajem tridesetih godina i početkom četrdesetih. Ali, najozbiljniji slučaj nasilja bio je u Filadelfiji 1844.godine kada je došlo do obračuna između irskih katolika i lokalnog stanovništva. Nekoliko dana uličnih borbi odnelo je 13 života, 50 ljudi je bilo ranjeno, a dve katoličke crkve spaljene.

U drugoj polovini četrdesetih godina porasla je opasnost od stranaca/katolika kada je veliki broj irskih katolika prebegao u SAD zbog strašne gladi usled bolesti krompira 1846. i kada je masa nemačkih katolika napustila otadžbinu posle propasti revolucije 1848.godine. Dok je 1840. Rimokatolička crkva bila peta po veličini denominacija u SAD, oko 1850. je već bila najveća. Ipak, to je tek bio početak. Između 1850. i 1860. skoro se udvostručio broj onih koji nisu rođeni u SAD. Imigranti su dolazili u tolikom broju da su mogli da oforme sopstvene zajednice u kojima su zadržali svoj jezik iz starog sveta, kao i kulturu i način života.

Vrhunac nativizma bio je pedesetih godina kada je pokret imao i sopstvenu nacionalističku političku stranku. Američka ili “Know-Nothing” stranka imala je desetine državnih zakonodavaca i nekoliko predstavnika u kongresu koji su izabrani 1854. ali je uskoro izgubila snagu kad se interesovanje javnosti pomerilo na komešanja oko pitanja ropstva, koja su dovela do Građanskog rata. Još jedan talas antikatolicizma javiće se osamdesetih i devedesetih godina tokom borbi za radnička prava i daljeg useljavanja stranaca.

Elen Vajt nije učestvovala u nasiljima, niti u političkoj akciji protiv Katoličke crkve i njenih članova. Niti se činilo da se nešto naročito plaši strane dominacije. S druge strane, prilikom proučavanja proročanstava iz Biblije ona je došla do zaključka da će Papstvo kao institucija u sprezi sa apostolskim protestantizmom odigrati ulogu u događajima poslednjeg vremena (GC 579-581). To verovanje moramo dovesti u ravnotežu sa njenim stalnim savetovanjem adventista da “ne pritiskaju” Rimokatoličku crkvu i da mnogi savesni hrišćani u Katoličkoj crkvi žive prema svetlosti koju imaju bolje od nekih adventista sedmog dana. Ona je bila sklona da gleda na pojedine katolike kao na duše koje mogu da ostvare blisku zajednicu sa Bogom kad jasnije sagledaju jevanđelje (9T 243; CW 64, 65; Ev 144, 574).



Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati