Proročko vodstvo razočaranih (1827 – 1850)

“Dok sam se molila pred porodičnim oltarom, na mene se spustio Sveti Duh i učinilo mi se da se penjem sve više i više, daleko iznad ovog mračnog sveta. Pogledala sam oko sebe da vidim adventiste u ovom svetu, ali ih nisam mogla naći; tada mi je neki glas rekao: ‘Pogledaj ponovno i pogledaj malo više.’ Na to sam podigla oči i opazila ravnu usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom putovali su adventisti u Grad koji se nalazio sasvim na kraju puta.” ( EW 14)

Ko je ta mlada vizionarka?

Gore navedeni tekst obeležila je sedamnaestgodišnja Elen G. Harmon, opisujući svoje prvo viđenje u decembru 1844. godine.

Elen i njena sestra bliznakinja rođene su kao najmlađe od osmoro dece u Gorhamu, u državi Mejn, 26. novembra 1827. godine.

Njen otac koji je pravio i prodavao šešire, preselio se s porodicom u Portland, u državi Mejn.

Dogodilo se to u Portlandu. Devetogodišnja Elen imala je nesreću koja se duboko odrazila u njenom životu. Neko iz njenog razreda bacio je kamen i pogodio je u lice, tako da joj je nekoliko sedmica život visio o koncu. Konačno se oporavila, ali to nesrećno iskustvo rđavo je uticalo na njeno zdravlje i zato nije bila u mogućnosti da nastavi redovito školovanje, iako je to žarko želela. Slabo zdravlje pratiće je većim delom života.

Njena nemogućnost da pohađa školu nije zaustavila njeno obrazovanje. Njen autobiografski zapis pokazuje da je imala istraživački duh i osećajnu prirodu.

Ta osećajnost ne pojavljuje se samo u njenom odnosu prema ljudima nego i prema Bogu. Zapravo, čak i površan pregled njene autobiografije, navodi na zaključak da je ona od svoje najranije mladosti, iskreno i ozbiljno shvatala religiju.

Mlada Elen bila je posebno obuzeta mišlju da bi Isus mogao da dođe za nekoliko godina. Prvi put susrela se s tim učenjem kad je imala osam godina. Na putu u školu našla je komad papira na kome je pisalo da bi Isus mogao da dođe za nekoliko godina. “Bila sam”, pisala je “opsednuta strahom… Tako dubok utisak na moj um ostavio je odlomak sa onog komada papira da sam nekoliko noći jedva nešto malo spavala i stalno sam se molila da budem spremna kad Isus dođe.” ( LS 20.21)

Takva osećanja bila su pojačana u martu 1840. godine kad je čula Vilijama Milera kako propoveda u Portlandu, da Isus može da se vrati oko 1843. godine.

Elenin strah od Drugog dolaska potiče iz dva izvora. Prvi je bio duboko osećanje bezvrednosti. U mom srcu”, pisala je, “postojalo je osjećanje da nikada neću biti vredna da se nazovem Božjim detetom… Činilo mi se da nisam dovoljno dobra da uđem u Nebo.” ( LS 21)

Njeno osećanje bezvrednosti proizlazio je neposredno iz njenog verovanja u pakao koji večno gori. Bojala se da bi zbog svojih grehova, mogla zauvek da “trpi plamen pakla, čak toliko dugo koliko sam Bog postoji”. Ne samo da se bojala za sebe, nego ideja o paklu koji večno gori stvorila je u njenom umu određeni teološki zaključak. “Kada je ta misao obuzela moj um da Bog uživa u mučenju svojih stvorenja…izgledalo je da će me zid tame rastaviti od Njega… Očajna sam pri pomisli da bi se tako surovo i tiransko biće moglo odlučiti da me spase od grešne sudbine.” ( LS 31) Takve misli odvele su je u skoro potpunu tamu.

Godinama je Elen patila zbog takvog shvatanja. Njen problem je bio otežan dvama lažnim učenjima: Prvo, da je potrebno da bude dovoljno dobra, ili čak savršena, da bi je Bog mogao prihvatiti; i drugo, ideja – ako je ona zaista spasena, trebalo bi tada da doživi osećanje duhovnog zanosa.

Njena tama počela je da se prosvetljava tokom leta 1841. godine za vreme učestvovanja na metodističkom susretu u prirodi u Bukstonu, u državi Mejn. Tamo je u propovedi čula da su samopouzdanje i lični napor bezvredni u postizanju Božje naklonosti. Shvatila je da “samo povezan s Isusom kroz veru, grešnik postaje Božje dete koje se nada i veruje”. Od tog polazišta pa nadalje ona je ozbiljno tražila oproštenje za svoje grehe i nastojala da se potpuno preda Gospodu. “Jedini vapaj moga srca”, napisala je kasnije, “bio je: ‘Pomozi, Isuse! Spasi me ili ću propasti!’” “Iznenada”, kaže ona, “moj teret je spao s mene i moje je srce doživelo je osećanje rasterećenosti.” ( LS 23)

Međutim, ta misao bila je veoma dobra da bi bila istinita. Kao rezultat takvog shvatanja ponovno je osetila teret očaja i krivice koji su postali njeni stalni pratioci. Kao što je i napisala: “Izgledalo mi je da nemam pravo da se osećam radosnom i srećnom.” ( LS 23) Polako je shvatala čudo punine Božje otkupiteljske milosti.

Ubrzo posle povratka sa sastanka koji je održavan u prirodi, Elen je bila krštena uronjavanjem i pridružila se Metodističkoj crkvi. Zanemarujući argumente vernika koji su odbacili uronjavanje ona je to odabrala, jer je verovala da je to jedini biblijski način krštavanja.

Usprkos njenim novim shvatanjima, još uvek je bila mučena sumnjom. Kao rezultat toga nastavila je da se boji da nije dovoljno savršena za susret sa Spasiteljem prilikom Njegovog povratka. Nekako u to vreme Vilijam Miler vratio se u Portland i održao niz predavanja u junu 1842. godine.

Iskustvo Elen Vajt u mileritskom pokretu

Miler je propovedao da će se Isus vratiti “oko1843. godine.” Deo njegovog objašnjenja za taj datum bilo je njegovo shvatanje teksta iz Knjige proroda Danila 8,14. (“Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.”) Objašnjavao je da je Svetinja Zemlja i Crkva, a čišćenje znači očišćenje vatrom prilikom Drugog Isusovog dolaska, a kraj dve tisuće dana i noći je datum, kada će vatra očistiti Zemlju. Kao i mnogi drugi tumači, da bi bio što precizniji, on je prorekao da će ispunjenje proročanstva o dve hiljade i tri stotine dana i noći biti ispunjeno između 1840. i 1843. godine. Miler je mislio da bi Isus mogao da se pojavi u to vreme. Desetine hiljada ljudi prihvatili su njegovo učenje kao mogući datum.

Elen Harmon bila je jedna od njih. Međutim, samo ovo verovanje nastavilo je da joj pričinjava teškoće, jer je još uvek osećala dugotrajni strah da još nije bila “dovoljno dobra”. Posle toga misao o neprekidnoj vatri u paklu još ju je uznemiravala.

Dok je Elen bila u takvom duševnom stanju, njena majka predložila joj je da se posavetuje sa Leviem Stokmanom, metodističkim pastorom, koji je takođe prihvatio Milerovo učenje. Stokman je ohrabrio Elen govoreći joj “o Božjoj ljubavi prema zalutaloj djeci; umesto da se raduje njihovoj propasti, On čezne da ih privuče k sebi u jednostavnoj veri i pouzdanju. On želi u njima prebiva u skladu sa velikom Hristovom ljubavlju i u skladu sa planom otkupljenja”. “Idi slobodna”, rekao joj je; “vrati se svome domu s poverenjem u Isusa, jer On nijednoj iskrenoj duši koja Ga traži neće uskratiti svoju ljubav.” ( LS 36.37)

Taj razgovor predstavljao je jednu od značajnijih događaja i prekretnica u životu Elen Harmon. Od tog vremena pa nadalje, gledala je na Boga “kao na ljubaznog i nježnog Oca, umesto strogog despota koji primorava ljude na slepu poslušnost”. Svoje srce predala je Njemu s ljubavlju. “Poslušnost Njegovoj volji značila je radost: bilo je zadovoljstvo služiti Mu.” ( LS 39)

U to vreme Elen je došla do potpunijeg shvatanja predmeta o stanju mrtvih.Ona je to svoje razumevanje izrazila u tri tačke:

  • Ljudska duša po svojoj prirodi nije besmrtna.
  • Smrt je stanje u kome ljudi spavaju u grobu do vaskrsenja prilikom Drugog Isusovog dolaska.
  • “’Biblija ne pruža dokaze za verovanje da postoji večni pakao.’” ( LS 49)

Ova shvatanja utešila su Elenin um i srce. Posle svega, pisala je: “Ako prilikom smrti ljudska duša uđe u večnu sreću ili večne muke, zašto je onda potrebno vaskrsenje propadljivog tela?” ( LS 49.50) Njeno novo shvatanje o uslovnoj besmrtnosti nije joj samo pomoglo da shvati biblijsko učenje o vaskrsenju nego joj je, takođe, donelo oslobođenje od pogrešnog shvatanja o strašnom Bogu koji muči ljude u plamenu pakla tokom beskrajnih vijekova u večnosti. Ona će kasnije objasniti da “je izvan sile ljudskog uma da proceni zlo koje je delovalo preko lažnog učenja o večnim mukama”. To učenje stvorilo je “milione” “sumnjičavih i nevernika”. To ne može, smatrala je ona, da bude u skladu s biblijskim učenjem o Božjoj ljubavi. ( VB 460; 1997) Otkriće Boga kao “nežnog Oca” osnažilo je Elen Harmon da objavi vest o Drugom dolasku tako da se i drugi mogu pripremiti za taj radosni događaj. Tako je, suprotno svojoj stidljivoj naravi, počela moliti u javnosti, počela je na metodističkim sastancima da širi svoje vjerovanje u Isusovu spasavajuću silu i Njegov skori povratak i zarađuje novac da bi kupila štampani materijal za širenje adventističke nauke. Ova poslednja aktivnost posebno joj je teško padala. Zbog narušenog zdravlja morala je da sedi u krevetu i plete čarape za 25 centi dnevno.

Bila je veoma marljiva i tu osobinu pokazala je na svakom području života. To je pokrenulo mnoge njene mlade prijatelje da veruju u Isusa.

Nije samo Elen bila oduševljena za adventnu vest koju je Miler propovedao nego i njeni roditelji i braća i sestre. Međutim, vernici njihove mesne crkve, koji su verovali da Hristos neće doći, dok se najpre ne navrši 1000 godina mira i obilja, nisu cenili nauku o skorom Hristovom dolasku. Zbog toga su u septembru 1843. godine isključili familiju Harmon iz Metodističke crkve. Njihovo iskustvo je pokazalo da mnogi drugi mileritski adventisti, treba svuda da nastave propovedanje o svom verovanju u Isusov skori dolazak. Sukob je dospeo u kritičnu tačku, kad se prorečeni datum približio.

Mileritski adventisti nisu bili suviše zabrinuti zbog svojih isključenja iz različitih zajednica. Isus će doći za nekoliko meseci i sve njihove nevolje će proći. S tom nadom mileriti su nastavili da odlaze na sastanke da se međusobno hrabre, jer se prorečeno vreme približavalo. Radost je ispunjavala njihova srca. Kako će to Elen kasnije opisati i istaći, godina između 1843. i 1844. “bila je najsrećnija godina u mom životu”. ( LS 59) Ovi adventisti nepokolebljivo su čekali da se licem k licu susretnu sa Isusom.

Mileriti su iz proučavanja praznika jevrejske godine konačno zaključili da će se očišćenje Svetinje (a oni su verovali da je to Drugi Isusov dolazak) zbiti 22. okrobra 1844. godine. Ali, taj datum je došao i prošao, a Isus se nije pojavio. Kao što je Hiram Edson pisao: “Naše najmilije nade i očekivanja su iznevjereni, na nas se spustio duh plača, koji nikad dotad nisam iskusio… Neprekidno smo plakali sve do kraja dana.” (Edson manuscript) Razočarenje doživljeno oktobra 1844. bacilo je čekaoce Isusovog dolaska u veliku zabunu. Gotovo je bilo nemoguće savladati zbrku. Mnogi su odbacili nadu u Drugi dolazak. Među onima koji su držali svoje verovanje počele su da se pojavljuju mnoge teorije. Dok su verovali da imaju samo kratko vreme čekanja pred sobom pre nego što se Isus bude vratio, sada su se podelili oko toga je li se išta značajno dogodilo 22. oktobra 1844. godine. Neki su nastavili da veruju da se je nešto dogodilo, ali krajem novembra i početkom decembra većina je zaključila da su napravili grešku određujući datum. Elen Harmon pripadala je ovoj drugoj grupi. Ona je odustala od tvrdnje da se tekst iz Knjige proroka Danila 8,14. ispunio u oktobru. Dok je bila obuzeta tom mišlju, dobila je svoje prvo viđenje.

Poziv za proročku službu

U decembru 1844. Elen Harmon nalazila se na molitvenom sastanku sa još četiri žene u domu gospođice Hajnes iz Portlanda. “Dok smo se molile”, beleži Elen, “sila Božja spustila se na mene kao nikada ranije.” (LS 64)

“Tokom ovoga iskustva”, zapisala je, “učinilo mi se da se penjem sve više i više, daleko iznad ovog mračnog sveta. Okrenula sam se da vidim adventiste, ali ih nisam mogla naći, kad mi jedan glas reče: ‘Pogledaj ponovo i pogledaj malo više gore.’ Na to podigoh oči i opazih jednu ravnu, usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom adventisti su putovali u Grad, koji se nalazio na samom kraju puta. Od samog početka staze njih je obasjavala blistava svetlost. Jedan anđeo mi je rekao da je to ponoćna vika (propovedanje o događaju 22. oktobra kao ispunjenje teksta iz Knjige proroka Danila 8,14). Ova je svetlost sijala celom dužinom puta da se njihove noge ne bi spotakle. Dok sam svoj pogled upirala u Isusa, koji se nalazio upravo ispred njih vodeći ih u Grad, dotle su bili sigurni. Međutim, uskoro su neki posustali i govorili da je Grad vrlo daleko i da su očekivali da će stići mnogo ranije. Tada bi ih Isus ohrabrio… Drugi su olako odbacivali svjetlost, rekavši da to nije bio Bog koji ih je dosad vodio. Iza njih nestalo je svetlosti ostavivši njihove stope u potpunoj tami i oni su se spotakli i izgubili iz vida putokaz i Isusa i pali s puta u tamni i zli svet.” (EW 14.15)

Ohrabrenje razočaranih mileritskih adventista bila je očigledna svrha ovog viđenja koje im je pružilo sigurnost i utehu. Još neposrednije, dato je objašnjenje za nekoliko područja. Prvo, da 22. oktobra nije načinjena greška. Nasuprot tome, 22. oktobar posvedočio je ispunjenje proročanstva. Kao takav, bio je “blistava svetlost” koja je pomogla razočaranim adventistima da nose teret i da ih vodi u budućnost. Drugo, Isus će nastaviti da ih vodi, ali oni su trebalo da drže svoj pogled usmeren na Njega. Tako je adventizam imao dva znaka: oktobarski datum u svojoj prošlosti i Isusovo vođstvo u budućnosti.

Treće, izgleda da je viđenje ukazivalo da će čekanje biti duže pre nego što Isus bude ponovno došao. Četvrto, da je učinjena ozbiljna greška odbacivanjem ranijeg iskustva u pokretu 1844. godine i tvrđenje da pokret nije od Boga. Oni koji su načinili tu grešku pali su u duhovnu tamu i izgubili svoj put.

Viđenje im je pružilo nekoliko pozitivnih pouka. Ali, molim vas, zapazite ovo: Ono nije otkrilo što se dogodilo 22. listopada 1844. Ta spoznaja postaće jasna proučavanjem Biblije, kao što ćemo kasnije videti. Umesto da daje posebna objašnjenja, Elenino prvo viđenje ukazalo je na činjenicu da je Bog vodio svoj narod usprkos njegovom razočarenju i zbrci. Bio je to prvi znak Njegove proročke brige i vodstva preko Elen Harmon.

Otprilike nedelju dana kasnije, Elen je imala drugo viđenje u kome joj je bilo rečeno da i drugim adventistima opiše ono što joj je bilo otkriveno. Takođe, joj je bilo rečeno da će imati mnogo onih koji će joj se suprotstaviti.

Ona je, zbog straha, zatajila u svojoj dužnosti. Konačno, zaključila je, imala je slabo zdravlje, imala je svega sedamnaest godina i potpuno je prirodno što se bojala. “Tokom nekoliko dana,” objasnila je kasnije, “molila sam se da se ovaj teret uzme od mene i preda nekom sposobnijem ko će moći da ga nosi. Međutim, poruka o dužnosti nije se promenila a reči anđela neprekidno su odzvanjale u mojim ušima: ‘Objavi drugima ono što sam ti otkrio’.” ( LS 69) Zabeležila je da bi radije izabrala smrt nego dužnost koja ju je očekivala. Budući da je izgubila mir koji je nastupio s njenim obraćenjem, još jednom je zapala u očajanje.

Ne čudi što se Elen Harmon uplašila izlaska u javnost. Posle svega, javnost je naširoko i otvoreno potcenjivala milerite, a pogrešno učenje kao i razni oblici fanatizma zahvatili su milerite posle razočaranja. Još više, 1844. godine proročki dar bio je pod sumnjom u širokoj javnosti, ali od mileritskih adventista. U leto 1844. umro je mormonski “prorok” Jožef Smit, koga je mnoštvo na smrt pretuklo u državi Ilinois. Krajem 1844. i početkom 1845. godine pojavili su se brojni adventistički “proroci” nejasnog karaktera, a dobar broj između njih delovao je u državi Mejne. U proleće 1845. većina adventista glasala bi da “nema poverenja ni u kakve nove poruke, viđenja, snove, jezike, čuda, posebne darove, otkrivenja”, itd. (MW, 15. maj 1845)

U takvoj klimi ne iznenađuje što je mlada Elen Harmon razmišljala da odbaci poziv proročkog zvanja. Međutim, usprkos strahu koji je osećala, usudila se da krene i počela je da iznosi Božju vest utehe zbunjenim adventistima. Čak i površan pregled njenih autobiografskih izjava pokazuje da je imala veliku borbu sa ličnim protivnicima i fanatizmom. Neka od njezinih ranih viđenja usprotivila su se tom fanatizmu i protivnicima, dajući savjet i ukor, što je uglavnom bilo upućeno pojedincima.

Njena prirodna težnja bila je da ublaži poruke i učini ih, koliko je to moguće prihvatljivim onima kojima su bile upućene. Ona je shvatila, ako bude tako nastavila razvodniće Božju poruku. Primila je viđenje u kome su oni kojima nije verno prenela poruke došli k njoj sa “osećajem očaja i užasa”. “Došli su sasvim blizu mene”, pisala je, “i obrisali svoje haljine o moje. Kad sam pogledala svoje haljine uvidela sam da su bile umrljane krvlju.” Kao Jezekilj u prošlosti, Elen Harmon shvatila je u viđenju da će snositi odgovornost ako ne bude verno prenosila Božje poruke Njegovom narodu (5T 656.657).

Kao rezultat ovih i drugih iskustava, počela je da putuje izvan svoga doma da bi iznela svoje poruke na skupovima koji su istraživali učenje milerita i određenih pojedinaca. Međutim, počeli su da se pojavljuju problemi. Nije mogla da putuje sama. Njen brat Robert bio je veoma bolestan da bi mogao da joj se pridruži na putu, a njen otac brinuo se o porodici.

Pojavilo se rešenje problema kada je mladić po imenu Džems Vajt odlučio da postane mileritski propovednik u zajednici Hrišćanska veza. Povremeno bi se Džems sa još jednom ili dve žene pridružio Eleni na njezim putovanjima. Ovakav sporazum doveo bi do moguće kritike Elene i Džemsa. Da bi sprečili moguću kritiku njih dvoje odlučili su da se venčaju, iako su mnogi mileriti verovali da ne bi trebalo podržavati osnivanje novih brakova zbog blizine dana Hristovog dolaska, jer je to odricanje od vere. Posle svega, osnivanje braka govorilo je da će se život na Zemlji nastaviti. Nasuprot kritikama, Elen Harmon i Džems Vajt venčali su se u Portlandu, u državi Mejn, 30. avgusta 1846. godine.

Naredno putovanje bilo je lakše ali ne i njihova potpora. Posebno je postalo teško, kad su se rodila prva dva dečaka ­– Henri u avgustu 1847. I Džems-Edson u julu 1849. godine. Njihove rane godine bile su godine ispunjene siromaštvom i neprekidnim putovanjima, dok su Vajtovi propovedali i iznosili Božje poruke rasejanim i zbunjenim bivšim mileritskim adventistima. Jedino što je hrabrilo mladi bračni par da idu napred, bila je njihova nada u skori Isusov dolazak i uverenje da Elen ima reč od Boga koju treba odneti adventističkom narodu.

Vremenom su počele da se naziru konture Adventističke crkve kao organizovanog tela. Bio je to narod koji je počeo da se sakuplja oko temeljnih tačaka verovanja ukorenjenih u mileritskom iskustvu. Doktrina i uloga Elen Vajt u njihovom oblikovanju važan su predmet ove knjige.

Njena uloga u razvoju adventističke doktrine

Važno saznanje do koga dolazimo u vezi sa ulogom Elen Vajt u razvoju adventističke doktrine svetkovatelja Subote (adventistički svetkovatelji Subote organizovali su se 1861. i 1863) je u tome što su njena prva viđenja gotovo uvek potvrđivala doktrinarne stavove koje su drugi već otkrili temeljitim istraživanjem Biblije. Tako najbolje možemo prepoznati njenu ulogu u oblikovanju doktrine, i to pre kao potvrđivanje a manje kao iniciranje. Međutim, takvo uopštavanje, kada je u pitanju oblikovanje doktrine ne stoji kada je reč o oblikovanju načina življenja. Kao što ćemo vidjeti u narednom poglavlju, Elen Vajt je imala važniju ulogu u razvoju adventističkog načina života (Adventist life style) nego u oblikovanju doktrine.

Važno doktrinarno usmerenje oko koga se razvila adventistička grupa svetkovatelja Subote bilo je uverenje da se je nešto važno zbilo 22. oktobra 1844. godine.

Prvo viđenje Elen Vajt u decembru 1844. godine potvrdilo je tu činjenicu, iako nikada nije objasnilo šta se tada zapravo dogodilo. Prvo svetlo u razjašnjenju toga što se tada dogodilo dolazi od shvatanja Hajrama Edsona (metodist, farmer iz Port Gibsona, država New York ) 23. oktobra. Godinama kasnije on će podećati da je tog datuma on najpre razumeo da “umesto da naš Prvosvećenik (Isus) dođe iz Svetinje nad svetinjama iz nebeskog Svetišta na ovu Zemlju, desetog dana, sedmog mjeseca, na kraju 2300 dana (22. oktobra 1844), On je toga dana prvi put ušao u drugi deo Svetišta; i to je delo koje On treba da obavlja u Svetinji nad svetinjama pre dolaska na Zemlju”. ( Edson manuscript )

Edsonovo razumijevanje pokrenulo je O.R.L. Crosiera i dr F.B. Hana na duboko istraživanje tog biblijskog predmeta. Oni su otkrili da Svetište koje treba da bude očišćeno prema tekstu iz Knjige proroka Danila 8,14. nije bila Zemlja nego nebesko Svetište, opisano u Poslanici Jevrejima. Takođe su zakljčili da Hristova služba na Nebu ima dva razdoblja. Prvo razdoblje počelo je u Svetinji, kada se uzneo, dok je drugo počelo 22. oktobra 1844. kada je Hristos prešao iz prvog dela Svetišta u drugi deo, da započne (antitipski) stvarni ili nebeski Dan pomirenja. Hristos se neće vratiti na Zemlju, dok ne završi svoju službu u drugom delu Svetišta.

Edson, Han i Crosier došli su do istog zaključka nezavisno jedan od drugoga, ne razmenjujući mišljenja sa Elen Vajt. Crosier je konačno objavio ova istraživanja pod naslovom: “Mojsijev zakon” ( The Low of Moses ) u časopisu Day-Star Extra od 7. februara 1846. Godinu dana kasnije Elen je napisala pismo Eli Kurtis napominjući da joj je Gospod pokazao “u viđenju… da je brat Crosier imao istinsko svetlo o očišćenju Svetinje itd.; i da je to bila Njegova volja da brat C. taj pogled napiše, kako ga je i objavio u časopisu Day-Star Extra ”. ( WLF 12) Ona je preporučila ovaj časopis svakom adventističkom verniku.

U međuvremenu, sredinom februara 1845. godine Elen Vajt dobila je viđenje koje je ukazivalo na Hristovu službu u dva dela Svetišta i o promeni koja je nastala u toj službi 1844. godine, ali bez pojedinosti, koje je sadržala biblijska studija Crosiera i njegovih kolega. Ona nije objavila to viđenje do 14. marta 1846. – mesec dana posle Crosierovog članka. Tako su viđenja Elen Vajt imala potvrdnu ulogu u razvoju doktrine o Svetištu. Biblijsko proučavanje osiguralo je osnovni sadržaj razvoja adventističkog shvatanja tog predmeta. Uloga sestre Vajt potvrdila je da je njihovo proučavanje Biblije teklo u ispravnom smeru.

Taj odnos prema ulozi Elen Vajt u uobličavanju doktrine svetkovatelja Subote nije uvek bio jasan u očima njihovih protivnika. Tako je Miles Grant (vodeći propovednik Adventističke hrišćanske zajednice, još jedan ogranak milerita) pisao 1874. da su “Adventisti sedmoga dana objavili da će se Svetinja očistiti na kraju 1300 (2300) večeri i jutara, spomenuto u Danilu 8,14. koja je na nebu i da je čišćenje počelo u jesen (A.D.) ljeta Gospodnjeg 1844. Ako bi iko upitao zašto oni tako veruju, odgovor bi bio da je informacija došla preko jednog viđenja gospođe E.G. Vajt.” U odgovoru, Urija Smit (urednik glavnog glasila Adventista sedmog dana The Rewiev and Herald – Pregled i Glasnik) je zapazio da su “stotine članaka bili napisani o ovom predmetu. No, ni u jednome od njih, viđenja koja su spomenuta kao neki autoritet u ovom pitanju, ili izvor informacija, nisu bila upotrebljena.Osnov je jedino Biblija u kojoj se nalazi dokaz za stavove koje smo izneli o ovom pitanju.” (RH, 22. decembra 1874)

Možemo, naravno, potvrditi vjerodostojnost Smitovog odgovora, jer od vremena od koga postoje dokumenti, Paul Gordon preduzeo je istraživanje o tom predmetu i to objavio kao The Sanctuary 1844 and the Pioneers ( Rewiev and Herald Pub. Assn. , 1983) Smit je, kao što je i Gordon to potvrdio, bio u pravu. Istorija beleži da su neki savremeni adventisti sedmoga dana više skloni da prihvate Elen Vajt kao autora doktrine nego što su to bili utemeljivači njihova pokreta. Za to postoji nekoliko razloga. Prvo, ona je bila postupno prihvatana u pokretu svetkovatelja Subote, onako kako su ljudi polako uviđali da je imala ispravan savet, kako za pojedince tako i za pokret u celini. Drugo, još važnije, prve adventističke vođe bili su ljudi Biblije. To je ono što ih je privuklo u milerizmu, i to usmerenje povelo ih je prema središtu što je njihov mileritski adventizam odvelo adventistima sedmoga dana. Elen Vajt lično, bila je potpuno u skladu sa tim bibliocentričnim stavom. Videćemo u poslednjem poglavlju ove knjige da je ona uvek uzdizala Bibliju kao najveći autoritet u hrišćanskom životu. Kao što je i zapisala, njeni spisi imali su zadatak da narod stalno pozivaju natrag Bibliji.

Ono što smo kazali o ulozi Elen Vajt i njenom odnosu prema razvoju doktrine o Svetinji kod adventista svetkovatelja Subote isto možemo reći o istini koja se odnosi na sveti dan Subotu.

Zbog uticaja baptista sedmoga dana, sedmi dan Subota postao je predmet za istraživanje nekoliko mileritskih adventista, iako su se razočarali zbog toga što se Isus nije vratio u oktobru 1844. godine. Prva osoba među utemeljivačima pokreta adventista svetkovatelja Subote, koja je proučavala biblijsku podlogu te doktrine i to prihvatila bio je Džozef Beits. On je prihvatio Subotu na samom početku 1845. godine i tu spoznaju podelio s Krojzerom, Hanom i Edsonom. Konačno dvojica od njih prihvatila su novo biblijsko otkriće. Odmah su i oni s Beitsom podelili plodove svoga istraživanja Biblije o nebeskom Svetištu, što je on spremno prihvatio.

Beits je kasnije izneo svoju novu svetlost o sedmom danu Suboti Džemsu Vajtu i Eleni Harmon. Njihova prva reakcija bila je negativna, ali posle posebnog proučavanja Biblije o tome predmetu, Elen i njezin suprug “u jesen 1846… počeli su da svetkuju biblijsku Subotu, uče o njoj i brane je.” (1T75)

Malo kasnije, u aprilu 1847. godine ona je imala viđenje koje je potvrdilo važnost sedmoga dana Subote. Kao rezultat toga viđenja mogla je da napiše: “Verovala sam u istinu o pitanju Subote pre nego što sam bilo šta videla u viđenju u vezi s njom. Dogodilo se to da sam prihvatila Subotu mesec dana pre nego što sam dobila uputstvo o njenoj važnosti i njenom mestu u trećoj anđeoskoj vijesti”. (8MR 238) U to vreme Beits je objavio proširenu studiju o tom predmetu. Tom studijom nije samo osvetlio potrebu držanja Subote nego je takođe taj predmet povezao sa svojim uverenjem izgrađenim na temelju Biblije, Drugim dolasku, nebeskom Svetištu i trostrukoj anđeoskoj vesti iz Otkrivenja 14. poglavlja (vidi: Bates’s Seventh Day Sabbath; A Perpetual Sign, January 1847. ed ).

Ista potvrdna uloga viđenja Elen Vajt odnosila se na druga dva važna učenja adventista svetkovatelja Subote, drukčija od učenja vodećih crkava – Hristov dolazak pre milenijuma i nepostojanje besmrtnosti duše. Kao što smo videli, ova dva učenja bila su postavljena pre nego što je počela proročka služba Elen Vajt. Prvi Adventistički hrišćani bili su ljudi Biblije.

Ova činjenica ne može biti navođena kao dokaz da su viđenja potvrdila sva verovanja. Pre se može tvrditi da su najvažnije doktrine Adventističke crkve razvijene i zasnovane najpre na proučavanju Biblije, a ne na viđenjima Elen Vajt.

Međutim, njena viđenja usmerila su prve svetkovatelje Subote i sačuvala ih od nekoliko zamki. Jedna od takvih zamki moglo je da bude odbacivanje ispunjenog proročanstva u oktobru 1844. godine. Prvo zapaženo viđenje Elene Vajt ukazalo je na ispunjenje proročanstva iako ono nije otkrilo značaj ispunjenja. Ono je uticalo na nju i na druge na području Portlanda, u državi Mejn, da ponovno razmotre mileritsko tumačenje teksta iz Knjige proroka Danila 8,14.

Druga zamka, od koje su ih odvratila viđenja bila je određivanje datuma. Kao što je već rečeno, Millerov pokret delimično je bio zasnovan na ideji da se poroučavanjem Biblije može doći do mogućeg datuma Hristovog povratka. To uvjerenje bilo je široko prihvaćeno tokom leta 1844. kada su mileriti bili uvereni da će se ispunjenje o očišćenju Svetinje nad svetinjama, prema Danilu 8,14. zbiti 22. okrobra. Bilo je potpuno prirodno da će razočarani adventisti nastaviti da utvrđuju vreme Hristove pojave posle oktobra 1844. godine. Kao rezultat takvog pristupa Elen Harmon, Džems Vajt i mnogi drugi došli su do uverenja da će se Drugi Isusov dolazak zbiti tokom oktobra 1845. godine. Međutim, Džems Vajt piše da nekoliko dana pre nego što je isteklo vreme 1845. Elen je “videla u viđenju da je trebalo da budemo razočarani i da sveti moraju proći kroz ‘vrijeme muke Jakovljeve’, što je bila budućnost. Ovde spomenut pojam Jakovljeve muke bio je potpuno nov za nas kao i za nju”. ( WLF 22) Ovo viđenje ne samo da je spasilo većinu svetkovatelja Subote od novog razočaranja, koji su (očekivali određeni datum) bili usmereni na određivanje vremena što je zahvatilo mnoge grupe adventista tokom kasnih 40-tih, 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, nego je podsetilo na mogućnost iz njenog prvog viđenja, da bi se advent mogao očekivati kasnije u budućnosti.

Tako su viđenja učinila mnogo više nego da su samo potvrdila slaganje s doktrinom. Ona su takođe osigurala vođstvo u razvoju adventističkih hrišćana dok su izgrađivali svoj put kroz nemoguće nesrećne zabune koje su ih okružile kasnih 40-tih godina prošloga veka.

Najjači “udarac” došao je iz odnosa koji je Ellen Vajt imala u oblikovanju doktrine adventističkih hrišćana, što potvrđuje sledeći odlomak. Napisala je “da mnogi iz našeg naroda nisu shvatili da smo imali dokaz koji nas je vodio prilikom utvrđivanju temelja naše vere. Moj suprug, starešina Džozef Beits, brat Pers, starešina (Hajram) Edson i drugi, koji su bili oduševljeni, plemeniti i iskreni, bili su među onima koji su, iako je vreme 1844. prošlo tragali za istinom kao za sakrivenim blagom. Srela sam se s njima, proučavali smo i usrdno molili. Često smo zajedno ostali do kasno u noć, a nekada i celu noć, moleći se za svetlost i proučavali reč. Iznova i iznova ta braća su se sastajala da proučavaju Bibliju da bi razumeli njeno značenje i da bi se spremili da poučavaju. Kada bi došli do dela proučavanja kada su morali da kažu: ‘Mi više ništa ne možemo učiniti’, Duh Gospodnji spustio bi se na mene i ja bih dobila viđenje i primila jasno objašenje teksta koji je bio razmatran, sa uputstvom kako treba da radimo i uspešno podučavamo. Tako nam je svetlost bila data da nam pomogne da shvatimo Pismo, gledajući na Hrista, Njegovu misiju i Njegovo sveštenstvo. Zrak istine širio se od tog vremena pa do vremena kada ćemo ući u Božji grad, koji je očigledno upućen meni, i ja sam ostalima prenela uputstva koja mi je Gospod dao”.

“Za sve to vreme nisam mogla da shvatim način zaključivanja te braće. Dok se to događalo moj um bio je kao zaključan i nisam mogla da razumem značaj Pisma koje smo proučavali. To mi je pričinjavalo jednu od najvećih žalosti u životu. Moj um bio je u takvom stanju sve dotle dok načelne točke naše vjere nisu, u skladu sa Božjom rečju, postale jasne našem umu. Braća su znala, da dok ne bih videla u viđenju, ne bih mogla da razumem tu materiju i data otkrivenja prihvatali su kao neposrednu svetlost s Neba.” (1SM 206.207)

Vajt spomenula je da je njen um bio “kao zaključan za razumevanje Pisma” dve ili tri godine. Za to vreme doktrinarna pozicija svetkovatelja Subote bila je ispravna, i oni su bili spremni da svoju poruku šire na biblijskim konferencijama i objavljuju je u časopisima. Međutim, pre nego što pređemo na taj predmet, potrebno je bliže se upoznati sa darom Elen Vajt u odnosu prema Bibliji i ispitati neke ranije zaključke o njenom delu.

Odnos dara Elen Vajt prema Bibliji

Prvi adventisti, svetkovatelji Subote, smatrali su da Biblija uči da će duhovni darovi, uključujući i proročki dar, postojati u Crkvi sve do Drugog dolaska. Urija Smit je upotrebio zanimljivu ilustraciju koja je prvim adventistima ovaj predmet učinila privlačnim. “Pretpostavimo”, pisao je, “mi se spremamo da pođemo na put. Vlasnik vozila dao nam je knjigu sa uputstvima, govoreći nam da je ona dovoljna za ceo put i da ćemo, ako ih budemo pratili, sigurno stići u luku odredišta. Pošto smo odlučili da jedrimo, otvaramo svoju knjigu da bismo upoznali njen sadržaj. Nalazimo da je njen autor dao opšte principe koji će nas voditi na putu, i praktično nas poučavati u različitim prilikama koje bi mogle nastajati, sve do kraja; on nam takođe kaže da će poslednji deo putovanja biti posebno opasan; da će se oblik obale stalno menjati zbog živog peska i oluje; ali za taj deo puta, kaže on ‘osigurao sam vam pilota koji će vas upoznati i dati smernice o okolnostima u kojima se nađete i o mogućim opasnostima; ali u njega treba da imate poverenja’. S tim uputstvima stigli smo u određeno i opasno vreme, i pilot se prema obećanju pojavio. Ali neki iz posade, kada je on počeo da obavlja svoju dužnost, podigli protiv njega. ‘Mi imamo originalne knjige uputstava’ rekli su oni, ‘i to nam je dovoljno. To je naš stav i samo taj; ništa ne želimo od tebe.’ Ko sada sluša tu originalnu knjigu uputstava? Oni koji odbace pilota, ili oni koji ga prihvate kako ih je ta knjiga uputila? Prosudite sami.

Ali neki… mogu nas u vezi s tim predmetom ovako presresti: ‘Vi biste hteli da prihvatimo sestru Vajt kao pilota, zar ne?’ Taj stav unapred preti svim naporima koji vode rešenju, kad je ta rečenica izgovorena. Mi nismo tako nešto kazali. Ono što smo kazali doslovno ovo znači: Da su darovi Duha dati pilotu za ta opasna vremena, i gde god i koga god nađemo sa izvornom otkrivanjem toga duha obavezni smo da ga poštujemo, a drukčije i ne bismo mogli, jer bismo inače odbacili Reč Božju, koja nas usmerava da ih možemo prihvatiti.” (RH 13. januar 1863.)

Među narednim tekstovima prvi svetkovatelji Subote našli su potvrdu za svoj stav o stalnoj upotrebi tog proročkog dara, sve do Drugog dolaska: 1. Korinćanima 12,8-10.28. i Efežanima 4,11-13. Poseban utisak na njih ostavio je tekst iz Knjige proroka Joila 2,28-32. koji govori da će u posljednje dane Bog izliti svoj Duh na svako telo i “proricaće sinovi vaši i kćeri vaše”…

Takođe je bio važan tekst iz 1. Solunjanima 5,19-21. koji poučava vernike da ne zanemaruju proroštvo nego da “sve kušajući dobro držite”. Kao rezultat takvog pristupa rani adventizam počeo je da uči da hrišćani ne bi smeli da olako odbace one koji su objavili da imaju proročki dar, nego da ih ispitaju govore li u skladu sa “zakonom i svedočanstvima”. (Isaija 8,20) Znači uveriti se da li je njihovo učenje u skladu s Biblijom i da li su njihovi “rodovi” (život i učenje) pokazali da li su oni pravi ili lažni proroci (Matej 7,15-20).

U dodatku gornjim tekstovima, rani adventisti svetkovatelji Subote, zaključili su da će Božja crkva posljednjih dana (“Ostatak”) propovedati i imati oboje “zapovesti Božje i svedočanstvo Isusovo” (Otkrivenje 12,17). Zbog ovoga i drugih tekstova, Urija Smit mogao je da podstakne čitaoce Reviewa “da izbegavaju savet onih koji priznaju Bibliju kao pravilo vere i života, ali omalovažavaju ili odbacuju onaj njen deo koji nas uči da tražimo i očekujemo silu i darove Duha”. (RH, 24. jula 1856)

Ako je ovaj oblik ranog adventističkog zanimanja za odnos Elen Vajt prema Bibliji bio važan za stav da je učenje Biblije osiguralo i proreklo tako neposrednu manifestaciju, drugi oblik tog predmeta bio je prednost Biblije u duhovnim stvarima, o tome kako su Božji sledbenici tražili religijsku svetlost.

Tako je Džems Vajt mogao da napiše da “opstanak bilo kojeg, ili svih darova nikada neće zameniti potrebu istraživanja Reči da bi se otkrila istina”. (RH, 28. februara 1856)

On ponovo kaže da hrišćanin “nema slobodu da ostavi Bibliju i izvršava svoju dužnost preko bilo kojih od darova. Mi kažemo ko bi to učinio, stavivši darove na pogrešno mesto zauzeo je krajnje opasan stav. Reči mora da prpadne prvo mesto i Crkva na nju mora da pazi kao na pravilo prema kome će se ravnati i kao na izvor mudrosti, od koje se uči dužnosti… Ali, ako deo Crkve zastrani od biblijske istine i postane slab i bolestan, a stado se raštrka tako da Bog vidi potrebu da da darove Duha da ispravi, obnovi i iscijeli one koji greše, mi treba da Mu dopustimo da radi. Šta više, trebalo bi iskreno da se molimo da deluje silom Duha Svetoga i dovede raštrkano stado u svoj tor.” (RH, 28. februar 1856)

Drugom prilikom Džems Vajt izrazio je svoje razumevanje prednosti Biblije nad darom svoje supruge. U novembru 1855. vodeći svetkovatelji Subote posle proučavanja Biblije postigli su suglasnost na teološkom predmetu (vreme početka Subote), što ih je godinama razdvajalo. Još su Beits i Elen Vajt bili u nesaglasnosti sa većinom verništva. U vezi s tim Vajt je primila viđenje koje je potvrđivalo zaključke proizašle iz temeljitog proučavanja Biblije. To je bilo dovoljno da Beits, Vajt i ostali usklade svoje uverenje s većinom vernika.

Posle toga postavljeno je pitanje zašto Bog nije odmah potvrdio taj predmet viđenjem. Džems Vajt objašnjava: “To se nije dogodilo, jer je tako Bog hteo da pouči svoj narod darovima Duha u vezi sa pitanjima vezanima za Bibliju, dok njegove sluge svesrdno istražuju Njegovu reč. Neka darovi dobiju svoje odgovarajuće mesto u Crkvi. Bog ih nikada nije stavio u prvi plan, niti nam je zapovedio da gledamo u njih da bi nas vodili na putu istine i na putu za Nebo. On je uzdigao svoju reč. Pisma Staroga i Novoga zaveta su svetiljka koja osvetljava čovekovu stazu prema carstvu. Sledite taj put. Ali ako zađete s puta biblijske istine, i nađete se u opasnosti da se izgubite, Bog će vas u pravo vreme koje odabere izvesti, i dovesti natrag Bibliji i spasiti vas.” (RH, 25. februar 1868.)

Zaključimo:prvi adventisti bili su ljudi Biblije.Verovali su joj i bili spremni da prihvate proročki dar.Taj dar bio je podsticaj njihovom proučavanju Biblije, a ne njena zamena. Naime, uloga proročkog dara bila je da narod vodi natrag Bibliji kao Božjoj autoritativnoj reči.

Kako je primljen proročki dara E.G. Vajt

Kao što se moglo očekivati, Elen Vajt je imala malo autoriteta u početku svoje proročke službe. Većina vernika doživela ju je samo kao jedan glas među mnogima. Samo odani adventističkoj vesti imali su volje da provere njene poruke i vrednuju ih u svetlosti Biblije i poveruju u ono što ona govori kao u poruku od Boga.

Međutim, nisu svi koji su znali za njen rad prihvatili to kao božansko nadahnuće. Kao što je jedan adventista četrdesetih godina prošlog veka primetio: Ne mogu prihvatiti viđenja sestre Elen kao božanski nadahnuta, kao što ti (Džems) i ona mislite da jesu, iako ni najmanje ne sumnjam u tebe i tvoje poštenje u vezi s tim predmetom…Mislim da su ono što ona i ti držite za viđenja od Gospoda samo religijska sanjarenja, u kojima njena mašta luta bez kontrole nad temama koje je najviše zanimaju…Ni na koji način ne želim da kažem da bi njena viđenja bila od đavola.”( WLF 22)

Ostali nisu bili ni izbliza tako velikodušni. Neki adventisti bili su sigurni da je u njoj đavo, ali nisu se usudili da to kažu. Bio je to slučaj naročito sa onima koji su bili skloni fanatizmu, koji je nekoliko godina posle razočarenja 1844. zahvatio različita područja adventizma.

Kao što je i Elen Vajt zabeležila: “Kad sam ih upozorila da su u opasnosti, neki su bili radosni što me je Bog poslao; drugi su odbili da poslušaju moja svedočanstva čim su shvatili da ja nisam njihov istomišljenik. Kazali su da sam otišla natrag u svet, jer se nisam slagala s njihovim usiljenim idejama.” (8MR 233)

Posebno zanimljiv odgovor stigao je od Džozefa Beitsa, čoveka koji se pridružio Džemsu i Elen Vajt u pronalaženju Crkve adventista sedmoga dana. Beits je izjavio da je on prvi put čuo Elen o njenim viđenjima tokom 1845. godine. Ali to na njega nije ostavilo poseban utisak.”Iako u njima nisam mogao da vidim ništa što bi bilo protiv reči”,pisao je, “postao sam uznemiren i krajnjim naporom nastojao sam da shvatim o čemu se tu radi, i dugo vremena nisam bio spreman da verujem da je tu bilo nešto više do produkt stanja njenog još oslabljenog tela.

Imao sam prednost da vidim, u prisutnosti drugih, kada je njen um izgledao slobodan od uzbuđenja, spreman za pitanja i odgovore, i njeni prijatelji, koji su joj se pridružili, posebno njena starija sestra, da ako je moguće, dođu do istine…Video sam je više puta dok je imala viđenje…i oni koji su bili prisutni za vreme ovih uzbudljivih scena znaju dobro s kakvim snažnim zanimanjem sam slušao svaku reč i pazio na svaki pokret, da bih otkrio prevaru ili uticaj hipnoze.”( WLF 21)

Za Beitsa je prelomni trenutak nastupio posle viđenja u Topshamu u državi Mejn, u novembru 1846. godine. Za vreme tog viđenja Elen Vajt je dobila informacije iz astronomije, koje ona nije mogla da sazna ni na jedan način svojstven nama ljudima. Beits, bivši mornarički kapetan , koji je posedovao astronomska znanja , kasnije ju je pitao nešto iz tog područja. Zaključio je da je njeno znanje iz tog područja vrlo skromno, pa je zaključio da joj je Bog otkrio te činjenice u viđenju, u skladu s najnovijim astronomskim saznanjima. Posle tog iskustva čvrsto je poverovao u službu Elen Vajt.

Ranije spomenuta reagovanja na proročku službu Elen Vajt imaju jednu zajedničku tačku. Svaka osoba je, kada se suočila s njenom izjavom, činila sve da proveri i vrednuje da le je njen poziv od Boga ili nije. I to je, zapravo bio način na koji su adventistički svetkovatelji Subote mislili da se treba odnositi prema njenim objavama. Prema apostolu Pavlu, smatrali su oni, ne treba odbaciti objavu proročkog dara nego treba ispitati takve izjave u svetlosti Biblije. Trebalo je “sve kušajući dobro držati”. (1. Solunjanima 5,19-21) U skladu s tim, prihvatanje Elen Vajt kao proroka bio je proces koji je zahtevao vreme za proveru njene službe i vesti Biblijom.

Uloga Elen Vajt u “vreme okupljanja”

Vajtovi i Bates su prepoznali godine nakon razočaranja 1844. i 1848. kao “vreme rastrzanosti” mileritskih adventista. Ali 1848. vođe svetkovatelja Subote složili su se oko osnovnih verovanja i verovali su da imaju odgovornost da ta verovanja obajve onim adventistima koji su još bili zbunjeni u vezi s onim što se je zbilo u oktobru 1844. godine.

Vođe svetkovatelja Subote odgovorile su razvojem dvaju pristupa svojim slušaocima. Želeli su da okupe verništvo oko svog shvatanja onog što se zbilo 22. oktobra 1844. i oko glavnih doktrina pomoću kojih su došli do shvatanja da je nastupilo “vreme okupljanja “. Proročka služba Elen Vajt ima svoje mesto u oba pristupa.

Prvi pristup sastojao se od nizova konferencija ili sastanaka svetkovatelja Subote u razdoblju od 1848. do 1850. godine. Prema Džemsu Vajtu, svrha tih konferencija bila je “ujediniti braću u velikim istinama povezanima sa trećom anđeoskom vešću” iz Otkrivenja 14,9-12. (RH, 6. maj 1852) U početku prilike nisu bile nimalo ohrabrujuće. Elen Vajt je izvestila na konferenciji u Volneju, u državi Njujork, da ni dvojica nisu isto mislila i “svaki se borio za svoje mišljenje, tvrdeći da je ono u skladu s Biblijom”. Dok je svako zastupao samo svoj stav kao jedino ispravan, “rečeno im je da nismo prešli tako veliku udaljenost da bismo ih samo čuli nego da bismo ih poučili istini”. (2SG 97.98)

Beits i Vajtovi su verovali u rodove svog proučavanja Biblije i zauzeli čvrst stav u propovedanju te doktrine svojim adventističkim prijateljima. To je bilo moguće ostvariti samo čvrstim vođstvom, pa su uspeli da okupe grupu istomišljenika – vernika iz haotičnog stanja razočaranih milerita.

Kao što se moglo i očekivati, proročki dar Elen Vajt došao je do izražaja za vreme tih konferencija. Njena uloga postala je vrlo važna u usklađivanju duha i pogleda, kada su prisutni došli do mrtve tačke – kada nisu imali rešenja.

Drugi pristup koji su vođe svetkovatelja Subote primijenili u to vreme okupljanja, bio je objavljivanje ličnih pogleda. Ovde je posebno bio prepoznatljiv proročki dar Elen Vajt. Od oktobra 1848. godine svetkovatelji Subote objavili su nekoliko manjih knjiga i traktata, ali nisu imali časopise koji bi redovno izlazili. U tom mesecu Elen je u viđenju dobila poruku za svoga muža: “Moraš početi sa izdavanjem malog časopisa i poslati ga u narod. U početku neka bude mali. Ali kada ga ljudi budu čitali, poslaće ti sredstva za štampanje i to će biti uspeh za početak. Bilo mi je pokazano da će od tog malog početka postati potoci svetlosti koji će se razliti širom sveta.” ( LS 125)

Njeno proročanstvo o izdavačkom programu za celi svet teško bi moglo da proizađe iz ohrabrenja među svetkovateljima Subote u to vreme. S ljudske tačke gledišta to je izgledalo neprihvatljivo. Šta bi mogli da ostvare nekoliko siromašnih propovednika uz podršku stotinak vernika?

Usprkos takvim okolnostima Džems Vajt je objavio prvi broj časopisa Presenth Truth (Sadašnja istina), prethodnica današnjeg Adventist Review (Adventistički pregled) u julu 1849. godine. Od tog skromnog početka adventističko izdavačko delo naraslo je toliko da 1994. godine ima 56 izdavačkih kuća koje ukupno izdaju 335 raznih časopisa uz veliki tiraž ostale literature.

Uistinu “potoci svetlosti koji su se razlili po celome svetu” ispunili su proročanstvo, uprkos, naizgled nemogućim, okolnostima kada je viđenje bilo dato.

Za one koji žele da istražuju

Gordon, Paul A. Herald of the Midnight Cry. Boise, Idaho: Pacific Press , 1990. Kratak ali koristan pregled života Vilijama Milera.

Knight, George R. Anticipating the Advent: A Brief History of Seventh-day Adventists. Bosie, Idaho: Pacific Press, 1993. pp. 1-46. Pregled razvoja adventizma do 1850.

–. Millennial Fever and the End of the World: A Study of Millerite Adventism. Boise, Idaho: Pacific Press, 1993. Opširan pregled milerizma koji obuhvata nastajanje prvih adventista svetkovatelja Subote.

Robinson, Virgil. James White. Washington, D.C.: Review and Herald, 1976. pp. 13-67. Opisuje život Džemsa Vajta do 1850.

White, Arthur L. Ellen G. White. Washington, D.C.:Review and Herald, 1981 – 1986,vol. 1,pp.1-178. Biografski opis Elen Vajt do 1850.

White, Ellen G. Early Writings, Washington, D.C.: Review and Herald, 1945. Kompilacija nekih najranijih radova Ellen White. Donosi opširan prikaz početka njene službe.

–. Life Sketches of Ellen G. White. Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1943, pp. 17-128. Koristan autobiografski prikaz prvih godina rada Elen Vajt.

–. Spiritual Gifts. Battle Creek, Mich.: James White, 1858-1864., vol. 2, pp. 7-143. Još jedan autobiografski prikaz prvih godina njenog rada.

–. Testimonies for the Church. Montain View, Calif.: Pacific Press, 1948, vol. 1, pp. 9-96. Još jedan autobiografski prikaz godina razvoja Elen Vajt.

–. William Miller: Herald of the Blessed Hope. Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1994. Prikazi Milera i njegova rada iz perspektive Elen Vajt.



« Uvod

Pretraživanje

Elen Vajt citati

Facebook
Ako si na facebooku i želiš da skoro svakodnevno čitaš citate od Elen Vajt i da ih komentarišeš, možeš se sprijateljiti sa Elen Vajt citati